Stihovi koje volim

[Nimfa]

KOSOVO POLJE

Matija Beckovic



Kradu mi pamcenje,

Skracuju mi proslost,

Otimaju vekove,

Dzamijaju crkve,

Araju azbuku,

Cekicaju grobove,

Izdiru temelj,

Razmecu kolevku.



Kuda da cergam s Visokim Decanima?

Gde da predignem Pecarsiju?



Uzimaju mi ono

Sto nikome nisam uzeo,

Moje lavre i presprestonice,

Ne znam sta je moje,

Ni gde mi je granica,

Narod mi je u najmu i rasejanju,

Pale mi tapije

I zatiru postojanstvo.



Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?

Da mi pomunare ponovo Ljevisku?



Ocni zivac cu mi odavno rasturili,

Sad mi i beli stap otimaju,

Zrtveno polje sa krvavom travom

Ne smem da kazem da je moje.

Ne daju mi da udem u kucu,

Kazu da sam je prodao,

Zemlju koju sam od neba kupio

Neko im je obecao.



Ko im je obecao

Taj ih je slagao,

Sto im ne obeca

Ono sto je njihovo?

Zato jurisaju na mene udruzeni

Krivi sto sam ih prepoznao.

 

[Byk]

Ovaj put postavljam video. Evo zašto - nekako mi se tekst ove pesme doima kao Jesenjinovo "Pismo majci" današnjeg doba!

P.S:Ko razume - svatiće...

 

[sendi]

Mi smo se suvise sretali

Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
Mada smo razlicitim putevima koracali
Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
I u leta kovrdzava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se duzili i raskrsca su zudela
Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.

 

[Byk]

До свиданья, друг мой, до свиданья.
Милый мой, ты у меня в груди.
Предназначенное расставанье
Обещает встречу впереди.

До свиданья, друг мой, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровей, —
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.

 

[death row]

Znam Zašto - Duško Trifunović

Hoću da budem čovekolik i kad mi izvrate kožu
znam zašto
možda baš znam i šta sam
ali ćutim.

Širok sam nekako
i dozvoljavam da se rašire ruke
ali ne dirajte mesečaru u mesečeve moći.

Ja rado uvijam zavoj oko jedine nade
i ne mogu da živim naopačke
i da se klanjam mraku
u kom paranoike progone fantomi
jer nisam tamoneki.

Sve ću o vama odjednom zaboraviti
i pobeći u zoru kad pospu stražari
znam i to zašto

I znam zašto želim da budem daleko.

 

[erinija]

Ствари које су прошле

Ствари које су прошле, где су оне?
Скривено од нас у даљини сиве.
Све што је било добро, лепо, мило-
Ствари које су прошле да л још живе?

Да ли нам прошлост даје знаке живота
Кад из давнина драга слика њена
Сине кадикад у дубокој ноћи
У сну,- у трагу наших успомена?

Можда у свету негде, непозната,
Изван живота има област нека,
Круг, у коме траје оно што је било
С прошлошћу нашом која нас чека?...

Ствари које су прошле, где су оне?
Ако су живе, ако их још има,
Видећемоих кад прођемо и ми,
Када будемо једном дошли к њима.

Милета Јакшић

 

[erinija]

Ljubavna pesma

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih da sklonim je na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki strani, tuđi kut, u kom
neće je tvoje nijati dubine.
Al` ipak sve što dodirne nas dvoje
ko potez gudala nas spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.

Rajner Maria Rilke

 

[Anjanas]

Saputnici

Znam: sve se nece na jedan osmeh svesti.
Znam: nece svima jednako biti sunca

Na istoj cesti uvek ce se uplesti
Trag povratnika sa stopama begunca.

Hodace oba u jednom istom smeru,
Tegleci svaki svoju drukciju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
Po istoj cesti teglimo zivote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagacemo kako se razumemo,

Sve dok na kraju ne stignemo
Tim istim pravcem na dve suprotne strane.

Mika Antić...obožavam

 

[sendi]

Za tebe...

Sve svoje noći poklanjam tebi…
i ovaj mesec – tanjir pun želja,
ulicu ovu k’o čežnja dugu,
i ove zvezde – bisere bele,
samo da budeš mi srećan.
Sve je to tvoje. Pripada tebi…
vesela straža borova gordih,
umorna tmina po zemlji legla,
velika voda – k’o čežnja moćna,
poneki talas – prkos tišine
i svetlost tvoga prijatelja
što s’ neba u našu čežnju gleda.
I ovu ljubav što ti je dajem
čuvaj za naše bisere bele…
čuvaj, jer kada vreme proleti
i kada tvoje me misli požele
ta ljubav biće žar uspomena,
odneće iz tvoga srca prazninu
i opet imaćeš svoju noć
i mene u toj noći vreloj,
svoj mesec, tanjir pun naših želja,
veliku čežnju, svetlost sa neba,
svu moju ljubav, borove, tminu
i sve što srećnom čoveku treba.

 

[erinija]

Bledi prestupnik

Bože, kako su me kroz život tukli! -
Nigde odmora, nigde sna -
i kako su mi dušu čerečili i vukli
ko da sam najteži teret zemljin ja.

U voćnjacima njihovim plodova je bilo mnogo,
ali ih je od mene čuvao visoki zid.
Molio sam ispred vratnica. Oni rekoše strogo:
" Nipošto! Neka te bude prosjačenja stid!"

Rekoše: Moja dužnost da radom svakodnevnim
zaradim nasušni hleb sebi i svojoj deci, -
to mi rekoše svojim licima gnevnim,
oni, utemeljači života, mudrosti žreci!

I tako mi njihov bič tukao život, tukao,
a ne htede da ga okonča usud nepojamni;
i ja sam teret svoga tela dalje vukao,
i stišavao srce, da se ne pomami.

Da se ne pomami, ne optužuje, ne kune
bogatu, imućnu gospodu ovoga sveta; da ćuti
zgureno, kada jesenji vetar poljima dune
i njihove trule plodove o zemlju raspoluti.

Ludvig Šarf