Stihovi koje volim

[Jurivaka]

Gledamo se nijemo
Preko kafanskog stola.
Zid se tišine
Između nas slaže
I do neizdržljivosti narasta
I bola,
A ni jedno od nas
Ni riječ da kaže.

Zar smo jedno drugom
Odista sve rekli?
Pa sad duša prazna
Po tišini pluta,
Odbrojavajući časove
Što su se stekli
Na raskršću kratkog
Zajedničkog puta.

I dok posljednju
Ispijamo kolu,
Pogledi nam izgubljeno
Blude povrh čaša,
O čije se rubove,
U nijemom bolu,
Lomi zlatna pjena
Ko i nada naša.

I kad se rastanemo sada,
I ja i ti,
Bez izgovorene riječi
Što bi nas opekla,
Mi ćemo znati,
Oboje ćemo znati,
Šta su naša nijema
Usta rekla.

 

[sendi]

Kapi – Ljubenko Zvizdic


Volim tvoje reci nerecene
dugu kosu sto me silno sludi
usne tvoje sto su k'o svanuca
mis'o lepu sto iz sna me budi.


Nemoj da te nista preterano cudi
oko tebe sto se zalud trudim
u mladosti mojoj od tebe sam ranjen
i ne mogu biti kao sto su drugi.


Svakom danu k'o da nesto fali...
uvek cekam jutro da se javi-
da zarudim i uz svice planem
i u mis'o,kad ti tesko bude,
k'o spasenje iznenada banem.

 

[GagaZr]

Veruj u ljubav,jer ljubav je sve,
Veruj u ljubav,ne zivi bez nje.
Veruj u ljubav,i sacuvaj nju,
Veruj u ljubav u dobru i zlu.

 

[markosNS]

NOĆAS BIH MOGAO NAPISATI

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primjer: "Noć je posuta zvijezdama,
trepere modre zvijezde u daljini."

Noćni vjetar kruži nebom i pjeva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Volio sam je, a ponekad je i ona mene voljela.

U noćima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Voljela me, a ponekad i ja sam je volio.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je ljubav moja ne sačuva.
Noć je posuta zvijezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Kao da je želi približiti, moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u bijelo odijeva ista stabla.
No mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam volio!
Moj glas je tražio vjetar da takne njeno uho.

Drugome. Pripast će drugome. Ko prije mojih cjelova.
Njen glas i jasno tijelo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,
duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Iako je to posljednja bol koju mi zadaje
A ovo posljednji stihovi koje za nju pišem.


Pablo Neruda

 

[sendi]

Suton - Zeljko Krznaric


Pada u suton i bježi
ta divna sunčana misao
i kome si dao
i kome si pisao
sve to na kraju srce zbroji
ovo su moji
a ovo tvoji komadići duše
kao krijesnice lete i lete
i reci mi da nisi
baš jako odrasla
da živi u tebi jos neko dijete
usne namazane medom
i prvo školsko zvono
pa tako redom
godine neka se pletu
i ako ostanemo sami na svijetu
tako sami
da zvijezde redom gasimo
da osmjehom nekog spasimo
pa ako ti dodjem ranom zorom
i miris jabuka ti stavim na usne
znat ćeš da je smrt neozbiljna
i samo se šali
znat ćeš da nas ima i po tome
koliko smo ljubavi dali...

 

[cupka03]

MALA USTA

Mala usta koja svet potamneo
Otvaraju i zatvaraju mirno

Ne iščezava bol, ništa
Ćute mnogo, ćute noć svoju
Ono što se godinama skupljalo

Jedna večnost, cela večnost prođe
Od reči do reči

Pre će se sunce otkinuti
Od krune neba nego što ću
Slast malih usta osetiti


JOVICA ĐURĐIĆ

 

[Jurivaka]

TUGA LEPTIRA

Život nije
Vesela pjesmica,
Pa da je bezbrižno
Odzviždućemo dok traje.
I kada pjevam,
Sa moga lica
Vidljivi trag,
Nespokoj odaje.


Ja ne umijem
Da ovo bitisanje
Posmatram, kao neki,
Sa veselije strane.
Mene onespokoji
I golo granje,
Kada bez zelenog
Lišća ostane...

Sve što se rađa,
Niče, nastaje...,
Sa nastankom kobni
Pečat nosi! -
Sve će samo
Kratko da potraje,
Kao sjajni bljesak
U jutarnjoj rosi!

Znam šta bi oni
Veseliji preli:
- Novo će lišće
Okititi granje! -
Ali, mene tako,
Tako sneveseli,
Ovo svakodnevno
Ružno umiranje.


Dobro. Znam.
Izbora nemamo.
Tako je, valjda,
Vječno pismo?
Zašto li to samo
Razumom poimamo,
Zašto neznanjem
Zaštićeni nismo?

Nije meni
Što život moj,
Ne može veselo
Muzika da odsvira.
Mene neprestano
Goni u nespokoj,
Vječna tuga -
Tuga leptira.
​

 

[bazar]

Mislim

mislim o
ja sam siromah
odveli te od mene dukati
lihvari, ubice
i prekupci
emirati, naftni magnati
tebi
ja sam tvoja šabančina
onako rečeno puterčina
lepo rečeno hajdučina
i ponekad junačina
emotivna seljačina
sanjam te
java il san pored jastuka tvoga
ostavila si me samog
lomile se grane naše
i neznam ih gubiti
eh, da mi ih je ljubiti
bez odeće
još jednom skini odeću
obnaži svoje telo
lakše mi je u večni san utonuti
i svoje oči zaklopiti
ergela lipicanera u nebo će me odneti
voleo bi
još me boli tu na grudima
ono mesto gde si
ležala
i svoju glavu držala
eto ja ništa osim mesta nemogu ti dati
da sam
ja sam star i pospan
od života umoran
lovio sam sreću u mutnom
i zasluženo dobio
emotivno nisam presušio
u tebi
jesen je života moga
otrgnut sa srca tvoga
list sam što ga reka nosi
i odnosi
eufrat, tigris il neka treća
i ti
jurek i katica, kopun i koka
od jutra zajedno čekaju veće
lete, igraju se
i kokot na koku skače
evo ti koko za gače
na meni
još davno sam te zgledo
otplako te još nisam
lokot na srce si mi stavila
i dušu duše ukrala
emocije mi sve uzela
da barem
ja sam ladan
okamenio me pogled tvoj
led u srce stavila
i krv zaledila
erupcije lave srca moga zaustavila
san je
još si mi pod kožom
opasno si mi se nastanila
liposukcija mi pomogla nebi
i sva plastična operacija
entuzijastica si moja
taj
jednom sam ti reko do
oktobra
lago sam ti
i produzio
eto opet oktobra
java
jadan li sam ti
o moj crni đavole
lepa si
i poželjna
e jadan li sam ti
ogrnimo se
jakna tvoja u mom ormaru
ostalo je sve od tebe
lepo miriše kad ormar otvorim
i sećanje na tebe budi
eto šta moje srce greje u zimskim noćima
usnimo
jedina moja
ofarbaću ti krila
letjet češ nebom
i bičeš moj anđeo
egzantem si na mojoj koži
zažmurimo
jednom ču da ti priznam
obična nisi bila
laka kao druge žene
iako si bila protiv mene
eto praštam ti, Lahore

autor/ Šaban.Š

 

[sendi]

Kult cutnje - Danja Dokic


Snažna je tišina
U kojoj smo se susreli,
U kojoj su grmili jedino
Damari rasprostrti pod kožom
Odredjujući ritam vremena
Kroz pogled što upija,
Kroz nazaustavljivo klatno
Urodjenog nam sata.


Tišina što poradja
Šutnju kao nedonošće,
Pa joj mi blizinom
Uvjetujemo napredovanje.


Fokusirajmo se na
Bezdan tišine pogleda,
Tajnošću ovjenčan
Trepavicama lahorastim
U ime prvog i poslijednjeg
Ovozemaljskog nedirnuća
Svaki tvoj ostanak krstit ću
Pregrštom odstajale tišine,
A kad budeš jednom odlazio,
Prolit ću za tobom čašu šutnje,
Za sreću, zbog odbranjene samoće .

 

[erinija]

Zamorenoj omladini

Da li znaš još naše noći budne
kad su u jorgovana rumene senke
kad je tavan kao žudne
nebu uperene oči?


Da li si osetila da svud to boli
ne samo kod nas: biti mlad.
I nositi u duši neku mutnu senu
što sve, a da pomoći može, voli?


I da li si se već jednom utešila
da to je mladost:
ta bolna mutna sudba?

Miloš Crnjanski