Postoji sigurno neko
Postoji sigurno neko
ko me jednom ubio
a zatim otišao
na vrhovima prsta
ne narušivši svoj savršen ples
Zaboravio me položiti u krevet
i ostavio da stojim
svezana čvrsto
na putu
sa srcem zarobljenim kao i prije
s očima nalik
na njihov odraz u vodi još uvijek čist
Zaboravio izbrisati ljepotu svijeta
oko mene
zaboravio zaklopiti oči moje gladne
i dopustio im tu pustu strast
Ana Hebert
Dodato posle 38 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Monolog Merilin Monro
Ja sam Merilin, Merilin.
Ja sam junakinja
samoubistva i droga.
Kome gore moje georgine?
Sa kime su telefoni progovorili?
Ko u garderobi barata losionima?
Nepodnošljivo,
nepodnošljivo je ne zaljubiti se,
nepodnošljivo je bez jasikovih šuma,
nepodnošljivo je samoubistvo,
ali živeti je daleko
nepodnošljivije!
Prodaje. Njuške. Šef rže, kao uštrojen konj.
( Ja se sećam Merilin.
Nju su gledali automobili.
Na stometarskom filmskom ekranu
na biblijskom nebu,
među raskošnim zvezdama,
nad stepom sa sićušnim reklamama
disala je Merilin,
nju su voljeli...
Ljudi malaksaju, hoće automobile.
Nepodnošljivo),
nepodnošljivo je
licima u sedištima, koja zaudaraju na pseće meso!
Nepodnošljivo je
kada je na silu
a dobrovljno,-nepodnošljivo je!
Nepodnošljivo je proživeti misleći
nepodnošljivo je -zaglibiti se.
Gde su naši klonovi? Kao da su nas oduvali,
postojanje je-samoubistvo,
samoubistvo-boriti se sa gadovima,
samoubistvo-miriti se sa njima,
nepodnošljivo je kad si bez dara,
kad si talentovan-još nepodnošljivije je,
mi ubijamo sebe karijerom,
novcem, preplanulim nožicama,
jer nama glumcima
nije suđeno da živimo sa potomcima,
a režiseri su-sve sam ološ,
mi naše drage zagrljajem gušimo
ne ostavljaju tragove jastuci
na mladim licima, kao trag od šine,
nepodnošljivo,
ax, mame, mame, zašto rađaju?
Jer znala je mama-mene će smrskati
o led filmskih zvezda
nama je nemoguće biti sam,
u metrou,
u trolejbusu,
u radnji
"Moj pozdrav, to ste vi"-dobacuju prišitetlje,
nepodnošljivo je kad ste svučeni
na svim afišama, u svim novinama
zaboravljajući
da imamo srce.
U tebe zavijaju haringe
oči su izgužvane
lice iscepano
( kako je strašno setiti se u
Frans observateru
svog snimka sa njuškom
samouverenom
na poleđini pored mrtve Merilin!)
Dere se pomoćnik režisera, mljackajući kolač:
Vi ste zaista srce
vaše je čelo-kao od bisera!
A vama je poznato na šta biser miriše?!
Na samoubistvo!
Samoubice su-motociklisti
samoubice žure da se nauživaju,
od sevanja bliceva bledi su ministri-
samoubice,
samoubice
teče svetska Hirošima,
nepodnošljivo
nepodnošljivo je sve čekati,
da bukne,
a ono glavo-
neobjašnjivo je neobjašnjivo,
pa ruke jednostavno smrde na benzin!
Nepodnošljivo
gore na plavom
tvoje oproštajne pomorandze...
Ja sam slaba žena. Zar ću ja izaći na kraj?
Zaista,bolje je-
odmah!
Andrej Voznesenski
