Usamljenost – Alfons De Lamarten
Usamljenost – Alfons De Lamarten
Na bregu, pod hrastom, koliko li puta
Pri zalasku sunca ja zamišljen stojim,
Dok mi setan pogled po vidiku luta,
Preko plodne ravni pod nogama mojim.
Ovde tutnji reka, bujna, penušava,
Zmijasto se gubi u tamnoj daljini;
Tamo nepomično jezero već spava
I večernja zvezda blista na visini.
Još vrhove gorske zracima rumenim
Odsjaj sunca zari, no već u tom času
Gle, evo kraljice noći, s kolima maglenim!
Pojavi se i svud belu svetlost rasu...
I zabruji zvono sa drevne zvonare,
A pobožna pesma s njim put neba leti.
Putnik staje, sluša: to glas crkve stare
Sa smirajem dana peva koncert sveti.
Al’ i pored svega ovog, moje grudi
Prazne su i srce ništa ne pokreće;
Zemlja je za mene senka koja bludi,
Sunce živih – mrtve ogrejati neće.
Od brega do brega zalud pogled traži
Zapad, istok, mesta bliska i daleka –
Sve je zalud! Ni beskraj tugu mi ne blaži,
Svugde čitam: da nigde sreća me ne čeka!
Šta će mi doline, kuće, zemna blaga,
Kad čar svega toga dušu mi ne greje?
Samo vodopadi, stene i samoća draga.
Jednog bića nema i već pusto sve je.
Da l’ zalazi sunce, il’ tek jutru zrači?
Ravnodušan ja sam spram sunca i neba!
Da li se vedrinom il’ maglom oblači?
Šta će meni sunce? Dan meni ne treba!
I kada bih mog’o ići kud sunce ide,
Preda mnom bi bila praznina očajna.
Ja ne volim ništa to što oči vide,
Nit’ što od vas želim, nebesa beskrajna!
Ali, možda tamo, iza ovog sveta
Gdeno sija Sunce nad suncima samo –
Kada bih otresao prah što duši smeta
Ono što sanjah – video bih tamo.
Na izvoru želja opio bih grudi,
Tamo ja bih našao i ljubav i nadu
I onaj ideal kom duh svaki žudi,
A kome na Zemlji ni imena ne znadu!
O, zašto ne mogu, na krilima Zore,
Vinuti se cilju koji želje sniše?
I zašto da ovde još me jadi more
Kad za Zemlju ništa ne veže me više?
Kad lišće s drveća na ravnice pada –
Noćni vetar njega vitla i raznosi.
Pa i ja sam sličan svelom listu sada.
Vetre! Uzmi mene i dalje me nosi.
