Stihovi koje volim

[Sania Valiant]

U Međuvremenu - Miroslav Antić

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvatu naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako vec ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije izmedju nas.
Ono je izmedju mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

 

[sendi]

Nemam više vremena – Desanka Maksimovic


Nemam više vremena za duge rečenice,
Nemam kad da pregovaram,
Otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
Sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
Naglo se smanjuje putanja do ušća,
Nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice
Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
Mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
Nemam vremena sad za analize,
Za mene je voda sada samo voda
Kao kad sam je pila sa kladenca;
Nemam kad da razlažem naa sastojke nebo,
Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
Ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
Mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
Ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam,da lagano koračam.

 

[diego armando]

Ja poimam dobro neminovnost zala,sklop celog zivota sa tugom i bedom.
Ja znam sta je sudba sviju ideala,moje znanje vidis,na licu mi bledom.
Ali znam i dobro zasto tako biva,jer prosao nisam kroz zivota huku,sklopljenih ociju i skrstenih ruku,kad srce zapisti,misao je kriva!

 

[djenadija]

Ljubav

Da li je istina ono sto pise Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"

Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je neces stici.
Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".
Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.

Nema male srece i male bolesti.
Nema male kradje i male smrti.
Nema malog rata niti malog postenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga coveka i male ljubavi.

Ne okreci nikad ledja da bi te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba.
Secam se tvojih prvih koraka.
Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdravis.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces da se brijes.
Ozenices se i zaposliti.Imaces svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem da cu vecito ziveti,
opcinjen unutrasnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,i tako,ogromnom mastom,
sam u Nicemu,jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kucica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, vec bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali beskonacni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec davno bi bila zvezda.

mika antic

 

[sendi]

Ne - Jose Luise Hidalgo



Noć te uništava da bih te tražio
kao ludak, u tami, u snu, u smrti.
Moje srce izgara kao osamljena ptica.
Tvoja me odsutnost ruši, život se zatvorio.



Kakva samoća i mrak, kakav suh mesec na nebu,
kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima
pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,
za tvoju neočekivanu odsutnost u noći koja raste.
Moje ruke te ne stežu i moje oči te ne poznaju.
Moje su reči uspravne trazeći te utaman.


Spokojna noć u meni, horizontalna i duga,
pružena kao reka sa samostalnim obalama.
Ali idem da te tražim, otimam te i čupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje sećanje.
Tišina gradi tvoju neobjašnjivu istinu.
Svet se zatvorio. Sa mnom ostaješ.

 

[djenadija]

VOJVODINA

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih ocenaša,
vršidbenu i zadušnicku, smedu kao devojacke pletenice,
tu zemlju cardaša, caša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skracivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojacku, i bezbožnicku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obicni kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
vecito ce lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjacku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, cas raspusnu, cas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajuci pod stolovima,
pa Vojvodinu becku i varmedsku, sa tudim barjacima pred cetama,
Kaus K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnicka smrt u koporanima i zajednickim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po celima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela prolece selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveca njenog.
Uvek ce biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i placu,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila racun,
nazdravlje, diži caše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, madarski, totski, vlaški,
makedonski i licki, preko dalekih njiva,
i volecu te uvek, krvavo moje odojce i sreco nova,
jer se ne stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaca,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu placam!

MIROSLAV MIKA ANTIC

 

[Jurivaka]

Lagano, neumitno, bolno,
Približavam se nečijoj uspomeni...
- Sa zlatnog neba pada nevoljno
Umorni mjesec u zapad rumeni

I pašće, druge mu nije sada,
Ko zbunjena ptica iznemoglih krila,
Što ne zna, niti je znala ikada,
Zašto je na tom nebu bila?

Približavam se nečijoj uspomeni
I uspomena ću kratka biti...
Zvono na poziv mojoj smjeni,
Neumoljivo će zazvoniti.

U nerazumnoj igri života i smrti,
Pion sam jedan i ja bio,
A u taj krug što se besmisleno vrti,
Ne znam što sam dolazio;

Sem, možda, da jedno proljeće
Živim u nečijoj uspomeni...
U tihoj večeri, neko reći će:
- Bio jedan sanjalica zaneseni...

 

[erinija]

Odgovor


To što te sledim diže ti sumnje veo?
Moj život je tvoj, ako ga želiš, ceo.
I, daleko da sam vladar tvojih želja,
ti odvodiš moj san tamo gde bi htela.

S lepotom neba, u tebi se penuša
kobni ritam; jer moja slobodna duša
u slavlju se ljutim brigama oprhva,
već kako te želi luk tvojih obrva.

Imao tvoje srce ili otišla s njime,
blagosiljaću te kroz visoke rime,
znaću da ti jednom sa mnom drage biše,
i da od tog nemam šta želeti više.

Šarl Kro

 

[sendi]

Ceznja - Aleksa Santic

Gdje ste?… Ja budan na prozoru stojim
Naslonjen čelom na staklo… Sve spava…
Noć sjajna, kô da po oknima mojim
Polako šušti vaša kosa plava…


U ove čase zvijezdâ i snovâ
U vašu baštu ja sam dolazio;
Mirisao je jorgovan i zova,
I mrki čempres povijô se ti’o.


U ove čase vi ste ruža bili,
Ja leptir bio što na cvijet pada;
Ah, vaše kose, oči, smijeh mili,
I vaše tijelo i ljepota mlada


Opiše mene… Mi bjesmo u raju,
Jabuke slatke berući sa grana…
Dok slavuj pjeva i zvijezde sjaju
I rasipa se miris jorgovana.


No sve je prošlo… Kô jablan bez rose
Sam ginem sada i u čežnji stojim…
Noć, sjajna, kô da svila vaše kose
Polako šušti po oknima mojim.

 

[erinija]

Ali ima i blažene radosti


Ali ima i blažene radosti,
izvjesne utjehe u ovoj tuzi.
Koliko je mnoštvo prostih dana,
koliko dosade pošteđeno takvog kraja.


Pjesnik reče: "Najvoljenija je muzika
koja ne može zvučati."
Pomišljam, izabran je život
koji se ne može živjeti.

Konstantin Kavafi