Stihovi koje volim

[ljubopitljiva]

TATJANINO PISMO ONJEGINU
(EVGENIJE ONJEGIN)

Pisem vam – sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje
Prezrenje vase da l’ cu steci.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se necete odreci.
Da cutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da cete opet k nama doci
I da cu ma i retko moci
U selu da vas vidim nasem,
Da se veselim glasu vasem.
Da vam sto kazem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noci duge sama
Dok ne dodjete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
Teska vam je seoska cama,
A mi… mi nicim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Sto dodjoste u nase selo?
U stepi, gde moj zivot traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja sta je.
Smirivsi burne osecaje,
Mozda bih jednom (ko ce znati?)
Po srcu nasla druga varna
I bila bih mu zena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!... Al’ ne, ja nikom ne bih
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj zivot sav je jemstvo bio
Da cu te sresti izmedj’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zastitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I nevidjen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U dusi davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer cim si uso, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe cesto slusah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blazih molitvama
Buru i jad u srcu cednom.
Zar ti i onog trena,
O prividjenje moje drago.
Promako kroz noc kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I sapnuo mi reci nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Cuvar duse mlade
Il’ kobni duh sto kusa mene?
Utisaj sumnje sto me guse.
Mozda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duse,
A sasvim drugo sudjeno je…
Nek bude tako! Sto da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zastitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Ceka me; nade glas u meni
Bar pogledom ozivi jednim,
Ili iz teskog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!


Zavrsih! Da procitam, strepim…
Od stida nemam vise daha…
Al’ vasa cast mi jemci lepim
I predajem se njoj bez straha…


Aleksandar Sergejevic Puskin

 

[Jurivaka]

LISICA I GAVRAN




Dokopao se gavran komada mesa,
Pa, opijen mirisom najslađe hrane,
Zadovoljno crnim krilima otresa,
Šepureći se sa visoke grane.

Opazi ga lisica, pa će umiljato:
„Sretna sam što te vidim, ptico, mila!
U ptičijem rodu ti si pravo zlato,
A tek tvoja pjesma..., sve je opčinila!

Zato te molim, ljubazan budi,
Pusti divni glas da ga čujem,
Da zadovoljstvo u meni probudi!
Ja za tvojom pjesmom ludujem!“

Gleda je gavran, gleda dugo, dugo,
Pa nogama prihvati dragocjeno breme:
„Zar ne znaš jadna, olinjala tugo,
Da je davno prošlo Ezopovo vrjeme?!“

 

[markosNS]

ZA TREćU SMENU


Vidiš li gde sam to sad, u kom sam dobu?
Čudne mi ptice, da znaš, snovima jezde.
Jer, još sam suviše mlad da mislim o grobu,
a već sam suviše star da brojim zvezde...

Čuješ tišinu, taj zvuk? Prolazi vreme.
Zuji i preti kroz noć, drhti k'o kobra.
Nemoj da načinješ sad ozbiljne teme,
dođi, skupi se tu i budi dobra...

Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
večeras treća smena vraća tuđi dug...

Skoro će svanuti dan, još jedan praznik.
Svi su ti plavi k'o san, svi su ti isti.
Budiš se retko u šest, samo po kazni,
kad moraš negde na put ili na ispit...

Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
večeras treća smena vraća tuđi dug...

Ponekad tragam i ja, za zlatnim runom.
Možda ću sanjati dim, vatru i čelik.
Nisi ti kriva za to, ma volim te puno.
Hajde sad, daj mi pred san poljubac velik...

I naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
naspi još jednu za treću smenu...


Naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
naspi jos jednu za moje drugare.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
naspi još jednu za treću smenu...

Naspi još jednu, za večite krivce.




Đorđe Balašević

 

[sendi]

Rasejana pesma

Pored mene mogu vetrovi da grme.
Poplave da kipe.
Kuće da se ruše.
U mom oku rastu neobične šume.
Neobične ptice rastu mi iz duše.

Pored mene mogu bizoni da riču,
vozovi da reže i ržu požari.
Ja to i ne čujem,
jer u meni niču
tog trenutka neke sasvim druge stvari.

Pa vidim kroz vreme,
kroz zid,
i kroz snove.
Živim sto života zamišljen i tih
i sam sebe nekud iz daljine zovem,
da požurim tamo i stignem pre svih.

Udare mi čvrgu.
Podmetnu mi nogu.
Ja odmahnem samo i smeškam se meko.
Jer svakog trenutka zaistinski mogu
da budem i ovde i negde daleko.

Meni nikad niko ništa neće moće,
jer unapred vidim i unapred znam,
i uvek ću zato u svojoj samoći
biti tu gde rone
i tu gde se penju,
sličan zvezdi,
cvetu,
vodi ili stenju,
jer celome svetu mogu sve da dam.

Miroslav Antić

 

[Dijjana]

Serenada


Miroslav Antić



Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Što kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.

 

[diego armando]

tema je stihovi,a ne pesme.

 

[markosNS]

... Kad me budu za Tebe pitali, znat će koliko boli o tebi pričati.
Nitko nema pravo nama suditi, svatko barem jednom može pogriješiti.
Vjeruj kad Ti govore, otišao sam zbog Tebe,
Nisam mogao podnijeti da te druga ruka zagrli ...

 

[Nimfa]

Izmirenje -Ducic


I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Dodato posle 9 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Šta mari što moja kosa sedi.
Ja sam uvek toliko mlad i toliko star
koliko i najmlađi i najstariji u tom selu.
Jedni se osmejkuju slatko i prosto.
Jedni lukavo namiguju očima.
Jedni imaju suza koje naviru u po bela dana,
a drugi suza koje se kriju u tami.
Svima sam njima potreban,
zato nemam vremena da lupam glavu
o onome što će tek biti.

Tagore

 

[erinija]

Zašto

Rad čega dođe na taj svet,
siromaha porode jadni?
Na svet bez srca grubi taj,
na svet sebični taj i hladni.


Iskoristiće snagu svet,
iskoristiće ruke tvoje,
i glavu tvoju i mladost
za ciljeve sebične svoje.


Još ne znaš, crve nežni moj,
da ko bogastva nema ključe,
taj lanac ropstva dok je živ
prestajati neće da vuče.

Anton Aškerc

 

[sendi]

Ceznem da ti kazem najdublje rijeci - Tagore

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.


Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.


Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.


Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.