[TR][TD]
Mire kaže da se ovaj čovek ne gradi Bogom.
Da li ovo liči na onoga koji sve zna, i pobude, i tajne srca, i misli?
Mire, ti uradiš nešto pa kažeš ja to ne činim, a potom za istu stvar osuđuješ druge.
Ja se ograđujem o bilo kakvu tvoju optužbu, i pripisivanje bilo čega na moj račun, jer očevidno iznosiš neistine.
Opet ti? Jer ti mozes priznati propust da osudis Tripa za isto?
NE! TI SE PRAVIS PRAVEDAN!
A kad za isto osudis pravoslavne za ljubljenje slika, kao da znas njihove pobude i tajne srca? Onda ti nisi bog?
Slobodno istrajavaj u svom bezumlju i uverenju, ja sa tim necu da imam nista! Ja sam duboko razocaran ovakvim ponasanjem.
Koju samo vi ruznu sliku o sebi pravite, toliko ste se unazadili, da je sramota i biti adventista pored vas!
Ima pravih adventista a oni ovo ne rade, oni ne napadaju nikog, vec zive svoj zivot vere i postuju tudje.
Ovo sto vi radite, je van svake pameti!
_______________________________________
A sto se tice pitanja da li ste kult ili niste necu da sudim, ali ste sasvim sigirno bili "padavicari" kao i pentakostalci, evo:
"Iz jednog Edsonovog rukopisa čitamo o iskustvima adventističkog "bogosluženja"... :
“Pri početku našeg večernjeg sastanka jednom prilikom, kočija sa dva konja je bila došla puna potpunih stranaca; nakon sto smo im pripremili stolice naš sastanak je otpočeo pesmom “Ovde na zemlji ja sam stranac, ovde nema mira, nema mira”. Pevano je bilo sa Duhom i razumevanjem, Duh je dao posebni ritam tako da su stranci pre nego što se pesma završila bili duboko uvereni da su počeli napuštati kucu. Jedan čovek i njegova žena su uspeli da prođu kroz vrata, ali je treći pao na pod; četvrti, peti i ostali sve dok većina njih nisu bili poraženi od sile Gospodnje. Takvim agonizirajucim plačevima i vapajima za pomoć često smo bili svedoci. Oko trinaestero njih su bili obraćeni te večeri.”
[Ronald L. Numbers and Jonathan M. Butler "The Disappointed: Millerism and Millenarianism in the Nineteenth Century" (Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press, 1987): 213-216]
James White
Incident u Atkinsonu
Dok se većina Milerita nakon razočarenja 1843-44. tiho vratila svojim prethodnim zajednicama i društvu kao celini, male grupe fanatičnih vernika su se raštrkale na severoistoku. Neke od njih, u rodnom gradu Ellen Harmon (kasnije White) Portlandu, sastajale su se "u pristojnom ponašanju ... u Beethoven Hall-u." Sastanci drugih, koje je posećivala i Ellen, skoro isključivo u privatnim kućama, bili su karakteristični po "svetim" poljupcima, glasnom vikanju i pevanju, padanju na pod, pranju nogu između muškaraca i žena, višestrukom krštavanju uronjavanjem, "čudnom" pokazivanju poniznosti (npr. puzanjem, lajanjem...) i predstavljanju nekoliko (uglavnom ženskih) proroka.
Marta 1986. diplomirani student adventističkog univerziteta "Andrews", Bruce Weaver, pronašao je novinski izveštaj o hapšenju i potonjem suđenju jednom od prijatelja E. White, g. Israel Dammon-u, u subotu veče 15. februara 1845. u Atkinsonu, malom gradu na istoku države Maine. G.Dammon bio je uhapšen pošto je predsedavao bučnim skupom koji je uznemirio građane. Jedan od svedoka, g. William Crosby, a 37-godišnji advokat koji je prisustvovao skupu, opisao ga je u sudnici:
"Oni su povremeno svi govorili u glas, vičući iz sve snage... Žena koja je na podu ležala na leđima sa jastukom ispod glave bi povremeno ustala i ispričala viziju za koju bi rekla da joj je otkrivena... To je bio najbučniji skup kome sam ikada prisustvovao - nije bilo reda ni pravilnosti, niti bilo čega što bi nalikovalo nekom od skupova kojima sam ikada prisustvovao..."
Članak pod naslovom "Trial of Elder I. Dammon" ("Suđenje starešini I.Dammon-u") objavljen je u časopisu "
Piscataquis Farmer" 7. marta 1845, a izveštač je bio g. George V. Edes, 58-godišnji mirovni sudija. Izveštaj časopisa "
Piscataquis Farmer" o suđenju g. Israel Dammon-u je veoma precizan:
- Broj svedoka (20 na strani optužbe, 18 na strani odbrane)
- Integritet svedoka, od kojih je većina pobožnih ljudi koji ne bi prekršili zakletvu olako
- Kvalitet svedoka (nekoliko svedoka optužbe bili su advokati i mirovni sudije koji su imali poseban obzir prema integritetu pravnog sistema)
- Skoro potpuna saglasnost između svedoka - i odbrane i optužbe - o incidentu
- Svežina njihovog svedočenja o događaju (samo dva dana kasnije)
- Posebno dugo i verno izveštavanje
- Izveštač je koristio sudski i advokatski zapisnik
- Izveštač je pokazao brigu za vernost svog izveštaja o izjavama svedoka: "nastojao sam da vas ni u kom slučaju ne prikažem pogrešno, a ako nađete neku grešku, molim vas pripišite je mojoj glavi, a ne srcu... ovo nudim kao nepotpun i nepristrasan izveštaj."
Interesantno, branilac koji se pozivao na "religijsku slobodu i toleranciju", bio je veteran "slobodnog zidarstva" g. Holmes koji je kasnije postao prvi majstor masonske lože u Foxcroft-u, tokom iste godine kada je održano ovo suđenje. Evo još nekih izjava svedoka:
J.W.E. HARVEY, pod zakletvom: "Posećivao sam njihove sastanke dva dana i četiri večeri. Prvi sastanak trajao je osam dana - znao sam Dammon-a šest nedelja - Dammon, White i Hall bili su vođe. Dammon je rekao da će grešnici otići u pakao u naredna dva dana. Grlili su se i ljubili međusobno - Dammon bi legao na pod, onda bi skočio - često su odlazili u drugu sobu. Dammon nije imao imetka da se izdržava, koliko je meni poznato. Skup je izgledao veoma nereligiozno - video sam ga kako sedi na podu sa ženom između nogu koju je obuhvatio rukama."
Unakrsno ispitivanje: "Soba u koju su odlazili bila je pozadi. Nisam znao šta je u njoj - bio sam u dve sobe u kojima je bila založena vatra. Rekli su da u tu sobu svetovni ljudi ne mogu da ulaze. Dammon je rekao da je skup trebalo da bude privatni i da nisu želeli da mu prisustvuje niko ko ne veruje u Advent doktrinu. ..."
LOTON LAMBERT, pod zakletvom: "Kada sam stigao oni su pevali - nakon pevanja seli su na pod - Dammon je rekao da je sestra imala viziju da saopšti - žena na podu je saopštila svoju viziju. Dammon je rekao da su sve druge zajednice grešne - oni su bili lažovi, svodnici, ubice itd. On je takođe navaljivao na sve koji nisu vernici kao i on. Naređivao nam je, ali nismo otišli. Žena koja je ležala na podu i saopštavala vizije, nazivana je od starešine Dammona i drugih, 'Kopija Hrista'. Dammon nas je nazivao svinjama i đavolima i rekao da bi nas izbacio da je on vlasnik kuće - ona koju su nazivali 'Kopijom Hrista', rekla je g-đi Woodbury i drugima da moraju ostaviti sve svoje prijatelje ili će otići u pakao. 'Kopija Hrista', kako su je nazivali, je ležala na podu neko vreme, onda bi ustala, pokazala na nekoga i rekla da je imala viziju da im saopšti, koju bi potom saopštila; bila je tu jedna devojka za koju su rekli da mora da bude krštena te noći ili mora otići u pakao; plakala je gorko i želela da prvo vidi svoju majku; rekli su joj da mora da ostavi svoju majku ili će otići u pakao - neko je rekao, 'pustite je neka ode u pakao'. Konačno je odlučila da bude krštena. 'Kopija Hrista' rekla je svoju viziju mojoj rođaci, da mora da bude krštena te noći ili će otići u pakao - ona se usprotivila, pošto je već bila krštena. Za 'Kopiju Hrista' su rekli da je iz Portlanda. Žena koju su nazivali g-đica Baker, rekla je da je đavo prisutan i želela je da ga vidi - izabrala je mene i rekla, 'ti si đavo i ići ćeš u pakao'. Ja sam joj rekao da ona nije moj sudija. G.James Ayer (vlasnik kuće) me je onda zgrabio i pokušao da me izbaci kroz vrata. Rekao sam mu da nisam došao da ometam skup. Žena vizionar je pozvala Joel Doore-a, rekla mu da je posumnjao i da neće biti kršten ponovo - rekla je, 'brate Doore ne idi u pakao'. Doore je klečao kraj njenih nogu i molio se. G-đica Baker i jedan čovek su otišli u spavaću sobu - potom sam čuo da glas u sobi viče 'Oh!' Vrata su se otvorila - pogledao sam u sobu - ona je ležala na krevetu i držala ga; izašli su iz spavaće sobe grleći se, ona je skakala i gurala noge između njegovih. G-đica Baker je otišla do G.Doore-a i rekla, 'odbio si me ranije', on je rekao da jeste - onda su se poljubili - ona je rekla 'ovo je dobar osećaj' - upravo pre nego što su otišli u vodu da se krste, G-đica Baker je otišla u spavaću sobu sa čovekom koga su nazivali starešina White - video sam ga kako joj pomaže da se popne na krevet - svetlo se ugasilo i vrata su se zatvorila. Nisam video ni jedno od njih kasnije. Jednom sam bio u drugoj sobi i razgovarao sa svojom rođakom. Dammon i drugi su ušli u sobu i prekinuli naš razgovor i nazvali njenu sestru i mene đavolima. 'Kopija Hrista' je ležala na podu za vreme kada su odlazili u vodu da se krste i nastavila da leži dok nisam otišao, što je bilo između 12 i 1 posle ponoći."
Đakon James Rowe, pod zakletvom: "Bio sam kod Ayera nakratko prošle subote veče - starešina Dammon smatrao je greškom što smo došli na taj skup - govorio je o drugim zajednicama kako je g. Crosby upravo svedočio - rekao je da su članovi crkve najgori ljudi na svetu. Od svoje mladosti, a sada sam star, od svih mesta na kojima sam ikada bio, nikada nisam video takav nered, čak ni na pijankama. Dammon bi stao na pod i rekao 'ja ću stajati ovde - i dok stojim ovde, oni vas ne mogu povrediti, ni ljudi ni đavoli vas ne mogu povrediti'."
Joseph Moulton, pod zakletvom: "Kada sam otišao da privedem zatvorenika, oni su zatvorili vrata. Pošto nisam mogao da priđem, na silu sam otvorio vrata. Prišao sam zatvoreniku, uhvatio ga za ruku i rekao mu šta je moj zadatak. Neke žene su skočile na njega - on se pripio uz njih i one uz njega. Toliko je veliki bio otpor, da ni sa tri pomoćnika nisam mogao da ga izvedem napolje. Ostao sam u kući i poslao po pojačanje; pošto su stigli pokušali smo po drugi put bez uspeha - i opet sam poslao po pojačanje - kada su oni stigli savladali smo ih i izveli ga na vrata u pritvor. Suprotstavili su nam se i muškarci i žene. Ne mogu da opišem mesto - bila je to jedna neprestana dreka."
Ellen White (čiji rodni grad je Portland...) takođe izveštava o ovom događaju u "
Spiritual Gifts", Vol. 2, pp. 40-42, 1860. Njen izveštaj možete uporediti sa novinskim:
The Arrest and Trial of Israel Dammon.
Da li ova slika odgovara istini?
W.Miller
Takvi učestali napadi i snažne manifestacije su bili razlog zašto se uskoro Miller odvojio od White-ovih, jer su govorili da je to dokaz da ih Bog prihvata, a da oni koji nisu imali takve napade nisu bili na istom nivou. To je samo nekoliko primera u ogromnoj masi podataka koji se mogu pronaći u bolje opremljenim adventističkim bibliotekama (Andrews, Newbold).
- Zasto su se takve manifestacije smanjivale tokom godina i na kraju potpuno nestale?
- Kako to da oni koji žele da se vrate ranom Adventizmu organizuju bogosluženja u strogo konzervativnom stilu “tihe i svete atmosfere”?
Kao odgovor na prvo pitanje postoje mnogi razlozi koje Butler navodi u svojoj knjizi “Disapointed”. Dramatična promena je bila očigledna u ranoj adventističkoj crkvi od tih ranih fanatičnih sledbenika do razvoja medicinskih ustanova i izdavačkih kuća, korišćenjem naučnih disciplina, i dobijanjem akreditacija školskih ustanova. Kako je znanje raslo vernici su sve više osećali da nemaju ništa zajedničko sa fanatizmom koje je uvek bilo očigledno u takvim izlivanjima "Svetog Duha".
“Imamo mnoge stvari da učimo, ali i mnoge, mnoge da odučimo”
[Ellen White, "Counsels to Writers and Editors", str. 37]
Jedan takav primer "odučenja" je doktrina o Duhu Svetom. Adventizam devetnaestog veka nije verovao u dogmu o Svetoj Trojici i učio je da je Duh Sveti moć, uticaj, a ne osoba - jedno lice Svete Trojice. Zbog toga su u to vreme događaji poput ovde opisanih bili nešto uobičajeno za tadašnje adventiste.
Izvori:
[1] "Early Adventist Worship, Ellen White and the Holy Spirit: Preliminary Historical Perspectives"
Dr.Arthur Patrick (Avondale College, Sydney, Australia, 1999)
[2] "Trial of Elder I.Dammon"
Piscuataquis Farmer (Vol. 3 Dover Maine, Friday Morning, March 7, 1845 No. 31)
[3] "The Arrest and Trial of Israel Dammon"
Bruce Weaver (Adventist Currents, Vol. 3, Number 1, 1988)
[4] "Spiritual Gifts Vol. 2"
E.G.White (pp. 40-42, 1860)
[/TD][/TR]
