VI PROTESTANTI STE NAJGORI ZLOTVORI!
Evo sta su americki protestanti radili jadnim starosedeocima indijancima, ovo je samo uopsteno iz istorije --->
"1823. амерички Врховни суд пресудио је да територије домородачких држава "не припадају никоме" и да "могу припаcти колонизаторима који их први открију".
"године 1890., 29. 12. се код Wounded Knee -а водио последњи велики сукоб у индијанским ратовима – између Сијукса и војске. Боље речено, 7. коњица је поубијала више од 200 Индијанаца, углавном жена и ђеце, а траг измасакрираних тијела се наводно протезао километрима. Том посљедњем масакру Индијанаца претходило је више од пола века сличних ужасних догађаја: 1860. цијело племе Wiyot убијено је на спавању, 1853. године 450 припадника племена Толова убијено је код Yontocketа у Калифорнији, а годину послије истријебљен је остатак тог племена. Цијело племе Помо 1850. убијају војници, године 1868. славни генерал Кастер на ријеци Washita убија 103 Чејена, од чега су 93 били старци, жене и ђеца… Још један масакр Чејена догодио се код Sand Creeka 29. студенога 1864.: око 700 припадника територијалне милиције из Колорада напало је села Чејена и Апача убивши око 160 Индијанаца, а прије нешто више од два века Енглези су у мају 1637. запалили село Пекјота и убили све који су покушали побјећи.
Разна су се племена америчких старосједилаца (неуспјешно) покушавала борити против најезде бијелих досељеника. Индијански су ратови потрајали готово до почетка 20. века, а највише је сукоба било на југозападу СAД-а – у Aризони се одиграло 310 битака, а процјењује се да је само у тој држави погинуло више од 4300 људи на обје стране.
До краја 19. века бијелци су успјешно уништили, што убојствима, што болестима, од којих су се мале богиње показале најсмртоноснијима, оних прије споменутих између 12 и 15 милиона колико их је на територију СAД-а процјењује се, живјело у Колумбово вријеме – 1890. године у СAД-у је живјело мање од 250.000 Индијанаца, односно само 0,3 посто укупне популације. Бијели су освајачи једноставно избрисали 98 посто индијанског становништва. Политику рашчишћавања континента обилно је подржавала влада најприје у Лондону, а затим и у Вашингтону. Тако су поткрај 18. века за индијанске скалпове Британци плаћали позамашне износе: 40 фунти стерлинга за мушки, 20 за женски, 10 за дечији, с тиме да је 40 фунти била годишња плата просјечног фармера. Да би се намирили трошкови ловцима на скалпове, савезна влада шаље у Калифорнију 1850-тих нешто више од 900.000 долара – метода је успјешна и популација Индијанаца у Калифорнији само у споменутоој деценији смањена је за двије трећине.
Прво право и легално „хумано“ пресељење Индијанаца почело је 1830., када предсједником СAД-а постаје Aнду Џексон, који је замислио да југоисток земље мора бити очишћен од индијанских племена, па је послао Cherokeeje, Muscogee, Seminole, Chikasawe i Choctawe из тзв. дубоког југа на пут дуг више од хиљаду километара, пјешице, без икакве помоћи у храни и осталим потребним стварима, све до Оклахоме. Четвртина је Чирокеја умрла на путу названом „Пут суза“ .
У касним 1880.-тима савезна влада оснива интернате за Индијанце: трогодишња се деца одузимају родитељима и одводе у школе удаљене стотинама километара од мјеста где су рођени. У интернатима се покушало „убити Индијанца, а очувати човјека“ у сваком детету: брутално их се тукло ако су говорили властитим језиком или ако су употребљавали имена која су им наденули родитељи. Чим су дошли у школу, добили су нова, англосаксонска имена, а између 1880. и 1920. готово пола одведене деце није се вратила жива из школа. Већина их је умрла од туге, депресије или у безбројним покушајима бијега – гробље код индијанске школе у Хаскелију у Канзасу има 102 гроба, а историјски подаци говоре да је у школи умрло још 500 ученика који су другде покопани. С временом су интернати као идеја напуштени и на сцену ступају индијански резервати, чију контролу у почетку преузимају свештеници (сваки је резерват био под патронатом неке цркве – Aнгликанске, Презбитеријанске итд.), којима је задатак „цивилизирати“ Индијанце до тренутка добивања америчког држављанства. Заправо, задатак им је исти као и интернатима – натјерати Индијанце да забораве своје порекло и прихвате бјелачке обичаје и вјеровања.
Данас у СAД-у постоје 304 резервата, у којима живи трећина Индијанаца. Aмерички старосједиоци, посебно након Wounded Knee инцидента 1973. који је почевши од шездесетих година прошлог века и рађања покрета Црвена снага била својеврсна „година буђења“, данас, још тешком муком, његују своје обичаје, вјеровања и језике, њих стотињак."