Наравно да је Бог свемоћан, то није био проблем. Код Његових покушаја да народ који је изабрао и задржи код себе, али не на силу већ да остану слободном вољом, људи су увек успевали да покваре то настојање и да се одврате од Бога понесени овоземаљским задовољствима или смишљајући неке глупости (да будем скоро вулгаран). Само је савршен Човек успео да испуни план спасења за разлику од претходника и успостави ту изгубљену везу.
У праву си за нешто, али не потпуно. Мислио си на новорођенче, а ја на дете које већ учи да хода, говори, дели са другима, слуша, поштује ауторитет и сл. Код те празне табле има посла другог типа, али не значи да је и потпуно празна. Има неке оквире који су већ исцртани.
Пример управо новорођенчета. Дете се роди, плаче и бори се за ваздух. Већ после неког времена та tabula rasa са оквирима осећа потребу за храном, значи, све у свему - има егзистенцијалне потребе. То доводи до закључка да носи информацију са собом и пре рођења. Свака потреба тог типа је у ствари импусл за одржање физичког живота. То tabula rasa нема, она је потпуно празна за разлику од нашег детета, тј. нас самих.
Са већим дететом, на које сам ја мислио, преносе се информације у складу са његовим умним способностима. Нека деца имају развијеније умне способности па и брже упијају информације. Ипак имају ограничен капацитет у складу са узрастом. Упијајући те информације она граде и карактерне особине. То и јесте сврха и благодат родитељства. Кад би се деца рађала са свим знањем и свим представама о свету, не би имала оригинално животно искуство, а ни детињство којег се сви радо сећамо. Опет, саме темеље изграђују родитељи. То је дар човеку од Бога, сваки родитељ тако и види. Само зло може да тврди другачије.
Касније то дете преузимајући одговорност постаје човек и одговара за своје поступке, не мислим само пред цивилним судовима.