Spadam u one ljude koji retko psuju. Ako opsujem, uglavnom je to ako nešto radim, pa onda onako kratko a odsečno, da mi bude lakše. Čini mi se da mi stvari bolje krenu, ako se malo ''opustim''...mslm kroz psovku.
Tada psovka bude kao neko oslobađanje viška energije, koje ti pomaže da ne ''pukneš'' u momentu. Smatram da su psovke tog tipa totalno bezazlene, pa čak i simpatične, pogotovo kada dođu od osobe od koje se to ne očekuje. Nikada ne psujem ljude, niti sam...., smatram da je to već bezobrazan način ispoljavanja svoga besa, i pre svega totalno nepoštovanje sagovornika.
Bila sam svedok prizora, kada je jedna osoba na nečije negodovanje, upotrebila tako vulgaran rečnik psovki, da nam je svima bilo jako neprijatno...I ne samo, to..., već je takav način ''obasipanja'' psovki bio kroz oslobađanje ogromne besne energije, da smo svi zanemeli.
Čovek je drugom čoveku, uputio psovke pominjući, kompletno porodično stablo, polne organe...i još mnogo toga...
Takav vid izbacivanja besa negodujem, i smatram da se radi o agresivnim osobama. Takve osobe u momentu mogu izazvati strah...Čini mi se da reagovanja takve osobe vrlo brzo prelaze u fizički kontakt, odnosno, spremne su iz momenta da se potuku.
Ovo su već ozbiljni slučajevi, kojima je psovka samo uvertira za ono što će se kasnije dogoditi.
Mada mislim da to nije potebno kada je u pitanju naš svijet, jer su to najtalentovaniji posovači na planeti, ipak, ako ovdje većina diskutanata zaključi da psovka ima terapijsko dejstvo, možda to i uradimo. Poznata je terapija psihijatara kada pacijentima daju teški čekić u ruke da njime razbijaju neke predmete. Tako isprazne negativnu energiju i posle toga su dugo vremena mirni. Nije li slična stvar i sa psovkom?
