Priče

[Byk]

Dva putujuća anđela zaustaviše se kod familije bogatog zemljoposjednika, kako bi tamo prenoćili. Familija bogataša ponijela se prilično bahato i bezobrazno, i nije udovoljila njihovoj želji da prespavaju u sobi za goste. Umjesto u sobu za goste smjestili su ih u malu, tamnu sobu u hladnom podrumu.
Kad su raspremali krevete, stariji anđeo je ugledao rupu u zidu i popravio je. Kada je to vidio, mladi anđeo ga je upitao zašto je popravio rupu u zidu. Stariji anđeo je odgovorio:

” Stvari nisu uvijek onakve kako na prvi pogled izgledaju.”

Sljedeće noći su anđeli došli u vrlo siromašnu kuću. Tu su ih dočekali ljubazan domaćin i njegova žena, koji su s njima podijelili svoju večeru i nakon toga ih pozvali da prespavaju u njihovom krevetu i da se dobro odmore. Kada se sunce probudilo sljedećeg jutra, anđeli su zatekli domaćina i njegovu ženu u suzama.
Njihova jedina krava, čije mlijeko je bilo njihov jedini izvor prihoda, ležala je na njivi mrtva. Mlađi anđeo je bio istinski bijesan i pitao starijeg, kako je mogao to dopustiti.
“Prvi domaćin je imao sve, a ti si mu ipak pomogao i popravio rupu u njegovom zidu. Drugi domaćin ima vrlo malo, a ipak nas je ljubazno primio, nahranio i čak dopustio da prespavamo u njegovom krevetu, a ti si dopustio da njegova jedina krava ugine.”
Drugi anđeo je opet odgovorio:

” Stvari nisu uvijek onakve kako na prvi pogled izgledaju.” i doda:

“Kada smo bili u hladnom podrumu, primijetio sam da je u onoj rupi u zidu bilo zlato. Pošto je domaćin bio vrlo pohlepan i nije bio voljan
podijeliti svoje bogatstvo, ja sam popravio rupu tako da nikad više ne pronađe to zlato. Prošle noći, kada smo spavali u domaćinovom krevetu, anđeo smrti je došao po njegovu ženu. Dao sam mu kravu umjesto nje”.

“Stvari nisu uvijek onakve kako na prvi pogled izgledaju.”

Ponekad se dogodi upravo to: kada se stvari ne odvijaju kao što bi trebale. Jedino je potrebno vjerovati da je svaki takav događaj prednost koju možeš iskoristiti.

 

[djenadija]

Bicu srecan kad . . .

Ubedjujemo sami sebe da ce zivot biti bolji kad se vencamo, dobijemo
bebu, a zatim drugu bebu. Onda smo isfrustrirani zato sto deca nisu
dovoljno velika i bicemo zadovoljniji kada porastu. Nakon toga,
isfrustrirani smo zato sto imamo posla sa pubertetlijama. Sigurno cemo
biti srecniji kada izadju iz tog razdoblja. Govorimo sebi da ce nam
zivot biti potpun kada se nas supruznik dozove pameti, kada kupimo
lepsa kola, kada budemo u mogucnosti da odemo na lepo putovanje, ili
kada odemo u penziju. Prava je istina da ne postoji bolji trenutak za
srecu od ovog trenutka. Ako ne sada, kada? Tvoj zivot ce uvek biti
ispunjen teskocama.

*
Najbolje je da to priznaš sebi i da odlucis da svejedno budes srecan.
Sreca je pravi put. Zato, cuvaj svaki trenutak koji imas, i cuvaj ga
jos vise zato sto si ga podelio sa nekim posebnim, dovoljno posebnim da
bi provodio vreme sa njim... i zapamti da vreme nikoga ne ceka.

*
Zato, prestani da cekas...
Da otplatis kola.
Da kupis novu kucu ili automobil.
Da ti deca odu od kuce.
Da se vratis na studije.
Da zavrsis studije.
Da izgubis 10 kg.
Da dobijes 10 kg.
Da se ozenis (udas).
Da se razvedes.
Da dobijes decu.
Da odes u penziju.
Da dodje leto.
Da dodje prolece.
Da dodje zima.
Da dodje jesen.
Da umres.



Nema boljeg trenutka za srecu od ovog. Sreca je put, a ne cilj.

 

[djenadija]

" Kiša je neprestano padala dok su Tenzen i Ekido zajednicki putovali
blatnjavim putem. Zašavši za krivinu, naišli su na lepu devojku u
svilenom kimonu sa pojasom, koja nije mogla da predje na drugu stranu
puta.

" Hajde, devojko ", rece joj Tenzen, ne premišljajuci se ni za
trenutak.Podigavši je u narucje,preneo ju je na drugu stranu, preko
blata.

Ekido nije progovorio ni reci, sve dok kasno te veceri nisu stigli u
hram u kome je trebalo da prespavaju. Potom više nije mogao da izdrži.
" Mi kaludjeri ne prilazimo ženama", rekao je Tenzenu, "pogotovu ako su
to lepe i mlade devojke. To je opasno. Zašto si to ucinio:"

" Ja sam devojku ostavio tamo", odvratio mu je Tenzen," Zar je ti još uvek nosiš sa sobom ?"

 

[djenadija]

U zabitoj kineskoj provinciji živeo je
siromašni Kinez koji je ceo život potrošio radeci najteže poslove, a da
ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac koga je
neizmerno voleo. Naucio ga je da cita i piše, uveo ga pomalo u
kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u
dubokoj starosti umro.

Mladic je tugovao kraj oceve postelje gledajuci ga kako se polako gasi.
Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice:
jednu crnu a drugu belu i rekao sinu :
" Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti- dobro ih
cuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori
belu kutijicu. Crnu ceš otvoriti onda kada ti bude jako dobro."

Mladic je dostojno ispratio oca a onda je spakovao svoju ciniju za
hranu, štapice, jednu preobuku i one dve kutijice te krenuo u svet da
zaradi svoju porciju pirinca. Radio je najteže poslove kod gazda koji
su ga izrabljivali , spavao napolju... Zimi je bio srecan ako bi ga
neko primio da zanocu na zemljanom podu izbe za stoku. Ubrzo je postao
izradjen, nesrecan i beznadan. Posle par godina takvog života, još uvek
je imao samo zdelu pirinca dnevno i duboke bore na licu i rukama.

Onda su došle poplave, Jang Ce ce se izlio i poplavio polja i oranice,
nastala je opšta glad i za mladica više nigde nije bilo ni posla ni
nade. Lutao je bespucima , spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli
ga mrazevi. Jednog jutra se probudio i video da mu je neko ukrao jedino
što je imao- zdelu za pirinac , pamucnu košulju i dva juana... Potekle
su gorke suze i mladic je rešio da se ubije... Sklopio je ruke,
zatražio oproštaj od neba za pretstojeci cin, i dok ih je spuštao niz
telo, napipao je maleni zavežljaj ušiven u porub pojasa- dve kutijice
nasledjene od oca.

Otvorio je belu. U njoj je bila malena pirincana hartija i ništa više.
Razmotao je i video ocev rukopis. Pisalo je : " Ovo ce proci! "

Shvativši ovo kao ocev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio
se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih
seljaka koja nije mogla da udje kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo
da procita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladic je prišao,
procitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Prošao je i on.

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, našeg mladica je
potražio maleni stari Kinez. Rekao mu je da njegovom gospodaru treba
hitno pisar, a da je on cuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da
on zna da cita i piše.

Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog starešine . Radio je
teško, ali mirnih ruku i cista srca. Ubrzo su poceli da mu dolazi
neznani seljani kojima je trebalo nešto da se napiše ili procita ili
protumaci. Svima je izašao u susret. Strogi gradski starešina je bio
pravedan covek i znao je uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagradjivao
a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kuci gde je mladic poceo da
živi.

Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog
imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo , radio je sve više umesto
samog gradskog starešine koji je star i onemocao poverio svom mladom
pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kcer koju je naš mladic
oženio. Zajedno, u ljubavi i pripadni , njih dvoje su rodili mnogo
dece. Složno i u ljubavi , u dvoje, uvecali su svoje bogatstvo do
neslucenih razmera. Mladic je mnoge predveceri provodio ispijajuci caj
u dobro ohladjenim prostorijama svom prelepog doma, razgovarajuci sa
svojom voljenom ili uceci svoje sinove komplikovanim kineskim
karakterima, citajuci Konficija i prvi put u životu je bio savršeno
srecan.

Jedne takve predveceri, setio se celog svog života koji je prohodao od
najgore bede do kompletne srece. Setio se svih svojih ocaja, svoje
želje da svojevremeno umre, setio se oca. Setio se one druge kutije
koju mu je otac dao...

Otvorio je crnu kutijicu. U joj je bili smotan komad pirincanog papira.
Razmotao je, a na njemu je ocevim rukopisom bilo zapisano : " I ovo ce
proci."

 

[djenadija]

Sargarepa je moja

Jedna stara zena dospela je posle svoje smrti pred Bozji sud. Kopajuci
po registru, Sudija nije mogao da pronadje ni jedno delo milosrdja osim
jedne sargarepe koju je udelila nekom prosjaku.
Ipak, moc jednog jedinog cina ljubavi bila je dovoljna da je posalje u raj.

Sargarepa je doneta na sud i urucena je zeni. Kako ju je uzela, pocela
je da se dize uvis, kao da je vuce nevidljivi konac. U tom trenutku,
neki sirotan okacio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okacio se
neko treci, i ubrzo se formirao citav niz ljudi koji su se peli ka
raju, okaceni o sargarepu.
Zena nije osecala nikakav teret, a posto nije gledala nanize, nije ni primetila sta se desava.
Peli su se sve vise i vise, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom
trenutku, zena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i
ugledala ispod sebe citav niz ljudi, okacenih o nju.
Kako je pobesnela!
Pripretila im je rukom i viknula: "Mars! Dalje od mene! Sargarepa je
moja!" Dok je tako mahala rukom, sargarepa joj je ispala i ona se
sunovratila sa citavom svojom pratnjom.
Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"

 

[erinija]

PRIČE O DRVEĆU

Drevni grčki mit govori o nimfi Filiri, kćerki Okeana i Tetije koja je živela na ostrvu koje je nosilo njeno ime. Jednoga dana Kron, stari vladar sveta, ne mogavši više da odoli njenoj lepoti (a inače već izvesno vreme strasno zaljubljen u nju), sjedini se s nimfom. Međutim, baš u tom trenu, iznenadi ih Kronova ljubomorna žena Reja. Kron se kao kakva kukavica brže-bolje pretvori u pastuva i pobeže u galopu...Ali, Filira je posle tog događaja rodila mudrog kentaura Hejrona koji je bio pola čovek, pola konj. Kada je nimfa videla šta je rodila, zamolila je bogove da je pretvore u drvo. I tako je prekrasna nimfa postala-lipa. Zanimljivo je da je Hejron snagu nasledio od majke Filire, tačnije od drveta lipe koje je, baš kao i danas, imalo moć da leči od raznih bolesti i blagotvorno utiče na čovekov organizam.


Suvi hrast

Jednog lepog dana đavo se uputi pred Gospoda, pa mu reče: " Ti si gospodar svega i svih dok ja, jadničak, nemam baš ništa. Daj mi nešto, daj mi da vladam nekim bar malim posedom."
"Šta bi ti voleo da imaš?", upitao ga je Gospod.
"Pa, mogao bih, na primer, da budem gospodar šume", odgovori đavo.
" Dobro", pristade Gospod, ali bićeš gospodar šume samo zimi kada sa drveća otpadne lišće. Kada drveće olista, šuma će ponovo biti moja."

Kada je drveće čulo o čemu se Gospod i đavo dogovaraju, veoma se zabrinulo. " Šta da radimo? Već na jesen lišće će nam otpasti."
Drveće je odlučilo da potraži savet od starog hrasta. Hrast je dugo razmišljao i naposletku rekao: " Trudiću se koliko mogu da sačuvam svoje lišće na granama. Moje suvo lišće ostaće na granam sve dok vaše početkom proleća ne počne da pupi tako da đavo nikada neće moći da gospodari šumom."

Od tada, legenda kaže, suvo lišće hrasta ostaje na granama sve dok drugo drveće ne olista.

 

[vmiki]

Za svu decu koja su rodjena
i prezivela

60-te , 70-te & 80-te ...

Prvo, preziveli smo i rodjeni smo normalni iako su nase majke kad ih je
bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pusile i radile do
zadnjeg dana trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetes

U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Cuvati daleko od domasaja
dece" na bocicama sa lekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i pisali se u krevet.

Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdusnih jastuka i nismo
morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rosulama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje baste a ne iz flasica kupljenih u
supermarketu. Delili smo flasicu Kole sa nasim prijateljima i
NIKO
nije umro zbog toga

Jeli smo mlecne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada
bile pune secera ali nismo bili debeli
zato sto smo se
STALNO IGRALI NAPOLJU

Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla
na ulici,
zmurke, planova, klisa, klikera, Partizana i Nemaca, kauboja i Indijanaca,
zaloga i svega ostalog sto je samo decija masta bila u stanju da smisli,

Neretko, niko nije mogao da nas nadje po celi dan.

I nikad nije bilo problema...

Provodili smo cele dane praveci trokolice od otpada iz podruma, spustali se
niz ulice zaboravljajuci da nismo napravili kocnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica
naucili smo kako da resimo problem

Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u skoli.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali skolskog
psihologa i usmerivaca pa smo ipak zavrsavali nekakve skole.

Nama nisu prodavali drogu ispred skole...

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,
nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji
(vec samo dva),
nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone, kompjutere,
Internet, chat rooms.......

MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO ISLI NAPOLJE
DA SE DRUZIMO S NJIMA !

Padali smo sa drveca, znali se poseci na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku
, ali
nasi roditelji nikada nisu isli na sud zbog toga

Igrali smo se lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za
Novu Godinu i sve smo to preziveli bez posledica!

Isli smo biciklom ili peske do prijateljeve kuce, zvonili na vrata ili
jednostavno ulazili u njihovu kucu da se druzimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu placali kauciju da nas
izvuku.
U stvari, bili su cesto stroziji nego sam zakon!

Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali
jednu kucu i jednu porodicu.




Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji covecanstva

Nase generacije su proizvele najbolje izumitelje
i naucnike do danas.

Imali smo slobodu, pravo na greske, uspeh i odgovornost.
I naucili smo da zivimo s tim !

I ti pripadas toj generaciji?

CESTITAM!

MOZDA CES ZELETI DA PODELIS OVO SA OSTALIMA KOJI SU IMALI SRECE DA ODRASTU
KAO PRAVA DECA, PRE NEGO STO SU DRZAVE I VLADE POCELI DA ODREDJUJU KAKO
TREBA DA SE ZIVI !
ZAO MI JE SVIH LJUDI SAM NEKADA POZNAVAO, A KOJI OVAJ TEKST NIKADA NECE MOCI PROCITATI !

Mozda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vasoj deci da vide kako su njihovi
roditelji odrastali

Pozdrav...

 

[summer]

Slepa ljubav...

Kako je ljubav oslepela...

„Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila: "Hajde da se igramo žmurke! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osećanjima." Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši prećutati, zapitala: "Žmurke? Kakva je to igra?" "To je jedna igra", započela je objašnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik."
Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. Oprez nije hteo reskirati.
"Jedan, dva, tri." počela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senku. Uspeh se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u krilu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe! Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a Požuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije važno.
Kada je Ludost odbrojavala 999.999, Ljubav još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima.
"Milion", povikala je Ludost i započela svoju potragu.
Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebičnost nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom. Od tolikog traženja Ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište pa je ostala sediti na obližnjem kamenu.
Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve. Talenat u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgorenoj travi, Laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali.
Samo Ljubav nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušla je medju ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela je udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo Ljubavi oči.
Ludost nije znala šta učiniti. Pronašla je pobednika, osećanje nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju odlučila zauvek ostati uz Ljubav i pomagati joj.
Tako je Ljubav ispala pobednik nad osećanjima, ali ostala slepa, a Ludost je prati gde god ide.“​

 

[erinija]

Trgovac i papagaj

Bio jednom jedan trgovac. Dok se spremao da zbog posla krene u daleku zemlju, pozva on svoje ukućane i reče im:
-Krećem na put. Neka svako kaže šta želi da mu donesem na poklon.

Svi rekoše šta bi želeli. Trgovac se pozdravi i htede da izađe, kad ga papagaj u kavezu, koga je hranio, pozva da mu priđe, pa mu reče:

- I ja imam želju.
- Šta želiš?-upita trgovac. -Ako mogu, potrudiću se da je ispunim.

Papagaj reče:

- U zemlju u koju putuješ raste drvo na kome živi mnogo papagaja. Stigneš li do tog drveta, prenesi papagajima pozdrav od mene, a kad se vratiš, donesi njihov odgovor.
Zatim papagaj objasni trgovcu kako da nađe ono drvo.

Čovek se nasmeja i reče:

-Dobro, ispuniću ti želju. Posle dugog i opasnog putovanja trgovac stiže u daleku zemlju, prodade svoju robu i pokupova šta je trebalo. Pošto obavi sve poslove, uputi se na mesto koje mu je spominjao papagaj. Nađe ga i zaista ugleda ogromno staro drvo s mnoštvo papagaja.

Priđe on njima i povika:

-Hej, moj papagaj vam šalje pozdrav!

Ne stiže on čestito ni da izgovori te reči, a jedan papagaj pade s drveta i osta na mestu mrtav. Trgovac zinu od čuda. "Verovatno je bio veliki prijatelj mom papagaju", pomisli on. "Što bi inače uginuo čim je čuo za pozdrav?"

Živ i zdrav vrati se trgovac kući i sve ukućane obradova poklonima. Brinulo ga je jedino što svom papagaju nije doneo odgovor, te mu zato ne reče ni reč.

Nešto kasnije papagaj ga upita:
-Gazda, izgleda da nisi preneo moj pozdrav...

- Ma, preneo sam ga, ali nisam dobio nikakav odgovor- uzvrati trgovac.

Papagaj se rastuži, poćuta, pa izusti:

- Bar mi ispričaj šta si tamo video.

I trgovac poče da priča:

-Našao sam mesto koje si spominjao, video papagaje, ali maltene ne stigoh ni da kažem da si ih pozdravio, kad jedan od njih pade mrtav s grane. Zato i nemam šta da ti kažem.

Samo što on to izgovori, papagaj se zaljulja i pade mrtav na dno kaveza. Trgovac se ražalosti i pomisli: " Nije trebalo da pričam kako mu je stradao prijatelj." Zatim otvori kavez, uhvati papagaja za nožicu i baci ga kroz prozor.

Ali ovaj odjednom stade da maše krilima i odlete. Tek tada trgovac shvati da se i papagaj, koji je pao s drveta, samo pravio mrtav da bi naučio njegovog papagaja kako da se dočepa slobode.

INDIJSKA BAJKA

 

[sendi]

[FONT=Verdana, Tahoma, Arial, Helvetica, sans-serif]Covek umire i odlazi na nebo.
Andjeli mu kazu:"Odvescemo te u raj, ali prvo da ti pokazemo pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kasaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kasiku dugacku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog duzine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove pateticne osobe gladuju pored izobilja hrane.

Zatim ga andjeli odvode u raj.
Na njegovo iznenadjenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kasikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srecni, nasmejani i zdravi.
"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srecni i siti?", upitao je andjele.
"Pa zar ne vidis?", upitali su ga.
Kada je pazljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani kasikom susednu.

"Ovdje ljudi hrane jedni druge. Oni su naucili put ljubavi." [/FONT]