Pravoslavlje

Član
Učlanjen(a)
18.05.2010
Poruka
376
други део питања је - црква, храм, манастир.

у говору се усталио израз - идем у цркву - при томе се подразумева да идемо у грађевину, објекат ради личних потреба или ради извршења неке богослужбене радње. сам израз никако није неправилан. исто тако можемо рећи и да идемо у храм али би мало ко правилно схватио шта говоримо јер се и сама реч јако ретко користи. у библиском и богословском речнику под термином храм сви подразумевају јерусалимски храм где се чувао ковчег завета.

термин црква може се тумачити на два начина, буквално и алегориски. буквални смисао је управо наведен горе, у првом делу текста. у алегориском а уједно у ширењем значењу црква је скуп богоизабраних људи који сви једнако исповедају да је господ исус христос син божји. зато хришћани, приликом крштења оглашених, траже од њих да изговоре символ вере, или да га изговори кум ако је оглашени сувише млад. сам термин црква води порекло од грчке речи - еклисија (жао ми је што немам одговарајуће грчке фонтове средњег дијалекта да бих писао у оригиналу) и управо занчи збор, сабор, сабрање људи. еклисиологија је грана догматике која се бави иузчавањем особина и значења цркве. еклисиолошко јединство апослутно свих верних се не огледа само у томе што се они окуљају телесно ради извршења свете евхаристије, у том случају говорили би о црквама а не о цркви, већ у томе што се све свете тајне извршавају једнако, сви једнако исповедамо нашу веру, достојанство верних и свештенства је једнако где год да су у хришћанској екумени и на крају оно најбитније, литургичка истоветност. полазећи од речи - где вас је троје или више сакуљених у моје име и ја сам међу вама - управо се показује јединство да у евхаристији имамо јединство цркве у свету и небеске цркве, те стога управо евхаристија јесте предокус будућег времена. овим уједно изражавамо и хоризонталну (световну) и вертиклану (есхатолошку) димензију цркве. полазећи од тога да ми јасно, недвосмислено, јединствено исповедамо да смрт више не постоји у онтолошком смислу ( велика субота ) и да су старозаветни праведници убројени у царство ( велика недеља - васкрс, преображење ) и када се ми као личности сајединимо са христом приступајући евхаристији ми онда јесмо у царству у том тренутку - зато свештеник гласно и са узвиком изговара - светиње светима. у рукама држи светињу ( дискос и путир ) и даје их причасницима, односно светима. управо ту следи одговор на питње које ми је поставио један корисник на дцу - да ли се можемо спасити ако нисмо хришћани. као што видиш не може. нема спасења без евхаристије а нема евхаристије без цркве, а нема цркве ако нисмо хришћани. друго, као што видимо, крштење није учлањење у цркву већ израз да је човек одлучио да одбаци "старог себе", да се поново роди - овог пута у христу, и да изнесе свој лични крст на голготу живота. говорећи да нисмо крштени али да смо добри и праведни би било исто као када би ја говорио да сам архитекта и цртам неке лепе грађевине. можда ће се некоме свидети ти цртежи и можда ме неко похвали за труд, али од тога нема ништа. овде исто тако видимо да се наша вера не гради на моралним и етичким принципима, они би требало да се подразумевају иначе, без обзира које смо вере. чак и секта асасина има свој морални кдекс.

у прехришћанским временима постојала је једна тежња код човека да се осами и да се, на одређено време или доживотно, посвети богу. то није само случај код јевреја већ и у другим религијама. монаштво је почело да се развија у источној цркви рано, већ почетком другог века. на западу, који није склон оваквом начину живота, почиње половином 6. века. због разних прогона у источној цркви било је случајева када су се монаси склањали на апенинско полуострво, чак и епископи, као на пример св. кирило александриски који је и оставио пресудан утицај на развој западног монаштва.
постоје два типа хришћанског монаштва, особеножитељно и општежитељно. оцем монаштва се сматра св. антоније велики који је уједно и оснивач особеножитељног монаштва. подвизавао се у египатској пустињи. карактеристика оваквог монаштва је да монах живи сам, у некој пећини, колиби, под неким већим дрветом али углавном на неприступачним и осамљеним местима у дивљини. он ту сам проводи читав свој живот и развија своје монашко правило. ако му дође ученик он једно време живи са њим а догађало се да се окупи толико много ученика да се старац покупи и оде у неко још даље место. појам старац овде не означава старост монаха већ његову духовну величину. и данас се старцима називају сви духовници. како време пролази догађало се да се на некој територији нађе више монаха и ону могу временом да образују скит. скитско монштво је да сваки монах живи усамљен на неком свом месту а сви заједно подигну једну цркву где ће окупљати на зајединчку молитву. исто тако је правило да ученик наслеђује монашко правило свог старца и наставља да живи по тим правилима. данас неке испоснице имају своја монашка правила која су стара и преко хиљаду година, на синају. ови монаси се још називају и анахорети.
мало касније у односу на особеножитељно развија се општежитељно монаштво. његовим оснивачем сматра се св. пахомије. пахомије је био римски легионар који је се упознао са хришћанима и монасима управо у египту. одлучио је да постане хришћанин и да оснује своју монашку заједницу по узору на римску војску. тако настају манастири који су до данас устројени на тај начин. сви монаси живе заједно у једном комплексу грађевина и све је заједничко. игуман је старешина манастира, економ се стара за храну, благајник о парицама и са економом се стара о одржавању грађевина, духовник се стара да води монахе на њиховом путу. да би се све то устројило како треба постоји скуп правила за сваки манастир како монаси живе у њему, и то се зове манастирски типик. као што видимо типици могу бити различити од манастира до манастира у зависности од околности. узор свих типика је у право био типик св. пахомија. нико не брани монаху да ако му је тешко у неком манастиру и ако живот у њему омета његов духовни живот да пређе, са благословом, у неки други манастир.
како се развијао монашки живот тако је долазило и до различитих комбинација. хлинадра је дуго био манастир са особеножитељним типико. негде после другог рата је промењено његово руеђење као што је данас. манастире које су подигли владари називају се лавре. не знам порекло речи а ни по чему се живот у лаври разликује. манастир може да има више мањих и већих храмова, капела, параклиса. ако се добро сећам хиландар их има мислим 14 у свом комплексу. централни храм манастира се зове католикон, порекло од грчке речи - католикос - што значи саборни, централни.
монаси се деле не само по начину на који проводе земаљски живот већ и како проводе духовни. тако се деле на оне који носе ризу и паракамилавку (моншко одејање; паракамилавка је монашка капа облика ваљка и преко ње се носи дуго плато. један крај платна је испос капе и тако се причвршћује а други крај пада низ леђа), схимнике и велико схимнике. приликом уласка у монаштво полажу се монашки завети и добија се риза. неко може дати, са благословом, још строжије завете (схиму) и постаје схимник и да живи још строжијим монашким животом. на крају имамо великосхимнике који се потпуно и доживотно повлаче у самице, келије или пећине, живот непрекидно проводе у одређеној молитви и само у јако ретким и изузетник случајевима напуштају своје место. схимници имају и своја посебна обележја а великосхимници нити виде свет физичким очима, нити свет види њих. великосхимник приликом уласка на место боравка предаје кости свог предходника братству које их после одлаже.
познате су и неке територије које су због своје климе, терена и удаљености остале неприступачне свету а које су насељене монасима као што су атос, синај, оптинска пустиња у русији, египатска пустиња, цисјораднија и тако даље. оне су обично обележене тако да путник може да препозна кад ступи на ту територију.
 
Član
Učlanjen(a)
12.02.2010
Poruka
90
наша вера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је српско. тако је и тако ће се звати. то је моја вера и моје вјерују.
 
Član
Učlanjen(a)
14.10.2009
Poruka
434
Pravoslavci se mole samo Bogu, ali mole i svetitelje i Bogorodicu da se mole za nas Bogu, jer su oni veliki pred Bogom. Hocu da kazem da ne mozemo od od Svetih trazimo oprost grehova ili milost i sl, vec mozemo da ih molimo da Oni za nas Boga mole. Dobra tema...
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
01.06.2010
Poruka
309
Pravoslavci se mole samo Bogu, ali mole i svetitelje i Bogorodicu da se mole za nas Bogu, jer su oni veliki pred Bogom. Hocu da kazem da ne mozemo od od Svetih trazimo oprost grehova ili milost i sl, vec mozemo da ih molimo da Oni za nas Boga mole. Dobra tema...

Pa zar su svetitelji vaskrsnuti? :dntknw:
 
Član
Učlanjen(a)
18.05.2010
Poruka
376
nastavak

Света Тајна причешћа ( Света Евхаристија )

Ово захтева само мали увод. Данас, у сасвим модерном богословљу говори се о личносној теологији. Све из перспективе једне и непоновљиве личности јер је свако од нас такав. Има једна ствар због које ја понекад урлам у себи када просто морам да одем из храма јер имам друге обавезе и то је за мене нешто најлепше што човек сазнаје, то је Светотајинско богословље. Оно живо, вековно и вечно, светоотачко, топло и мистично, заједничко свима у свим временима које се сваком открива кроз време, мисао, молитву ( и даље мислим да је она најтежа савременом хомоцентрично васпитаном човеку који је као поломљена икона Божја и та савремена материјалистичка мисао га заробљава и убија сваког дана и не дозвољава му да се усредсреди на своје духовно биће јер негирањем Бога ми негирамо само постојање свог духовног постојања и несвесно газимо своје људско назначење при томе се смејући искривљени помало не разумејући зашто нас они верујући само жале при томе слежућу раменима ). Посматрајући Свете Тајне само укратко описане можемо да разумемо и у себи замислимо како донекле изгледа један духовни живот, кроз шта нека личност пролази, шта је ту слобода а шта правило, да ли је слободност мене или тебе као личности само еманација необузданих порива и страсти или је то однос према дугој личности или твари. Како сам "ја" слободан у односу на једну личност а нисам у односу на другу, а ни једна од њих ми није ауторитет ( позив - Само Теби приличи свака слава, част и поклоњење,...) Зашто понекад, барем једном у животу, се нађемо негде у некој дивљини или на неком месту и некако нам се само каже - то је то, ја сам део овога, ја сам део света око мене, ово је мој дом. Зашто понекад једемо као будале и сабијемо 2 кила меса у себе а некада нам неко да само парченце хране а ми осећамо ситост. Све одговоре на таква питања нећете наћи у академским клупама а неки их никада не поставе сами себи.
У времену постоји нешто што је непромењиво и нешто што је промењиво. Не промењиво је учење Цркве, то је догма. Оне нису непромењиве зато што су се тако договорили људи већ зато што садрже одувек вечне, непромењиве, свеобавезујуће истине. Опет оне као истине нису измишљене на неком сабору већ су садржане у Светом Писму и Светом Предању као писаној и усменој речи Божјој које исказују вољу Његову. Шта је онда промењиво? Промењиви су канони. Они представљају неподпуни израз непромењивог у времену које је само промењиво, па су самим тиме и они промењиви. Тако кроз време суштина остаје иста, једна и непромењива а само се мења њен израз који се показује кроз светотајински живот Цркве. Богослужења нису одувек била оваква, нити је клир овако изгледао, нити је однос међу љидума био исти. А сад кад би ми срели неког из тих времена па како би се онда познали? Па лепо, само би вас питао да изговорите Символ Вере и то је то, можда још само неколико питања. Ово је један део.
У предходним порукама сам написао да Црква није само овде и сад. Да је једна од главних њених особина саборност - Символ; Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву. У ту саборност спада и онај нама тварним очима невидљив део Цркве. Када би се само ми сабирали онда би били као онај себични фарисеј а свештеник би шта? Па изговарао би молитве само за нас овде. Господ је једном упозорио каква је разлика између личне и заједничке молитве. Оци 2. Васељенског сабора нам говоре да се не молимо само ми светима него и да се молимо за свете као што они моле за нас. Ту је други зачетак. Дакле свети су у заједници са Богом као што смо и ми овде. Не заборавите при томе да смо сви у свим временима позвани да будемо свети - Будите свети као што је отац Мој - односно Бог нас, по нашој слободној вољи, позива у заједницу са Њим. Дакле тело Његово сачињава и видљива и невидљива Црква а Он је возглављује. Па шта то сад повезује главу са телом? "И ево заиста вам кажем, у 50 дан доћи ће Дух,..." ( празник Свете Педесетнице ) Дух Свети је оно што нас по благодати уједињује, све што јесте и јесте помоћу Њега ( Ја сам онај који јесте и биће; Хајде да начинимо човека по обличју нашем - прва пројава Свете Тројице ). То је то.
"Пијте и једите, ово је крв моја која се за вас пролива...., ово је тело моје које се за вас ломи...."Нови Завет;"Још увек верујем да је ово само пречисто тело Твоје...., да је ово само пречиста крв Твоја...." Литургија. Тварно се сједињујуђи са Христом ми се освећујемо, ми смо тада свети ( зато се не љуби никоме рука тада ) а зато свештено лице изговара онима који ће прићи - Светиње Светима. По речима Светих Отаца Цркве тада Христос као пламен спаљује оне који су нам "накалемили" страсти које су проузроковале оно што смо исповедили на Тајни Исповести. Живећи тако ми живимо светотајинским животом Цркве, са једне стране стално се испитујући и пазећи ( Бдијте над собом јер не знате у који час,...) а са друге на тај начин задобијајући оне дарове за које не занмо док се не догоде, док нам се сами они не открију. Када се открију тада сва Црква посведочи о томе. Има једна мала клопка овде који морам да напоменем. Нисмо ми овде једна заједница а свети друга заједница па као сад ми идемо код њих или они до нас, не. Ми смо једна заједница а ово што јесмо ми сада је само је емпириска појава Цркве у времену које у будућем веку, Есхатону, не значи ништа као категорија. Бог даје могућност Адаму да буде слободан у односу на свет, чему год ти даш име ја то прихватам. Свет нам није дат да будемо господар свету него да живимо са њим. Зато се опет у тренутку нашег спасења кроз нас спасава и преображава читава твар, о томе говори Апокалипсис једним делом ( ово је намењено пре свега Немањи ).
Други део питања је како се припремамо.
Седам дана пре приступања постимо на води, сем ако Типиком није другачије прописано. У том периоду нема зајебанција типа журки, пића, буксни, пајдо, коњића, папирића, концерата, за брачнике нема секса или прављења деце, нема венчања ( од почетка Божићног поста до св. Јована, за време Госпојинског, Апстолског и Васкршњег нема у опште сем по допуштењу месног епископа а у изузетним случајевима, као и за неке једнодневне празнике). Тада максимално по својим могућностима испитујемо себе и припремамо се за приступање. Најмање осам сати пре приступања нема никаквог уношења било чега у себе, само дисање. Пошто се обично за велике празнике направи стампедо на свештенике који од једном треба да исповеде пар стотина људи јер ником не пада на памет да то иначе ради редовно, он може неког да замоли да изговори молитву пре Исповести. Она је мала и има је у сваком молитвенику. Ако процени да нема сврхе онда ће он сам да је изговори уместо верних, јел. Остало сам описао у писму пре а у оквиру овог топика. После завршене Литургије трудите се колико можете да не узимате ништа од јела или пића. Ти сад има једна ствар која мени није јасна. Црква канонски сматра да се све Свете Тајне требају извршавати у току Литургије. За све године ја сам можда видео 2-3 венчања у току литургије, крштење исто тако можда 5 највише. Е сад како је неки грађански ред после рецимо венчања у Цркви иде се на ручак. Како сад да се испуни овај савет - колико можете не узимајте ништа а са друге стране народ касапи неко прасе. Да ли смо се толико удаљили од вере да је обичај надвладао над вером и како би се то могло у опште регулисати. Можда се са друге стране може поступити по икономији Цркве (снисхођење) па направити изузетак јер тог дана је ипак свадба ( и сам Христос је био на свадби у Кани ). То заиста не знам још да одговорим сам себи. А већ да одговорим на питање зашто су Тајне Крштења, Миропомазања и Венчања код нас ван Литургије боље да не чујете. Најпростије речено у контексту целог писма је, чему онда светотајински живот Цркве ако смо ми већ у пракси "расклопили" исти.
 
Član
Učlanjen(a)
14.10.2009
Poruka
434
Pa zar su svetitelji vaskrsnuti? :dntknw:

ne razumem pitanje... Sveti ljudi se ne porede nikad sa Bogom, mnogi kada cuju rec SVETITELJ kazu zar ne postoji samo jedan Bog ili zasto su bas oni sveti i sl. to je zato sto ti ljudi ne znaju ni najosnovnije stvari iz pravoslavlja, a vole da se prave pametni. Sveti ljudi su oni koji su zivili zivot ugledajuci se na Gospoda Hrista ili ih je posle smrti Gospod proslavio, pa iz njihovih ikona protekne miro ili imaju netrulezne mosti ili pak se iznad njihovog groba, mostiju desavaju cuda...
 
Član
Učlanjen(a)
01.06.2010
Poruka
309
ne razumem pitanje...
Nisam nigde u Bibliji procitao da su 'svetitelji' kako ti kazes 'veliki pred Bogom' ...pa zar ne treba da se dogodi veliki sud koji je opisan u Bibliji i da vaskrsnu oni koji su zivjeli ugodno pred Bogom? Ili su oni vec vaskrsnuti
Sveti ljudi se ne porede nikad sa Bogom, mnogi kada cuju rec SVETITELJ kazu zar ne postoji samo jedan Bog ili zasto su bas oni sveti i sl. to je zato sto ti ljudi ne znaju ni najosnovnije stvari iz pravoslavlja, a vole da se prave pametni.
Pa mislim da nikog ne treba da zanima sta misli ''pravoslavlje'' vec sta kaze Biblija (Boziji zakon)...a u Bibliji kaze da covjek '''spava''' do vaskrsnuca (to je jasno kao DAN) pa ako mislis da te cuje ''svetitelj'' koji spava ti nastavi da trazis od njega da se moli za tebe, ili tome slicno. (ovo mi je bas bzv)
Sveti ljudi su oni koji su zivili zivot ugledajuci se na Gospoda Hrista ili ih je posle smrti Gospod proslavio, pa iz njihovih ikona protekne miro ili imaju netrulezne mosti ili pak se iznad njihovog groba, mostiju desavaju cuda...
To je druga prica oko ''cuda'' koja se desavaju u manastirima i tome sl. ''svetih ljudi''...
Ne znam da li si i koliko upucen ti i mnogi dr ljudi koji su nasjeli na sotonin plan da sto vise ljudi odvuce u vecnu smrt, u to da postoje mnogo 'mocna' bica koja mi ne vidimo (jer smo zbog neposlusnosti ograniceni) a koja se zovu demoni...od kojih kako kaze Isus treba dobro da se pazimo da nas ne prevare...ali mi to ocigledno nismo ozbiljno shvatili!
 
Učlanjen(a)
22.03.2010
Poruka
346
Nisam nigde u Bibliji procitao da su 'svetitelji' kako ti kazes 'veliki pred Bogom' ...pa zar ne treba da se dogodi veliki sud koji je opisan u Bibliji i da vaskrsnu oni koji su zivjeli ugodno pred Bogom? Ili su oni vec vaskrsnuti

Pa mislim da nikog ne treba da zanima sta misli ''pravoslavlje'' vec sta kaze Biblija (Boziji zakon)...a u Bibliji kaze da covjek '''spava''' do vaskrsnuca (to je jasno kao DAN) pa ako mislis da te cuje ''svetitelj'' koji spava ti nastavi da trazis od njega da se moli za tebe, ili tome slicno. (ovo mi je bas bzv)

To je druga prica oko ''cuda'' koja se desavaju u manastirima i tome sl. ''svetih ljudi''...
Ne znam da li si i koliko upucen ti i mnogi dr ljudi koji su nasjeli na sotonin plan da sto vise ljudi odvuce u vecnu smrt, u to da postoje mnogo 'mocna' bica koja mi ne vidimo (jer smo zbog neposlusnosti ograniceni) a koja se zovu demoni...od kojih kako kaze Isus treba dobro da se pazimo da nas ne prevare...ali mi to ocigledno nismo ozbiljno shvatili!

Posto si ti Jevrej tebi niko ne moze nista da objasni nema sanse.Da ti se pred ocima desavaju cuda pored svetih mostiju ti opet neces verovati.A u stvari i ne smes da poverujes jer onda ispade da je Gospod Isus Hrist bio u pravu a vi ga razapeli.Ali vidi jednu stvar iz pouzdanih izvora sam saznao da svaki rabin Jevrejski svestenik zna da je Hristos bio sin Boziji ali to samo kazu svakom Jevrejinu kada umire i nikad vise!Ali nebih se ja sa tobom ubjedjivao oko toga jer nema svrhe samo cu ti reci ako si Jevrej i ako se do kraja zivota budes drzao Bozijih zapovesti koje je dao Mojsiju i sve zakone koje je Mojsije dao onda ces i sa tim uci u Raj i upoznati Gospoda gdje ce ti se ostatak objasniti.I jos cu ti reci jednu stvar da Mojsije tuzi Bogu Jevrejski narod jer ne postuju ono sto je ostavio i zato su Jevreji kao nacija mnogo propatili kroz istoriju sve je to kazna od Gospoda.Nauci se iz Biblije kada je Mojsije bacio one dve ploce sa Bozijim zapovestima na one Jevreje sto napravise zlatno tele i klanjahu se njemu.Ja u stvari ne znam kojoj veri pripadas nisi se izjasnio:dntknw:

Dodato posle 9 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

A sto se tice svetitelja evo ovde cu ti nabrojati one koji su se vazneli u telu jer su svojim molitvama ubedili Gospoda da njihovo telo moze izdrzati tu neizrecivu svetlost i oni su oko Gospoda Isusa Hrista.Presveta Bogorodica,Sveti Jovan Krstitelj,Sveti Simeon Bogoprimac, Sveti prorok Ilija,Arhangel Mihail ovo su Sveci koji okruzuju Boziji presto i oni mogu doci u svaki cas da ti pomognu a da ne pitaju Gospoda jer su svojim svetim zivotom koji su vodili dobili to od Gospoda.Ostali svetitelji moraju da pitaju Gospoda ako hoce nesto da ucine ili pomognu nekome.
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
18.05.2010
Poruka
376
poslednja pojašnjenja iz istog izvora

Није довољно само крстити се и онда помислити да је све тиме решено. Припадност Цркви се не добија тиме што неко декларативно изражава свој став - ја желим - то је чин воље. Крштење извршава свештено лице када је онај који то жели за то спреман а у сведочанству осталих верника. Чак и тада, после крштења одмах се извршава Миропомазање и после тога новокрштени задобија свој Вишње звање, умире стари човек који је одбачен, рађа се нови, који се постаје део Тела Христовог. То је сам улазак у Цркву. Припадност Цркви није пасивно стање. Оно би то било ако после крштења останемо ван живота Цркве и Црква нас онда не препознаје, нити би разумели шта се то у њој дешава. Зато је потребно, колико год нам то наше обавезе допуштају, да учествујемо у животу Цркве. Не желим никоме да замерам али највећи број људи одлази на богослужења само за Ускрс и Божић а у међувремену нема их нигде. Лепо на вратима Цквених домова стоји распоред кад се шта служи. Кад можемо долазимо. Исто тако потребно је постити средом и петком, и дане прописаних постова. Недеља се никада не пости строго на води. За свако даље "модификовање" ових правила обратите се вашем духовнику или ако га немате онда парохиском свештенику. Ја заиста не знам, можда је то само моје умишљање, зашто се неки људи стиде, не од себе него од других, да приђу свештенику и кажу - Помаже Бог оче, ја сам Петар Петровић, ви сте мој парохиски свештеник. Имам тај и тај проблем, или желео бих то и то. Ако немате духовника, нигде не пише да га морате имати као мирјани, потребно је редовно исповедати се. Већ сам раније рекао али је то заиста стуб и основа свега, исповест и причешћивање су нераскидиви део духовног живота сваког верника и неопходни као "со живота" за даље духовно узрастање и напредовање. У нашој вери изузетно је важно и иражено поштовање умрлих ( још једном ћу да поновим - н е м а м р т в и х ). Два пута годишње су задушнице. Мислим да никоме није проблем да барем два пута годишње обиђе гробове своје баке, деде, мати или оца. Сваки верник, то јако мало људи иначе зна, може да узме једно парче чисте, беле, хартије. Напишеш на њој - Помени Господе у Царству Твоме слугу Твојег - па онда име умрлог, или Помени Господе у Царству Твоме слуге Твоје - па имена умрлих ( под предпоставком да су претци били крштени наравно ). Тај папир понесемо са собом на литургију и сачекамо да дође свештеник. Приђемо свештенику и предамо му овај папир уз напомену да прочита ова имена на Проскомидији. Мислим да је овде, због неких, важно напоменути да се ово не плаћа. Наравно, ако познајемо неког искусног монаха или свештеника онда можемо од њега затражити благослов да нам буде духовник. Само знајте онда да шта год нам он буде рекао да чинимо то чинимо са вером и безпоговорно и без роптања, буњења и гунђања. Све што нам он буде благословио да чинимо за наше је спасење и наше делање израз је његове воље. О овоме ће бити много више речи у теми коју је покренуо Рале. Поред тога што треба, колико можемо, да учествујемо у животу Цркве, потребно је да читамо Свето Писмо. На предходном форуму сам о томе писао Кла ( Анђелки ) а овде ћу само укратко поновити. То је за Хришћане света књига. Не читамо је лежећи, са ногама на табуреу, у кревету пре спавања, прљавих руку и лица и слично. Читамо је лепо седећи и пре тога се помолимо Господу да отвори нам духовно око да правилно разумемо и прихватимо реч истине Његове. Ја вам се кунем да ако учествујете у животу Цркве и читате ову књигу да ће сваки пут кад почнете нов циклус пронаћи нешто ново. Она се сама открива човеку, а не откривамо ми њу ( то је протестантизам ). Сваки дан одвојиш десетак минута и прочиташ три главе из Старог Завета, три главе из Новог Завета. Читаш је полако и у себи. То је основни начин а ако духовник благослови другачије онда чините тако. Први пут ће бити најтеже и напашће вас са свих страна колико буду могли. Када завршите један круг кренете из почетка или што би рекао мој старац - читање Писма је као окретање бројанице. Нађите добро издање где су означена паралелна места. Све што вам не буде било јасно из прочитаног, обележите на некој цедуљици и после питајте духовника или свештеника ( оно што мене лично веома непријатно изненади је кад свештеник неће да помогне у схватању и тумачењу, то је његова основна пастирска дужност и зато је боље имати духовника ).
Други део питања је шта треба поштовати. Најјачи и најчећи момент на који се при одговору наилази је морална снага Цркве, достојност имена да себе неко зове Хришћанином. Зато сам и рекао једном на предходном форуму а и сада ћу да поновом, ја учим да постанем истинити човек. Томе желим да посветим цео мој живот колико год ми допуштају моје способности. Имамо две основне заповести које нам је Син Божји директно рекао - Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, свом мисли својом и свом снагом својом и Љуби ближњега свога као самога себе ( Мк. 12, 30-31). Кроз усавршавање у духовном узрастању и кроз лично опитовање светотајинског живота Цркве временом све више схватамо и осећамо колика је бескрајна дубина ( или философски речено колико је бескрајан обим ) ове две реченице. Оне наранво предпостављају да су упућене верујућем човеку коме је систем вредности, самим тим, теоцентричан. Зато данас и можемо видети, са овог аспекта, колико је декадентна садашњица где је човек поставњен као мерило свих вредности.

ps. Nadam se da su vam ova "mala" pojašnjenja pomogla. Zahvaljujem se autoru i znam da mi neće zameriti što sam ih otvorio širokom auditorijumu.
 
Član
Učlanjen(a)
01.06.2010
Poruka
309
Posto si ti Jevrej tebi niko ne moze nista da objasni nema sanse.Da ti se pred ocima desavaju cuda pored svetih mostiju ti opet neces verovati.A u stvari i ne smes da poverujes jer onda ispade da je Gospod Isus Hrist bio u pravu a vi ga razapeli.
Kao prvo Jevreji nisu razapeli Isusa vec Rimljani...Vecina Jevreja je volela Isusa to vidimo po Njegovom ulasku u Jerusalem na Pashu, kada ga je narod odusevljeno docekao.Ali manjina Jevreja (okupljena oko zlih svestenika koji su saradjivali sa okupatorom) trazila je od rimskih vlasti da uhapse i razapnu Isusa.E sad da li snosi Jevrejski narod odgovornost za ono sto je uradila manjina kriminalaca?naravno da snosi!
I jos cu ti reci jednu stvar da Mojsije tuzi Bogu Jevrejski narod jer ne postuju ono sto je ostavio i zato su Jevreji kao nacija mnogo propatili kroz istoriju sve je to kazna od Gospoda.Nauci se iz Biblije kada je Mojsije bacio one dve ploce sa Bozijim zapovestima na one Jevreje sto napravise zlatno tele i klanjahu se njemu.Ja u stvari ne znam kojoj veri pripadas nisi se izjasnio:dntknw:
Trebalo bi da znas da Bog preko Jevrejskog naroda ispravlja ''krive drine'', jer su ono trenutno jedini i najsposobniji narod pomocu kojeg Bog moze da 'upravlja' i pomocu kojeg je 'upravljao' kroz istoriju.
Slazem se sa tim da su najvise propatili ali kome je vise dato od njega ce se vise traziti.
Dalje kada kazem Jevrejin mislim na duhovnu kategoriju kako kaze u Svetom pismu ,,nije Jevrejin onaj koji je po telu Jevrejin, nego onaj koji je po duhu Jevrejin.''
Isus kaze: ,,Spasenje dolazi od Jevreja''

A sto se tice svetitelja evo ovde cu ti nabrojati one koji su se vazneli u telu jer su svojim molitvama ubedili Gospoda da njihovo telo moze izdrzati tu neizrecivu svetlost i oni su oko Gospoda Isusa Hrista.Presveta Bogorodica,Sveti Jovan Krstitelj,Sveti Simeon Bogoprimac, Sveti prorok Ilija,Arhangel Mihail ovo su Sveci koji okruzuju Boziji presto i oni mogu doci u svaki cas da ti pomognu a da ne pitaju Gospoda jer su svojim svetim zivotom koji su vodili dobili to od Gospoda.Ostali svetitelji moraju da pitaju Gospoda ako hoce nesto da ucine ili pomognu nekome.
Za neke 'svetitelje' znamo da su vaskrsuti a za neke nismo sigurni ali dobro,zanima me gde si procitao da pomenuti svetitelji ,,mogu doci u svaki cas da ti pomognu a da ne pitaju Gospoda er su svojim svetim zivotom koji su vodili dobili to od Gospoda.Ostali svetitelji moraju da pitaju Gospoda ako hoce nesto da ucine ili pomognu nekome.''
Ovo sigurno nigde ne pise u Bibliji !!!
 
Natrag
Top