други део питања је - црква, храм, манастир.
у говору се усталио израз - идем у цркву - при томе се подразумева да идемо у грађевину, објекат ради личних потреба или ради извршења неке богослужбене радње. сам израз никако није неправилан. исто тако можемо рећи и да идемо у храм али би мало ко правилно схватио шта говоримо јер се и сама реч јако ретко користи. у библиском и богословском речнику под термином храм сви подразумевају јерусалимски храм где се чувао ковчег завета.
термин црква може се тумачити на два начина, буквално и алегориски. буквални смисао је управо наведен горе, у првом делу текста. у алегориском а уједно у ширењем значењу црква је скуп богоизабраних људи који сви једнако исповедају да је господ исус христос син божји. зато хришћани, приликом крштења оглашених, траже од њих да изговоре символ вере, или да га изговори кум ако је оглашени сувише млад. сам термин црква води порекло од грчке речи - еклисија (жао ми је што немам одговарајуће грчке фонтове средњег дијалекта да бих писао у оригиналу) и управо занчи збор, сабор, сабрање људи. еклисиологија је грана догматике која се бави иузчавањем особина и значења цркве. еклисиолошко јединство апослутно свих верних се не огледа само у томе што се они окуљају телесно ради извршења свете евхаристије, у том случају говорили би о црквама а не о цркви, већ у томе што се све свете тајне извршавају једнако, сви једнако исповедамо нашу веру, достојанство верних и свештенства је једнако где год да су у хришћанској екумени и на крају оно најбитније, литургичка истоветност. полазећи од речи - где вас је троје или више сакуљених у моје име и ја сам међу вама - управо се показује јединство да у евхаристији имамо јединство цркве у свету и небеске цркве, те стога управо евхаристија јесте предокус будућег времена. овим уједно изражавамо и хоризонталну (световну) и вертиклану (есхатолошку) димензију цркве. полазећи од тога да ми јасно, недвосмислено, јединствено исповедамо да смрт више не постоји у онтолошком смислу ( велика субота ) и да су старозаветни праведници убројени у царство ( велика недеља - васкрс, преображење ) и када се ми као личности сајединимо са христом приступајући евхаристији ми онда јесмо у царству у том тренутку - зато свештеник гласно и са узвиком изговара - светиње светима. у рукама држи светињу ( дискос и путир ) и даје их причасницима, односно светима. управо ту следи одговор на питње које ми је поставио један корисник на дцу - да ли се можемо спасити ако нисмо хришћани. као што видиш не може. нема спасења без евхаристије а нема евхаристије без цркве, а нема цркве ако нисмо хришћани. друго, као што видимо, крштење није учлањење у цркву већ израз да је човек одлучио да одбаци "старог себе", да се поново роди - овог пута у христу, и да изнесе свој лични крст на голготу живота. говорећи да нисмо крштени али да смо добри и праведни би било исто као када би ја говорио да сам архитекта и цртам неке лепе грађевине. можда ће се некоме свидети ти цртежи и можда ме неко похвали за труд, али од тога нема ништа. овде исто тако видимо да се наша вера не гради на моралним и етичким принципима, они би требало да се подразумевају иначе, без обзира које смо вере. чак и секта асасина има свој морални кдекс.
у прехришћанским временима постојала је једна тежња код човека да се осами и да се, на одређено време или доживотно, посвети богу. то није само случај код јевреја већ и у другим религијама. монаштво је почело да се развија у источној цркви рано, већ почетком другог века. на западу, који није склон оваквом начину живота, почиње половином 6. века. због разних прогона у источној цркви било је случајева када су се монаси склањали на апенинско полуострво, чак и епископи, као на пример св. кирило александриски који је и оставио пресудан утицај на развој западног монаштва.
постоје два типа хришћанског монаштва, особеножитељно и општежитељно. оцем монаштва се сматра св. антоније велики који је уједно и оснивач особеножитељног монаштва. подвизавао се у египатској пустињи. карактеристика оваквог монаштва је да монах живи сам, у некој пећини, колиби, под неким већим дрветом али углавном на неприступачним и осамљеним местима у дивљини. он ту сам проводи читав свој живот и развија своје монашко правило. ако му дође ученик он једно време живи са њим а догађало се да се окупи толико много ученика да се старац покупи и оде у неко још даље место. појам старац овде не означава старост монаха већ његову духовну величину. и данас се старцима називају сви духовници. како време пролази догађало се да се на некој територији нађе више монаха и ону могу временом да образују скит. скитско монштво је да сваки монах живи усамљен на неком свом месту а сви заједно подигну једну цркву где ће окупљати на зајединчку молитву. исто тако је правило да ученик наслеђује монашко правило свог старца и наставља да живи по тим правилима. данас неке испоснице имају своја монашка правила која су стара и преко хиљаду година, на синају. ови монаси се још називају и анахорети.
мало касније у односу на особеножитељно развија се општежитељно монаштво. његовим оснивачем сматра се св. пахомије. пахомије је био римски легионар који је се упознао са хришћанима и монасима управо у египту. одлучио је да постане хришћанин и да оснује своју монашку заједницу по узору на римску војску. тако настају манастири који су до данас устројени на тај начин. сви монаси живе заједно у једном комплексу грађевина и све је заједничко. игуман је старешина манастира, економ се стара за храну, благајник о парицама и са економом се стара о одржавању грађевина, духовник се стара да води монахе на њиховом путу. да би се све то устројило како треба постоји скуп правила за сваки манастир како монаси живе у њему, и то се зове манастирски типик. као што видимо типици могу бити различити од манастира до манастира у зависности од околности. узор свих типика је у право био типик св. пахомија. нико не брани монаху да ако му је тешко у неком манастиру и ако живот у њему омета његов духовни живот да пређе, са благословом, у неки други манастир.
како се развијао монашки живот тако је долазило и до различитих комбинација. хлинадра је дуго био манастир са особеножитељним типико. негде после другог рата је промењено његово руеђење као што је данас. манастире које су подигли владари називају се лавре. не знам порекло речи а ни по чему се живот у лаври разликује. манастир може да има више мањих и већих храмова, капела, параклиса. ако се добро сећам хиландар их има мислим 14 у свом комплексу. централни храм манастира се зове католикон, порекло од грчке речи - католикос - што значи саборни, централни.
монаси се деле не само по начину на који проводе земаљски живот већ и како проводе духовни. тако се деле на оне који носе ризу и паракамилавку (моншко одејање; паракамилавка је монашка капа облика ваљка и преко ње се носи дуго плато. један крај платна је испос капе и тако се причвршћује а други крај пада низ леђа), схимнике и велико схимнике. приликом уласка у монаштво полажу се монашки завети и добија се риза. неко може дати, са благословом, још строжије завете (схиму) и постаје схимник и да живи још строжијим монашким животом. на крају имамо великосхимнике који се потпуно и доживотно повлаче у самице, келије или пећине, живот непрекидно проводе у одређеној молитви и само у јако ретким и изузетник случајевима напуштају своје место. схимници имају и своја посебна обележја а великосхимници нити виде свет физичким очима, нити свет види њих. великосхимник приликом уласка на место боравка предаје кости свог предходника братству које их после одлаже.
познате су и неке територије које су због своје климе, терена и удаљености остале неприступачне свету а које су насељене монасима као што су атос, синај, оптинска пустиња у русији, египатска пустиња, цисјораднија и тако даље. оне су обично обележене тако да путник може да препозна кад ступи на ту територију.
у говору се усталио израз - идем у цркву - при томе се подразумева да идемо у грађевину, објекат ради личних потреба или ради извршења неке богослужбене радње. сам израз никако није неправилан. исто тако можемо рећи и да идемо у храм али би мало ко правилно схватио шта говоримо јер се и сама реч јако ретко користи. у библиском и богословском речнику под термином храм сви подразумевају јерусалимски храм где се чувао ковчег завета.
термин црква може се тумачити на два начина, буквално и алегориски. буквални смисао је управо наведен горе, у првом делу текста. у алегориском а уједно у ширењем значењу црква је скуп богоизабраних људи који сви једнако исповедају да је господ исус христос син божји. зато хришћани, приликом крштења оглашених, траже од њих да изговоре символ вере, или да га изговори кум ако је оглашени сувише млад. сам термин црква води порекло од грчке речи - еклисија (жао ми је што немам одговарајуће грчке фонтове средњег дијалекта да бих писао у оригиналу) и управо занчи збор, сабор, сабрање људи. еклисиологија је грана догматике која се бави иузчавањем особина и значења цркве. еклисиолошко јединство апослутно свих верних се не огледа само у томе што се они окуљају телесно ради извршења свете евхаристије, у том случају говорили би о црквама а не о цркви, већ у томе што се све свете тајне извршавају једнако, сви једнако исповедамо нашу веру, достојанство верних и свештенства је једнако где год да су у хришћанској екумени и на крају оно најбитније, литургичка истоветност. полазећи од речи - где вас је троје или више сакуљених у моје име и ја сам међу вама - управо се показује јединство да у евхаристији имамо јединство цркве у свету и небеске цркве, те стога управо евхаристија јесте предокус будућег времена. овим уједно изражавамо и хоризонталну (световну) и вертиклану (есхатолошку) димензију цркве. полазећи од тога да ми јасно, недвосмислено, јединствено исповедамо да смрт више не постоји у онтолошком смислу ( велика субота ) и да су старозаветни праведници убројени у царство ( велика недеља - васкрс, преображење ) и када се ми као личности сајединимо са христом приступајући евхаристији ми онда јесмо у царству у том тренутку - зато свештеник гласно и са узвиком изговара - светиње светима. у рукама држи светињу ( дискос и путир ) и даје их причасницима, односно светима. управо ту следи одговор на питње које ми је поставио један корисник на дцу - да ли се можемо спасити ако нисмо хришћани. као што видиш не може. нема спасења без евхаристије а нема евхаристије без цркве, а нема цркве ако нисмо хришћани. друго, као што видимо, крштење није учлањење у цркву већ израз да је човек одлучио да одбаци "старог себе", да се поново роди - овог пута у христу, и да изнесе свој лични крст на голготу живота. говорећи да нисмо крштени али да смо добри и праведни би било исто као када би ја говорио да сам архитекта и цртам неке лепе грађевине. можда ће се некоме свидети ти цртежи и можда ме неко похвали за труд, али од тога нема ништа. овде исто тако видимо да се наша вера не гради на моралним и етичким принципима, они би требало да се подразумевају иначе, без обзира које смо вере. чак и секта асасина има свој морални кдекс.
у прехришћанским временима постојала је једна тежња код човека да се осами и да се, на одређено време или доживотно, посвети богу. то није само случај код јевреја већ и у другим религијама. монаштво је почело да се развија у источној цркви рано, већ почетком другог века. на западу, који није склон оваквом начину живота, почиње половином 6. века. због разних прогона у источној цркви било је случајева када су се монаси склањали на апенинско полуострво, чак и епископи, као на пример св. кирило александриски који је и оставио пресудан утицај на развој западног монаштва.
постоје два типа хришћанског монаштва, особеножитељно и општежитељно. оцем монаштва се сматра св. антоније велики који је уједно и оснивач особеножитељног монаштва. подвизавао се у египатској пустињи. карактеристика оваквог монаштва је да монах живи сам, у некој пећини, колиби, под неким већим дрветом али углавном на неприступачним и осамљеним местима у дивљини. он ту сам проводи читав свој живот и развија своје монашко правило. ако му дође ученик он једно време живи са њим а догађало се да се окупи толико много ученика да се старац покупи и оде у неко још даље место. појам старац овде не означава старост монаха већ његову духовну величину. и данас се старцима називају сви духовници. како време пролази догађало се да се на некој територији нађе више монаха и ону могу временом да образују скит. скитско монштво је да сваки монах живи усамљен на неком свом месту а сви заједно подигну једну цркву где ће окупљати на зајединчку молитву. исто тако је правило да ученик наслеђује монашко правило свог старца и наставља да живи по тим правилима. данас неке испоснице имају своја монашка правила која су стара и преко хиљаду година, на синају. ови монаси се још називају и анахорети.
мало касније у односу на особеножитељно развија се општежитељно монаштво. његовим оснивачем сматра се св. пахомије. пахомије је био римски легионар који је се упознао са хришћанима и монасима управо у египту. одлучио је да постане хришћанин и да оснује своју монашку заједницу по узору на римску војску. тако настају манастири који су до данас устројени на тај начин. сви монаси живе заједно у једном комплексу грађевина и све је заједничко. игуман је старешина манастира, економ се стара за храну, благајник о парицама и са економом се стара о одржавању грађевина, духовник се стара да води монахе на њиховом путу. да би се све то устројило како треба постоји скуп правила за сваки манастир како монаси живе у њему, и то се зове манастирски типик. као што видимо типици могу бити различити од манастира до манастира у зависности од околности. узор свих типика је у право био типик св. пахомија. нико не брани монаху да ако му је тешко у неком манастиру и ако живот у њему омета његов духовни живот да пређе, са благословом, у неки други манастир.
како се развијао монашки живот тако је долазило и до различитих комбинација. хлинадра је дуго био манастир са особеножитељним типико. негде после другог рата је промењено његово руеђење као што је данас. манастире које су подигли владари називају се лавре. не знам порекло речи а ни по чему се живот у лаври разликује. манастир може да има више мањих и већих храмова, капела, параклиса. ако се добро сећам хиландар их има мислим 14 у свом комплексу. централни храм манастира се зове католикон, порекло од грчке речи - католикос - што значи саборни, централни.
монаси се деле не само по начину на који проводе земаљски живот већ и како проводе духовни. тако се деле на оне који носе ризу и паракамилавку (моншко одејање; паракамилавка је монашка капа облика ваљка и преко ње се носи дуго плато. један крај платна је испос капе и тако се причвршћује а други крај пада низ леђа), схимнике и велико схимнике. приликом уласка у монаштво полажу се монашки завети и добија се риза. неко може дати, са благословом, још строжије завете (схиму) и постаје схимник и да живи још строжијим монашким животом. на крају имамо великосхимнике који се потпуно и доживотно повлаче у самице, келије или пећине, живот непрекидно проводе у одређеној молитви и само у јако ретким и изузетник случајевима напуштају своје место. схимници имају и своја посебна обележја а великосхимници нити виде свет физичким очима, нити свет види њих. великосхимник приликом уласка на место боравка предаје кости свог предходника братству које их после одлаже.
познате су и неке територије које су због своје климе, терена и удаљености остале неприступачне свету а које су насељене монасима као што су атос, синај, оптинска пустиња у русији, египатска пустиња, цисјораднија и тако даље. оне су обично обележене тако да путник може да препозна кад ступи на ту територију.
