Pravoslavlje
- Začetnik teme kiza13
- Datum pokretanja
треба сви да се молимо господу исусу христу, пресветој богородици и наравно нашим светитљима.
Član
- Učlanjen(a)
- 30.08.2009
- Poruka
- 5
MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 28.05.2009
- Poruka
- 6.683
Mnogo zvanih,malo odabranih!
Da li ste se upitali zašto je to tako?
Često pominjanje Sveti Oci,meni mnogo glupo zvuči kao i izraz prozorljiv.
Mnogi pominju danas rusku lavru i to da je Rusija....a ja mogu sa sigurnošću da vam kažem da je jedina sveta zemlja na planeti Zemlji Srbija i da su Srbi Božiji Narod!
Molite se Gospodu Bogu Isusu Hristu i tražite oproštaj za sve grehe koje je počinila vaša duša u predhodnim životima,kao i vaše telo i vaša duša u ovom životu i činite moralna dobra.
Samo ćete na taj način u trenutku singulariteta - sudnjeg Dana,čiste duše izaći pred Gospodom Bogom i doživećete Vaznesenje,ako to ne uradite ponovo se vraćate u biološki život u treću dimenziju,bićete inkarnirani u neko telo,ali se ničega nećete sećati.
Da li ste se upitali zašto je to tako?
Često pominjanje Sveti Oci,meni mnogo glupo zvuči kao i izraz prozorljiv.
Mnogi pominju danas rusku lavru i to da je Rusija....a ja mogu sa sigurnošću da vam kažem da je jedina sveta zemlja na planeti Zemlji Srbija i da su Srbi Božiji Narod!
Molite se Gospodu Bogu Isusu Hristu i tražite oproštaj za sve grehe koje je počinila vaša duša u predhodnim životima,kao i vaše telo i vaša duša u ovom životu i činite moralna dobra.
Samo ćete na taj način u trenutku singulariteta - sudnjeg Dana,čiste duše izaći pred Gospodom Bogom i doživećete Vaznesenje,ako to ne uradite ponovo se vraćate u biološki život u treću dimenziju,bićete inkarnirani u neko telo,ali se ničega nećete sećati.
Poslednja izmena:
Napisao student teologije
Свете Тајне
У Цркви постоји седам Светих Тајни, неке се могу понављати а неке не. Укратко ћу описати једну по једну и уколико је могуће дати пример из Светог Писма.
1. Света Тајна Крштења, не може се понављати. Праслика је је крштење Господње на реци Јордану, Мат.3,13-17. Господ је крштен водом али нам св.Јован Претеча већ тада говори да ће будућа поколења бити крштена водом и Духом Светим, Мар.1,7-11. Заповест како треба извршавати ову Свету Тајну Господ даје апостолима после Свог преображења, Мат.28,19. Крштење по себи не представља "учлањење" у Цркву, она није организација нити неки вид удружења грађана, већ показује истинску жељу тог човека да у подпунсоти промени свој живот и да крене путем којим зове Христос. Одбацити себе "старог" и по својом физичким и умним могућностима уподобњавати се Христу. Зато риликом крштења Црква пева - У лице Христово крстисте се, у лице Христово обукосте се. Некада, у доба Ране Цркве, ово се сматрало веома важним пирањем а не традиционалним наслеђем. Људи који су хтели да се крсте звали су се Оглашени. Тада су похађали строгу катихетску школу па ако је заједница сматрала да су спремни приступали су Крштењу. У наше време та институција је нестала у пракси Цркве али је зато обавеза кума да у свему подучава кумче како да живи исправним хришћанским животом, зато се он сматра духовним оцем и пред Господом он за то сведочи и одговара пред Њим. За ову свету тајну дакле потребни су: вода, босиљак, свећа, бело платно ( народ често платно замени белим пешкиром или белом кошуљом ).
2. Света Тајна Миропомазања, не може се понављати а савршава се одмах после Тајне Крштења. Миро је реч за освећено уље. Ова Света Тајна има своје праслике дубоко у Старом Завету. Јевреји су чували и једном рогу уље и када су некога или нешто хтели да посвете то уље би изливали. Њихови цареви су сматрани богоизабраним и рецимо приликом њиховог устоличења цео рог уља им се изливао на главу. Жртве ливенице се тако зову зато што су на жртву полавиали уљем. Хришћански свештеник у свом прибору има једну малену бочицу и један предмет који изгледа као плочица, углавном од сребра. После крштења одредђени делови тела се миропомазују и посвећују Богу - руке, ноге, очи, уста, уши... Приликом сваког наноса уља свештеник изговара - Печат дара Духа Светог а кум одговара са - Амин.
3. Света Тајна Брака, не може се понављати. Прва праслика брака налази се у Старом Завету, од најстаријег доба 1.Мој.2,24. Какав је однос супружника у браку говори св.ап.Павле у Еф.5. Хришћански брак нема само социјални карактер, нити му је главни циљ подизање деце што је заблуда највећег броја људи. Деца наравно следују из старозаветне заповести - Множите се и напуните земљу. Сврха брака је да супружници помажу и надопоњују један другог на путу спасења, другим речима брак је "мала Црква". О томе сасвим лепо говори и АЕМП г.г.Павле Стојчевић у својој триологији "Нека питања наше вере", када наводи штаје схватање реалистичког а шта идеалистичког брака. Треба још и напоменути да субординацију полова у браку не треба схватати буквално већ да је однос између мужа и жене треба да буде као однос између Христа и Цркве. Некако сам стекао утисак да људи воле да прочитају главу ове посланице само до пола па због тога ово напомињем. Само у изузетним случајевима Црква допушта развод брака. Питање "другог брака" и даље је једна од најжучнијих тема у СПЦ. Мој лични став је да га не треба дозволити из догматских, етичких и канонских разлога и да се то никако не може оправдати.
4. Света Тајна Свештенства, не може се поновити. Ова Тајна исто има своје утемељење у Старом Завету. У најстарије време, пре Египатског ропства, видимо да је човек сам приносио жртве, обично или у шумама или на врховима бергова. Подизао се жртвеник од наслаганог камена. То доба се завршава са Аврамом и његових синовима. После повратка из Египта и Ханан се насељава 12 племена. Једно племе, Левијево, не добија никакву територију веч је дужност тог племена било да буду свештеници при храму у Јерусалиму. Тада је исто постојала хијерархија свештеника по одредђеним разредима или словенким језиком речено "чредама". У касно доба Јудејског царства, век пре Христа, стање је било више него хаотично у јеврејском друштву тако да су тада постојали и одређени услови ко је хтео да буде кандидат за свештеника. Значи у то доба Левијево племе, или Левити, су веч изгубили своје "ексклузивно" право.
У доба Ране Цркве, прва четири века, епископи, свештеници и ђакони су бирани из локалних хришћанских заједница, у то доба епископи су могли да буду и жењени људи. Током развоја Цркве дошло је до тога да се епископи бирају из редова монаштва а ђакони и свештеници из редова мирјана. Постоји низ услова које кандидат треба да испуни пре тога.
Само име ове тајне нам говори о чему се ради. Њу може да извршава само епископ, полагањем руке на теме главе кандидата и одатле потиче термин рукоположење. Ђаконство није Света Тајна и ђакон се постаје указом месног епископа, одатле потиче термин рукопроизвођење. Будућег епископа могу да рукоположе најмање три друга епископа, то се назива хиротонија. Које су обавезе, дужности, какав је живот свештеника, колико је његово достојанство, како се он сахрањује, и остало не желим да говорим о томе.
5. Света Тајна Јелеосвећења, може се понаљати. Већ сам раније написао да се уље користило још у давним временима. Поред миропомазања за одређене празнике свештеник вернима уљем чини знак крста на челу. Тајну освећења уља може да извршава само епископ, углавном једном годишње, и онда се оно дели свештеним лицима према потребама.
Треба напоменути да ово нема везе са уљем које се узима из каднила која се налазе пред светим иконама или која истичу из моштију светих Отаца.
6. Света Тајна исповести, може се понављати. О њој сам већ понешто написао у једној поруци на форуму. Треба напоменути да исповедање чини саставни, нераскидиви и суштински део духовног живота сваког верујућег човека. У наше време, на жалост, верници се углавном исповедају само за велике празнике и пред саму, или у току саме, Свете Литургије. Направићу једно поређење - то је као да имате шкорпију испод мајице и кажете: Нећу сада да је вадим, кад будем ишао на туширање онда ћу је истерати. Ни тада није касно ако вас дотле не уједе. Исповест треба извршавати када год осетимо потребу, без одлагања. Сагрешење можемо учинити мишљу, речју и делом, према другима и према себи, хотимично и нехотимично. Питање колико смо свесни тога је заправо само питање наше будности. Зтао нам Господ заповеда да бдијемо над собом, Мар.13,32-37; Лк.21,34-37; ноћ и дан јер никад не знамо када ће доћи час. Све се то исповеда, све што осећамо да треба да исповедимо и оно за шта нисмо сигурни исповедите а свештеник ће вас водити кроз исповест. Немојте осећати никакав стид или срамоту од свештеника јер се не исповедате њему него Богу, свештеник је ту само сведок. У колико нешто што сте исповедили понов поновите поново се и исповедите, годинама, деценијама ако треба, док то не престанете или престане. Од куда знате да се тренутал пре вас можда није исповедао неко ко је убио, силовао, имао инцест са сестром или ћерком, нема страха и стида. Свештенику се исповедају и кривчна дела, он то не сме и неће никоме пријавити нити га суд може позвати за сведока. Дела која чинимо како потичу од нас има и неких која нису потекла из нашег срца. Да сад не улазим у неке ствари које нису за форум али има неких који нас стално вуку доле, калеме на нас разне помисли и чекају да их извршимо, кад тад. Све се то исповеда у смирењу. Има људи који толико ревносно воде рачуна о својим делима да чак воде у свесчицама подседнике шта им се догађа, да нешто не прескоче. Ако сте некад читали неки свтеоотачки спис виделисте да су они седели пре спавања и испитивали своје срце, спрмејући се тако за исповест. Свештеник има право, ако мисли да је сходно, да вас испитује у току исповедања да му се нешто појасни или детљније опише. Опет напомињем, истоварајте то из себе, све чистите, до најмањих ситница, јер ће та ситница сутра бити зид о који можете да ударите. У савременој пракси Цркве исповест је повезана са причешћем и ако су то две одвојене ствари.
7. Света Тајна Евхаристије ( Причешће ), може се понављати. Праслика евхаристије налази се у Новом Завету, Тајна Вечера у горњој соби, Мат.26; Мар.14; Лк.22. О значењу, симболици и символици Евхариситије ћемо разговарати посевно јер је то просто преобимна тема. Укратко, њу сваки дан извршава свештено лице а верник, уколико је спреман може да јој приступи. Они који нису крштени и они који то планирају али нису још не смеју нити да приступе нити да присуствују томе. Зато пред почетак трећег дела литургије ђакон, ако га има, или свештеник изговара речи - Оглашени изађите, нико од оглашених да не остане. Колико се ово поштује можете и сами да предпоставите, поготово у Београду. Колико је приступ Евхаристиским даровима озбиљно схваћен у Цркви и колико треба да будемо ревносни у спремности да јој приступимо казују нам речи молитве коју свештеник чита непосредно пре тога - Да ми ово не буде на вечну казну или смрт већ на живот вечни. Како се приступа? Најмање 8 сати пре тога не узимамо никакву храну нити воду, нити цигарете, жваке и остало. Само ваздух. Када дођемо до свештеника прекрстимо се, ноге благо савијемо у коленима, шаку леве руке ставимо на десно раме, шаку десне руке на лево раме и благо отворимо уста, колико је свештенику довољно да нам стави малену кашичицу. Ни једна кап, ни једна честица, не сме да падне на под при томе. Зато одмах поред стоји ђакон или помоћник са црвеним платном који ће нам обрисати лице. Непосредно после тога десну шаку окренет на горе и леву шаку окренуту на горе ставите у њу. Као да желите да пијете воду са чесме али је битно која шака коју придржава. Добићете одмах парче нафоре ( изгледа као парченце хлеба ) и останете ту, у непосредној близини са осталима који приступају. При томе никоме не љубите руку тада, ни ономе ко вас је причестио, ни ономе са убрусом, ни онај ко вам је дао нафору. Примљену нафору одмах поједите а мрвице које вам остану у левој шаци никако не отресајте на под него их прстима десне шаке скупуте на сред длана и "усисајте" устима. Потом ту сачекајте да свешетеник заврши са причешћивањем осталих и да вам прочита шта треба. Тек онда се враћате на одговарајуће место у храму. Жене које су у циклусу месечног чишћења не приступају евхаристиским даровима (утемељење у старозаветном правилу), већ кад се циклус заврши и ако су спремне.
Свете Тајне
У Цркви постоји седам Светих Тајни, неке се могу понављати а неке не. Укратко ћу описати једну по једну и уколико је могуће дати пример из Светог Писма.
1. Света Тајна Крштења, не може се понављати. Праслика је је крштење Господње на реци Јордану, Мат.3,13-17. Господ је крштен водом али нам св.Јован Претеча већ тада говори да ће будућа поколења бити крштена водом и Духом Светим, Мар.1,7-11. Заповест како треба извршавати ову Свету Тајну Господ даје апостолима после Свог преображења, Мат.28,19. Крштење по себи не представља "учлањење" у Цркву, она није организација нити неки вид удружења грађана, већ показује истинску жељу тог човека да у подпунсоти промени свој живот и да крене путем којим зове Христос. Одбацити себе "старог" и по својом физичким и умним могућностима уподобњавати се Христу. Зато риликом крштења Црква пева - У лице Христово крстисте се, у лице Христово обукосте се. Некада, у доба Ране Цркве, ово се сматрало веома важним пирањем а не традиционалним наслеђем. Људи који су хтели да се крсте звали су се Оглашени. Тада су похађали строгу катихетску школу па ако је заједница сматрала да су спремни приступали су Крштењу. У наше време та институција је нестала у пракси Цркве али је зато обавеза кума да у свему подучава кумче како да живи исправним хришћанским животом, зато се он сматра духовним оцем и пред Господом он за то сведочи и одговара пред Њим. За ову свету тајну дакле потребни су: вода, босиљак, свећа, бело платно ( народ често платно замени белим пешкиром или белом кошуљом ).
2. Света Тајна Миропомазања, не може се понављати а савршава се одмах после Тајне Крштења. Миро је реч за освећено уље. Ова Света Тајна има своје праслике дубоко у Старом Завету. Јевреји су чували и једном рогу уље и када су некога или нешто хтели да посвете то уље би изливали. Њихови цареви су сматрани богоизабраним и рецимо приликом њиховог устоличења цео рог уља им се изливао на главу. Жртве ливенице се тако зову зато што су на жртву полавиали уљем. Хришћански свештеник у свом прибору има једну малену бочицу и један предмет који изгледа као плочица, углавном од сребра. После крштења одредђени делови тела се миропомазују и посвећују Богу - руке, ноге, очи, уста, уши... Приликом сваког наноса уља свештеник изговара - Печат дара Духа Светог а кум одговара са - Амин.
3. Света Тајна Брака, не може се понављати. Прва праслика брака налази се у Старом Завету, од најстаријег доба 1.Мој.2,24. Какав је однос супружника у браку говори св.ап.Павле у Еф.5. Хришћански брак нема само социјални карактер, нити му је главни циљ подизање деце што је заблуда највећег броја људи. Деца наравно следују из старозаветне заповести - Множите се и напуните земљу. Сврха брака је да супружници помажу и надопоњују један другог на путу спасења, другим речима брак је "мала Црква". О томе сасвим лепо говори и АЕМП г.г.Павле Стојчевић у својој триологији "Нека питања наше вере", када наводи штаје схватање реалистичког а шта идеалистичког брака. Треба још и напоменути да субординацију полова у браку не треба схватати буквално већ да је однос између мужа и жене треба да буде као однос између Христа и Цркве. Некако сам стекао утисак да људи воле да прочитају главу ове посланице само до пола па због тога ово напомињем. Само у изузетним случајевима Црква допушта развод брака. Питање "другог брака" и даље је једна од најжучнијих тема у СПЦ. Мој лични став је да га не треба дозволити из догматских, етичких и канонских разлога и да се то никако не може оправдати.
4. Света Тајна Свештенства, не може се поновити. Ова Тајна исто има своје утемељење у Старом Завету. У најстарије време, пре Египатског ропства, видимо да је човек сам приносио жртве, обично или у шумама или на врховима бергова. Подизао се жртвеник од наслаганог камена. То доба се завршава са Аврамом и његових синовима. После повратка из Египта и Ханан се насељава 12 племена. Једно племе, Левијево, не добија никакву територију веч је дужност тог племена било да буду свештеници при храму у Јерусалиму. Тада је исто постојала хијерархија свештеника по одредђеним разредима или словенким језиком речено "чредама". У касно доба Јудејског царства, век пре Христа, стање је било више него хаотично у јеврејском друштву тако да су тада постојали и одређени услови ко је хтео да буде кандидат за свештеника. Значи у то доба Левијево племе, или Левити, су веч изгубили своје "ексклузивно" право.
У доба Ране Цркве, прва четири века, епископи, свештеници и ђакони су бирани из локалних хришћанских заједница, у то доба епископи су могли да буду и жењени људи. Током развоја Цркве дошло је до тога да се епископи бирају из редова монаштва а ђакони и свештеници из редова мирјана. Постоји низ услова које кандидат треба да испуни пре тога.
Само име ове тајне нам говори о чему се ради. Њу може да извршава само епископ, полагањем руке на теме главе кандидата и одатле потиче термин рукоположење. Ђаконство није Света Тајна и ђакон се постаје указом месног епископа, одатле потиче термин рукопроизвођење. Будућег епископа могу да рукоположе најмање три друга епископа, то се назива хиротонија. Које су обавезе, дужности, какав је живот свештеника, колико је његово достојанство, како се он сахрањује, и остало не желим да говорим о томе.
5. Света Тајна Јелеосвећења, може се понаљати. Већ сам раније написао да се уље користило још у давним временима. Поред миропомазања за одређене празнике свештеник вернима уљем чини знак крста на челу. Тајну освећења уља може да извршава само епископ, углавном једном годишње, и онда се оно дели свештеним лицима према потребама.
Треба напоменути да ово нема везе са уљем које се узима из каднила која се налазе пред светим иконама или која истичу из моштију светих Отаца.
6. Света Тајна исповести, може се понављати. О њој сам већ понешто написао у једној поруци на форуму. Треба напоменути да исповедање чини саставни, нераскидиви и суштински део духовног живота сваког верујућег човека. У наше време, на жалост, верници се углавном исповедају само за велике празнике и пред саму, или у току саме, Свете Литургије. Направићу једно поређење - то је као да имате шкорпију испод мајице и кажете: Нећу сада да је вадим, кад будем ишао на туширање онда ћу је истерати. Ни тада није касно ако вас дотле не уједе. Исповест треба извршавати када год осетимо потребу, без одлагања. Сагрешење можемо учинити мишљу, речју и делом, према другима и према себи, хотимично и нехотимично. Питање колико смо свесни тога је заправо само питање наше будности. Зтао нам Господ заповеда да бдијемо над собом, Мар.13,32-37; Лк.21,34-37; ноћ и дан јер никад не знамо када ће доћи час. Све се то исповеда, све што осећамо да треба да исповедимо и оно за шта нисмо сигурни исповедите а свештеник ће вас водити кроз исповест. Немојте осећати никакав стид или срамоту од свештеника јер се не исповедате њему него Богу, свештеник је ту само сведок. У колико нешто што сте исповедили понов поновите поново се и исповедите, годинама, деценијама ако треба, док то не престанете или престане. Од куда знате да се тренутал пре вас можда није исповедао неко ко је убио, силовао, имао инцест са сестром или ћерком, нема страха и стида. Свештенику се исповедају и кривчна дела, он то не сме и неће никоме пријавити нити га суд може позвати за сведока. Дела која чинимо како потичу од нас има и неких која нису потекла из нашег срца. Да сад не улазим у неке ствари које нису за форум али има неких који нас стално вуку доле, калеме на нас разне помисли и чекају да их извршимо, кад тад. Све се то исповеда у смирењу. Има људи који толико ревносно воде рачуна о својим делима да чак воде у свесчицама подседнике шта им се догађа, да нешто не прескоче. Ако сте некад читали неки свтеоотачки спис виделисте да су они седели пре спавања и испитивали своје срце, спрмејући се тако за исповест. Свештеник има право, ако мисли да је сходно, да вас испитује у току исповедања да му се нешто појасни или детљније опише. Опет напомињем, истоварајте то из себе, све чистите, до најмањих ситница, јер ће та ситница сутра бити зид о који можете да ударите. У савременој пракси Цркве исповест је повезана са причешћем и ако су то две одвојене ствари.
7. Света Тајна Евхаристије ( Причешће ), може се понављати. Праслика евхаристије налази се у Новом Завету, Тајна Вечера у горњој соби, Мат.26; Мар.14; Лк.22. О значењу, симболици и символици Евхариситије ћемо разговарати посевно јер је то просто преобимна тема. Укратко, њу сваки дан извршава свештено лице а верник, уколико је спреман може да јој приступи. Они који нису крштени и они који то планирају али нису још не смеју нити да приступе нити да присуствују томе. Зато пред почетак трећег дела литургије ђакон, ако га има, или свештеник изговара речи - Оглашени изађите, нико од оглашених да не остане. Колико се ово поштује можете и сами да предпоставите, поготово у Београду. Колико је приступ Евхаристиским даровима озбиљно схваћен у Цркви и колико треба да будемо ревносни у спремности да јој приступимо казују нам речи молитве коју свештеник чита непосредно пре тога - Да ми ово не буде на вечну казну или смрт већ на живот вечни. Како се приступа? Најмање 8 сати пре тога не узимамо никакву храну нити воду, нити цигарете, жваке и остало. Само ваздух. Када дођемо до свештеника прекрстимо се, ноге благо савијемо у коленима, шаку леве руке ставимо на десно раме, шаку десне руке на лево раме и благо отворимо уста, колико је свештенику довољно да нам стави малену кашичицу. Ни једна кап, ни једна честица, не сме да падне на под при томе. Зато одмах поред стоји ђакон или помоћник са црвеним платном који ће нам обрисати лице. Непосредно после тога десну шаку окренет на горе и леву шаку окренуту на горе ставите у њу. Као да желите да пијете воду са чесме али је битно која шака коју придржава. Добићете одмах парче нафоре ( изгледа као парченце хлеба ) и останете ту, у непосредној близини са осталима који приступају. При томе никоме не љубите руку тада, ни ономе ко вас је причестио, ни ономе са убрусом, ни онај ко вам је дао нафору. Примљену нафору одмах поједите а мрвице које вам остану у левој шаци никако не отресајте на под него их прстима десне шаке скупуте на сред длана и "усисајте" устима. Потом ту сачекајте да свешетеник заврши са причешћивањем осталих и да вам прочита шта треба. Тек онда се враћате на одговарајуће место у храму. Жене које су у циклусу месечног чишћења не приступају евхаристиским даровима (утемељење у старозаветном правилу), већ кад се циклус заврши и ако су спремне.
Iz istog izvora
Да би смо описали правилно поступање верника у храму прво ћемо укратко да опишемо сам храм. Сваки храм се састоји из три основна дела, од улаза гледано: пронаос, наос, олтар.
Пронаос је први део храма, одмах чим уђемо. Ту се понекад са леве и десне стране налазе места за паљење свећа а у неким храмовима се ту налази и крстионица. Класичан пример како она изгледа је католикос манастира Студеница. Њени зидови су осликани фрескама које приказују догађаје из Књиге Постања, 1.Мој. Једним зидом она је одвојена од наоса храма. У колико звоник није одвојено сазидан онда се он надзида над пронаосом. У неким случајевима каснији ктитори би дозиђивали испред наоса затворени трем и он се назива припрата. Класичан пример је Радослављева припрата у манастиру Студеница. У манастиру Хиландар на Атосу крстионица се налази ван храма а сам католикос има две припрате.
Када улазимо у наос приметићемо да идемо један степеник доле. Њен под је увек по правилу нижи од пода пронаоса и олтарског дела. Ако би смо сада погледали попречни пресек храма његов под би подсећао на бродове, задњи и предњи део издигнути а централни део је мало спуштен. То је зато што Црква представља брод, у алегориском смислу, брод којим пловимо по мору живота. То нам најлепше приказују речи молитве приликом сахране где молимо да умрли Црквом, као бродом, нађе на послетку мирну луку вечног живота. Наос је уједно и највећи део храма. На његовом центру се налази један уздигнути сталак са четири ногара који се зове тетрапод. На тетраподу увек стоји икона важећег празника. За одређене празнике ту се може налазити и више икона, Свето Писмо и крст. Он се увек поставља испод централне куполе у којој је насликан Христос Пантократор, Сведржитељ. При зидовима, кружно се налазе столице а увек се са десне стране налазе две или три уздигнуте и посебно украшене. То су места где је некада седео владар са супругом. Ктитор може на бочни зид наоса да дозида један полукружни простор који је посвећен неком светитељу или Пресветој Богородици, то се назива параклис. Олтарски део је степеником уздигнут и преграђен једном дрвеном преградом на којој се тачно одређеним местом налазе иконе. Та преграда се назива иконостас. Некада она није постојала, доба Ране Цркве, а временом је прво била ниска па је полако, током векова, постајала све већа и већа. На њој се налазе троја врата, северна и јужна су мања и централна, то су Царска Двери, која још имају и једну завесу боје пурпура са извезеним крстом. Простор испред назива се хорос. Лево и десно на хоросу су певнице и ту се понекад може налазити један, са неколико степеника, кружни подијум, који се назива амвон. Иза иконостаса се налази сам олтарски простор и ту је женама најстрожије забрањен приступ. Десно од Двери налази се икона Господа Христа, лево икона Богородичина а изнад њих икона Тајне вечере.
У храм се не иде у патикама, тренерци, спортским мајицама, минисукњама, танга гаћама, накарминисаних усана или са грожђаном масти (због целивања икона да не би иконе биле умашћене и ако приступамо Евхаристији она не сме ни са чим да се меша) и ако приступате Евхаристији из језика извадите како знате и умете билокакав "пирсинг модни детаљ". Другим речима обуците се нормално. Пред вратима се прекрстимо и укорачимо левом ногом у пронаос. Прилазимо тетраподу и када смо испред њега трипута се прекрстимо са малим наклоном и целивамо икону. Мали наклон чинимо тако као да десном руком узимамо нешто са пода и онда се прекрстимо. Икону целивајте у крај ( приметиће те да се о великим празницима најдебљи слојеви кармина и Лобела налазе на средини а чишћење тога после је права мука). Ако се на тетраподу налази две иконе и крст прво целивамо ону која је посвећена Господу или Богородици, крст, па онда икону светитеља. Ако неко стоји иза вас када сте завршили целивање окренете се према њему, ставите десну руку на срце и веома дискретно му се наклоните. Ако се вама неко наклони урадите исто. Потом идете на своје место. По правилу тачно се зна где ко стоји у храму за време богослужења. Мушкарци стоје у десном делу а жене у левом делу наоса ( сетите се где стоје оне иконе око Царских Двери ). У првом реду, испред степеника хороса, стоје они који ће приступити Светим Даровима, очеви са синовима и мајке са кћерима. Иза њих стоје мушкарци и жене који нису брачници. Иза њих стоје они који су под епитимијом и сигурно неће приступити. Тако свештеник кад погледа са олтарског дела одмах може да зна колико честица треба да припреми за евхаристију (како се то ради нормално да нећу писати, ако вас занима могу да напишем шта је то и шта је потребно). За време богослужења кадгод се помиће мати Божја чинимо мали наклон и прекрстимо се; када се пева Друга слава ( Јединородни Сине и Слове Божиј, бесмертен сиј,..) у првом делу литургије и када чујемо стихове - Спрослављајем Оцу и Свајтому Духу - прекрстимо се; када свештеник изговори позив - Само Теби следује свака слава, част и поклоњење - учинимо мали наклон и прекрстимо се; Када свештеник изговори узвик - Читање из јеванђеља по ...., глава ...., мир свима - прекрстимо се и погнемо главу док се читање не заврши а када је завршено прекрстимо се и исправимо главу; када свештеник изговори позив - Главе своје приклоните - погните главе док не заврши са молитвом; Када свештеник кроз Царске Двери износи прекривен дискос и путир и веома гласно изговара - Светиње светима - учините мали наклон и прекрстите се; У трећем делу литургије када певница Трисвету молитву - Свајти Боже, Свајти Крепки, Свајти Бесмертни, помилуј нас - после сваког пута следи мали наклон и знак крста а укупно три пута; после молитве Господње - Оче наш који си,... и после сваког изговарања Славе - Слава Оцу и Сину,.. - прекрстимо се и тихо а не у себи изговарамо Амин ( зашто не у себи казје нам поука Христова о личној и заједничкој молитви ). Када је богослужење завршено, ово важи и за мушкарце и за жене, прилазимо олтару са његове десне стране, са једним наклоном целивамо икону Господа Исуса Христа, идемо лево и са једним наклоном целивамо икону Пресвете Богородице ( ако је период Васкрса лево ће се налазити један велики дрвени крст, исто се целива као и кона ). Потом одлазимо до тетрапода, једном га целивамо и излазимо из храма. Када смо на излазу не излазимо леђима окренути храму, него се окрнемо према олтару, још једном се прекрстимо и онда лепо изађемо. Ово вам сада делује да има превише детаља али после неког времена то постаје веома лагано и просто ће се одвијати само од себе.
Да би смо описали правилно поступање верника у храму прво ћемо укратко да опишемо сам храм. Сваки храм се састоји из три основна дела, од улаза гледано: пронаос, наос, олтар.
Пронаос је први део храма, одмах чим уђемо. Ту се понекад са леве и десне стране налазе места за паљење свећа а у неким храмовима се ту налази и крстионица. Класичан пример како она изгледа је католикос манастира Студеница. Њени зидови су осликани фрескама које приказују догађаје из Књиге Постања, 1.Мој. Једним зидом она је одвојена од наоса храма. У колико звоник није одвојено сазидан онда се он надзида над пронаосом. У неким случајевима каснији ктитори би дозиђивали испред наоса затворени трем и он се назива припрата. Класичан пример је Радослављева припрата у манастиру Студеница. У манастиру Хиландар на Атосу крстионица се налази ван храма а сам католикос има две припрате.
Када улазимо у наос приметићемо да идемо један степеник доле. Њен под је увек по правилу нижи од пода пронаоса и олтарског дела. Ако би смо сада погледали попречни пресек храма његов под би подсећао на бродове, задњи и предњи део издигнути а централни део је мало спуштен. То је зато што Црква представља брод, у алегориском смислу, брод којим пловимо по мору живота. То нам најлепше приказују речи молитве приликом сахране где молимо да умрли Црквом, као бродом, нађе на послетку мирну луку вечног живота. Наос је уједно и највећи део храма. На његовом центру се налази један уздигнути сталак са четири ногара који се зове тетрапод. На тетраподу увек стоји икона важећег празника. За одређене празнике ту се може налазити и више икона, Свето Писмо и крст. Он се увек поставља испод централне куполе у којој је насликан Христос Пантократор, Сведржитељ. При зидовима, кружно се налазе столице а увек се са десне стране налазе две или три уздигнуте и посебно украшене. То су места где је некада седео владар са супругом. Ктитор може на бочни зид наоса да дозида један полукружни простор који је посвећен неком светитељу или Пресветој Богородици, то се назива параклис. Олтарски део је степеником уздигнут и преграђен једном дрвеном преградом на којој се тачно одређеним местом налазе иконе. Та преграда се назива иконостас. Некада она није постојала, доба Ране Цркве, а временом је прво била ниска па је полако, током векова, постајала све већа и већа. На њој се налазе троја врата, северна и јужна су мања и централна, то су Царска Двери, која још имају и једну завесу боје пурпура са извезеним крстом. Простор испред назива се хорос. Лево и десно на хоросу су певнице и ту се понекад може налазити један, са неколико степеника, кружни подијум, који се назива амвон. Иза иконостаса се налази сам олтарски простор и ту је женама најстрожије забрањен приступ. Десно од Двери налази се икона Господа Христа, лево икона Богородичина а изнад њих икона Тајне вечере.
У храм се не иде у патикама, тренерци, спортским мајицама, минисукњама, танга гаћама, накарминисаних усана или са грожђаном масти (због целивања икона да не би иконе биле умашћене и ако приступамо Евхаристији она не сме ни са чим да се меша) и ако приступате Евхаристији из језика извадите како знате и умете билокакав "пирсинг модни детаљ". Другим речима обуците се нормално. Пред вратима се прекрстимо и укорачимо левом ногом у пронаос. Прилазимо тетраподу и када смо испред њега трипута се прекрстимо са малим наклоном и целивамо икону. Мали наклон чинимо тако као да десном руком узимамо нешто са пода и онда се прекрстимо. Икону целивајте у крај ( приметиће те да се о великим празницима најдебљи слојеви кармина и Лобела налазе на средини а чишћење тога после је права мука). Ако се на тетраподу налази две иконе и крст прво целивамо ону која је посвећена Господу или Богородици, крст, па онда икону светитеља. Ако неко стоји иза вас када сте завршили целивање окренете се према њему, ставите десну руку на срце и веома дискретно му се наклоните. Ако се вама неко наклони урадите исто. Потом идете на своје место. По правилу тачно се зна где ко стоји у храму за време богослужења. Мушкарци стоје у десном делу а жене у левом делу наоса ( сетите се где стоје оне иконе око Царских Двери ). У првом реду, испред степеника хороса, стоје они који ће приступити Светим Даровима, очеви са синовима и мајке са кћерима. Иза њих стоје мушкарци и жене који нису брачници. Иза њих стоје они који су под епитимијом и сигурно неће приступити. Тако свештеник кад погледа са олтарског дела одмах може да зна колико честица треба да припреми за евхаристију (како се то ради нормално да нећу писати, ако вас занима могу да напишем шта је то и шта је потребно). За време богослужења кадгод се помиће мати Божја чинимо мали наклон и прекрстимо се; када се пева Друга слава ( Јединородни Сине и Слове Божиј, бесмертен сиј,..) у првом делу литургије и када чујемо стихове - Спрослављајем Оцу и Свајтому Духу - прекрстимо се; када свештеник изговори позив - Само Теби следује свака слава, част и поклоњење - учинимо мали наклон и прекрстимо се; Када свештеник изговори узвик - Читање из јеванђеља по ...., глава ...., мир свима - прекрстимо се и погнемо главу док се читање не заврши а када је завршено прекрстимо се и исправимо главу; када свештеник изговори позив - Главе своје приклоните - погните главе док не заврши са молитвом; Када свештеник кроз Царске Двери износи прекривен дискос и путир и веома гласно изговара - Светиње светима - учините мали наклон и прекрстите се; У трећем делу литургије када певница Трисвету молитву - Свајти Боже, Свајти Крепки, Свајти Бесмертни, помилуј нас - после сваког пута следи мали наклон и знак крста а укупно три пута; после молитве Господње - Оче наш који си,... и после сваког изговарања Славе - Слава Оцу и Сину,.. - прекрстимо се и тихо а не у себи изговарамо Амин ( зашто не у себи казје нам поука Христова о личној и заједничкој молитви ). Када је богослужење завршено, ово важи и за мушкарце и за жене, прилазимо олтару са његове десне стране, са једним наклоном целивамо икону Господа Исуса Христа, идемо лево и са једним наклоном целивамо икону Пресвете Богородице ( ако је период Васкрса лево ће се налазити један велики дрвени крст, исто се целива као и кона ). Потом одлазимо до тетрапода, једном га целивамо и излазимо из храма. Када смо на излазу не излазимо леђима окренути храму, него се окрнемо према олтару, још једном се прекрстимо и онда лепо изађемо. Ово вам сада делује да има превише детаља али после неког времена то постаје веома лагано и просто ће се одвијати само од себе.
Član
- Učlanjen(a)
- 12.02.2010
- Poruka
- 90
"и гле, господ пролажаше, а пред господом велик и јак ветар, који брда разваљиваше и стене разламаше; али господ не беше у ветру. а иза ветра дође трус; али господ не беше у трусу. а иза труса дође огањ; али господ не дође у огњу. а иза огња дође глас тих и танак, и тамо би господ."