Član
- Učlanjen(a)
- 28.10.2009
- Poruka
- 62
Ja se ne bavim proucavanjem starog veka ni anticke istorije Srba , licno sam pristalica teorije koju zastupaju Pesic, Lukovic-Pjanovic,Jovic –ali sa mojim skromnim poznavanjem latinskog i staroslovenskog verujem da nemam sta da trazim u ovoj oblasti(potrebno je odlicno poznavanje drugih mrtvih jezika). Sa druge strane argumenti koje iznose ovi ali i mnogi drugi istrazivaci ZA MENE su dovoljno cvrsti i ubedljivi da sam stekao neku opstu sliku o tom periodu sa kojom sam JA zadovoljan. Zeleo sam samo da skrenem paznju ljudima(koji su zainteresovani za ovu problematiku) na ove autore I njihovo vidjenje proslosti pa neka presude i prosude sami.
Namerno sam preskocio temu oko Velesove knjige – izneo si istrazivanja koja ukazuju na falsifikat, puno je radova koji pak tvrde sasvim suprotno – ta dva misljenja su nepomirljiva a koje je tacno sa 100% sigurnoscu niko ne moze reci. Trenutno je situacija takva da covek moze biti pristalica jedne ili druge teorije ali u pitanju su samo teorije /daleko su i jedna i druga od tacke kada se mogu poceti smatrati istoriskim cinjenicama I apsolutnom istinom/.
Na posletku evo sta drugi pametniji i uceniji od mene kazu o "Документованост топонима изведених из имена Срба" /dr.M.Jovic,Srbi pre Srba,str 165-187./neka citaoci sami procene da li je rec o vrsnom istrazivacu ili o sarlatanu /
Александринац Клаудије Птоломеј (живео je
сто година после Плинија Старијег), у делу
"Географија", на подручју Закавказја, али и Подунавља,
бележи Србе као: Serboji - Sirboji. Птоломеј истиче да код
реке Истер (Дунав) постоји (у његово време) град
Serbinos (могао би бити данашња Градишка у Посавини
или мађарски Печуј). Према овом наводу, уз Србе су
живели Оринеје и Вале, на ширем простору "између
Кераунијског горја и реке Ра". У питању су Кераунијске
горе у доњем делу Кавказа, дакле не Кераунијске горе
подно Епира. После пресељења Колхиђана на тај
југозападни део Балкана (могуће око XVlll века пре
Христа), од којих су потом настали Илири, са Кавказа
je пренет и овај ороним, поред бројних документованих
топонима.1
Изузетно важан Птоломејев картографски рад
je свакако био под јаким утицајем Помпонија Меле
(око 43. године после Христа написао je географско
дело "De Chronologia" - Опис земље), затим познатог
Марина из Тира (такође из I века после Христа).
Помпоније Мела у попису народа помиње:
Melanchlaeni, Serri, Syraces... укупно десет народа, где потом
Serre - Србе бележи и Птоломеј на истом месту: око
---------------
1 o овој проблематици шире: М. Јовић "Колхида - порекло - сеобе -
рефлексије". рад предат за штампу часопису "Историјски записи".
Подгорица.
165
Закавказја, прецизирајући да Serbi живе поред
Кимеријског Босфора (Азовско море), где су, како je
већ поменуто, ту област настањивали Кимерци, док их
нису потиснули Скити. И Помпоније Мела помиње град
Serbinos - Servinos y Панонији.
Тако и на познатој Појтингеровој карти, на путу
према Лигнидо (Охрид), забележен je локалитет "Pons
Servili".1
Тако и на обалама југоисточног Понта К.
Птоломеј бележи град Србицу, односно Србаницу. За
овај локалитет: Sarbanissa, O. Л. Пјановић даје тачно
тумачење: "Изгледа сасвим вероватно, да je Грк
Птоломеј српско 'д' у наведеном имену заменио са два
'сс'". To би значило да je Птоломеј, непостојећи глас и
слово грчког алфабета - у питању je српско ц- покушао
да обајсни уписом два грчка слова - сс.2
И у Мауританији Цезарејској (Mauritaniae
Caesariensis) K. Птоломеј бележи српски град: Serbetos -
Serbetis. За овај град О. Л. Пјановић даје обајшњење:
"Пажљиви читалац ће се сетити Милоша Милојевића и
Симе Лукин-Лазића, који су описали, када су се Срби
нашли у северној Африци, одакле су онда прешли на
Иберско, Апенинско и Балканско полуострво".3
К. Птоломеј je место Sabrata, записао нешто
западније од Leptis Magnae, важног археолошког открића
у Киренаици - Либији, из периода доминације Рима
северном Африком, где и овај локалитет упућује на
неко старо време, док су Срби боравили на
медитеранским обалама северне Африке.
Ови помени, који носе трагове ранијег живљења
Срба, у ствари настављају се на помене Срба на Синају
и језеру Сербонис у Египту (код каснијег Пелусија).
------------
1 "Ниш у делима путописаца" стр. 59.
2 О. Л. Пјановић "Срби...1Г стр. 82.
3 О. Л. Пјановић "Срби...П" стр. 82.
166
Код ових имена: Sabrala, затим Serbanissa, Serbetos -
забележена су метатезе групе br према rb.
Ha Криму Плиније Старији помиње српски град:
Sarbacon, који je такође уклопљен у деловање фонетског
закона метатезе консонаната. Но, има примера и за
апофонски измењен коренски вокал, испред те групе
консонаната на које делује сугласничка метатеза. Тако
се код Стефана Византинца помиње Syberus y Илирији:
Syberus, urbs lllyridis. Gentile: Syberius, Sybereus, Syberites.l
За ове појмове код Плинија Старијег, O. Л.
Пјановић бележи: "Α το je она група Срба, коју Walter
Wüst доводи директно у везу са именом Србинда.
Плинијев коментатор мисли на исте Србе, али c њима у
вези говори најпре o насељу на ушћу Дона у Азовско
море, Серберион..."2
Али, Стефан Византинац (како за њега
оправдано О. Л. Пјановић каже да je поуздан), бележи
на Балкану и српско насеље - Syrbidae, које наводи као
ерехтејско племе: "Syrbidae, Erechteidis tribus. Localia ex
Syrbidis, in Syrbidis".3
Овим податком код Стефана Византинца Срби
се везују за родоначелника Атине: Ерехтеја;4 према
раније изнесеној тврдњи, Атињани, као и остали
Атичани, своје порекло воде од Пеласта.
Изједначавање Срба са старим племеном Сирбиди -
добија свој пуни ранији историјски значај, јер се
"првобитно племе после потопа - назива Сирбиди".^
Стефан Византинац je забележио податак o
Сисирби код Ефеса, по Сисирби Амазонки, али се
ограничава: племе Sisirbites: "Sisirba, pars Ephesi, a Sisyrbe
----------
1 O. Л. Пјановић "Срби-..II" стр. 83.
2 O. Л. Пјановић "Срби...И" стр. 83.
3 О. Л. Пјановић "Срби...Н" стр. 83.
4 Херодот "Историја" V 82; VII 189; VIII44, 45.
5 О. Л. Пјановић "Срби...Н" стр. 84.
167
Amazone. Gentile Sisyrbites".^
Дакле, овим именима се по Стефану
Византинцу, и на Балкану документује постојање
назива везаног за пространи руски Сибир, преко:
Syberius те Syrbadis. Тиме објашњава да и тај, пространи
азијски регион Сибир, према својој лексичкој основи,
потиче од варијанте имена: Србин.
Како je старије име Волге - Pa, a од Урала до
Камчатке и Владивостока се простире Сибир, ови
појмови се узајамно доказују, уз напомену да са десне
стране Волге већ и Плиније и Птоломеј потврђују
постојање Срба према Азовском мору. Даље на запад.
извори бележе Србе на Карпатима, те земљама Средње
Европе (које ће се касније назвати Германије),
Балкану, a преко других имена за Србе: Венети, Винди
- још даље на запад, јер К. Птоломеј у Hispania
Tarraconensis такође бележи српски локалитет: Sarabis, на
Иберском полуострву.2
Од ових документованих лингвистичких основа,
које наводе антички аутори, бар од VIII века пре Христа
па до VII века после Христа, не изненађују многи
топоними изведени од српског имена, на простору
античке Хеладе. Kao: Serblia - Servlia у Тесалији; Serbica
(солунско залеђе), која касније преко турског даје
Serfidze, јер je претходни назив града био Serbica - Serbice;
потом Servohorion y Беотији, или још касније (у
назначеним вековима) Gordoservon - Servogordon y
Витинији (Мала Азија), кога документује Манси,^ a
затим у историјској литератури Г. Острогорски, Ст.
Станојевић, К. Јиречек.
Успут, поменуто je већ специфично, ненаучно,
----------
1 О. Л. Пјановић "Срби...Н" стр. 86.
2 О. Л. Пјановић "Срби...1Г стр. 85.
3 Манси "Saerorum..." XI 643.
168
етимолошко објашњење цара писца Константина VII
Порфирогенета, где он на свој начин покушава
објаснити настанак имена Срба, служећи се
изведеницама из грчког и средњовековног латинског
језика.
За обајшњење топонима Serbica према Servlia,
Тома Маретић каже да се тај град налази: '-и данас у
јужној Маћедонији".1 Међутим, Т. Маретић, наводећи
овај за Србе значајан податак, не потврђује чак ни
могућност да су Срби раније живели у пределима око
Солуна, јер ту очекује и претпоставља Бугаре. Он
додаје: "Није немогуће, да се једно племе бугарских
Словена звало Срби, и по њему да je (настало) име
реченој варошици". Ипак, тешко je схватити ову
злонамерност хрватског научника, јер то би
подразумевало да Т. Маретић није знао за Гордосервон
- Сервогордон у Битинији, који je το своје име добио од
Срба пресељених из шире области Струмице (теме
Стримон). Ни у ком случају, на тим просторима, у том
VI - VII веку, нису становали Бугари. нити су то могли.
Али таквим закључивањем Т. Маретић (свакако
нехотично) даје простора схватању - да су Бугари у
ствари били Срби, дакле онај народ којим су, по доласку
тамо негде иза Волге, завладали канови: Крум,
Аспарух, Борис. Поменуто je већ, ту констатацију
документује и Барски Родослов (Летопис попа
Дукљанина).
Дакле, Сербица из солунског залеђа (ранијег
Терамејског залива), само je једна од многих Сербица
које су биле расуте по Балкану. И град у античкој
Македонији - Серез - Сер, такође je изведеница од Срби
- Србице.
--------
Т. Маретић "Славени у давнини" стр. 66.
169
Бројне Србије бележе: Јован Скилица,1
Кекавмен,2 Јован Зонара,3 Ана Комнина.4 Али бележе
и много одредница за Србе, Србију, као Трибале, јер у
индексу стоји за одредницу Срби - "в. и Трибали".
Посебно се издваја српски кнез Никола и његов син
Николица, који су били стратези Сервије, a који се
придружио устанку Самуила, устанку Комитопула.5
Топоними који у себи носе име Срби, Србин
разбацани су и изван балканског простора. Ове језичке
истоветности у називима који у себи носе коренску
основу Срби, Србин - нису последица етимолошких
слогофоних подударања из домена гласовног
наликовања; србофонских, односно славофонских.
У покушају расветљавања, или још конкретније
- хронолошких разјашњења, упућени смо на текстове
санскрта, почевши од Веда, те иранске Авесте, где су
Срби - Србинда, Сораб - као и бројне језичке
истоветности тих старих језика са српским, као што je
поменуто код изношења у писању Милоша С.
Милојевића, доказаних многих појмова, који такође
нису последица наликовања према српском речнику."
Прескачући и време и простор, име Срба у
давнини бележе и руски научници, затичући то
распрострањено име по целој Русији, посебно: Волшки,
потом Балтички Срби (према делима О. Луковић-
Пјановић, М. С. Милојевић, Р. Новаковић, Несторова
------------
1 "Византијски извори III" стр. 97, 117, 134. 139, 156. 157, 159, 162. 166.
177.
2 "Византијски извори III" стр. 199, 217.
3 ''Византијски извори III" стр. 254.
4 "Византијски извори III" стр. 386, 393.
* "Византијски извори III" стр. 97. 98. 125.
" M. C. Милојевић "Одломци Историје Срба I" стр. 31-50.
170
"Хроника", Карловачки Родослов, и други).1
Месопотамске Србе потврђује "служење" богу
Дагону (Карловачки Родослов). На просторима Дона,
Помпоније Мела бележи Инде, Сере (Seras - Seres),
Ските: "Seres media ferme Eoae partis incolut", ^ наводећи:
"Indi et Scythae ultima".·'
Јордан и Касиодор (VI век) помињу народ Seren
(Sereni) y ширем окружењу Дона, чију истоветност са
Мелиним Seras није ни потребно доказивати. Вибијус
Секвестер (можда нешто млађи од Јордана и
Касиодора) пише: "Albis Germaniae Suevis a Cervetiis dividit:
mergitur in Oceanum", ГДС Suevi И Cervetii - Cervitii, Servitii (no
граду Цербст - Zerbst - Servestum коначно дају српско
Србишче), у ствари бележе Србе4, док Симоката, на
истим просторима помиње Виниде, где се под широким
појмовима Венди, Венети у ствари крије још једна
паралела за име Срба.
На страни 210, Р. Новаковић пише да Фредегар
Сколастикус (франачки историчар VII века), у делу
"Historia Francorum" износи, између Лабе и Рајне: "...
quidquid inter Salam et Albim teiTarum jacet, a Venedis Slaviš qui
et alio nomine Sorabi dicti, inhabitatum, videbimus".
Пишући o Србима у прошлости, полазећи
првенствено од изворних античких докумената, потом
средњовековних података из разних хроника, анала,
--------
1 Према често помињаном Карловачком Родослову (сачуваном у
рукопису из XVI века), за Србе су важни: "Хроника" грофа Ђорђа
Бранковића, затим Пајсијев Родослов, као и Родослови познатих
српских манастира: Пивски, Копорински, Пећки, Студенички.
Цетињски, Тврдошки, Троношки, и други , као и поред наведених и
Пејатовићев Родослов.
Еоае" по Помпонију Мели или "Од/m" по Јордану je земља Скитија.
3 Р. Новаковић "Срби" стр. 103.
4 стр. 87.
171
европских и српских, те аутора из XVIII века (гроф
Ђорђе Бранковић f l V l l ; Јован Рајић и Пејачевпћ
"Historia Serviae..." 1797), и великог броја историчара XIX
и XX века (оних који нису подлегли берлинско-бечкој
историографској школи), незаобилазан je већ много
помињани проф. др Реља Новаковић.
Стога не треба да чуди често навођење његових
дела, у којима су, као резултат његовог дугогодишњег
истраживања, изнети бројни важни наводи нама тешко
доступних страних аутора 1
Тако Р. Новаковић доноси и значајан податак o
Србима у Месопотамији, који je преузео из "Хронике"
грофа Ђ. Бранковића. Гроф, наиме, наводи
месопотамску реку "Zerbi - Zervi" коју, пишући o
Месопотамији, Плиније Старији није поменуо.2
Ову месопотамску реку Србицу су у својим
делима, потом, помињали Милош С. Милојевић и
Милан Будимир. Једини недостатак je тај што гроф Ђ.
Бранковић није навео од кога je преузео тај податак.
Зато Р. Новаковић констатује: "У сваком случају
податак o реци Зерби или Зерви, односно Србици,
добро пристаје уз наше тумачење o постојању неких
Срба који су са Кавказа преко Мале Азије прешли у
Подунавље, у област Дагонију, у коју су пренели
1 Још je TOKOM 1999. године био припреман за штампу његов
рукопис "Атлас уз Историју српског народа од најстаријих времена
до IX века". где je посебним трудом и залагањем пронашао и
селектовао 104 географско-историјске карте. од којих чак 80 карата
нису биле ни познате ни доступне Србима до данас.
Како je професорова издавачка кућа "Мирослав" запала у новчане
тешкоће, та изузетно вредна књига на жалост још није објављена.
Λζ
------
Плиније Старији "Nat. Hist" било у V књизи - глава 12, или VI књизн
- глава 26.
172
обожавање асировавилонског божанства Дагона".^
Р. Новаковић такође доноси изводе из дела
Johanes Karion-a, који je "саставио" тзв. Карионску
Хронику 1532. године. Ј. Karion пише да од Понта и реке
Ра (Волге), укључујући "Сарматске планине, Карпате и
цео простор Чешких планина, на северу Свевског и
Балтичког мора, све до ушћа реке Лаб - сву ту земљу
уздуж и попреко испуњавали су Хенети, Сармати и
Слави".2 Ј. Karion за ова племена (народе) каже: "да су
сродна". Србе, поименично, Ј. Karion помиње уз Венете и
Сармате, износећи: "наиме да Срби (Seruios) порекло и
назив вуку од Сораба и Сармата (ä Sorabos et Sarmatis
trahere)".^
Што се тиче језика наведених народа, бележи:
"до данас говоре хенетским језиком и једним именом се
називају Склави (Sclaui), додајући да се и Германија,
умирена, преобразила у Словене".4
У вези етимолошког тумачења имена Срба, Ј.
Karion каже: "да су Срби најстарије име сачувано од
Сармата - Soraborum antiqussimum nomen a Sarmatis
retinuerunt'.
Без разлике, што би етимолошки било
исправније, да je од Сораба (Срба) настало касније име
Сармата, Ј. Karion доноси још један важан податак,
бележећи Србе против којих je ратовао Карло Велики
(742-814): "умирио je Србе на Сали - ad Salam ab eodem
domitos esse Sorabos", додајући да су се у његово време (XVI
век), на реци Сали задржала стара српска имена - Sorben
----------
* P. Новаковић "Још o пореклу Срба - И сва Србска идолу служаше
Дагону"; "Срби'' стр. 184-185. уз овај навод види стр. 21.
2 Р. Новаковић "Срби" стр. 162-163.
3 Р. Новаковић "Срби" стр. 164.
4 Р. Новаковић "Срби" стр. 164.
^ Р. Новаковић "Срби" стр. 164.
173
И Sorbek.l
За немачки град Мајсен, Р. Новаковић наводи да
je Фабрицијус у "Annalium urbis Misnae" из 1598. године,
забележио да je град основан на старој земљи која се
звала Dalemincia, коју je Козма Прашки називао Sirbia.
И Рајнецијус за народ Мајсена (Massaeos,
Misenenses) бележи да су као и други Германи, дошли са
истока. Помињући Вандале у тој области, наводи да су
ови Вандали обично називани Сорабима - Hoc Vandalos in
Misnia peculiare Soraborum nomen habuisse".^
Уз помињање Сораба, додаје: "да je το
деривација од имена Срби: 'cuius derivatio a Serbis', уз
напомену да те исте Србе "Птоломеј спомиње међу
Сарматима у Азији".3
У групу докумената ο Србима улази и А.
Маркелин са његовим "monies Serrorum".4 на основу чега
je могуће прихватити да су већ око 370. године Срби
запосели просторе јужније од Саве.5 Ову констатацију
подржавају и чињенице које износе "Анали франачког
краљевства" - да су Срби држали велики део бивше
римске провинције Далмације (која се распростирала
до Саве на северу и до Ибра на истоку), где су још пре
IX века чинили укупно већинско становништво.6 Но,
ипак, без документовања Срба "јужније од Саве" из IV
века, за неке би можда самосталан податак "Анала"
франачког краљевства био дискутабилан.
---------
1 Р. Новаковић "Срби" стр. 165.
2 Р. Новаковић "Срби" стр. 173.
3 Р. Новаковић "Срби" стр. 173.
4 А. Маркелин "Историја" V 2-3.
* А. Маркелин "Историја" XXXI4,2; као и податак код Ђ. Јанковића
"Српске громиле" стр. 130.
" М. Јовић "Историја Срба" стр. 49.
174
Поменуто je и писање С. С. Билбије у вези Стеле
Ксантос, те дешифровања Повоја загребачке мумије, са
етрурским текстом, као и превода лиђанског ћирилског
Споменика изгинулим лиђанским коњаницима.
Истоветан податак ο малоазијској Ликији (Лика)
доноси и M. C. Милојевић^, где поред градова Патар и
Мир, бележи још препознатљивија имена: реке Србица
и града Срб (кога je y поменутој Ксантос Стели
пронашао и С. С. Билбија). Ове исте називе локалитета
помиње и Страбон у својој "Географији".
На Синају су такође већ поменути називи који
потичу из одредница српског имена, као и Сербонијско
(Српско) језеро код Херодота.2 Међутим, Милош
Црњански, један од највећих српских књижевника
прошлог века, за свог дугог боравка у Енглеској,
истраживао je називе локалитета у Енглеској. Преко -
Антонинског итинерера- нашао je да се Солзбери
називао Šaram, те Sorbiodun. Иако ми Срби, у начелу мало
познајемо своју стару историју o неким Србима на
простору Енглеске, потом и Галије, и поред пуне
доказивости преко лексичког материјала - за неке je y
тако нешто ипак тешко поверовати; без обзира што
Равенска географија помиње у Галији имена: Sorba,
Servoca, Sorbiacum.^
Константин Философ, биограф деспота
Стефана Лазаревића "Живот Деспота Стефана",
помиње још једно име за Дунав - Фисон, што упућује на
име једне од четири библијске рајске реке.4 Прва од тих
рајских река je била Фисон: "тече око цијеле земље
-----------
1 M. C. Милојевић "Одломци историје Срба Г' стр. 108.
2 Херодот "Историја" II 6; III 5.
^ Р. Новаковић "Непознати Црњански" Београд, 1997; стр. 29.
4 I Moj. 2, 10.
175
Евилске, a ондје има злата";1 друга река je Гелон: "она
тече око цијеле земље Хуске";2 трећој je име Хидекел:
"она тече κ Асирској";3 a четврта je "ријека Ефрат".4
Р. Новаковић je написао дело "Срби и рајске
реке", где je пошао од расправе Павла Поповића
"Четири рајске реке".
И Псеудо-Цезарије "Дијалози" (дело je настало
почетком V века), поред описа разних народа,
забележио je, везано за Словене, да су већ тада били на
обалама Дунава: "и Словене и Фисонце који се називају
Подунавцима".^
Према томе, критика П. Поповића, односно
изненађење како je Константин Философ "могао имати
овако наивне идеје", неоснована je, баш као и негирање
могућности да поменуте четири рајске реке, са једног
извора теку у разним смеровима у Европи, Африци,
Азији: "А вода тецијаше из Едема натапајући врт, и
оданде се делијаше у четири рајске ријеке".° Такође je
негирао изједначавање Дунава и Фисона.7
Произилази да je Псеудо-Цезарије био ранији
извор података за податке Константина Философа. Ове
паралеле, без икакве могућности препознавања неког
историјског времена; као и Потоп, кога бележи
Петокњижје, и поредак народа који су потекли од
Нојевих синова: Сима, Хама и Јафета,8 (изузев широке
назнаке ο условној могућности Семита, Египћана и
Аријаца); преко повезивања Срба - Словена са једном
Ј Moj. 2. 11.
---------
21 Moj. 2,13.
3 I Moj. 2. 14.
4 I Moj. 2, 14.
5 P. Новаковић "Срби и рајске реке" стр. 5,13-14.
6 I Moj. 2,10.
P. Новаковић ''Срби и рајске реке" стр. 3-4.
81Мој. гл. 10.
176
од рајских река: Дунав - Фисон, и Срби постају део тог
древног комплекса народа, где у тим библијским
назнакама свакако није могуће препознати народе који
су настали од тих древних родоначелника, или пак
којим могућим поретком.
У вези Библије и коментара које она омогућује,
интересантно, ако не и посебно важно, нејасно je
питање око израелског племена Дан.1 У Новом Завету
помињу се остали Јаковљеви синови са њиховим
племенима, али више нема помена o племену Дан.
Учени српски Јеврејин, Енрико Јосиф, сматра да je
племе Дан, које je изгубљено у Новозаветним књигама,
препознатљиво само у Србима.
Јер, примера ради, у Откровењу се набрајају
племена Израиљева, опет њих дванаест, мада се међу
њима не помиње племе Дана, Јаковљева сина. Међутим,
дванаесто племе помиње се као Манасијево, чиме се
попуњава нужни број од дванаест јеврејских племена.2
O Трачанима
Пет векова пре Порфирогенета, јерменски
хроничар Мојсије Хоренски (f487. или 492. године
после Христа) пише да у његово време, као и пре доста
векова: "Тракијску земљу представља пет мањих
области и једна велика у којој обитава седам
словенских племена".3
Ово отвара посебно питање, разматрање око
Херодотових Трачана4: "Трачани су, после Инда,
----------
^ Дан - Јаковљев син: I Moj. 30, 6; 35, 25; 46,23. A Даново племе
помиње се на више места Старог Завета: I Moj. 35. 25; 49, 16-17: Π
Moj. 31, 6: 35, 34; III Moj. 24, 11: IV Moj. K), 25: 26, 42; V Moj. 33, 22.
2 Οτκρ. 7, 5-8.
3 према Р. Пешнћ "Завера порицања" стр. 35.
4 Херодот "Историја" V 3.
177
највећи народ на свету... Имају много имена, према
различитим покрајинама, a обичаји су им свима скоро
исти, сем Гета и Трауза и племена која станују изнад
Крестонаца".1
Потом Херодот описује начин сахрањивања
"њихових богаташа": да обавезно држе даћу, "после
тога га сахрањују било тако што га спаљују или га
затрпају у земљу, па онда саграде од земље хумку и
приређују разне утакмице на којима се одређују највеће
награде, већ према врсти борбе". Према овом опису
погребних ритуала, могу се препознати народи
почевши од Индуса па до Грка. Поменуто je да су и
Срби спаљивали мртве, подизали могиле (хумке), уз
даће, које су код Срба и данас присутне.
Стварна бројност изолованог балканско-
трачког народа, потом делимично распрострањеног и
на малоазијском простору, према условној повезаности
са Бригима - Фрижанима, ипак подразумева релативно
мали број Трачана. Стога није једноставно схватити
кога je стварно, под именом племена Трачана,
подразумевао Херодот.
Да ли je Херодот претпостављао да су Трачани
бројнији од Хелена - како je доста путовао, сам се могао
уверити у сву ту бројност Трачана. Посебно, што се
његови Трачани не помињу на неким другим местима
старог троконтиненталног света. Но, према већ
изнесеним доказима, да се и Трачани сматрају једним
делом далеко бројнијег и већег народа - Срба, и ако je y
том контексту под Трачанима Херодот подразумевао
Србе, лако je разумети његову назнаку o бројности
Трачана. Taj стари народ Срби се потом, у Хришћанској
ери, бележи под именом - Словени.
У самој античкој Тракији налазио се стари град
--------
• Херодот "Историја" V 3.
178
Рас (налазио се уз ток реке Марице) - што опет
недвосмислено, a према раније изложеном, упућује на
Србе.
Трачане, један од старобалканских народа, Грци
су записивали Thrakoi. Према објашњењу О. Л.
Пјановић, Грци нису могли изговорити и писати слова
која не постоје у њиховом алфабету: š и č - из назива
имена Рашчана, па су дошли до, за њих прихватљивог
назива - Thmkoi. O. Л. Пјановић оправдава своја
доказивања позивајући се на Страбона, који се
изјашњавао да грчки (хеленски) описи било имена или
других језичких појмова (од других народа) - нису
сигурни, јер најчешће су то покушаји превода изворног
значења тих старих речи, или су их бележили онако
како су их чули.1
Да ствар буде још гора, исти тај неисправан
назив Римљани су једноставно преузимали од Грка, не
трудећи се да пронађу неку изворност самих назива.
Треба такође имати у виду да су и Латини морали
изостављати слова која не постоје у њиховој абецеди.
Тако ни класични грчки ни латински језици нису имали
гласове, a ни графичке знаке тих, за њих непостојећих
гласова: ц, ч, h, ж, ђ, љ, њ, ш.
Па и Хрват, Т. Маретић, у делу "Славени у
давнини", изричито каже: "Многи њемачки и руски
хисторици слажу се, да je Херодот под Трачанима
подразумевао Србе".2
Уз овај податак, те изнесене прихватљиве
чињенице, као код Мојсија Хоренског, да je y античко
доба у Тракији "становало седам словенских племена",
свако друго размишљање o Херодотовим Трачанима
остаје потпуно неразјашњено и једино упућује на -
----------
1 О. Л. Пјановић "Срби...Г стр. 316-318.
2 према О. Л. Пјановић "Срби...П" стр. 305.
179
Србе.
Узимајући у обзир и саопштења византијских
писаца: Теофана и Кедрина, да у време цара Ираклија
(610-641) није било сеоба Срба - Словена на Балкан:
"јер су ту живели од раније", чињенице се намећу свом
својом непобитношћуЛ
Теофилакт Симоката (VI век) помиње Гете:
"Гетско племе или што je исто, гомиле Словена
жестоко опљачкају Тракију", закључује да je το име -
Гети, било "старо име тих варвара".^
И Херодот помиње Гете, али их сврстава међу
трачка племена,^ јер je το било једино прихватљиво, кад
већ замењује име Срба са Трачанима.4
Настављајући са овим и сличним замењивањима
имена народа ο којима пишу, Порфирогенет врши
изједначавање Авара (Avaroi) са Словенима (Sklaboi), док
Т. Маретић, из личних разлога, не прихвата овакву
могућност историјског поистовећивања, истичући: "јер
су Авари били само господарима Хрватима и Србима, a
не њихова браћа".^
По истом поистовећивању Авара и Словена, Т.
Маретић се супротставља и П. Ј. Шафарику, који
подржава Порфирогенетово изјашњавање, но још
више, кад су у питању блиски односи Авара и Хрвата.
---------
1 М. Јовић "Историја Срба" стр. 42.
2 "Византијски извори I" стр. 110.
3 Херодот "Историја" IV 93.
4 Поводом ових назнака - да je Херодот забележио право име тог
великог и бројног народа, иако их већ не зове Србима, он их свакако
ни у ком случају није могао назвати Словенима; јер у Херодотово
време још није постојала та каснија заједничка одредница свих Срба
- Словени.
* Т. Маретић "Славени у давнини" стр. 67.
180
П. Ј. Шафарик ово своје схватање оправдава
присуством речи бан у хрватском језику, која свакако
има своје корене у аварском ба/анД
Свакако да бан, бановина - речи присутне у
њиховом говору, имају своје трагове из неке алтајско-
степске области, могуће и веће блискости са Аварима.
Т. Маретић je покушао да објасни да њихова употребна
реч бан, нема никакве везе са тим далеким крајевима,
па ни са Аварима. Он се путем етимологије залаже да
разјасни споран појам. Каже да je реч бан изведена од
бојан "истим путем, како je од: појас постало: пас".^
Међутим, таква етимологија би можда била донекле
прихватљива, кад би било утврђено да je бојан наводна
хрватска реч (јер у српском језику нема речи са
сличним значењем осим бојати се).
Интересантан je тај навод П. Ј. Шафарика, кога
Т. Маретић коментарише: "Шафарик je још у
данашњем хрватском језику нашао ријеч, која je
продрла из аварског језика, a TO je ријеч бан. Ниједан
други славенски језик не познаје ријеч бан, па то већ
само може (али дакако не мора) бити доказ да je ријеч
узета из којег неславенског језика. Шафарик je изрекао
мњење, да je бан постало од аварског имена Бајан, a
видјели смо да се овако доиста звао један аварски кнез
* Изненађује да je Π. J. Шафарик, лингвиста, историчар - језик којим
говоре Хрвати називао хрватским. Без разлике одакле су дошли
Хрвати на Балкан, да ли су у неком сродству са Србима, оног
широког појма бројног народа, или само са балканским Србима
(према историјским теоријама које су заступали и које су им, у
зависности од временског периода, одговарале, Хрвати потичу од
Гота или Иранаца или Авара, понекад пишући да су Словени), језик
који су потом, на Балкану примили - био je језик Срба.
Језик којим су говорили на неким другим просторима заборављен
je. Исто се десило и Бугарима.
-------
2 Т. Маретић "Славени у давнини" стр. 67-68.
181
или хаган".1
O Венетима
У делу Мавра Орбинија "Краљевство Словена",
на стр. CXXXIX стоји, поводом разних праваца
досељавања Словена: "Из Скандинавије, око 1460.
година пре Христова рођења, Словени се исељавају и
шире по бескрајној Сарматији, појављујући се под
разним именима: Венеди, Словени, Анти, Верли
(Ерули), Алани (Масагети), Хири, Скири, Сирби, Даке,
Сведи, Фини, Пруси, Вандали, Бургунди, Готи.
Остроготи, Визиготи, Гети, Гепиди, Маркомани, Кватта,
Полони, Боеми, Слези и Бугари".2
----------
1 Т. Маретић "Сдавени у давнини" стр. 67. У XX веку. код Хрвата та
реч се такође пнше великим словом: Бојан и искључиво се односи на
презиме. A ни у хрватској повијести нема неког забележеног
великана са тим именом - изузев пзворно: Бајан. вођа аварског
племена.
2 М. Орбинијево дело, као што je већ речено, у српском издању
почиње са 242. страницом, претходне нису преведене из оригинала
"II regno de gli Slavi" Песара. 1601. година.
Ha овим непреведеним страницама неоспорно има доста података
који се подударају са Барским Родословом. као и другим европским
и српским Аналима и Хроникама, јер их je M. Орбини користио.
Логично je, y духу тих наметнутих схватања, те 1968. године. није се
смело то преводити, јер доноси податке o ранијим српским
државама и на простору средњег и северног Јадрана.
Стога je Јован Деретић још раније објавио књигу "Западна Србија"
за коју je користио баш те странице. Он je, живећи у Чикагу, био
ослобођен свих партијских мишљења, која су била важећа у
Југославији. Али, стицајем околности, била му je на располагању и
читава II свеска књиге Милоша С. Милојевића "Одломци Историје
Срба". где je на страницама 1-116, после I свеске. M. C. Милојевић
обрађивао стару Историју Срба: писао je o историји српских држава
182
Потом М. Орбини, на више места, међу Словене
убраја: Илире, Трачане, Споре, Росолане, такође и
Рашчане. Прихватајући да je још из Херодотова
времена могуће све његове "народе": Енете, Трачане,
Ските, Неуре, Будине, Бриге, Дарданце - касније
изједначити са Србима - Словенима, под исти појам се
могу свести и Сармати, Анти, Етрурци, Кимерци,
Пеласти; као и Јорданесови Винди - Венди, те
Прокопијеви Спори (требало би коначно, да се једном
преведу те 242 странице Орбинијева дела).
И многи други антички извори често доносе
доста разнородне вести. Тако Плиније Старији бележи
да поред Висле живе Сармати, потом германски Скири
и Хири, али ту помиње и Венде.
на Балкану, почевши од династије Свевладовића, од 492. године - па
до распада Србије после смрти цара Душана (1355).
Ова, нада све вредна књига М. С. Милојевића (I и II свеска), као што
je наглашено, након далеке 1872. године. поново je објављена л TO y
фототипском издању, у Београду, тек 1996. године.
Дакле, Ј. Деретић je y књизи "Западна Србија" такође изнео
историјат тих ранијих српских држава. које je већ претходно научној
јавности презентовао Милош С. Милојевић. заокруживши тиме
историју српских јадранских држава преко изношења чињеница.
датих кроз династије: Свевладовића (490-641), Светимировића (640-
794), Оштривојевића (794-865), завршавајући са кнезом Чаславом
(863-865): затим Србија без краља (865-926). па Друго раздобље
Оштривојевића (927-1171), па Династија Немањића (1171-1371).
У време српских Деспотовина. Ј. Деретић бележи: династију
Јаблановића (1371-1463). затим династију Хранића (1389-1501).
Турско доба (1501-1578), Српску Крајину (1578-1880). Борбе за
ослобођење и уједињење (1880-1918).
Свакако, ова запажена књига Ј. Деретића. као и остале које je
написао - да је*чињенице које je елаборирао изводио до краја,
односно да je наводио од кога je преузимао податке, биле би још
значајније.
183
Под именом Венеда, Венета, Винда
подразумевају се Словени, док их Плиније Старији
поистовећује се Србима. Клаудије Птоломеј под
Вендима подразумева Словене, које бележи уз обале
Балтичког мора. Јужније од њих, Венда, живели су
Тацитови Литавци.
За Германе je уобичајено да Словене називају
Венди, Винди, a речено je, Херодот Венете сматра
илирским племеном.1 Полибије пише: "Област уз
Адрију населило je друго, веома старо племе. Зову се
Венети и по обичајима и одећи мало се разликују од
Келта, алп говоре другим језиком".^
Код многих писаца који су или писали o
Илирима, или их само успут помињали, са многим
назнакама, Илири су најчешће били повезивани са
Венетима. Чак много више него са њиховим изворним
коренима - Колхиђанима.
Како то прескочити?! Илири нису аутохотни
балкански народ, у смислу - нису старији народ на
Балкану (ту су од 18-17 векова пре Христа или нешто
мање, према историјским покушајима одређивања
времена око краља Кадма); доселили су се под именом
Колхиђани, са североисточне обале Понта, односно
јужних подкавкаских падина. У овом историјском
светлу није могуће вршити било каква повезивања
балканских старинаца Венета са Илирима.
Зар треба имати неку научну резерву према
изношењу Плинија Старијег, кад пише: "Hie in ora Oricum
oppidum a Colhis conditum, inde initum monies Epiri, monies
Acroceraunii quibus hunc Europae delermina vimus sinus".·' Или
везано за Улцињ, где пише: "Olcinum quod anle, Colhinium
-------
Херодот "Историја" I 196.
Полибије "Историје" H 17.
Плиније Старији "Nat. hist" III гл. 24.
184
dictum est, a Colhis conditum".1
Херодот у својој V књизи (Терпсихора),
преузимајући нека њему понуђена обавештења, опет
пише o Србима, али такође под неким другим именом,
јер каже да су изнад Истра (Дунава, изнад његових
Трачана), живели Сигини; за које каже: -'а који се
одевају као Међани".2
Одмах потом, Херодот опет бележи Србе, јер
наводи где се распростире област Сигина: "Земља им се
протеже до Енета на Јадрану".3 За Енете бележи да су
досељени из Медије, но додаје: "али како су се оданде
доселили, нисам у стању објаснити. To ce све могло
десити у великом временском раздобљу".^
Енети, Венети, Венди, Винди - широк je списак
именских изведеница које захтевају обајшњења; мада je
у крајњој линији свеједно од које почети. Тако
Спиридон Гопчевић полази од својих ранијих
опсервација: "Из свега овога види се јасно, да je праиме
Словена било Серби или Срби. Овим се такође
објашњава, откуда долази, да имају исто име два
народа, који су један од другога пространо толико
удаљени, као балкански и лужички Срби. Што су
старинци називали Србе односно Словене - Виндима
ИЛИ Вендима (Veneti, Windi, Vinedi, Vinades, Vintha, Hvindi,
Guinidini)..." све το C. Гопчевић разрешава: "Немци
морају да трпе, што их Словени зову Немци... Фини
називају Шведе Routsi, Грци називају себе Илини, Баски
Escualdinae, Турци Османлијама..."5
--------
према Г. Вукчевић "Ο поријеклу Илира" стр. 128.
• Херодот "Историја" V 9.
' Херодот "Историја" V 9.
* Херодот "Историја" V 9.
' С. Гопчевић "Стара Србија и Македонија" стр. 272.
185
T. Маретић пише да прво треба доказати: "да су
Венди или Винди исто што Словени"; потом, у истом
пасусу, полази од најстаријих назнака које документују
ту његову полазну тезу и истиче: "данас Нијемци говоре
Winde или Wende, према ранијем Wind или Wined. Откле je
Нијемцима ово име, то се не може данас рећи, али je
сигурно, да су њим звали Славене".1
Такође и Плиније Старији, поред Висле бележи
"Венеде т.ј. Славене". Т. Маретић потом каже: "Посве
je сигурно да Плинијеви Венеди значе само један
огранак славенског народа".2 За Тацита пише да он, у
спису "Германија", иза Висле помиње Венете уз Фине;
те Хомер у "Илијади" помиње Енете. Према овим
паралелама, Т. Маретић закључује да су Венети живели
око Лоаре у Галији, a o Венетима у Горњем Јадрану,
сама собом - Венеција, сведочи ο старости Венета.·3
Тацит у "Германији" пише: "He знам поуздано да
ли да Пеукине, Венеде и Фине убројим у Германе или
Сармате";4 док коментатор др Даринка Невенић -
Грабовац бележи: "Венети су вероватно преци Словена.
Живели су у европској Сарматији. Прво их помиње
Плиније".^
Немачки путописац Ханс-Дерншвам, приликом
боравка у Нишу 1553. године, пише: "Цео предео Ниша
je Србија. Житељи се зову Срби, што значи исто што и
Венди. Раци се такође зову Срби".^
Клаудије Птоломеј још прецизније истиче да у
Панонији постоји, већ више пута помињани, град
Serbinos. Овај "Српски град" или "Србица" документован
--------
1 Т. Маретић "Славени у давнини" стр. 14-16.
2 Т. Маретић "Славени у давнини" стр. 15.
3 Т. Маретић "Славени у давнини" стр. 15.
4 Тацит "Германија" 46.
* Плиније Старији "Nat. Hist." 96 стр. 94.
" "Ниш у делима путописаца" стр. 47.
186
je у Закавказју, такође и у МесопотамијиЛ
Око Сармата вредно je join поменути изјаву
Соломона, бискупа из Констанце (f 920), у његовом
етимолошком речнику "Mater Verborum", где врши
поистовећивање Сармата и Срба. Исто и Чех Wacerad (из
1102. године), који дословно записује: "Sarmatae populis
Sirbi".2
Тако и M. Рицл (коментатор и преводилац
Полибијевих "Историја") прихвата различитост Илира
и Венета, јер пише: "Ранија илирска теорија (Херодот I
196) сада je напуштена"; док за Венете каже: "Венети су
били на високом културном нивоу, бавили су се
коњогојством и трговали су балтичким ћшшбаром".^
Р. Пешић пише o повезаности Венета са
Пеластима, позивајући се на Хеланика и Мирсала.
Такође и Плутарха који Пеласте повезује са
Етрурцима, односно "Расене са Пеластима".4
O изједначавању, поистовећивању Срба са
Сарматима, сведочи П. Ј. Шафарик.5 У том делу аутор
доноси лист бр. 148 Б анонимног баварског географа
(преписи између XI-XIII века, у редакцији Хартмана
Шедела, f!514.): "Зеруани (Срби), чије je краљевство
толико, да су од њих потекли сви словенски народи и,
како тврде, од њих воде порекло".6
--------
1 Клаудије Птоломеј "Космографија" V s. 9.
2 A. M. Петровић "Праисторија Срба" стр. 89.
М. Рицл, коментатор и преводилац Полибијевих "Историја". том I
стр. 602.
Р. Пешић "Завера порицања" стр. 53.
"Slawische Alterhiimer" Leipzig. 1843.
" према A. M. Петровић "Кратка археологија Срба" стр. 12.
187
Namerno sam preskocio temu oko Velesove knjige – izneo si istrazivanja koja ukazuju na falsifikat, puno je radova koji pak tvrde sasvim suprotno – ta dva misljenja su nepomirljiva a koje je tacno sa 100% sigurnoscu niko ne moze reci. Trenutno je situacija takva da covek moze biti pristalica jedne ili druge teorije ali u pitanju su samo teorije /daleko su i jedna i druga od tacke kada se mogu poceti smatrati istoriskim cinjenicama I apsolutnom istinom/.
Na posletku evo sta drugi pametniji i uceniji od mene kazu o "Документованост топонима изведених из имена Срба" /dr.M.Jovic,Srbi pre Srba,str 165-187./neka citaoci sami procene da li je rec o vrsnom istrazivacu ili o sarlatanu /
Александринац Клаудије Птоломеј (живео je
сто година после Плинија Старијег), у делу
"Географија", на подручју Закавказја, али и Подунавља,
бележи Србе као: Serboji - Sirboji. Птоломеј истиче да код
реке Истер (Дунав) постоји (у његово време) град
Serbinos (могао би бити данашња Градишка у Посавини
или мађарски Печуј). Према овом наводу, уз Србе су
живели Оринеје и Вале, на ширем простору "између
Кераунијског горја и реке Ра". У питању су Кераунијске
горе у доњем делу Кавказа, дакле не Кераунијске горе
подно Епира. После пресељења Колхиђана на тај
југозападни део Балкана (могуће око XVlll века пре
Христа), од којих су потом настали Илири, са Кавказа
je пренет и овај ороним, поред бројних документованих
топонима.1
Изузетно важан Птоломејев картографски рад
je свакако био под јаким утицајем Помпонија Меле
(око 43. године после Христа написао je географско
дело "De Chronologia" - Опис земље), затим познатог
Марина из Тира (такође из I века после Христа).
Помпоније Мела у попису народа помиње:
Melanchlaeni, Serri, Syraces... укупно десет народа, где потом
Serre - Србе бележи и Птоломеј на истом месту: око
---------------
1 o овој проблематици шире: М. Јовић "Колхида - порекло - сеобе -
рефлексије". рад предат за штампу часопису "Историјски записи".
Подгорица.
165
Закавказја, прецизирајући да Serbi живе поред
Кимеријског Босфора (Азовско море), где су, како je
већ поменуто, ту област настањивали Кимерци, док их
нису потиснули Скити. И Помпоније Мела помиње град
Serbinos - Servinos y Панонији.
Тако и на познатој Појтингеровој карти, на путу
према Лигнидо (Охрид), забележен je локалитет "Pons
Servili".1
Тако и на обалама југоисточног Понта К.
Птоломеј бележи град Србицу, односно Србаницу. За
овај локалитет: Sarbanissa, O. Л. Пјановић даје тачно
тумачење: "Изгледа сасвим вероватно, да je Грк
Птоломеј српско 'д' у наведеном имену заменио са два
'сс'". To би значило да je Птоломеј, непостојећи глас и
слово грчког алфабета - у питању je српско ц- покушао
да обајсни уписом два грчка слова - сс.2
И у Мауританији Цезарејској (Mauritaniae
Caesariensis) K. Птоломеј бележи српски град: Serbetos -
Serbetis. За овај град О. Л. Пјановић даје обајшњење:
"Пажљиви читалац ће се сетити Милоша Милојевића и
Симе Лукин-Лазића, који су описали, када су се Срби
нашли у северној Африци, одакле су онда прешли на
Иберско, Апенинско и Балканско полуострво".3
К. Птоломеј je место Sabrata, записао нешто
западније од Leptis Magnae, важног археолошког открића
у Киренаици - Либији, из периода доминације Рима
северном Африком, где и овај локалитет упућује на
неко старо време, док су Срби боравили на
медитеранским обалама северне Африке.
Ови помени, који носе трагове ранијег живљења
Срба, у ствари настављају се на помене Срба на Синају
и језеру Сербонис у Египту (код каснијег Пелусија).
------------
1 "Ниш у делима путописаца" стр. 59.
2 О. Л. Пјановић "Срби...1Г стр. 82.
3 О. Л. Пјановић "Срби...П" стр. 82.
166
Код ових имена: Sabrala, затим Serbanissa, Serbetos -
забележена су метатезе групе br према rb.
Ha Криму Плиније Старији помиње српски град:
Sarbacon, који je такође уклопљен у деловање фонетског
закона метатезе консонаната. Но, има примера и за
апофонски измењен коренски вокал, испред те групе
консонаната на које делује сугласничка метатеза. Тако
се код Стефана Византинца помиње Syberus y Илирији:
Syberus, urbs lllyridis. Gentile: Syberius, Sybereus, Syberites.l
За ове појмове код Плинија Старијег, O. Л.
Пјановић бележи: "Α το je она група Срба, коју Walter
Wüst доводи директно у везу са именом Србинда.
Плинијев коментатор мисли на исте Србе, али c њима у
вези говори најпре o насељу на ушћу Дона у Азовско
море, Серберион..."2
Али, Стефан Византинац (како за њега
оправдано О. Л. Пјановић каже да je поуздан), бележи
на Балкану и српско насеље - Syrbidae, које наводи као
ерехтејско племе: "Syrbidae, Erechteidis tribus. Localia ex
Syrbidis, in Syrbidis".3
Овим податком код Стефана Византинца Срби
се везују за родоначелника Атине: Ерехтеја;4 према
раније изнесеној тврдњи, Атињани, као и остали
Атичани, своје порекло воде од Пеласта.
Изједначавање Срба са старим племеном Сирбиди -
добија свој пуни ранији историјски значај, јер се
"првобитно племе после потопа - назива Сирбиди".^
Стефан Византинац je забележио податак o
Сисирби код Ефеса, по Сисирби Амазонки, али се
ограничава: племе Sisirbites: "Sisirba, pars Ephesi, a Sisyrbe
----------
1 O. Л. Пјановић "Срби-..II" стр. 83.
2 O. Л. Пјановић "Срби...И" стр. 83.
3 О. Л. Пјановић "Срби...Н" стр. 83.
4 Херодот "Историја" V 82; VII 189; VIII44, 45.
5 О. Л. Пјановић "Срби...Н" стр. 84.
167
Amazone. Gentile Sisyrbites".^
Дакле, овим именима се по Стефану
Византинцу, и на Балкану документује постојање
назива везаног за пространи руски Сибир, преко:
Syberius те Syrbadis. Тиме објашњава да и тај, пространи
азијски регион Сибир, према својој лексичкој основи,
потиче од варијанте имена: Србин.
Како je старије име Волге - Pa, a од Урала до
Камчатке и Владивостока се простире Сибир, ови
појмови се узајамно доказују, уз напомену да са десне
стране Волге већ и Плиније и Птоломеј потврђују
постојање Срба према Азовском мору. Даље на запад.
извори бележе Србе на Карпатима, те земљама Средње
Европе (које ће се касније назвати Германије),
Балкану, a преко других имена за Србе: Венети, Винди
- још даље на запад, јер К. Птоломеј у Hispania
Tarraconensis такође бележи српски локалитет: Sarabis, на
Иберском полуострву.2
Од ових документованих лингвистичких основа,
које наводе антички аутори, бар од VIII века пре Христа
па до VII века после Христа, не изненађују многи
топоними изведени од српског имена, на простору
античке Хеладе. Kao: Serblia - Servlia у Тесалији; Serbica
(солунско залеђе), која касније преко турског даје
Serfidze, јер je претходни назив града био Serbica - Serbice;
потом Servohorion y Беотији, или још касније (у
назначеним вековима) Gordoservon - Servogordon y
Витинији (Мала Азија), кога документује Манси,^ a
затим у историјској литератури Г. Острогорски, Ст.
Станојевић, К. Јиречек.
Успут, поменуто je већ специфично, ненаучно,
----------
1 О. Л. Пјановић "Срби...Н" стр. 86.
2 О. Л. Пјановић "Срби...1Г стр. 85.
3 Манси "Saerorum..." XI 643.
168
етимолошко објашњење цара писца Константина VII
Порфирогенета, где он на свој начин покушава
објаснити настанак имена Срба, служећи се
изведеницама из грчког и средњовековног латинског
језика.
За обајшњење топонима Serbica према Servlia,
Тома Маретић каже да се тај град налази: '-и данас у
јужној Маћедонији".1 Међутим, Т. Маретић, наводећи
овај за Србе значајан податак, не потврђује чак ни
могућност да су Срби раније живели у пределима око
Солуна, јер ту очекује и претпоставља Бугаре. Он
додаје: "Није немогуће, да се једно племе бугарских
Словена звало Срби, и по њему да je (настало) име
реченој варошици". Ипак, тешко je схватити ову
злонамерност хрватског научника, јер то би
подразумевало да Т. Маретић није знао за Гордосервон
- Сервогордон у Битинији, који je το своје име добио од
Срба пресељених из шире области Струмице (теме
Стримон). Ни у ком случају, на тим просторима, у том
VI - VII веку, нису становали Бугари. нити су то могли.
Али таквим закључивањем Т. Маретић (свакако
нехотично) даје простора схватању - да су Бугари у
ствари били Срби, дакле онај народ којим су, по доласку
тамо негде иза Волге, завладали канови: Крум,
Аспарух, Борис. Поменуто je већ, ту констатацију
документује и Барски Родослов (Летопис попа
Дукљанина).
Дакле, Сербица из солунског залеђа (ранијег
Терамејског залива), само je једна од многих Сербица
које су биле расуте по Балкану. И град у античкој
Македонији - Серез - Сер, такође je изведеница од Срби
- Србице.
--------
Т. Маретић "Славени у давнини" стр. 66.
169
Бројне Србије бележе: Јован Скилица,1
Кекавмен,2 Јован Зонара,3 Ана Комнина.4 Али бележе
и много одредница за Србе, Србију, као Трибале, јер у
индексу стоји за одредницу Срби - "в. и Трибали".
Посебно се издваја српски кнез Никола и његов син
Николица, који су били стратези Сервије, a који се
придружио устанку Самуила, устанку Комитопула.5
Топоними који у себи носе име Срби, Србин
разбацани су и изван балканског простора. Ове језичке
истоветности у називима који у себи носе коренску
основу Срби, Србин - нису последица етимолошких
слогофоних подударања из домена гласовног
наликовања; србофонских, односно славофонских.
У покушају расветљавања, или још конкретније
- хронолошких разјашњења, упућени смо на текстове
санскрта, почевши од Веда, те иранске Авесте, где су
Срби - Србинда, Сораб - као и бројне језичке
истоветности тих старих језика са српским, као што je
поменуто код изношења у писању Милоша С.
Милојевића, доказаних многих појмова, који такође
нису последица наликовања према српском речнику."
Прескачући и време и простор, име Срба у
давнини бележе и руски научници, затичући то
распрострањено име по целој Русији, посебно: Волшки,
потом Балтички Срби (према делима О. Луковић-
Пјановић, М. С. Милојевић, Р. Новаковић, Несторова
------------
1 "Византијски извори III" стр. 97, 117, 134. 139, 156. 157, 159, 162. 166.
177.
2 "Византијски извори III" стр. 199, 217.
3 ''Византијски извори III" стр. 254.
4 "Византијски извори III" стр. 386, 393.
* "Византијски извори III" стр. 97. 98. 125.
" M. C. Милојевић "Одломци Историје Срба I" стр. 31-50.
170
"Хроника", Карловачки Родослов, и други).1
Месопотамске Србе потврђује "служење" богу
Дагону (Карловачки Родослов). На просторима Дона,
Помпоније Мела бележи Инде, Сере (Seras - Seres),
Ските: "Seres media ferme Eoae partis incolut", ^ наводећи:
"Indi et Scythae ultima".·'
Јордан и Касиодор (VI век) помињу народ Seren
(Sereni) y ширем окружењу Дона, чију истоветност са
Мелиним Seras није ни потребно доказивати. Вибијус
Секвестер (можда нешто млађи од Јордана и
Касиодора) пише: "Albis Germaniae Suevis a Cervetiis dividit:
mergitur in Oceanum", ГДС Suevi И Cervetii - Cervitii, Servitii (no
граду Цербст - Zerbst - Servestum коначно дају српско
Србишче), у ствари бележе Србе4, док Симоката, на
истим просторима помиње Виниде, где се под широким
појмовима Венди, Венети у ствари крије још једна
паралела за име Срба.
На страни 210, Р. Новаковић пише да Фредегар
Сколастикус (франачки историчар VII века), у делу
"Historia Francorum" износи, између Лабе и Рајне: "...
quidquid inter Salam et Albim teiTarum jacet, a Venedis Slaviš qui
et alio nomine Sorabi dicti, inhabitatum, videbimus".
Пишући o Србима у прошлости, полазећи
првенствено од изворних античких докумената, потом
средњовековних података из разних хроника, анала,
--------
1 Према често помињаном Карловачком Родослову (сачуваном у
рукопису из XVI века), за Србе су важни: "Хроника" грофа Ђорђа
Бранковића, затим Пајсијев Родослов, као и Родослови познатих
српских манастира: Пивски, Копорински, Пећки, Студенички.
Цетињски, Тврдошки, Троношки, и други , као и поред наведених и
Пејатовићев Родослов.
Еоае" по Помпонију Мели или "Од/m" по Јордану je земља Скитија.
3 Р. Новаковић "Срби" стр. 103.
4 стр. 87.
171
европских и српских, те аутора из XVIII века (гроф
Ђорђе Бранковић f l V l l ; Јован Рајић и Пејачевпћ
"Historia Serviae..." 1797), и великог броја историчара XIX
и XX века (оних који нису подлегли берлинско-бечкој
историографској школи), незаобилазан je већ много
помињани проф. др Реља Новаковић.
Стога не треба да чуди често навођење његових
дела, у којима су, као резултат његовог дугогодишњег
истраживања, изнети бројни важни наводи нама тешко
доступних страних аутора 1
Тако Р. Новаковић доноси и значајан податак o
Србима у Месопотамији, који je преузео из "Хронике"
грофа Ђ. Бранковића. Гроф, наиме, наводи
месопотамску реку "Zerbi - Zervi" коју, пишући o
Месопотамији, Плиније Старији није поменуо.2
Ову месопотамску реку Србицу су у својим
делима, потом, помињали Милош С. Милојевић и
Милан Будимир. Једини недостатак je тај што гроф Ђ.
Бранковић није навео од кога je преузео тај податак.
Зато Р. Новаковић констатује: "У сваком случају
податак o реци Зерби или Зерви, односно Србици,
добро пристаје уз наше тумачење o постојању неких
Срба који су са Кавказа преко Мале Азије прешли у
Подунавље, у област Дагонију, у коју су пренели
1 Још je TOKOM 1999. године био припреман за штампу његов
рукопис "Атлас уз Историју српског народа од најстаријих времена
до IX века". где je посебним трудом и залагањем пронашао и
селектовао 104 географско-историјске карте. од којих чак 80 карата
нису биле ни познате ни доступне Србима до данас.
Како je професорова издавачка кућа "Мирослав" запала у новчане
тешкоће, та изузетно вредна књига на жалост још није објављена.
Λζ
------
Плиније Старији "Nat. Hist" било у V књизи - глава 12, или VI књизн
- глава 26.
172
обожавање асировавилонског божанства Дагона".^
Р. Новаковић такође доноси изводе из дела
Johanes Karion-a, који je "саставио" тзв. Карионску
Хронику 1532. године. Ј. Karion пише да од Понта и реке
Ра (Волге), укључујући "Сарматске планине, Карпате и
цео простор Чешких планина, на северу Свевског и
Балтичког мора, све до ушћа реке Лаб - сву ту земљу
уздуж и попреко испуњавали су Хенети, Сармати и
Слави".2 Ј. Karion за ова племена (народе) каже: "да су
сродна". Србе, поименично, Ј. Karion помиње уз Венете и
Сармате, износећи: "наиме да Срби (Seruios) порекло и
назив вуку од Сораба и Сармата (ä Sorabos et Sarmatis
trahere)".^
Што се тиче језика наведених народа, бележи:
"до данас говоре хенетским језиком и једним именом се
називају Склави (Sclaui), додајући да се и Германија,
умирена, преобразила у Словене".4
У вези етимолошког тумачења имена Срба, Ј.
Karion каже: "да су Срби најстарије име сачувано од
Сармата - Soraborum antiqussimum nomen a Sarmatis
retinuerunt'.
Без разлике, што би етимолошки било
исправније, да je од Сораба (Срба) настало касније име
Сармата, Ј. Karion доноси још један важан податак,
бележећи Србе против којих je ратовао Карло Велики
(742-814): "умирио je Србе на Сали - ad Salam ab eodem
domitos esse Sorabos", додајући да су се у његово време (XVI
век), на реци Сали задржала стара српска имена - Sorben
----------
* P. Новаковић "Још o пореклу Срба - И сва Србска идолу служаше
Дагону"; "Срби'' стр. 184-185. уз овај навод види стр. 21.
2 Р. Новаковић "Срби" стр. 162-163.
3 Р. Новаковић "Срби" стр. 164.
4 Р. Новаковић "Срби" стр. 164.
^ Р. Новаковић "Срби" стр. 164.
173
И Sorbek.l
За немачки град Мајсен, Р. Новаковић наводи да
je Фабрицијус у "Annalium urbis Misnae" из 1598. године,
забележио да je град основан на старој земљи која се
звала Dalemincia, коју je Козма Прашки називао Sirbia.
И Рајнецијус за народ Мајсена (Massaeos,
Misenenses) бележи да су као и други Германи, дошли са
истока. Помињући Вандале у тој области, наводи да су
ови Вандали обично називани Сорабима - Hoc Vandalos in
Misnia peculiare Soraborum nomen habuisse".^
Уз помињање Сораба, додаје: "да je το
деривација од имена Срби: 'cuius derivatio a Serbis', уз
напомену да те исте Србе "Птоломеј спомиње међу
Сарматима у Азији".3
У групу докумената ο Србима улази и А.
Маркелин са његовим "monies Serrorum".4 на основу чега
je могуће прихватити да су већ око 370. године Срби
запосели просторе јужније од Саве.5 Ову констатацију
подржавају и чињенице које износе "Анали франачког
краљевства" - да су Срби држали велики део бивше
римске провинције Далмације (која се распростирала
до Саве на северу и до Ибра на истоку), где су још пре
IX века чинили укупно већинско становништво.6 Но,
ипак, без документовања Срба "јужније од Саве" из IV
века, за неке би можда самосталан податак "Анала"
франачког краљевства био дискутабилан.
---------
1 Р. Новаковић "Срби" стр. 165.
2 Р. Новаковић "Срби" стр. 173.
3 Р. Новаковић "Срби" стр. 173.
4 А. Маркелин "Историја" V 2-3.
* А. Маркелин "Историја" XXXI4,2; као и податак код Ђ. Јанковића
"Српске громиле" стр. 130.
" М. Јовић "Историја Срба" стр. 49.
174
Поменуто je и писање С. С. Билбије у вези Стеле
Ксантос, те дешифровања Повоја загребачке мумије, са
етрурским текстом, као и превода лиђанског ћирилског
Споменика изгинулим лиђанским коњаницима.
Истоветан податак ο малоазијској Ликији (Лика)
доноси и M. C. Милојевић^, где поред градова Патар и
Мир, бележи још препознатљивија имена: реке Србица
и града Срб (кога je y поменутој Ксантос Стели
пронашао и С. С. Билбија). Ове исте називе локалитета
помиње и Страбон у својој "Географији".
На Синају су такође већ поменути називи који
потичу из одредница српског имена, као и Сербонијско
(Српско) језеро код Херодота.2 Међутим, Милош
Црњански, један од највећих српских књижевника
прошлог века, за свог дугог боравка у Енглеској,
истраживао je називе локалитета у Енглеској. Преко -
Антонинског итинерера- нашао je да се Солзбери
називао Šaram, те Sorbiodun. Иако ми Срби, у начелу мало
познајемо своју стару историју o неким Србима на
простору Енглеске, потом и Галије, и поред пуне
доказивости преко лексичког материјала - за неке je y
тако нешто ипак тешко поверовати; без обзира што
Равенска географија помиње у Галији имена: Sorba,
Servoca, Sorbiacum.^
Константин Философ, биограф деспота
Стефана Лазаревића "Живот Деспота Стефана",
помиње још једно име за Дунав - Фисон, што упућује на
име једне од четири библијске рајске реке.4 Прва од тих
рајских река je била Фисон: "тече око цијеле земље
-----------
1 M. C. Милојевић "Одломци историје Срба Г' стр. 108.
2 Херодот "Историја" II 6; III 5.
^ Р. Новаковић "Непознати Црњански" Београд, 1997; стр. 29.
4 I Moj. 2, 10.
175
Евилске, a ондје има злата";1 друга река je Гелон: "она
тече око цијеле земље Хуске";2 трећој je име Хидекел:
"она тече κ Асирској";3 a четврта je "ријека Ефрат".4
Р. Новаковић je написао дело "Срби и рајске
реке", где je пошао од расправе Павла Поповића
"Четири рајске реке".
И Псеудо-Цезарије "Дијалози" (дело je настало
почетком V века), поред описа разних народа,
забележио je, везано за Словене, да су већ тада били на
обалама Дунава: "и Словене и Фисонце који се називају
Подунавцима".^
Према томе, критика П. Поповића, односно
изненађење како je Константин Философ "могао имати
овако наивне идеје", неоснована je, баш као и негирање
могућности да поменуте четири рајске реке, са једног
извора теку у разним смеровима у Европи, Африци,
Азији: "А вода тецијаше из Едема натапајући врт, и
оданде се делијаше у четири рајске ријеке".° Такође je
негирао изједначавање Дунава и Фисона.7
Произилази да je Псеудо-Цезарије био ранији
извор података за податке Константина Философа. Ове
паралеле, без икакве могућности препознавања неког
историјског времена; као и Потоп, кога бележи
Петокњижје, и поредак народа који су потекли од
Нојевих синова: Сима, Хама и Јафета,8 (изузев широке
назнаке ο условној могућности Семита, Египћана и
Аријаца); преко повезивања Срба - Словена са једном
Ј Moj. 2. 11.
---------
21 Moj. 2,13.
3 I Moj. 2. 14.
4 I Moj. 2, 14.
5 P. Новаковић "Срби и рајске реке" стр. 5,13-14.
6 I Moj. 2,10.
P. Новаковић ''Срби и рајске реке" стр. 3-4.
81Мој. гл. 10.
176
од рајских река: Дунав - Фисон, и Срби постају део тог
древног комплекса народа, где у тим библијским
назнакама свакако није могуће препознати народе који
су настали од тих древних родоначелника, или пак
којим могућим поретком.
У вези Библије и коментара које она омогућује,
интересантно, ако не и посебно важно, нејасно je
питање око израелског племена Дан.1 У Новом Завету
помињу се остали Јаковљеви синови са њиховим
племенима, али више нема помена o племену Дан.
Учени српски Јеврејин, Енрико Јосиф, сматра да je
племе Дан, које je изгубљено у Новозаветним књигама,
препознатљиво само у Србима.
Јер, примера ради, у Откровењу се набрајају
племена Израиљева, опет њих дванаест, мада се међу
њима не помиње племе Дана, Јаковљева сина. Међутим,
дванаесто племе помиње се као Манасијево, чиме се
попуњава нужни број од дванаест јеврејских племена.2
O Трачанима
Пет векова пре Порфирогенета, јерменски
хроничар Мојсије Хоренски (f487. или 492. године
после Христа) пише да у његово време, као и пре доста
векова: "Тракијску земљу представља пет мањих
области и једна велика у којој обитава седам
словенских племена".3
Ово отвара посебно питање, разматрање око
Херодотових Трачана4: "Трачани су, после Инда,
----------
^ Дан - Јаковљев син: I Moj. 30, 6; 35, 25; 46,23. A Даново племе
помиње се на више места Старог Завета: I Moj. 35. 25; 49, 16-17: Π
Moj. 31, 6: 35, 34; III Moj. 24, 11: IV Moj. K), 25: 26, 42; V Moj. 33, 22.
2 Οτκρ. 7, 5-8.
3 према Р. Пешнћ "Завера порицања" стр. 35.
4 Херодот "Историја" V 3.
177
највећи народ на свету... Имају много имена, према
различитим покрајинама, a обичаји су им свима скоро
исти, сем Гета и Трауза и племена која станују изнад
Крестонаца".1
Потом Херодот описује начин сахрањивања
"њихових богаташа": да обавезно држе даћу, "после
тога га сахрањују било тако што га спаљују или га
затрпају у земљу, па онда саграде од земље хумку и
приређују разне утакмице на којима се одређују највеће
награде, већ према врсти борбе". Према овом опису
погребних ритуала, могу се препознати народи
почевши од Индуса па до Грка. Поменуто je да су и
Срби спаљивали мртве, подизали могиле (хумке), уз
даће, које су код Срба и данас присутне.
Стварна бројност изолованог балканско-
трачког народа, потом делимично распрострањеног и
на малоазијском простору, према условној повезаности
са Бригима - Фрижанима, ипак подразумева релативно
мали број Трачана. Стога није једноставно схватити
кога je стварно, под именом племена Трачана,
подразумевао Херодот.
Да ли je Херодот претпостављао да су Трачани
бројнији од Хелена - како je доста путовао, сам се могао
уверити у сву ту бројност Трачана. Посебно, што се
његови Трачани не помињу на неким другим местима
старог троконтиненталног света. Но, према већ
изнесеним доказима, да се и Трачани сматрају једним
делом далеко бројнијег и већег народа - Срба, и ако je y
том контексту под Трачанима Херодот подразумевао
Србе, лако je разумети његову назнаку o бројности
Трачана. Taj стари народ Срби се потом, у Хришћанској
ери, бележи под именом - Словени.
У самој античкој Тракији налазио се стари град
--------
• Херодот "Историја" V 3.
178
Рас (налазио се уз ток реке Марице) - што опет
недвосмислено, a према раније изложеном, упућује на
Србе.
Трачане, један од старобалканских народа, Грци
су записивали Thrakoi. Према објашњењу О. Л.
Пјановић, Грци нису могли изговорити и писати слова
која не постоје у њиховом алфабету: š и č - из назива
имена Рашчана, па су дошли до, за њих прихватљивог
назива - Thmkoi. O. Л. Пјановић оправдава своја
доказивања позивајући се на Страбона, који се
изјашњавао да грчки (хеленски) описи било имена или
других језичких појмова (од других народа) - нису
сигурни, јер најчешће су то покушаји превода изворног
значења тих старих речи, или су их бележили онако
како су их чули.1
Да ствар буде још гора, исти тај неисправан
назив Римљани су једноставно преузимали од Грка, не
трудећи се да пронађу неку изворност самих назива.
Треба такође имати у виду да су и Латини морали
изостављати слова која не постоје у њиховој абецеди.
Тако ни класични грчки ни латински језици нису имали
гласове, a ни графичке знаке тих, за њих непостојећих
гласова: ц, ч, h, ж, ђ, љ, њ, ш.
Па и Хрват, Т. Маретић, у делу "Славени у
давнини", изричито каже: "Многи њемачки и руски
хисторици слажу се, да je Херодот под Трачанима
подразумевао Србе".2
Уз овај податак, те изнесене прихватљиве
чињенице, као код Мојсија Хоренског, да je y античко
доба у Тракији "становало седам словенских племена",
свако друго размишљање o Херодотовим Трачанима
остаје потпуно неразјашњено и једино упућује на -
----------
1 О. Л. Пјановић "Срби...Г стр. 316-318.
2 према О. Л. Пјановић "Срби...П" стр. 305.
179
Србе.
Узимајући у обзир и саопштења византијских
писаца: Теофана и Кедрина, да у време цара Ираклија
(610-641) није било сеоба Срба - Словена на Балкан:
"јер су ту живели од раније", чињенице се намећу свом
својом непобитношћуЛ
Теофилакт Симоката (VI век) помиње Гете:
"Гетско племе или што je исто, гомиле Словена
жестоко опљачкају Тракију", закључује да je το име -
Гети, било "старо име тих варвара".^
И Херодот помиње Гете, али их сврстава међу
трачка племена,^ јер je το било једино прихватљиво, кад
већ замењује име Срба са Трачанима.4
Настављајући са овим и сличним замењивањима
имена народа ο којима пишу, Порфирогенет врши
изједначавање Авара (Avaroi) са Словенима (Sklaboi), док
Т. Маретић, из личних разлога, не прихвата овакву
могућност историјског поистовећивања, истичући: "јер
су Авари били само господарима Хрватима и Србима, a
не њихова браћа".^
По истом поистовећивању Авара и Словена, Т.
Маретић се супротставља и П. Ј. Шафарику, који
подржава Порфирогенетово изјашњавање, но још
више, кад су у питању блиски односи Авара и Хрвата.
---------
1 М. Јовић "Историја Срба" стр. 42.
2 "Византијски извори I" стр. 110.
3 Херодот "Историја" IV 93.
4 Поводом ових назнака - да je Херодот забележио право име тог
великог и бројног народа, иако их већ не зове Србима, он их свакако
ни у ком случају није могао назвати Словенима; јер у Херодотово
време још није постојала та каснија заједничка одредница свих Срба
- Словени.
* Т. Маретић "Славени у давнини" стр. 67.
180
П. Ј. Шафарик ово своје схватање оправдава
присуством речи бан у хрватском језику, која свакако
има своје корене у аварском ба/анД
Свакако да бан, бановина - речи присутне у
њиховом говору, имају своје трагове из неке алтајско-
степске области, могуће и веће блискости са Аварима.
Т. Маретић je покушао да објасни да њихова употребна
реч бан, нема никакве везе са тим далеким крајевима,
па ни са Аварима. Он се путем етимологије залаже да
разјасни споран појам. Каже да je реч бан изведена од
бојан "истим путем, како je од: појас постало: пас".^
Међутим, таква етимологија би можда била донекле
прихватљива, кад би било утврђено да je бојан наводна
хрватска реч (јер у српском језику нема речи са
сличним значењем осим бојати се).
Интересантан je тај навод П. Ј. Шафарика, кога
Т. Маретић коментарише: "Шафарик je још у
данашњем хрватском језику нашао ријеч, која je
продрла из аварског језика, a TO je ријеч бан. Ниједан
други славенски језик не познаје ријеч бан, па то већ
само може (али дакако не мора) бити доказ да je ријеч
узета из којег неславенског језика. Шафарик je изрекао
мњење, да je бан постало од аварског имена Бајан, a
видјели смо да се овако доиста звао један аварски кнез
* Изненађује да je Π. J. Шафарик, лингвиста, историчар - језик којим
говоре Хрвати називао хрватским. Без разлике одакле су дошли
Хрвати на Балкан, да ли су у неком сродству са Србима, оног
широког појма бројног народа, или само са балканским Србима
(према историјским теоријама које су заступали и које су им, у
зависности од временског периода, одговарале, Хрвати потичу од
Гота или Иранаца или Авара, понекад пишући да су Словени), језик
који су потом, на Балкану примили - био je језик Срба.
Језик којим су говорили на неким другим просторима заборављен
je. Исто се десило и Бугарима.
-------
2 Т. Маретић "Славени у давнини" стр. 67-68.
181
или хаган".1
O Венетима
У делу Мавра Орбинија "Краљевство Словена",
на стр. CXXXIX стоји, поводом разних праваца
досељавања Словена: "Из Скандинавије, око 1460.
година пре Христова рођења, Словени се исељавају и
шире по бескрајној Сарматији, појављујући се под
разним именима: Венеди, Словени, Анти, Верли
(Ерули), Алани (Масагети), Хири, Скири, Сирби, Даке,
Сведи, Фини, Пруси, Вандали, Бургунди, Готи.
Остроготи, Визиготи, Гети, Гепиди, Маркомани, Кватта,
Полони, Боеми, Слези и Бугари".2
----------
1 Т. Маретић "Сдавени у давнини" стр. 67. У XX веку. код Хрвата та
реч се такође пнше великим словом: Бојан и искључиво се односи на
презиме. A ни у хрватској повијести нема неког забележеног
великана са тим именом - изузев пзворно: Бајан. вођа аварског
племена.
2 М. Орбинијево дело, као што je већ речено, у српском издању
почиње са 242. страницом, претходне нису преведене из оригинала
"II regno de gli Slavi" Песара. 1601. година.
Ha овим непреведеним страницама неоспорно има доста података
који се подударају са Барским Родословом. као и другим европским
и српским Аналима и Хроникама, јер их je M. Орбини користио.
Логично je, y духу тих наметнутих схватања, те 1968. године. није се
смело то преводити, јер доноси податке o ранијим српским
државама и на простору средњег и северног Јадрана.
Стога je Јован Деретић још раније објавио књигу "Западна Србија"
за коју je користио баш те странице. Он je, живећи у Чикагу, био
ослобођен свих партијских мишљења, која су била важећа у
Југославији. Али, стицајем околности, била му je на располагању и
читава II свеска књиге Милоша С. Милојевића "Одломци Историје
Срба". где je на страницама 1-116, после I свеске. M. C. Милојевић
обрађивао стару Историју Срба: писао je o историји српских држава
182
Потом М. Орбини, на више места, међу Словене
убраја: Илире, Трачане, Споре, Росолане, такође и
Рашчане. Прихватајући да je још из Херодотова
времена могуће све његове "народе": Енете, Трачане,
Ските, Неуре, Будине, Бриге, Дарданце - касније
изједначити са Србима - Словенима, под исти појам се
могу свести и Сармати, Анти, Етрурци, Кимерци,
Пеласти; као и Јорданесови Винди - Венди, те
Прокопијеви Спори (требало би коначно, да се једном
преведу те 242 странице Орбинијева дела).
И многи други антички извори често доносе
доста разнородне вести. Тако Плиније Старији бележи
да поред Висле живе Сармати, потом германски Скири
и Хири, али ту помиње и Венде.
на Балкану, почевши од династије Свевладовића, од 492. године - па
до распада Србије после смрти цара Душана (1355).
Ова, нада све вредна књига М. С. Милојевића (I и II свеска), као што
je наглашено, након далеке 1872. године. поново je објављена л TO y
фототипском издању, у Београду, тек 1996. године.
Дакле, Ј. Деретић je y књизи "Западна Србија" такође изнео
историјат тих ранијих српских држава. које je већ претходно научној
јавности презентовао Милош С. Милојевић. заокруживши тиме
историју српских јадранских држава преко изношења чињеница.
датих кроз династије: Свевладовића (490-641), Светимировића (640-
794), Оштривојевића (794-865), завршавајући са кнезом Чаславом
(863-865): затим Србија без краља (865-926). па Друго раздобље
Оштривојевића (927-1171), па Династија Немањића (1171-1371).
У време српских Деспотовина. Ј. Деретић бележи: династију
Јаблановића (1371-1463). затим династију Хранића (1389-1501).
Турско доба (1501-1578), Српску Крајину (1578-1880). Борбе за
ослобођење и уједињење (1880-1918).
Свакако, ова запажена књига Ј. Деретића. као и остале које je
написао - да је*чињенице које je елаборирао изводио до краја,
односно да je наводио од кога je преузимао податке, биле би још
значајније.
183
Под именом Венеда, Венета, Винда
подразумевају се Словени, док их Плиније Старији
поистовећује се Србима. Клаудије Птоломеј под
Вендима подразумева Словене, које бележи уз обале
Балтичког мора. Јужније од њих, Венда, живели су
Тацитови Литавци.
За Германе je уобичајено да Словене називају
Венди, Винди, a речено je, Херодот Венете сматра
илирским племеном.1 Полибије пише: "Област уз
Адрију населило je друго, веома старо племе. Зову се
Венети и по обичајима и одећи мало се разликују од
Келта, алп говоре другим језиком".^
Код многих писаца који су или писали o
Илирима, или их само успут помињали, са многим
назнакама, Илири су најчешће били повезивани са
Венетима. Чак много више него са њиховим изворним
коренима - Колхиђанима.
Како то прескочити?! Илири нису аутохотни
балкански народ, у смислу - нису старији народ на
Балкану (ту су од 18-17 векова пре Христа или нешто
мање, према историјским покушајима одређивања
времена око краља Кадма); доселили су се под именом
Колхиђани, са североисточне обале Понта, односно
јужних подкавкаских падина. У овом историјском
светлу није могуће вршити било каква повезивања
балканских старинаца Венета са Илирима.
Зар треба имати неку научну резерву према
изношењу Плинија Старијег, кад пише: "Hie in ora Oricum
oppidum a Colhis conditum, inde initum monies Epiri, monies
Acroceraunii quibus hunc Europae delermina vimus sinus".·' Или
везано за Улцињ, где пише: "Olcinum quod anle, Colhinium
-------
Херодот "Историја" I 196.
Полибије "Историје" H 17.
Плиније Старији "Nat. hist" III гл. 24.
184
dictum est, a Colhis conditum".1
Херодот у својој V књизи (Терпсихора),
преузимајући нека њему понуђена обавештења, опет
пише o Србима, али такође под неким другим именом,
јер каже да су изнад Истра (Дунава, изнад његових
Трачана), живели Сигини; за које каже: -'а који се
одевају као Међани".2
Одмах потом, Херодот опет бележи Србе, јер
наводи где се распростире област Сигина: "Земља им се
протеже до Енета на Јадрану".3 За Енете бележи да су
досељени из Медије, но додаје: "али како су се оданде
доселили, нисам у стању објаснити. To ce све могло
десити у великом временском раздобљу".^
Енети, Венети, Венди, Винди - широк je списак
именских изведеница које захтевају обајшњења; мада je
у крајњој линији свеједно од које почети. Тако
Спиридон Гопчевић полази од својих ранијих
опсервација: "Из свега овога види се јасно, да je праиме
Словена било Серби или Срби. Овим се такође
објашњава, откуда долази, да имају исто име два
народа, који су један од другога пространо толико
удаљени, као балкански и лужички Срби. Што су
старинци називали Србе односно Словене - Виндима
ИЛИ Вендима (Veneti, Windi, Vinedi, Vinades, Vintha, Hvindi,
Guinidini)..." све το C. Гопчевић разрешава: "Немци
морају да трпе, што их Словени зову Немци... Фини
називају Шведе Routsi, Грци називају себе Илини, Баски
Escualdinae, Турци Османлијама..."5
--------
према Г. Вукчевић "Ο поријеклу Илира" стр. 128.
• Херодот "Историја" V 9.
' Херодот "Историја" V 9.
* Херодот "Историја" V 9.
' С. Гопчевић "Стара Србија и Македонија" стр. 272.
185
T. Маретић пише да прво треба доказати: "да су
Венди или Винди исто што Словени"; потом, у истом
пасусу, полази од најстаријих назнака које документују
ту његову полазну тезу и истиче: "данас Нијемци говоре
Winde или Wende, према ранијем Wind или Wined. Откле je
Нијемцима ово име, то се не може данас рећи, али je
сигурно, да су њим звали Славене".1
Такође и Плиније Старији, поред Висле бележи
"Венеде т.ј. Славене". Т. Маретић потом каже: "Посве
je сигурно да Плинијеви Венеди значе само један
огранак славенског народа".2 За Тацита пише да он, у
спису "Германија", иза Висле помиње Венете уз Фине;
те Хомер у "Илијади" помиње Енете. Према овим
паралелама, Т. Маретић закључује да су Венети живели
око Лоаре у Галији, a o Венетима у Горњем Јадрану,
сама собом - Венеција, сведочи ο старости Венета.·3
Тацит у "Германији" пише: "He знам поуздано да
ли да Пеукине, Венеде и Фине убројим у Германе или
Сармате";4 док коментатор др Даринка Невенић -
Грабовац бележи: "Венети су вероватно преци Словена.
Живели су у европској Сарматији. Прво их помиње
Плиније".^
Немачки путописац Ханс-Дерншвам, приликом
боравка у Нишу 1553. године, пише: "Цео предео Ниша
je Србија. Житељи се зову Срби, што значи исто што и
Венди. Раци се такође зову Срби".^
Клаудије Птоломеј још прецизније истиче да у
Панонији постоји, већ више пута помињани, град
Serbinos. Овај "Српски град" или "Србица" документован
--------
1 Т. Маретић "Славени у давнини" стр. 14-16.
2 Т. Маретић "Славени у давнини" стр. 15.
3 Т. Маретић "Славени у давнини" стр. 15.
4 Тацит "Германија" 46.
* Плиније Старији "Nat. Hist." 96 стр. 94.
" "Ниш у делима путописаца" стр. 47.
186
je у Закавказју, такође и у МесопотамијиЛ
Око Сармата вредно je join поменути изјаву
Соломона, бискупа из Констанце (f 920), у његовом
етимолошком речнику "Mater Verborum", где врши
поистовећивање Сармата и Срба. Исто и Чех Wacerad (из
1102. године), који дословно записује: "Sarmatae populis
Sirbi".2
Тако и M. Рицл (коментатор и преводилац
Полибијевих "Историја") прихвата различитост Илира
и Венета, јер пише: "Ранија илирска теорија (Херодот I
196) сада je напуштена"; док за Венете каже: "Венети су
били на високом културном нивоу, бавили су се
коњогојством и трговали су балтичким ћшшбаром".^
Р. Пешић пише o повезаности Венета са
Пеластима, позивајући се на Хеланика и Мирсала.
Такође и Плутарха који Пеласте повезује са
Етрурцима, односно "Расене са Пеластима".4
O изједначавању, поистовећивању Срба са
Сарматима, сведочи П. Ј. Шафарик.5 У том делу аутор
доноси лист бр. 148 Б анонимног баварског географа
(преписи између XI-XIII века, у редакцији Хартмана
Шедела, f!514.): "Зеруани (Срби), чије je краљевство
толико, да су од њих потекли сви словенски народи и,
како тврде, од њих воде порекло".6
--------
1 Клаудије Птоломеј "Космографија" V s. 9.
2 A. M. Петровић "Праисторија Срба" стр. 89.
М. Рицл, коментатор и преводилац Полибијевих "Историја". том I
стр. 602.
Р. Пешић "Завера порицања" стр. 53.
"Slawische Alterhiimer" Leipzig. 1843.
" према A. M. Петровић "Кратка археологија Срба" стр. 12.
187
Poslednja izmena:
