LEGEND
- Učlanjen(a)
- 06.08.2009
- Poruka
- 24.424
[h=1]Гајење краставаца[/h]
Краставац је у нашим крајевима познат као поврће још из времена старог Рима. Гајили су га и други стари народи: Грци, Египћани, Кинези, Индуси... По неким ауторима потиче из Африке, по другима из Источне Индије, али није искључено да је био присутан у спонтаној флори на оба континента. У Индији се користи преко 3000 година, а у Кини се помиње 100 година пре нове ере. Амерички Индијанци су такође гајили краставац пре доласка шпанских освајача.
У европским земљама краставац су ширили Римљани. У Француској се помиње у деветом, а у Енглеској тек у шеснаестом веку. У југословенским језицима постоји мноштво назива за краставац, нпр. краставица, кумара, мурка, угарка. То је омиљена храна многих словенских народа, а посебно у Русији-у, где се краставац троши свакодневно и гаји на великим површинама.
МОРФОЛОШКО-БИОЛОШКЕ ОСОБИНЕ
Краставац је једногодишња зељаста, лозаста биљка са крупним лишћем на дугим дршкама. Врежа је дугачка, најчешће 1,5-2 метра, али има и сорти са кратком стабљиком, како за гајење у малим баштама, на терасама или индустријску, једнофазну бербу корнишона машинама. Као и код већине других врста из породице тикава, на стаблу, на сваком коленцу поред листа, може да израсте грана, витица, цвет, па и адвентивни корен. Гаји се због плодова који се користе у исхрани људи.
Цветови су једнополни, мушки или женски, са жутим круничним листићима, којих има пет, а који су срасли, као и прашници у мушким цветовима (мада је један од њих најчешће слободан).
Женски цвет краставца се препознаје по плоднику, чија величина и облик зависе од типа сорте, што значи да је код сорти са крупним и дугим плодовима и плодник крупан, некада дугачак и 4 - 5 cm.
У зависности од тога којих цветова има на биљци краставца, постоје и различити типови сорти, линија и хибрида. Тако се најраширенији тип краставца на чијим биљкама има мушких и женских цветова назива моноециус. Хибриди са женским цветовима на биљкама припадају такозваном гиноециус, мушки стерилном типу испољавања пола. Добијају се укрштањем гиноециус (женских) линија са моноециус сортама. У страживањима, у генетици и оплеменивању краставца, јављају се и биљке смао са мушким цветовима, а такав тип биљака стручно се назива андроецијски и нема практичне примене јер је женски стерилан, па према томе и не доноси плод.
Иначе, цела биљка краставца је обрасла ситним белим или прозирним бодљама, којих најчешће има и на плодовима. Неке сорте и хибриди имају глатке плодове, без брадавица и бодљи. Бодље на плодовима могу бити беле или црне, али се чешће јављају црне.
Температура
Краставац је биљка тропског порекла и најбоље успева при температурнимусловима од 18 - 32[SUP]o[/SUP]C , с тим што је оптимална топлота 25[SUP]o[/SUP] C.
Оптимална температура за клијање семена је 25 - 30[SUP]o[/SUP]C. Сеје се на отвореном пољу тек када се земљиште загреје на 17-18[SUP]o[/SUP]C, дакле крајем априла или почетком маја (у Србији и крајевима са сличном климом).
Осетљив је на мразеве. Животна кативност у биљци престаје на 5[SUP]o[/SUP]C.
Када се производи расад, дневна температура у леји треба да буде 22 - 28[SUP]o[/SUP]C, а ноћу 20 - 22[SUP]o[/SUP]C, минимална 18[SUP]o[/SUP]C. У пластеницима и стакленицима, у време формирања плодова, температуру треба подесити тако да преко дана буде 20 - 30[SUP]o[/SUP]C, а ноћу 17 - 21[SUP]o[/SUP]C.
Биљка кратавца престаје да расте при дневним темепратурама од 12 и ноћним од 8[SUP]o[/SUP]C, као и при високим температурама, дневним од 32 - 35[SUP]o[/SUP]C а ноћним 23[SUP]o[/SUP]C. Одавде се сагледава изванредан значај у правилном проветравању пластеника и стакленика током летњих месеци у нашим условима. За нормалну оплодњу минималне температуре су 14 - 16[SUP]o[/SUP]C. Цветови се не отварају на температурама нижим од 12[SUP]o[/SUP]C, јер биљка престаје да расте. Замеци отпадају на 10 - 14[SUP]o[/SUP]C.
У време плодоношења потребно је одржавање оптимланих температура, са разликом између дневних и ноћних од 5[SUP]o[/SUP]C.
Светлост
У погледу светлости, краставци нису тако осетљиви. Понекад, гаје се као међуусев са кукурузом у условима више дифузне него директне светлости. Оптимална осветљеност при температури од око 20[SUP]o[/SUP]C је 15.000 лукса. Минимална количина светлости је од 6.000 - 10.000 лукса. То значи да се у нашој земљи светлост не поставља као ограничавајући фактор у производњи краставца током целе године.
Вода
Краставац има слабо развијен коренов систем који се простире углавном у плитком површинском слоју. Отуда и велика осетљивост на сушу и народна изрека "изгорео као краставац". Наводњавањем или мулчирањем површинског слоја требаобезбедити непрекидну влажност, како би биљке брзо расле.
Температура воде за наводњавање кра-ставца треба да буде око 20[SUP]o[/SUP]C, а оптимална влажност земљишта око 85 - 95% максималног водног капацитета. Оптимална релативна влажност ваздуха износи 90%. Вода не сме да буде загађена органским киселинама, базама и солима.
Заливањем “кап по кап” системом у стакленицима биљкама се даје по један литар воде на дан док не одрасту до прве жице, а после тога по два литра.
Поред овога, примењује се и наводњавање браздама. Том приликом вода се загрева јер тече по топлом земљишту, што делује стимулативно на пораст биљака. Троши се 25 - 30 литара воде по m[SUP]2[/SUP]. Наводњавање треба да се обавља увече. Орошавање или вештачка киша могу да изазову ширење болести, па се не препоручују. Ако не постоји друго решење, оваква наводњавања треба изводити касно поподне или током ноћи, а пре тог биљке испрскати против гљивичне болести и бактериозне пламењаче. Микал или Алијет су најефикаснији. После наводњавања прскање поновити. Прска се "кад спадне роса".
Земљиште
Краставац најбоље успева на дубоким, хумусним, структурним, плодним и топлим земљиштима слабо киселе до неутралне реакције (оптимална pH 5,8 - 6,8). Земљишта богата органским материјама су погодна за раст краставаца. Тим земљишта није од битног значаја, уколико постоји могућност обилног ђубрења згорелим стајњаком. У топлим и песковитим земљиштима корен краставца изузетно може да порасте метар до метар и по у дубину, иначе је у плитком површинском слоју. Тешка и збијена земљишта, висока подземна вода и чисти пескови нису добри за гајење краставца, јер он на њима споро расте и не доноси добре приносе. Како данас постоје моћни системи агромелиорација, ако се познају "захтеви" биљака, нема толико лошег земљишта које радом човека не може да се поправи и прилагоди потребама биљака. Тим земљишт аи честа наводњавања изискују потребу већег или мањег броја прихрањивања. Наиме, краставац троши мало хранљивих материја, али се често наводњава, чиме се храна испира у дубље слојеве, испод "дохвата" његовог плитког кореновог система.
Дакле, аерација и дренажа земљишта треба да омогуће што боље укорењавање биљке. На тежим, глиновитијим земљиштима, краставац у почетку споро расте, а на песковитим, лаким, има брз старт, а онда успорење. У погледу плодореда, краставац, треба гајити на истој парцели тек после четири године.
Добри предусеви су стрна жита и махунарке. Ђубрење краставаца
Краставац реагује високим приносима на обилна ђубрења оргaнским ђубривима као што је стајњак. Ако се гаји на отвореном пољу, на земљи, ђубри се са 30 - 40 t/ha, на жича ним конструкцијама, 50 - 70 t/ha и у заштићеном простору 100 - 150 t/ha говеђег стајњака.
Недостаци: 1 калијума
Недостаци: 2 калцијума
Недостаци: 3 магнезијума
Живинског или овчјег стајњака треба много мање - трећина или половина наведених норми. Начин гајења краставца и природна плодност земљишта диктирају потребне количине хранива по хектару. Обичан, њивски начин гајења, када се планирају приноси од 30 - 40 t/ha плода, захтева обезбеђење 60 - 80 kg/ha чистог азота, 45 - 60 kg фосфора, 120 - 160 kg калијума, 60 - 80 kg калцијума и 15 - 20 kg магнезијума. Постоји магнезијумово ђубриво магнезомон, или магнезијум амонијум нитрат. Овај елеменат је дефицитаран на песковитим земљиштима са ниским pH вредностима.
Производња краставца у шпалирима на отвореном пољу мора да се обезбеди са већом количином хранива, јер су и приноси скоро дупло већи: 50 - 70 t/ha. За овакав принос потребно је од 100 - 140 kg азота, 75 - 105 kg фосфора, 200 - 280 kg калијума, 100 - 140 kg калцијума и 25 - 35 kg магнезијум по хектару.
Најобилније ђубрење је потребно у пластеницима и стакленицима. Овде се постижу приноси од 100 - 150 t/ha плода, те стога мора да се обезбеди по 200 - 300 kg азота и калцијума, 150 - 230 kg фосфора, 400 - 600 kg калијума и 50 - 75 kg магнезијума по хектару.
Уз обилно ђубрење стајњаком, краставац дакле треба ђубрити минералним ђубривима са наглашеним садржајем калијума, као што су ђубрива NPK 10:30:20 нпр. Уз то, уколико су земљишта сиромашна са калцијумом и магнезијумом, треба набавити и оваква ђубрива.
Две трећине минералних ђубрива треба да се унесу заједно са стајњаком, пре јесењег орања, а једна трећина са припремом за сетву и у прихрањивању.
Прихрањивање краставца се обавља на сваке две недеље после прве бербе, а пошто се бере обично два месеца или осам недеља, то значи да је потребно четири прихрањивања. Прво и треће прихрањивање се обављају са по око 40 kg чистих хранива азота и калијума, а друго и четврто само са по 40 kg/ha азота.
Магнезијум се додаје у свим прихрањивањима, 5 - 10 kg по хектару, уколико је дефицитаран. То се види и по симптомима на биљци: пожутелост рубова на лишћу, ређе и између спроводних судова.
Током вегетације у комбинацији са средствима за заштиту од болести и штеточина, краставац може да се прихрањује и вуксалом (1,7 l/ha), или неким другим фолијарним ђубривом. Најобилније се ђубри "краставац на слами", и то у пластеницима.
Како то "краставац на слами"?
Метод је разрађен у Немачкој. Састоји се у копању канала или шанчева у пластенику који се пуне сламом, па када се слама "упали" греје зону кореновог система, услед чега краставци брзо расту и дају обилне приносе. Ево и конкртног примера за пластеник дуг 30 и широк 6 метара. Први канал се копа на метар од ивице дуж тунела, ширине 80 и дубине 20 cm. Стаза између два канала је такође широка 80 cm. На њу се ставља ископана земља којом ће се касније покрити слама и на њој гајити биљке. У пластенику широком 6 м, има три оваква канала или шанца. У њих се ређају бале сламе, и то у два слоја. После првог слоја по њему се растура минерално ђубриво, један килограм NPK 20:8:5 или 20:10:10 по бали сламе.
За конкретан пример потребно је 450 бала сламе и 225 kg минералних ђубрива које се растура по површини сламе у шанчевима од 72 квадратна метра. Како је укупна површина пластеника 180 m[SUP]2[/SUP], ђубрење по хектару износи 12.500 kg NPK минералних ђубрива!
У недостатку наведених комплексних ђубрива, могу се направити мешавине KAN-а и NPK 15:15:15 или сличних, са две трећине KAN-а, а то је 150 kg KAN-а и 75 kg NPK 15:15:15.
Пошто се први слој бала сламе пођубри, по њему треба да се растури и танак слој негашеног креча, па се онда поређа горњи ред сламе. Потом се слама добро залије водом и сабије гажењем. Том приликом негашени креч се "гаси" и ослобађа велике количине топлоте услед које се слама "упали". Када се слама загреје на око 30[SUP]o[/SUP]C, а то буде за неколико дана у покривеном пластенику, на њу се наноси слој плодне, ископане земље у дебљини од 10 - 15 cm. У противном, без креча, загреје се тек за две недеље. Потом се расађује расад краставца обично стар 30 - 35 дана, мада може и млађи, у пластеницима без грејања обично почетком априла. На једном реду бала расађују се два реда краставца, са међуредним растојањем од 40 cm, и растојањем између биљака у реду око 30 cm. Тако се добијају двореде траке са међуредним растојањем од 120 cm (20 x 80 x 20 cm). У конкретном пластенику на овај начин се расади 600 биљака, што износи 330 по ару, или 3.300/ha.
Током вегетације слама се разлаже и претвара у хумус, ослобађа се топлота која греје зону кореновог система и пластеник, тако да се, уз редовно заливање и проветравање омогућава врл обујан раст и велика родност краставца.
Краставац на отвореном пољу
Сетва краставца на отворено мпољу почиње када се земљиште у површинском слоју загреје око 17 - 18[SUP]o[/SUP]C, а то је у равничарским крајевима наше земље крајем априла ил почетком маја. Наравно, може се сејати и касније. Последњи рок сетве краставаца корнишона је 20. јули, и он је значајан за пострне усеве.
Краставац се обавезно гаји тамо где постоји систем за наводњавање. Сетва на отвореном пољу може бити различита - директна и расађивање. Међуредна растојања и
Гајење краставца по површини земљишта
број биљака по јединици површине зависе од бујности сорте или хибрида. Корнишони се сеју гушће од салатара, обично 100 x 15 cm или у двореде траке, са растојањем од 25 - 30 cm између редова у тракама и 120 cm између трака, с тим што се у реду остављају биљке на око 15 - 20 cm. Семе краставца се сеје плитко, на 1 до 2 cm дубине, али може и на 3 cm. Пострне сетве дају нешто слабију бујност усева од пролећних, и тада може да се сеје и нешто гушће. Килограм семена краставца садржи од 30 - 40 хиљада семенки. По хектару се троши од 1 - 2 kg, што зависи од начина сетве или гајења. Литар семена има масу од 500 грама. У повољним условима чувања клијавост може да се очува 7 - 8 година. У оптималним условима влаге и топлоте ниче за 6 - 8 дана. Ако се производи из расада, онда се сетва обавља у саксијама или тресетним коцкама пречника 4 - 5 cm. Време сетве се подешава према термину садње, на тај начин што се подешава старост расада од 15 - 20 дана. Ако се жели старији расад, пречник хранљивих коцки или саксија треба да буде 8 cm.
Оптимална старост расада краставца треба да обезбеди формирање трећег лист у време расађивања. У повољним условима довољно је и 12 - 15 дана после сетве. У противном, прође и више времена. Стар расад се теже прима, има издужено стабло и не стоји усправно. Коренов систем се развија у скученом простору, биљка споро напредује и редукује потенцијал за принос. Због тога се из младог расада добијају бујније и родније биљке. Уколико се расад ипак издужи, при расађивање се повија и део стабла и покрива земљом. Сетва семена у хранљиве коцке треба да обезбеди брзо ницање. У сваку коцку, која је направљена са рупом у средини, стави се по једна семенка и покрије крупним песком, а потом благо залије, тако да у зони семена буде и ваздуха, како семе не би сатрунуло. Сетва у џифи плочицама се обавља тако што се ове претходно неколико пута залију, да максимално набубре, а онда у влажни супстрат семенке забоду предњим, шиљастим крајем, на доле, покрију песком и поново залију.
КРАСТАВЦИ КОРНИШОНИ
Сорте или хибриди краставца намењени за кишељење целих плодова називају се корнишони, без обзира да ли ће се киселити у домаћинству или прехрамбеној индустрији. Постоје два основна типа сорти: брадавичасти или амерички и глатки или холандски корнишони.
У нашој земљи су познатији брадавичасти или амерички, јер се дуго година гајила сорта париски корнишон који је у том типу. Касније су се проширили и хибриди оваквог типа плода, најпре парифин, или левина па капир и олимпија (холандски), као и први домаћи хибрид корнишона Наис. Корнишони се гаје на земљу, у шпалиру, на отвореном пољу, у пластеницима и стакленицима. У нашој земљи доминира производња на отвореном пољу, на земљи, мада има и шпалирског начина гајења. Конструкција за шпалире мора да буде довољно чврста како би издржала терет биљне масе и налета ветрова. Висина шпалира треба да буде 1,8 - 2 метра. Ако се гаји по један ред, онда размак између конструкција треба да буде 1,5 m, са растојањем између биљака од око 30 cm.бр
Шпалири са два реда биљака уз један наслон подижу се на растојању од два метра. Растојање између редова је 60 cm (140 + 60) x 30 cm. Конструкција се састоји од металних или дрвених стубова пободених у земљу на сваких 3 - 3,5 m, и три водоравне жице, од којих је доња на висини од 20 - 25 cm изнад површине, следећа по средини, а трећа по врху стубова. На сваких 30 cm по висини затежу се канапи који се за ивичне жице везују, а око средње омотавају. Око њих ће се касније упредати биљке краставца и на тај начин формира се шпалир.
Узгој краставаца уз мрежу
Шпалир пружа више могућности за правилно формирање плодова, лакшу бербу, заштиту од болести и корова, што чини приносе двоструко већим у односу на усеве одгајене на земљи (50 - 70 t/ha). Ако се жели шпалир са дворедом конструкцијом (140 + 60) x 30 cm, онда се они граде у облику шатор аили великог слова А, с размаком кракова у основи од 60 cm, и 5 редова жице, по две са сваке стране, с тим што је пета, водиља, заједничка за оба реда у шпалиру и пружа се дуж темена. Све остало је исто као и код једноредог, простог шпалира. Овај систем се примењује код масовног гајења корнишона, на већим површинама, док се једнореди обично среће код аматера, на окућницама.
Када се беру корнишони?
Мада постоји комбајн за бербу корнишона, у нашој земљи се они углавном беру ручно, 10 - 15 пута у сезони у повољним годинама. Већ после неколико дана од оплодње, кад достигну дужину од 5 - 10 cm, почиње берба корнишона. Постоје стандардне категорије или класе које се формирају на основу дужине и дебљине плода.
I класа: дужина 3 - 6 cm, пречник око 2 cm
II класа: дужина 6 - 9 cm, пречник око 3 cm
III класа: дужина 9 - 12 cm, пречник око 4 cm и
IV класа: дужина 12 - 15 cm, пречник око 4,5 cm.
Ову последњу, четврту класу, фабрике тешко примају или је врло јефтина, тако да се не исплати продаја. Због тога се често сви краставци крупноће изнад ИИИ класе проглашавају за ванкласне. Наравно највишу цену има прва класа, јер се са њом остварују и најнижи приноси по јединици површине.
Иако се класе погађају првенствено по дужини, и тако договарају између произвођача и индустрије за прераду, у фабрикама калибратори формирају фракције по дебљини, што доводи до неспоразума када се враћају кратки и дебели плодови.
Краставци корнишони се на већим парцелама беру свакога дана, део по део, тако да,када се дође на једна крај, сутрадан се почиње опет са оног места одакле је берба почела пре три-четири дана. Изузетно, ако наступи врло хладно и кишовито време, берба се обуставља, јер краставац не расте и не доноси нове плодове.
У килограму корнишона прве класе има 80 - 100 плодова, друге 25 - 80, треће 12 - 25 и четврте 7 - 10 плодова. На основу цене појединих класа, произвођач треба да се одлучи када ће брати с обзиром на принос и зараду.
Др Иво Ђиновић
Краставац је у нашим крајевима познат као поврће још из времена старог Рима.
ГАЈЕЊЕ КРАСТАВАЦА Краставац је у нашим крајевима познат као поврће још из времена старог Рима. Гајили су га и други стари народи: Грци, Египћани, Кинези, Индуси... По неким ауторима потиче из Африке, по другима из Источне Индије, али није искључено да је био присутан у спонтаној флори на оба континента. У Индији се користи преко 3000 година, а у Кини се помиње 100 година пре нове ере. Амерички Индијанци су такође гајили краставац пре доласка шпанских освајача.
У европским земљама краставац су ширили Римљани. У Француској се помиње у деветом, а у Енглеској тек у шеснаестом веку. У југословенским језицима постоји мноштво назива за краставац, нпр. краставица, кумара, мурка, угарка. То је омиљена храна многих словенских народа, а посебно у Русији-у, где се краставац троши свакодневно и гаји на великим површинама.
МОРФОЛОШКО-БИОЛОШКЕ ОСОБИНЕ
Краставац је једногодишња зељаста, лозаста биљка са крупним лишћем на дугим дршкама. Врежа је дугачка, најчешће 1,5-2 метра, али има и сорти са кратком стабљиком, како за гајење у малим баштама, на терасама или индустријску, једнофазну бербу корнишона машинама. Као и код већине других врста из породице тикава, на стаблу, на сваком коленцу поред листа, може да израсте грана, витица, цвет, па и адвентивни корен. Гаји се због плодова који се користе у исхрани људи.
Цветови су једнополни, мушки или женски, са жутим круничним листићима, којих има пет, а који су срасли, као и прашници у мушким цветовима (мада је један од њих најчешће слободан).
Женски цвет краставца се препознаје по плоднику, чија величина и облик зависе од типа сорте, што значи да је код сорти са крупним и дугим плодовима и плодник крупан, некада дугачак и 4 - 5 cm.
У зависности од тога којих цветова има на биљци краставца, постоје и различити типови сорти, линија и хибрида. Тако се најраширенији тип краставца на чијим биљкама има мушких и женских цветова назива моноециус. Хибриди са женским цветовима на биљкама припадају такозваном гиноециус, мушки стерилном типу испољавања пола. Добијају се укрштањем гиноециус (женских) линија са моноециус сортама. У страживањима, у генетици и оплеменивању краставца, јављају се и биљке смао са мушким цветовима, а такав тип биљака стручно се назива андроецијски и нема практичне примене јер је женски стерилан, па према томе и не доноси плод.
Иначе, цела биљка краставца је обрасла ситним белим или прозирним бодљама, којих најчешће има и на плодовима. Неке сорте и хибриди имају глатке плодове, без брадавица и бодљи. Бодље на плодовима могу бити беле или црне, али се чешће јављају црне.
Цвет краставца са заметнутим плодом
Произодња краставаца вертикалним системом
УСЛОВИ УСПЕВАЊАТемпература
Краставац је биљка тропског порекла и најбоље успева при температурнимусловима од 18 - 32[SUP]o[/SUP]C , с тим што је оптимална топлота 25[SUP]o[/SUP] C.
Оптимална температура за клијање семена је 25 - 30[SUP]o[/SUP]C. Сеје се на отвореном пољу тек када се земљиште загреје на 17-18[SUP]o[/SUP]C, дакле крајем априла или почетком маја (у Србији и крајевима са сличном климом).
Осетљив је на мразеве. Животна кативност у биљци престаје на 5[SUP]o[/SUP]C.
Када се производи расад, дневна температура у леји треба да буде 22 - 28[SUP]o[/SUP]C, а ноћу 20 - 22[SUP]o[/SUP]C, минимална 18[SUP]o[/SUP]C. У пластеницима и стакленицима, у време формирања плодова, температуру треба подесити тако да преко дана буде 20 - 30[SUP]o[/SUP]C, а ноћу 17 - 21[SUP]o[/SUP]C.
Биљка кратавца престаје да расте при дневним темепратурама од 12 и ноћним од 8[SUP]o[/SUP]C, као и при високим температурама, дневним од 32 - 35[SUP]o[/SUP]C а ноћним 23[SUP]o[/SUP]C. Одавде се сагледава изванредан значај у правилном проветравању пластеника и стакленика током летњих месеци у нашим условима. За нормалну оплодњу минималне температуре су 14 - 16[SUP]o[/SUP]C. Цветови се не отварају на температурама нижим од 12[SUP]o[/SUP]C, јер биљка престаје да расте. Замеци отпадају на 10 - 14[SUP]o[/SUP]C.
У време плодоношења потребно је одржавање оптимланих температура, са разликом између дневних и ноћних од 5[SUP]o[/SUP]C.
Светлост
У погледу светлости, краставци нису тако осетљиви. Понекад, гаје се као међуусев са кукурузом у условима више дифузне него директне светлости. Оптимална осветљеност при температури од око 20[SUP]o[/SUP]C је 15.000 лукса. Минимална количина светлости је од 6.000 - 10.000 лукса. То значи да се у нашој земљи светлост не поставља као ограничавајући фактор у производњи краставца током целе године.
Вода
Краставац има слабо развијен коренов систем који се простире углавном у плитком површинском слоју. Отуда и велика осетљивост на сушу и народна изрека "изгорео као краставац". Наводњавањем или мулчирањем површинског слоја требаобезбедити непрекидну влажност, како би биљке брзо расле.
Температура воде за наводњавање кра-ставца треба да буде око 20[SUP]o[/SUP]C, а оптимална влажност земљишта око 85 - 95% максималног водног капацитета. Оптимална релативна влажност ваздуха износи 90%. Вода не сме да буде загађена органским киселинама, базама и солима.
Заливањем “кап по кап” системом у стакленицима биљкама се даје по један литар воде на дан док не одрасту до прве жице, а после тога по два литра.
Поред овога, примењује се и наводњавање браздама. Том приликом вода се загрева јер тече по топлом земљишту, што делује стимулативно на пораст биљака. Троши се 25 - 30 литара воде по m[SUP]2[/SUP]. Наводњавање треба да се обавља увече. Орошавање или вештачка киша могу да изазову ширење болести, па се не препоручују. Ако не постоји друго решење, оваква наводњавања треба изводити касно поподне или током ноћи, а пре тог биљке испрскати против гљивичне болести и бактериозне пламењаче. Микал или Алијет су најефикаснији. После наводњавања прскање поновити. Прска се "кад спадне роса".
Земљиште
Краставац најбоље успева на дубоким, хумусним, структурним, плодним и топлим земљиштима слабо киселе до неутралне реакције (оптимална pH 5,8 - 6,8). Земљишта богата органским материјама су погодна за раст краставаца. Тим земљишта није од битног значаја, уколико постоји могућност обилног ђубрења згорелим стајњаком. У топлим и песковитим земљиштима корен краставца изузетно може да порасте метар до метар и по у дубину, иначе је у плитком површинском слоју. Тешка и збијена земљишта, висока подземна вода и чисти пескови нису добри за гајење краставца, јер он на њима споро расте и не доноси добре приносе. Како данас постоје моћни системи агромелиорација, ако се познају "захтеви" биљака, нема толико лошег земљишта које радом човека не може да се поправи и прилагоди потребама биљака. Тим земљишт аи честа наводњавања изискују потребу већег или мањег броја прихрањивања. Наиме, краставац троши мало хранљивих материја, али се често наводњава, чиме се храна испира у дубље слојеве, испод "дохвата" његовог плитког кореновог система.
Дакле, аерација и дренажа земљишта треба да омогуће што боље укорењавање биљке. На тежим, глиновитијим земљиштима, краставац у почетку споро расте, а на песковитим, лаким, има брз старт, а онда успорење. У погледу плодореда, краставац, треба гајити на истој парцели тек после четири године.
Добри предусеви су стрна жита и махунарке. Ђубрење краставаца
Краставац реагује високим приносима на обилна ђубрења оргaнским ђубривима као што је стајњак. Ако се гаји на отвореном пољу, на земљи, ђубри се са 30 - 40 t/ha, на жича ним конструкцијама, 50 - 70 t/ha и у заштићеном простору 100 - 150 t/ha говеђег стајњака.
Недостаци: 1 калијума
Недостаци: 2 калцијума
Недостаци: 3 магнезијума
Производња краставца у шпалирима на отвореном пољу мора да се обезбеди са већом количином хранива, јер су и приноси скоро дупло већи: 50 - 70 t/ha. За овакав принос потребно је од 100 - 140 kg азота, 75 - 105 kg фосфора, 200 - 280 kg калијума, 100 - 140 kg калцијума и 25 - 35 kg магнезијум по хектару.
Најобилније ђубрење је потребно у пластеницима и стакленицима. Овде се постижу приноси од 100 - 150 t/ha плода, те стога мора да се обезбеди по 200 - 300 kg азота и калцијума, 150 - 230 kg фосфора, 400 - 600 kg калијума и 50 - 75 kg магнезијума по хектару.
Уз обилно ђубрење стајњаком, краставац дакле треба ђубрити минералним ђубривима са наглашеним садржајем калијума, као што су ђубрива NPK 10:30:20 нпр. Уз то, уколико су земљишта сиромашна са калцијумом и магнезијумом, треба набавити и оваква ђубрива.
Две трећине минералних ђубрива треба да се унесу заједно са стајњаком, пре јесењег орања, а једна трећина са припремом за сетву и у прихрањивању.
Прихрањивање краставца се обавља на сваке две недеље после прве бербе, а пошто се бере обично два месеца или осам недеља, то значи да је потребно четири прихрањивања. Прво и треће прихрањивање се обављају са по око 40 kg чистих хранива азота и калијума, а друго и четврто само са по 40 kg/ha азота.
Магнезијум се додаје у свим прихрањивањима, 5 - 10 kg по хектару, уколико је дефицитаран. То се види и по симптомима на биљци: пожутелост рубова на лишћу, ређе и између спроводних судова.
Током вегетације у комбинацији са средствима за заштиту од болести и штеточина, краставац може да се прихрањује и вуксалом (1,7 l/ha), или неким другим фолијарним ђубривом. Најобилније се ђубри "краставац на слами", и то у пластеницима.
Како то "краставац на слами"?
Метод је разрађен у Немачкој. Састоји се у копању канала или шанчева у пластенику који се пуне сламом, па када се слама "упали" греје зону кореновог система, услед чега краставци брзо расту и дају обилне приносе. Ево и конкртног примера за пластеник дуг 30 и широк 6 метара. Први канал се копа на метар од ивице дуж тунела, ширине 80 и дубине 20 cm. Стаза између два канала је такође широка 80 cm. На њу се ставља ископана земља којом ће се касније покрити слама и на њој гајити биљке. У пластенику широком 6 м, има три оваква канала или шанца. У њих се ређају бале сламе, и то у два слоја. После првог слоја по њему се растура минерално ђубриво, један килограм NPK 20:8:5 или 20:10:10 по бали сламе.
За конкретан пример потребно је 450 бала сламе и 225 kg минералних ђубрива које се растура по површини сламе у шанчевима од 72 квадратна метра. Како је укупна површина пластеника 180 m[SUP]2[/SUP], ђубрење по хектару износи 12.500 kg NPK минералних ђубрива!
У недостатку наведених комплексних ђубрива, могу се направити мешавине KAN-а и NPK 15:15:15 или сличних, са две трећине KAN-а, а то је 150 kg KAN-а и 75 kg NPK 15:15:15.
Пошто се први слој бала сламе пођубри, по њему треба да се растури и танак слој негашеног креча, па се онда поређа горњи ред сламе. Потом се слама добро залије водом и сабије гажењем. Том приликом негашени креч се "гаси" и ослобађа велике количине топлоте услед које се слама "упали". Када се слама загреје на око 30[SUP]o[/SUP]C, а то буде за неколико дана у покривеном пластенику, на њу се наноси слој плодне, ископане земље у дебљини од 10 - 15 cm. У противном, без креча, загреје се тек за две недеље. Потом се расађује расад краставца обично стар 30 - 35 дана, мада може и млађи, у пластеницима без грејања обично почетком априла. На једном реду бала расађују се два реда краставца, са међуредним растојањем од 40 cm, и растојањем између биљака у реду око 30 cm. Тако се добијају двореде траке са међуредним растојањем од 120 cm (20 x 80 x 20 cm). У конкретном пластенику на овај начин се расади 600 биљака, што износи 330 по ару, или 3.300/ha.
Током вегетације слама се разлаже и претвара у хумус, ослобађа се топлота која греје зону кореновог система и пластеник, тако да се, уз редовно заливање и проветравање омогућава врл обујан раст и велика родност краставца.
Краставац на отвореном пољу
Сетва краставца на отворено мпољу почиње када се земљиште у површинском слоју загреје око 17 - 18[SUP]o[/SUP]C, а то је у равничарским крајевима наше земље крајем априла ил почетком маја. Наравно, може се сејати и касније. Последњи рок сетве краставаца корнишона је 20. јули, и он је значајан за пострне усеве.
Краставац се обавезно гаји тамо где постоји систем за наводњавање. Сетва на отвореном пољу може бити различита - директна и расађивање. Међуредна растојања и
Гајење краставца по површини земљишта
број биљака по јединици површине зависе од бујности сорте или хибрида. Корнишони се сеју гушће од салатара, обично 100 x 15 cm или у двореде траке, са растојањем од 25 - 30 cm између редова у тракама и 120 cm између трака, с тим што се у реду остављају биљке на око 15 - 20 cm. Семе краставца се сеје плитко, на 1 до 2 cm дубине, али може и на 3 cm. Пострне сетве дају нешто слабију бујност усева од пролећних, и тада може да се сеје и нешто гушће. Килограм семена краставца садржи од 30 - 40 хиљада семенки. По хектару се троши од 1 - 2 kg, што зависи од начина сетве или гајења. Литар семена има масу од 500 грама. У повољним условима чувања клијавост може да се очува 7 - 8 година. У оптималним условима влаге и топлоте ниче за 6 - 8 дана. Ако се производи из расада, онда се сетва обавља у саксијама или тресетним коцкама пречника 4 - 5 cm. Време сетве се подешава према термину садње, на тај начин што се подешава старост расада од 15 - 20 дана. Ако се жели старији расад, пречник хранљивих коцки или саксија треба да буде 8 cm.
Оптимална старост расада краставца треба да обезбеди формирање трећег лист у време расађивања. У повољним условима довољно је и 12 - 15 дана после сетве. У противном, прође и више времена. Стар расад се теже прима, има издужено стабло и не стоји усправно. Коренов систем се развија у скученом простору, биљка споро напредује и редукује потенцијал за принос. Због тога се из младог расада добијају бујније и родније биљке. Уколико се расад ипак издужи, при расађивање се повија и део стабла и покрива земљом. Сетва семена у хранљиве коцке треба да обезбеди брзо ницање. У сваку коцку, која је направљена са рупом у средини, стави се по једна семенка и покрије крупним песком, а потом благо залије, тако да у зони семена буде и ваздуха, како семе не би сатрунуло. Сетва у џифи плочицама се обавља тако што се ове претходно неколико пута залију, да максимално набубре, а онда у влажни супстрат семенке забоду предњим, шиљастим крајем, на доле, покрију песком и поново залију.
КРАСТАВЦИ КОРНИШОНИ
Сорте или хибриди краставца намењени за кишељење целих плодова називају се корнишони, без обзира да ли ће се киселити у домаћинству или прехрамбеној индустрији. Постоје два основна типа сорти: брадавичасти или амерички и глатки или холандски корнишони.
У нашој земљи су познатији брадавичасти или амерички, јер се дуго година гајила сорта париски корнишон који је у том типу. Касније су се проширили и хибриди оваквог типа плода, најпре парифин, или левина па капир и олимпија (холандски), као и први домаћи хибрид корнишона Наис. Корнишони се гаје на земљу, у шпалиру, на отвореном пољу, у пластеницима и стакленицима. У нашој земљи доминира производња на отвореном пољу, на земљи, мада има и шпалирског начина гајења. Конструкција за шпалире мора да буде довољно чврста како би издржала терет биљне масе и налета ветрова. Висина шпалира треба да буде 1,8 - 2 метра. Ако се гаји по један ред, онда размак између конструкција треба да буде 1,5 m, са растојањем између биљака од око 30 cm.бр
Шпалири са два реда биљака уз један наслон подижу се на растојању од два метра. Растојање између редова је 60 cm (140 + 60) x 30 cm. Конструкција се састоји од металних или дрвених стубова пободених у земљу на сваких 3 - 3,5 m, и три водоравне жице, од којих је доња на висини од 20 - 25 cm изнад површине, следећа по средини, а трећа по врху стубова. На сваких 30 cm по висини затежу се канапи који се за ивичне жице везују, а око средње омотавају. Око њих ће се касније упредати биљке краставца и на тај начин формира се шпалир.
Узгој краставаца уз мрежу
Шпалир пружа више могућности за правилно формирање плодова, лакшу бербу, заштиту од болести и корова, што чини приносе двоструко већим у односу на усеве одгајене на земљи (50 - 70 t/ha). Ако се жели шпалир са дворедом конструкцијом (140 + 60) x 30 cm, онда се они граде у облику шатор аили великог слова А, с размаком кракова у основи од 60 cm, и 5 редова жице, по две са сваке стране, с тим што је пета, водиља, заједничка за оба реда у шпалиру и пружа се дуж темена. Све остало је исто као и код једноредог, простог шпалира. Овај систем се примењује код масовног гајења корнишона, на већим површинама, док се једнореди обично среће код аматера, на окућницама.
Када се беру корнишони?
Мада постоји комбајн за бербу корнишона, у нашој земљи се они углавном беру ручно, 10 - 15 пута у сезони у повољним годинама. Већ после неколико дана од оплодње, кад достигну дужину од 5 - 10 cm, почиње берба корнишона. Постоје стандардне категорије или класе које се формирају на основу дужине и дебљине плода.
I класа: дужина 3 - 6 cm, пречник око 2 cm
II класа: дужина 6 - 9 cm, пречник око 3 cm
III класа: дужина 9 - 12 cm, пречник око 4 cm и
IV класа: дужина 12 - 15 cm, пречник око 4,5 cm.
Ову последњу, четврту класу, фабрике тешко примају или је врло јефтина, тако да се не исплати продаја. Због тога се често сви краставци крупноће изнад ИИИ класе проглашавају за ванкласне. Наравно највишу цену има прва класа, јер се са њом остварују и најнижи приноси по јединици површине.
Иако се класе погађају првенствено по дужини, и тако договарају између произвођача и индустрије за прераду, у фабрикама калибратори формирају фракције по дебљини, што доводи до неспоразума када се враћају кратки и дебели плодови.
Краставци корнишони се на већим парцелама беру свакога дана, део по део, тако да,када се дође на једна крај, сутрадан се почиње опет са оног места одакле је берба почела пре три-четири дана. Изузетно, ако наступи врло хладно и кишовито време, берба се обуставља, јер краставац не расте и не доноси нове плодове.
У килограму корнишона прве класе има 80 - 100 плодова, друге 25 - 80, треће 12 - 25 и четврте 7 - 10 плодова. На основу цене појединих класа, произвођач треба да се одлучи када ће брати с обзиром на принос и зараду.
Др Иво Ђиновић