Pcelarstvo-Ljubav i zanat

[Nostradamus]

Infekcija može ostati unutar jednog društva, ali je èinjenica da ponovno inficiranje posredstvom pèela praktièno nestaje tokom leta. Meðutim, do izbacivanja izmeta u košnicama može doæi u društvima i tokom leta kada se pèele naðu u košnicama usled neuobièajeno lošeg vremena. Postoji statistièki znaèajna korelacija izmeðu hladnih, maglovitih, kišnih leta i infekcije društva sledeæeg proleæa, mada bi uzrok tome delimièno mogao biti i usporeniji rast društava tokom kišnih godina, kao i nepotpunije èišæenje saæa. Eksperimentalno je utvrðeno da je nivo infekcije u proleæe znatno niži u društvima u kojima su zaražena saæa stavljena u centar gnezda tokom prethodnog leta, nego u društvima u kojima su zaražena saæa stavljena na periferiju gnezda. Razlog tome je što se saæa u centru gnezda više koriste, pa samim tim i više èiste, nego ona na periferiji.

Prireðeno na osnovu najbolje knjige o bolestima pèela na srpskom jeziku „Bolesti pèela“ od autora: dr Ðorðe Dobriæ, dr Danilo Vickoviæ, dr Zoran Kulišiæ

 

[Nostradamus]

VLAGA U VAZDUHU I ZIMSKA VENTILACIJA KOŠNICE

„Glavni biè za zimovanje pèela jeste vlaga. Vlaga je jedan od najgorih neprijatelja pèela za vreme zimovanja…“, pisalo je u ruskom èasopisu „Severno pèelarstvo“ pre 110 godina, a isto važi i danas. Vazduh je mešavina gasova. Zapreminski sastav suvog vazduha (bez vodene pare) izgleda ovako: azot (78,03%), kiseonik (20,99%), argon (0,93%), ugljen-dioksid (0,03%), vodonik (0,01%) i ostali gasovi (0,01%). Ako posmatramo neki prostor ispunjen vazduhom, recimo neku posudu zapremine 1 m3, onda æemo u svakom delu te posude naæi ravnomerno rasporeðen svaki od navedenih gasova. Svaki gas se ponaša kao da je sam u posmatranom prostoru, pa tako i (nezavisno od drugih) vrši pritisak na sve zidove posude.

 

[Nostradamus]

Ti pritisci zavise od kolièine (gustine) svakog gasa posebno. Te pritiske nazivamo parcijalnim pritiscima tih gasova. Pošto je vazduh mešavina gasova, ukupan pritisak vazduha je jednak zbiru parcijalnih pritisaka svih gasova koji ga èine. Ako u posmatrani prostor ubacimo dodatnu kolièinu nekog gasa, npr. ugljen-dioksida, i on æe se u kratkom vremenu ravnomerno rasporediti po celom prostoru, kao dim iz cigarete ili dimnjaka. Pošto je u slobodnom prostoru atmosferski pritisak vazduha relativno stabilan, ukupan pritisak vazduha neæe porasti za velièinu porasta pritiska ugljen-dioksida, veæ æe ostati konstantan, a pridošli ugljen-dioksid iz posmatranog prostora istisnuæe odgovarajuæu kolièinu drugih gasova, meðu njima i kiseonik. Èovek i druga živa biæa to odmah registruju kao otežano disanje. Atmosferski vazduh nikada nije potpuno suv. U njemu uvek ima manje ili više vlage, u vidu vodene pare, koja se u njemu ponaša kao navedeni gasovi, ili vodene pare i vode (magla, rosa, kiša). Kolièina (gustina) vodene pare (meri se u gramima), koja može da se pomeša sa 1 m3 vazduha je ogranièena, jer parcijalni pritisak vodene pare ne može da prekoraèi pritisak zasiæenja (stanje kad vazduh ne može da primi novu kolièinu vodene pare), koji odgovara temperaturi tog vazduha. Kolièina se menja sa promenom temperature. Veæa je što je viša temperatura i obrnuto. Vodena para koja ima najveæu gustinu, odnosno najveæi parcijalni pritisak koji je moguæ kod odreðene temperature zove se maksimalna gustina ili zasiæena para. Vazduh u kome je vodena para zasiæena nazivamo i zasiæen vazduh. Vodena para koja ima gustinu manju od maksimalne gustine zove se nezasiæena vodena para, a vazduh sa nezasiæenom parom – nezasiæeni ili suv vazduh.

 

[Nostradamus]

 

[Nostradamus]

Na priloženom dijagramu br. 1, gde su na ordinati kolièine vodene pare u g/m3 (gustina) vazduha, a na apscisi temperatura vazduha u °C, ucrtana je kriva maksimalne gustine (zasiæeno stanje) vodene pare (crvena linija), za pripadajuæe temperature vazduha od –10 °C do +35 °C. Tu krivu nazivamo i graniènom krivom. Ispod je podruèje suvog vazduha (vazduh + vodena para), a iznad, vlažnog vazduha (vazduh + vodena para + voda). Temperatura zasiæenja èesto se naziva i taèka rose. U toj taèki poèinje kondenzacija vodene pare u vodu (magla, rosa, kiša).
Kolièina vodene pare, merena u gramima, koju u nekom trenutku sadrži 1 m3 vazduha zove se apsolutna vlažnost tog vazduha (Av). Za žive organizme i fizièke pojave u atmosferi mnogo važniju ulogu ima relativna vlažnost vazduha (Rv).

 

[Nostradamus]

Ona predstavlja odnos izmeðu apsolutne vlažnosti (Av) i maksimalne kolièine vodene pare (Mv), koju vazduh zapremine 1 m3 može da primi na temperaturi merenja. Obièno se izražava u procentima. Rv = (Av / Mv) × 100 Brzina isparavanja vode u otvorenom prostoru zavisi od relativne vlažnosti vazduha. U potpuno suvom vazduhu je najveæ a. Sa rastom relativne vlažnosti, brzina isparavanja opada, tako da isparavanje potpuno prestaje kada relativna vlažnost dostigne vrednost od 100% (zasiæeno stanje).

 

[Nostradamus]

Radi lakšeg korišæenja i jednostavnijeg objašnjavanja promene vlažnosti vazduha na istom dijagramu su iscrtane krive relativne vlažnosti Rv=40%, 50%, 60% i 80%.
Dijagram nam daje jednostavan uvid u stanje vlage u vazduhu, kada su poznati relativna vlažnost i temperatura, kao i promene koje nastaju kada se ti parametri menjaju. Na primer:
Na dijagramu se lako uoèava da se 1 m3 vazduha na temperaturi od 0 °C može pomeš ati maksimalno sa 4,8 g vodene pare, a na temperaturi od 30 °C sa 30,4 g, što je približno 6,3 puta više. To pored ostalog pokazuje da sa nekom kolièinom vlage (apsolutna vlažnost), hladniji vazduh ima vrlo visoku relativnu vlažnost, kao u našem primeru sa 4,8 g na 0 °C, Rv=100% (vlažan vazduh), dok je sa tom apsolutnom vlažnošæu na +30 °C vrlo suv Rv=15,8%. Uopšteno: U zimskim mesecima (hladni dani) apsolutna vlažnost je niska, a relativna visoka, dok je u toplim mesecima situacija obrnuta. Pošto znamo da relativna vlažnost vazduha zavisi od gustine vodene pare i temperature tog vazduha, šta se može oèekivati, ako se menjaju gustina ili temperatura?

 

[Nostradamus]

1. Zasiæena vodena para prelazi u nezasiæeno stanje:

1.1. Poveæavamo zapreminu
Zasiæen (vlažan) vazduh u nekom posmatranom prostoru, prelazi u nezasiæeno stanje (suv vazduh), ako se taj prostor pro- širi tj. neposredno spoji sa prostorom suvog vazduha, jer se tada u posmatranom prostoru gustina vodene pare snizi na neku vrednost manju od maksimalne.

 

[Nostradamus]

1.2. Poveæavamo temperaturu
Poveæanjem temperature, jer ona kolièina vodene pare, koja kod niže temperature daje, u posmatranoj zapremini, maksimalnu gustinu (zasiæeno stanje), kod više temperature nije dovoljna za gustinu, koja pripada zasiæenoj vodenoj pari, kod te temperature. Na primer: Taèka A na dijagramu pokazuje da se na temperaturi od +14 °C, 1 m3 vazduha može pomešati maksimalno sa 12,1 g vodene pare. Relativna vlažnost u toj taèki je Rv=100%. Ako taj vazduh, bez dovoðenja nove kolièine vodene pare, zagrevamo do +26 °C, taèka A1, vidimo da se relativna vlažnost spustila na Rv=50%. Prethodno vlažan vazduh sada je suv. Znaèi, poveæanjem zapremine ili temperature, relativna vlažnost se smanjuje. Na primer, zamagljena stakla u automobilu mogu se osušiti otvaranjem ventilacije ili ukljuèivanjem grejanja. Ne može nikakvo brisanje stakala, kao ni razni sakupljaèi vode u košnici, naprotiv.

 

[Nostradamus]

2. Nezasiæena vodena para (suv vazduh) prelazi u zasiæeno stanje (vlažan vazduh) u tri sluèaja:
– smanjivanjem zapremine (za nas nije interesantno),
– smanjivanjem temperature i
– dovoðenjem nove vlage uz promenu ili bez promene temperature.

2.1. Smanjivanjem temperature (hlaðenjem), jer tada stvarna gustina vodene pare (apsolutna vlažnost), kod neke niže temperature dostiže maksimalno moguæu gustinu (zasiæeno stanje). Na primer: Taèka V na dijagramu pokazuje, da je na temperaturi od +14 °C gustina vodene pare (vidi na ordinati) 7,3 g/m3, znatno manja od maksimalno moguæe 12,1 g/m3, a relativna vlažnost Rv=60%. Vazduh je suv. Ako taj vazduh hladimo, vidimo da æe u taèki V1, na temperaturi +6 °C vodena para dostiæi maksimalnu gustinu (zasiæeno stanje), a relativna vlažnost vrednost Rv=100%. Nastavljamo hlaðenje do temperature –2 °C, taèka V2 preseèna taèka vertikale iz –2 °C i graniène krive koja se kao što znamo ne može prekoraèiti. Do sada smo kod zagrevanja išli iz taèke A u A1 i kod hlaðenja iz taèke V u V1 po pravim linijama, paralelnim apscisi, jer smo posmatrali primere kod kojih se apsolutna vlažnost ne menja. Meðutim, kod daljeg hlaðenja sa +6 °C na –2 °C (iz taèke V1 u V2) to nije moguæe. Iz taèke V1 do taèke V2 promena se kreæe po graniènoj liniji koju nije mogu- æe prekoraèiti i na kojoj je kao što znamo, vazduh zasiæen vlagom (relativna vlažnost Rv=100%). U taèki V2 maksimalna gustina (apsolutna vlažnost) iznosi 4,1 g/m3. Razlika do taèke V1 iznosi 3,2 g. To je kolièina vodene pare koja više nije u vazduhu. Ona se kondenzovala u rosu po zidovima, ili inje, ili u maglu itd. Da zakljuèimo: vazduh koji je na +14 °C bio suv sa 7,3 g vodene pare u sebi, relativne vlažnosti Rv=60%, na –2 °C je vlažan, Rv=100%, sa 4,1 g vodene pare i 3,2 g vode u vidu kondenzata na zidovima ili nekim drugim predmetima, koji su smešteni u tom prostoru. Ovaj simulirani primer je vrlo slièan realnim sluèajevima u košnicama u rano proleæe, kada su razlike izmeðu dnevne i noæne temperature velike.