Pakao

[Adrian BG]

Прво говорите да смо сви под "жигом звери" и да сви овако заједно идемо у огњено језеро, а ви суботари који сте под Печатом Божијим у вечни живот, а сад: Бог је љубав. И са Бахом ћеш се извући? Неће моћи! Толико глупи баш и нисмо, иако нисмо "елита" која је просвећена и слуша Баха.

a ne opsesiju da razmisljaju o sudu i navodnom gorenju u paklu.

Сва ваша "предавања" говоре о антихристу и огњеном језеру, о нама којима је дан васкрсења нашег Господа битан (недеља), и сад прикриваш шта стварно мислиш и верујеш. Тако раде у још једном култу који не признаје да је Исус Син Божији. Споља су добронамерни и продуховљени, а у срцу нам мисле свашта. Да смо отпад, безбожници итд.

 

[Laodikeja]

Protivnike Adventizma su prevarili takvi jos veci protivnici da o Adventizmu kreiraju losu sliku, ne zato sto je ona objektiva i istinita, vec zato sto je upravo suprotno, kreirana u umovima ljudi koji zele da od belog cine crno i osd slatkog gorko.

Adventisti najmanje govore o ognjenom jezeru, osim kada je tema o poslednjim dogadjajima i Hristovom dolasku, pa se neizbezno pomene i sud Bozji.
Ja nikada takvu temu ne pokrecem, niti o njoj diskutujem, jer moj stav je da niko nece biti bacen u pakao da se vecno muci.
To upravo govorite vi na sva zvona, a potom osudjujete druge da to cine..to je krajnje neposteno.

Adventisti uglavnom na svojim Bogosluzenjima propovedaju o Hristu, o ljubavi Bozjoj, o Isusu kao spasitelju i posredniku, sustinu spasenja, kao i mnoge druge biblijske teme.

Iz samih vasih komentara se moze videti ko ovde pise negartivno i ima isti takav duh.
Kao sto je i veliki naucnik Nikola Tesla svojevremeno izjavio "Vaša mržnja, pretvorena u električnu energiju,mogla bi osvjetljavati gradove i gradove"

Pozdrav

 

[Adrian BG]

Адвентисти су најгласнији од свих култова који су се појавили, једино Јеховини сведоци могу да им парирају по питању стратегије, дисциплине, и штампања материјала. Мада због много очигледнијих јереси нису на вашем нивоу.Код вас је много прикривенија стратешка и пословна стратегија. Због десетка сте веома успешни у материјалном погледу попут мормона. И сведоци не заостају са метеријалним приходима.

Али од вас потичу све сатанизације и покушаји тумачења пророчанстава о крају света. Зато се и бавите рачунањем. Како др.Мартин каже, узалуд вама и сведоцима говоримо шта значи одређени део из Библије, можемо поновити милион пута, ви једноставно не можете то примити јер имате некога ко вам говори шта то значи. Имате ауторитет који уместо вас говори значење. Као када сви говоре да Господ у Луки 16. говори о паклу, вама неко други каже да је то паганска прича и то је крај за ваше замарање мозга (ума). Вама су спремљени одговори које ширите даље и даље...


To upravo govorite vi na sva zvona, a potom osudjujete druge da to cine..to je krajnje neposteno.

То је потпуна неистина. Свако је довољно разуман да види ко стално говори о пророчанствима и ко тумачи симболику Библије. И када вам се докаже да грешите, онда се правите блесави, пуштате Баха на теми: Пакао. Пун је интернет адвентистичког тумачења "краја света". Ви сте ти који се баве датумима и бројевима (и сведоци, и многе друге секте и култови).

С обзиром на потпуну ноншалантност традиционалних цркава (православна, католичка и ортодоксно-протестантска), ви сте направили прави бум са вашим штампаним материјалима и "мисионарењем" међу хришћанима. Толико култова и секти данас има да се не може избројати. Са истока једна велика јерес, са запада много јереси. А све вуку корене из апостолских дана, када је тајна безакоња отпочела.

Ja nikada takvu temu ne pokrecem, niti o njoj diskutujem, jer moj stav je da niko nece biti bacen u pakao da se vecno muci.

Не, само ћемо бити моментално уништени (нећемо се мучити) након "спавања" јер не светкујемо суботу. Како само покушаваш да се извучеш, постаје чак духовито.

 

[mrsavkic]

Evo mene, još sam živ i odmah vam se javljam kroz pakao. Ovde buking. Ispunili ste pakao do te mere da ja, jadan, jedva našao malo mesta za sebe.
Navrli u pakao ko .. u kupus. Nije mi jasno što se ovde nekima (čast izuzecima) tako silno žuri u pakao a već odavna tipkaju kobasicama koliko im je pakleni oganj spržio prste. Bolje bi se proveli kad bi malo senfa pa kiflu ... Sve je to kako ko gleda, ... za mene je čaša uvek polu puna a nikad polu prazna, pa tako i u paklu, ako ništa, a ono svaki tamo nos kopa kobasicama. (kad nema senfa, dobro i ono iz nosa).

Pakao, raj, čistilište, ne postoje kao mesto, već kao stanje duše.
Ne moraš umreti s da bi ti duša već bila u paklu ili raju, ili negde između.
Ponašanje nas određuje. Osvrni se i videćeš koliko mnogo ima živih ljudi a duša im skroz u paklu. Poznat ćeš ih po delima njihovim (a o poganom jeziku da i ne govorimo)
Živi život, i učini pokoje dobro delo pa nećeš morati čekati smrt da odeš u pakao ili raj, ajde sada, dok još noge rade. Samo pripazi kuda ćeš da kreneš a gde ćeš da stigneš, to ćeš tek da vidiš. (do duše ima i onih koji uvek hoće negde da idu, a kad god pođu nikuda ne dođu, pa su uvek tu gde jeseu, a ima ih i ovde kao i svugde, e njih treba pogurati i malo usmeriti ... a tko će to?)

učini po koje dobro deolo? kod tebe je nekla nova matematika 100. zala plus 1 .dobro, plus 1000. zala,plus 1. dobrota jednako je dobrota zbog 2.dobra. ubiješ sto ljudi i jednom daš koru hleba i jednako je dobar čovek,nisi kriv.nisi ubica,nema potrebe da ti se sudi. opljačkaš sve banke,ukradeš svim penzionerima novac,siluješ 1000 žena,siluješ 500 dece i dadeš sto dinara slepcu na ćošku ulice ili zapališ u pravoslavnom hranu žrtvenu sveću od 500. din. ,što veću po mogućstvu, i nema suda,nema odgovornosti,dobar si čova!

 

[Laodikeja]

Ja sam mislio o diskusijama o paklu, a to se moze jasno videti ko pokrece takve teme i o njima diskutuje.
Adventisti sigurno ne.

Sto se tice Baha, kada bi se ljudi vise pozabavili ovom vrstom muzike, a manje crkvenim zalopojkama, i svetovnom muzikom, oni bi bili privuceni ljubavi Bozjoj.


Božja ljubav prema čovjeku

I priroda i otkrivenje svjedoče nam o Božjoj ljubavi. Naš je nebeski Otac izvor života, mudrosti i radosti. Pogledajte samo čudesa i ljepote prirode! Mislite o njihovoj divnoj prilagođenosti potrebama i sreći ne samo čovjeka već i svih živih stvorenja! Sunčeva svjetlost i kiša, koji oživljuju i osvježavaju Zemlju, bregovi, mora i ravnice, sve nam to govori o Stvoriteljevoj ljubavi. Bog je onaj koji zadovoljava svakodnevne potrebe svih svojih stvorenja. Po divnim riječima psalmiste,
“Oči su svih k Tebi upravljene, i Ti im daješ hranu na vrijeme; otvaraš ruku svoju, i sitiš svašta živo po želji!” Ps 145, 15.16
Bog je čovjeka stvorio savršeno svetim i sretnim; a divna Zemlja, kad je izašla iz Stvoriteljeve ruke, nije pokazivala ni traga raspadanja ili sjenke prokletstva. Tek je prijestup Božjeg zakona – zakona ljubavi – donio nesreću i smrt. Pa ipak, i usred patnji izazvanih grijehom, otkriva se Božja ljubav. Napisano je da je Bog prokleo Zemlju zbog čovjeka (1.Moj 3,17). Trnje i čkalj – teškoće i iskušenja koji njegov život ispunjavaju naporima i brigama-određeni su radi njegovog dobra kao dio odgoja, po Božjem planu neophodnog za njegovo uzdizanje iz propasti i izopačenja koje je donio grijeh. Svijet, iako grešan, nije ispunjen samo žalošću i bijedom. I sama nam priroda upućuje poruke nade i utjehe. Ne čkalju se može naći cvijeća, a trnje je prekriveno ružama.
“Bog je ljubav”- zapisano je na svakom pupoljku koji se rascvjetava, na svakoj vlati proklijale trave. Divne ptice, koje ispunjavaju prostor zvucima svojih veselih pjesama, cvjetovi nježnih boja, koji u svom savršenstvu čine zrak mirisnim, veličanstveno šumsko drveće, bogato razlistano i zeleno- sve to svjedoči o nježnom, očinskom staranju našega Boga i njegovoj želji da svoju djecu učini sretnom.
Božja Riječ otkriva njegov karakter. On je sam objavio svoju neograničenu ljubav i milosrđe. Kada se Mojsije molio:”Pokaži mi slavu svoju!”, Gospod je odgovorio:”Učinit ću da prođe sve dobro moje ispred tebe!” (2 Moj.33, 19) Ovo je njegova slava. Bog je prošao ispred Mojsija i objavio:” Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnjev i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grijehe.” (2 Moj 34, 6.7) On je “spor na gnjev i obilan milosrđem”, “jer mu je mila milost”. (Jona 4,2; Mihej 7, 18)
Bog je povezao naša srca sa sobom nebrojenim znacima i na nebu i na Zemlji. On se trudio da nam otkrije sebe preko čuda prirode, preko najdubljih i najnježnijih zemaljskih veza koje ljudsko srce može upoznati. Ali sve nam to samo nepotpuno otkriva njegovu ljubav. Iako su nam dani svi ti dokazi, neprijatelj dobra je tako zaslepio um ljudi da su gledali na Boga sa strahom, zamišljajući ga kao okrutnoga i neumoljivoga. Sotona je naveo ljude da zamišljaju Boga kao biće čija je osnovna osobina kruta pravednost- kao okrutnoga suca, neumoljivog i strogog povjerioca. On je predstavljao Stvoritelja kao biće koje nepovjerljivim okom promatra ljude da bi pronašao njihove zablude i pogreške i da bi ih pohodio svojim sudovima.
Da bi uklonio ovu tamnu sjenku, otkrivajući svijetu beskrajnu Božju ljubav, Isus je došao da živi među ljudima.
Božji Sin je došao s Neba da objavi oca. “Boga nitko nije vidio nikad: jedinorodni Sin, koji je u naručju Očevom, On ga javi.” (Iv 1, 18) “Niti Oca tko zna do Sin, i ako kome Sin hoće kazati.” (Mt 11, 27) Kad je jedan od učenika zahtijevao:”Pokaži nam Oca!”, Isus je odgovorio: “Toliko sam vrijeme s vama i nisi me poznao, Filipe? Koji vidje mene, vidje Oca; pa kako ti govoriš: pokaži nam Oca?” (Iv 14, 9)
Opisujući svoju misiju na Zemlji, Isus je rekao: Gospod “me pomaza da javim evanđelje siromasima; posla me da iscijelim skrušene u srcu; da propovjedim zarobljenima da će se otpustiti, i slijepima da će progledati; da otpustim sužnje”. (Lk 4, 18) To je bilo njegovo djelo. On “prođe čineći dobro i iscjeljujući sve koje đavo bješe nadvladao”. (Dj 10, 38) Bilo je cijelih sela u kojima se uzvik boli nije čuo ni iz jedne kuće, jer je On prošao njima i iscijelio sve bolesnike. Njegovo je djelo bilo dokaz njegova božanskog pomazanja. Ljubav, milosrđe i samilost otkrivali su se u svakom djelu njegova života; njegovo je srce bilo puno nježnog suosjećanja prema sinovima ljudskim. On je uzeo čovjekovu prirodu da bi mogao shvatiti čovjekove potrebe. Najsiromašniji i najponiženiji se nisu bojali da mu pristupe. Čak su i mala djeca osjećala njegovu privlačnost. Ona su voljela da se penju na njegova koljena i da gledaju njegovo zamišljeno lice, dobroćudno i puno ljubavi.
Isus se nije ustezao da kaže istinu, ali je to uvijek činio s ljubavlju. U svom ophođenju s ljudima bio je veoma taktičan i ukazivao im promišljenu i ljubaznu pažnju. Nikada nije bio grub, nikada nije nepotrebno izgovorio neku oštru riječ, nikada nije nanio nepotrebnu bol osjetljivoj duši. Nije osuđivao ljudske slabosti. Govorio je istinu, ali uvijek s ljubavlju.
Žigosao je licemjerstvo, nevjerstvo i bezakonje; ali se bol osjećala u njegovu glasu dok je izgovarao svoje oštre prijekore. Plakao je nad Jeruzalemom, voljenim gradom, koji je odbio da primi njega, Put, Istinu i Život. Odbacili su njega, Spasitelja, a on im je prilazio s nježnošću punom sažaljenja. Život mu je bio ispunjen samoodricanjem i brižljivim staranjem o drugima. Svaka je duša bila dragocjena u njegovim očima. Iako je uvijek čuvao svoje božansko dostojanstvo, sagibao se s najnježnijom pažnjom nad svakim pripadnikom Božje obitelji. U svakom je čovjeku gledao posrnulu dušu radi čijeg je spasenja došao.
Takav je karakter Krist otkrio u svom životu. Bio je to Božji karakter. Iz Očevog su srca u stvari potekle rijeke božanskog sažaljenja, koje su se pokazale u Kristu, i izlile se na sinove ljudske. Isus, nježni, milostivi Spasitelj bio je Bog koji se “javi u tijelu” (1 Tim 3, 16) Da bi nas spasio, Isus je živio, i trpio, i umro. Postao je “čovjek boli”, da bismo mi mogli uzeti udjela u vječnoj radosti. Bog je dopustio svom ljubljenom Sinu, punom milosti i istine, da iz svijeta neopisive slave dođe u svijet uprljan i pokvaren grijehom, zamračen sjenkom smrti i prokletstva. Dopustio mu je da ostavi naručje njegove ljubavi, da se odrekne obožavanja anđela i da trpi sramotu poruge, poniženja, mržnju i smrt. “Kazna koja mir nam daje na njega pade, i ranom njegovom mi se iscijelismo”. (Iz 53, 5-Bakotić) Gledajte ga u pustinji, u Getsemaniji, na križu! Neokaljani Božji Sin je uzeo na sebe teret grijeha. On, koji je bio jedno s Bogom, osjetio je u svojoj duši strašnu razdvojenost između Boga i čovjeka, izazvanu grijehom. To je učinilo da se s njegovih usana otme očajni krik: “Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?” (Mt, 27, 46) Teret grijeha, svijest o njegovoj strahovitoj veličini, o odvajanju duše od Boga- sve je to slomilo srce Božjeg Sina.
Ali, ta velika žrtva nije bila prinesena da bi se u Očevom srcu probudila ljubav prema čovjeku, ili želja da ga spasi. Ne, ne! “Jer Bogu tako omilje svijet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao!” (Iv 3, 16) Otac nas voli, ali ne zbog te velike žrtve pomirenja, već se On pobrinuo za žrtvu pomirenja zato što nas voli. Krist je bio posrednik preko koga je On izlio svoju beskrajnu ljubav na grešni svijet. “Jer Bog bješe u Kristu, i svijet pomiri sa sobom.” (2
Kor 5, 19) Bog je trpio sa svojim Sinom. Samrtna borba u Getsemaniji, smrt na Golgoti- to je bila cijena koju je srce Beskrajne ljubavi platilo za naše otkupljenje.
Isus je rekao: “Zato me Otac ljubi, jer ja dušu svoju polažem da je opet uzmem.” (Iv 10, 17) To znači:” Moj vas je Otac toliko ljubio da je čak i mene još više zavolio zato što sam dao svoj život da vas izbavim. Omilio sam svome Ocu postajući vaš Zamjenik i Jamac, polažući svoj život, preuzimajući vaše dugove, vaše prijestupe; jer mojom žrtvom Bog može biti pravedan, a ipak opravdati onoga koji vjeruje u Isusa!”
Nitko osim Božjeg Sina ne bi nas mogao otkupiti, jer je Oca mogao objaviti samo Onaj koji je bio u njegovom naručju. Samo je Onaj mogao objaviti Božju ljubav koji je upoznao njezine dubine i visine. Samo je beskrajna žrtva koju je Krist prinio za grešnog čovjeka mogla izraziti Očevu ljubav prema izgubljenom čovječanstvu.
“Jer Bogu tako omilje svijet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao!” (Iv 3, 16) On ga nije dao da samo živi među ljudima, da nosi njihove grijehe i da umre kao žrtva za njih. On ga je poklonio grešnom rodu. Krist se morao poistovjetiti s interesima i potrebama čovječanstva.
On, koji je bio jedno s Bogom, vezao se sa sinovima ljudskim vezama koje se nikada ne smiju prekinuti. Isus “ne stidi se nazvati ih braćom” (Hebr 2, 11); On je naša Žrtva, naš Zastupnik, naš Brat, koji i pred Očevim prijestoljem nosi naše obličje i koji će u toku beskrajne vječnosti ostati sjedinjen s rodom koji je otkupio – Sin čovječji. A sve je to učinjeno da bi se čovjek mogao podići iz propasti i poniženja izazvanih grijehom, da bi mogao odražavati Božju ljubav i sudjelovati u radosti koju donosi svetost.
Cijena plaćena za naše otkupljenje, beskrajna žrtva koju je prinio naš nebeski Otac dajući svoga Sina da umre za nas, sve bi nas to trebalo nadahnuti uzvišenim mislima o onome što bismo mogli postati u Kristu. Gledajući visinu, dubinu i širinu Očeve ljubavi prema rodu koji umire, nadahnuti apostol Ivan je bio ispunjen obožavanjem i strahopoštovanjem; i ne nalazeći prikladnih riječi da izrazi veličinu i nježnost te ljubavi, pozvao je svijet da je promatra: “Vidite kakvu nam je ljubav dao Otac, da se djeca Božja nazovemo!”(1 Iv 3,1) Kakvu to vrijednost daje čovjeku! Prijestup je sinove ljudske načinio Sotoninim podanicima.
Vjerom u Kristovu žrtvu pomirnicu Adamovi sinovi mogu postati Božji sinovi. Uzimajući ljudsku prirodu, Krist je uzdigao čovječanstvo. Grešni ljudi su dobili priliku da, povezani s Kristom, zaista mogu postati dostojni imena “sinova Božjih”.
Takva je ljubav neusporediva. Djeca nebeskog Kralja! Dragocjenog li obećanja! Teme za najdublje razmišljanje! Nenadmašne li ljubavi Božje prema svijetu koji ga nije ljubio! Ova misao ima moć da ukroti dušu i da navede um na pokornost Božjoj volji. Što više proučavamo božanski karakter u svjetlosti križa, to jasnije otkrivamo milost, nježnost i oproštenje, povezane s nepristranošću i pravednošću; to nam jasniji postaju nebrojeni dokazi neograničene ljubavi i njezinog milosrđa koje nadmašuje čežnjivu ljubav majke prema zalutalom čedu.

Izvor: sajt - ELLEN G WHITE

 

[Adrian BG]

Izvor: sajt - ELLEN G WHITE

Чак се и римује. Само немој православну духовну музику да слушаш, можда постанеш паганин као ја.Или примиш "жиг звери" јер говориш да је Господ Васкрсао у недељу, што је свакако највећи догађај у целокупној људској историји. Највећи догађај у историји, а неко сатанизује дан у који се то десило. Тужно је, стварно...

crkvenim zalopojkama

Срам те било!


42. Кад сам Давид говори у псалтиру: Рече Господ Господу мом: седи мени с десне стране, (Лука 20)

20. Јер се пише у књизи псалтиру: Да буде двор његов пуст, и да не буде никога ко би живео у њему, и: Владичанство његово да прими други. (Дела 1)

19. Говорећи међу собом у псалмима и појању и песмама духовним, певајући и припевајући у срцима својим Господу; (Ефесцима 5)

16. Реч Христова се богато усели међу вас, у свакој премудрости учећи и саветујући сами себе са псалмима и појањем и песмама духовним, у благодати певајући у срцима својим Господу. (Колошанима 3)



Црквено појање - дар Божји анђелима

Аутор: Епископ нишки Јован (Пурић), Број 1043, Рубрика Црква и уметност Појање „дефинишемо“ као посебан начин певања у верске сврхе, које се практикује у Цркви. Тиме се оно разликује од сваког другог певања. Као установа, помиње се и у Старом и у Новом завету, али се за њега користе синоними: химна, похвала, величање, слављење Бога.

Као појање (ψαλμωδία) у данашњем смислу први пут се помиње крајем 2. и почетком 3. века код Јустина мученика (Посланица Зинону, PG 8, 444B), а термин се усталио у 4. веку (Јевсевије Кесаријски, Црквена историја, PG 20, 695А). Овај израз је у почетку имао значење „правило или поредак богослужења“, као и „литургијско сабрање“ (Теодор Студит, Посланице PG 99, 1056С).

Појање није аутономно, него је у служби човековог односа са Богом.

Појање је дар Божји анђелима и људима као начин заједничења са њим (Антиох Пандект, Беседа о појању, PG 89, 1749).

Појање се у Цркви изводи искључиво гласом. Предност појања гласом уместо инструменталног извођења састоји се:

- у већој могућности непосредног слављења Бога;

- у јединствености изражавања многоструких осећања;

- у бољој прилагодљивости, тј. може се остваривати под свим условима (стр. 31).

Појање је такође повезано са нашом дихотомном природом. „Христос је узео тело и душу јер је човек састављен из тела и душе; зато је и крштење дводелно, водом и духом; и заједница, и молитва, и појање (ψαλμωδία), све је из два дела телесно и духовно.“ (Јован Дамаскин, Апологетска слова против клеветника икона PG 94, 1336). Дводелну природу појања Дамаскин вероватно види у чињеници да је оно молитва и музика, реч и слушање, учење и педагогија.

ПЕСМА И ОТКРОВЕЊЕ

У Старом завету се разликују три врсте поезије: песма, псалам и химна.

Песма се у Старом завету први пут помиње у књизи Изласка, када Мојсије пева песму захвалности Богу што их је превео преко Црвеног мора. Ова песма има истовремено и славословни и карактер захвалности.

Свети Василије Велики назива песму „високом теологијом“. (Тумачење 49. псалма, PG 29, 305С), јер се кроз открива Божје дело (откривање Бога према свету, и човеков одговор на то откривање).

Псалам

Термин псалам се први пут помиње у 1. Књизи о царевима (16,18). Када је Саул био опседнут, Давид му је певао псалме и тако га ослободио „лукавог духа“ (овде имамо терапијску димензију појања).

Што се тиче садржаја, псалми су врло слични песми.

Химна

Химне су трећи саставни део појања, и срећу се веома често у Старом завету. Проблем код химни је што се тешко разликују од песми и псалама, па се понекад тако и називају.

Химне су описног и похвалног карактера, а садржај им је, углавном, догматски. Свети Атанасије назива и псалме химнама. (Беседа на страдање и распеће Господње, PG 28, 193А).

ПОЈАЊЕ И ЧУДО

Књига Изласка наводи да су Јевреји певали песму захвалности Богу после преласка Црвеног мора. Овакво изражавање осећања према Богу је догађај који често прати чуда у Светом Писму. Тако нам јеванђелиста Лука каже да је „небеска војска“ певала приликом Рођења Христовог. Исто се каже и за пастире: „И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога“ (Лк 2,20).
Видимо овде да је појање преко анђела (небо) и пастира (земља) ујединило небо и земљу.

Ово заједничко појање такође показује да су се у Христу ујединили небо и земља.

Јеванђелиста Лука највише од свих повезује чуда и појање: песме захвалности су певане и приликом исцелења слепог (Лк 19,37–38).

Исти јеванђелиста наводи и конкретан садржај песама Богу које сматра надахнутим од Светог Духа, нпр. песма Захарије, песма Богородице приликом сусрета са Јелисаветом (Лк 1,40–79).

Сличан догађај имамо и приликом освећења старозаветног храма: на молитве и појање народа, Бог одговара чудом Свог присуства у форми облака. (Друга књига Дневника 5–7).

Код пророка Авакума Бог такође помаже Израиљу као одговор на појање народа (3. гл.).

У Делима апостола (16,25), апостол Павле и Сила у тамници певају химне Богу, после чега се дешава чудо њиховог ослобођења. Свети Јован Златоусти сматра да су молитве биле те које су „покренуле“ Бога да учини чудо. (Тумачење посланице Ефесцима, PG 62,66).

И код пророка Данила, појање Богу има за последицу чудо спасавања из пећи (3,23).

И Откривење Јованово наводи мноштво ангелских певања приликом свршетка овог света.

Из ових примера у Светом Писму, видимо да су појање и чудо тесно повезани и да се међусобно допуњују. Чудо је одговор Бога на наше молитве (појање).

Оно што још треба рећи, јесте да реч и језик нису довољно способни да изразе не само Бога, него ни Његово деловање у свету, тј. чуда. Зато свети Јован Златоуст каже да „оно што говоримо о Богу, говоримо певајући“ (Беседа на Вазнесење ЕПЕ 36,234).

Вредна је пажње и догматска равнотежа коју произноси црквено појање. Наиме, у њему су заступљени и опевани (свако у свом делању) Отац, Син и Свети Дух. На „другом“ месту је божанска икономија, тј. Спаситељева богочовечанска делатност и домострој црквене заједнице коју одржава Дух Свети. Иначе је химнографија успешно пратила однос Бога и човека кроз историју, а нарочито од Оваплоћења и Педесетнице, преко мученика и Светих Отаца, па све до наших дана. Зато она може бити одговарајућа за тумачење историје спасења.

Према томе, као што одржава своју Цркву, Бог одржава и њено изражавање у времену и простору, а један од начина тог изражавања јесте и појање. У том смислу је разумљив савет светог Јована Златоустог: „Научи да појеш... јер они који поју пуне се Духом Светим“. (Тумачење посланице Ефесцима, PG 62, 129). Другим речима, појање „привлачи“ благодат Божју и чини нас учесницима божанског живота.

ЕПИЛОГ

Завршавајући овај рад, изнећемо наведене ставове у кратким цртама:

Термин „појање“ (ψαλμωδία) је био непознат у античкој Грчкој, а у употребу га уводи Хришћанство у првим вековима.

Појање као средство молитвеног и славословног односа разумне природе (људи и анђела) са Тројичним Богом, јесте вид догматско-етичког богословља, јер су у њему заступљене две стране: Бог и Његова творевина. У том контексту, кроз појање се показује однос Бога према свету и однос света према Богу. Појање је, такође, и тумачење, вредновање овог односа.

Овај однос има и своју видљиву страну: Бог показује своју љубав према нама, а ми своје душевно усхићење и расположење према Њему. Кроз овај однос, Бог нам открива своју реч коју ми остварујемо у вери и пракси Цркве (догма и морал). Кад је појање у питању, ова откривена реч је на првом месту, а мелодија и ритам су њени пратиоци, односно реч се пројављује кроз мелодију и ритам.

После првородног греха, појање се даје (јер потиче од анђела) и човеку као педагошко средство човековог повратка у заједницу са Богом. Појање се кроз историју развијало сходно времену, околностима и потребама, али је увек било у служби човековог спасења.

Кад су у питању божанска дејства, тј. чуда, појање је имало посебну улогу, јер је давало печат овим тајанственим и несхватљивим догађајима. Односно, човек је преко појања исказивао своје прихватање чудотворног божанског дејства.

Прослављање Бога кроз појање је заједничко и анђелима и људима, и показује захвалност створеног света Богу.

После Оваплоћења, појање постаје литургичка црквена установа. Нови живот у Христу отворио је педагошке могућности појању. Оно постаје фактор човековог преображења у нови живот, јер изражава нову веру, ново богослужење, нови начин постојања, и све то у васељенским димензијама.


Псалам 118
1. Хвалите Господа, јер је добар, јер је довека милост Његова.
2. Нека рече Израиљ да је довека милост Његова;
3. Нека рече дом Аронов да је довека милост Његова;
4. Нека кажу сви који се боје Господа да је довека милост Његова.
5. Из тескобе повиках ка Господу и услиши ме, изведе ме на пространо место Господ.
6. Господ је са мном, не бојим се; шта ће ми учинити човек?
7. Господ ми је помоћник: слободно ћу гледати у непријатеље своје.
8. Боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на човека;
9. Боље је уздати се у Господа неголи се ослањати на кнезове.
10. Сви ме народи опколише; али их у име Господње разбих.
11. Оптекоше, опколише ме; али их у име Господње разбих.
12. Опколише ме као пчеле саће, и угасише се као огањ у трњу: у име их Господње разбих.
13. Отиснуо си ме да паднем, али ме Господ прихвати.
14. Господ је хвала моја и песма; Он ми поста Спаситељ.
15. Глас радости и спасења чује се у колибама праведничким: "Десница Господња даје силу;
16. Десница Господња узвишује, десница Господња даје силу."
17. Нећу умрети, него ћу жив бити, и казивати дела Господња.
18. Карајући покара ме Господ; али ме смрти не даде.
19. Отворите ми врата од правде, ући ћу на њих, славићу Господа.
20. "Ево врата Господња, на која улазе праведници!"
21. Хвалим Те, што си ме услишио, и постао ми Спаситељ.
22. Камен који одбацише зидари, поста глава од угла.
23. То би од Господа и дивно је у нашим очима.
24. Ево дан, који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њ!
25. О Господе, помози! О Господе, дај да буде у напредак!
26. Благословен који иде у име Господње! Благосиљамо вас из дома Господњег.
27. Господ је Бог крепак, и Он нас обасја; жртву празничну, везану врпцама, водите к роговима жртвенику.
28. Ти си Бог мој, Тебе хвалим, Боже мој, Тебе узвишујем.
29. Хвалите Господа, јер је добар, јер је милост Његова довека.

Да је рекао неки безбожник, мада је и то срамота због прађедова, али хришћанин да каже, Србин поготову...

Не гледај очима што погане оно што се поганити не сме, па нек ти цео свет говори да тако треба. Не следи тај пут пропасти.

 

[Laodikeja]

Prilozi biblijski tekst u kome je Hriscanima zapovedjeno da svetkuju Nedelju.

Pevanje koje su praktikovali Jevreji i koje danas postoje u protestantizmu se drasticno razlikuju od pojanja u tradicionalnim crkvama.
Pesma i muzika treba da uzdignu covekove misli ka Bogu, i da coveka pripreme za primanje reci Bozje, da proslave Boga i covekove misli usmere na put ljubavi, radosti i mira, i u coveku stvore atmosferu neba.

• O Nebeski Oc

• Tebe trazim-Goran Vuletic i Nina Ciric
  

O jagnje Bozje ja te pratim

 

[Adrian BG]

Prilozi biblijski tekst u kome je Hriscanima zapovedjeno da svetkuju ... Суботу.

А ви знате атмосферу неба? Не кажем да ваше песме нису лепе и на славу Бога, али је твоја срамота да тако говориш за православну духовну музику. Научили су вас да сатанизујете баш све, и ви то не видите.

И није ствар у заповести (шта ти је фарисејски ум), већ су хришћани сами већ у другом веку почели да обележавају Дан Васкрса. Као што су неки дани били битни за Јевреје, тако је за хришћане Васкрс најбитнији дан. Али како год, ви сте заплашени недељом и ту изгледа нема помоћи. Благо ономе који се отргне из те фарисејске замке.

 

[mrsavkic]

muzika i u pravoslavlju kad slavci Hrista može biti doista lepa. kao i kod adventista i drugde u pentekostalaca.

 

[Laodikeja]

O potrebi drzanja svih Bozjih zapovesti i Subote u novom zavetu je dosta toga prilozeno.

Govoris o satanizaciji pravoslavne crkve.
U redu, ako si posten onda priznaj ko sve vreme ovde govori ruzno o Ellen White i Adventistickoj crkvi.