Kad smo kod veštica...
To pitanjce se vezuje za masovne prelaske jevreja u horišćanstvo u Španiji (gde je inkvizicija i nastala). Zvaničan naziv inkvizijije danas je nešto kao kancelarija za pitanja vere (tako nešto) i sadašnji papa bio je na njenom čelu. Stvaranje inkvizije slovljeno je činjenicom da su jevreji, koji su izdali Španiju, paktirajući sa Mavarima, došli pod udar crkve - ovde kao ideološke tvorevine. Masovinim prelaskom u hrićanstvo, postavilo se pitanje njihove "pravovernosti", tako da je crkva tragala za prividin preobraćenicima, oduzimajući imovinu tako gde se utvrdi da je ostalo staro obožavanje i praktivanje ranijih rituala. Lov na veštice bio je prirodni nastavak lokoge koje se započela ispitivanjem jednog naroda, a to nije učinenjeno tek tako, jer se kod jevreja žena uzima kao osnov za računanje potomstva i produženje loze, ona je u biti naroda, ne muškarac. Onaj kog rodi jevrejka je jevrejin, jer se zna ko je majka al ne mora se znati ko je otac, je li tako?
Principom imitacije to se širilo i tako gde su, bez uvida u jasne razloge rada inkvizicije, delovale skupine crkevnih fanatika. Smisao se vremenom izgubio i sad se svodi na neku vrstu potisnute sekusualnosti i agresivonosti, a sve u cilju da bi se prava priroda tog postupka zaboravila.
Svako ko je verujući iskreno veruje da on i samo on i njemu bližnji ispovedaju veru na pravi način. Prošlo je vreme nepismenosti i svako može pročitati šta je u svetim knjigama, bez da se pojavljuju tumači koji mu prvo pročita tekst, često van kontekstas, pa ga prepriča, te onda stane da analizira reči ili delove rečenica ili preskače pojedine delove i uklapa to u datu sliku. Unošenjem sugestivnosti, žara i sličnog, izaziva efekat kako je u pravu.
Umesto da se svakom ponudi da pročita sam, te od njih traži mišljenje, dodje do nekog stava, ne mi imamo dogmatski princip (u osnovis vake vere) gde učitelj, nametnut ili proglašen a često i samoproglašen, daje svoje viđenje reči, kao što je (pada mi na pamet) "strgnu haljine svoje".
Prosta rečenica. A tumačenje? Bio je toliko gnevan ljut, bezuman da je pocepao haljine u besu ili demon ga opseo i sl. Suština ove rečenice jeste da se radi o sudjenju pred Sinodom i da je to tren kad tužilac završava izlaganje i ritualno cepa odoru, te tim gestom nudi sudu ili svoj život, ako greši u optužbi, ili da se odluči o krivici optuženog. To je ritualna, stara radnja. Danas bi rekli: procesna radnja. Ko se zabavi judejskim običajima, istorijom i slično, dolazi do tumačenja gesta.
Sve, lepi moji, stvar interpretacije.