Опстанак Срба као народа Аријевске расе!

Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
KO JE BIO RAGNARD REDBEARD?

Ko je bio Ragnar Redbeard? Ko je bio tajnoviti autor jedne od najčuvenijih knjiga u zapadnom svetu sa kraja 19 veka i početka 20 veka? Autor „Moć je pravo“?


„Moć je pravo“, što neko reče ovde na forum RS, je najbolja knjiga na svetu. Brutalna, istinita, pravedna, bez dlake na jeziku i iznad svega poučna i edukativna... Knjiga koja nas uči da budemo borci u životu, da ne trpimo represalije, koja nas postiče da se obogatimo da ne bi služili bogatim pokvarenjacima.... Kakav može biti čovek koji stalno čita lekcije iz ove knjige i usvaja njenu ratničku filozofiju? Ako znate kakav je čovek koji non-stop proučava judeo-hrišćansku Bibliju (Toru + Novi Zavet) i slepo veruje u Judejske bajke i loše savete napisane u njoj, onda je onaj Ragnarov čitalac mora da bude čista suprotnost. Nešto nalik vuku na odnosu na ovcu!



U Redbeardovoj knjizi imate sve spojeno: Ničeanstvo, anerho-individualizam, neo-paganizam, anti-hrišćanstvo, anti-Judeizam, anti-kapitalizam, socijalizam, ratnička ubeđenja, naturalizam i iznad svega - SOCIJAL DARVINIZAM. Zaista se može reči da „Moć je pravo“ pripada Social Darvinističkoj struji.

Pa opet koji je, pa taj, Ragnard Redbeard? U uvudu knjige koju imam ja, koji je napisala Katija Lane, žena Davida Lanea iz „The Order“-a; baš kao i na uvudu na ovom našem Rasni Nacionalističkom sajtu, na istoimenoj sekciji „Moć je pravo“ - izričito se tvrdi da je R. Redbird pseudonim dobro poznatog pisca Jacka Londona ... ili su u pitanju bila bar dva pisca, od kojih je jedan od njih zasigurno mr. Jack.

Kao i u mnogim slučajevima kada Amerikanci vole da zamišljaju svet onakvim kakvim bi oni voleli da bude, tako je i u ovom slučaju. To Amerikanci samo zamišljaju da je njihov pisac istinski autor ove žestoke knjige! Autor „Moć je Pravo“ nije Jack London! Također ovakvo delo ne mogu da napišu dva različita čoveka, jer je očigledno da je u celoj knjizi jedan tok misli i jedan jedinstveni stil jednog jedinog čoveka. Kao kredit Londonu treba reči da je ovaj čuveni pisac bio naš čovek! London je bio otvoreni rasista i revolucionar, socijalista koji je uvek na strani Bele radničke klase i Arijevske rase; za sebe je tvrdio da je „Arijevski Socijalista“ - definicija koja i sada vrlo dobro zvuči. London, koji je bio izbačen iz amerikanskog socijalističkog pokreta na početku 20 veka, jer se protivio njihovom internacionalizmu i zato što je kao Beli rasista denucirao meksičke „drugove“ radnike kao "bojene govnobalje". Jack, koji je podržavao svaki štrajk i sindikalnu borbu američkih radnika i na čijim je mitinzima uvek počinjao svoj govor sa „Ja jesam socijalista, ali pre svega ja sam Belac“ - što je uvek, odmah na početku povlačilo opšte odobravanje i gromoglasan aplauz prisutnih radnika. London, koji je 1907.god. bio dopisnik u rusko-japanskom ratu stacioniran na strani Japanaca, ali koji je sa toliko gađenja pisao o žutaćima jer je iz prve ruke video japansko divljaštvo nad Belim ruskim ratnim zarobljenicima.... Veliki čovek beše Jack London, ali on nije bio Ragnar Redbird.

Ragnar Redbird, autor „Moć je pravo“, bio je Novo Zelanđanin Artur Dezmond. Arutur Dezmond se rodio i živeo u Hawkes Bay, Novi Zeland. Tamo se rodio 1842.g. i bio je irsko-engleskog porekla. Interesantno je da je Dezmond bio pesnik i aktivisa socijalističke stvari, često povezan sa raznim ondašnjim anarho-sindikalnim organizacijama. Bio je riđokos i imao je crvenu bradu, otud i njegov pseodunim „Redbird/Crvenobradi“. U Novom Zelandu je živeo sa lokalnim Maorima, proučavajući njihove mitove i kulturu; također bio je i sledbenik maorskog poglavice Te Kooti-a, koji je u ono vreme bio „problematičan“ i imao sukob sa engleskim kolonijalnim vlastima. Ono što se jasno vidi u „Moć je pravo“ jeste da autor vrlo često pominje mesta i situacije u Novom Zelandu, Australiji, Engleskoj i Americi. Na svim ovim mestima Artur Dezmond je zaista živeo, dok je Jack London boravio samo u SAD i Engleskoj. U Australiji se priključio radu socijalista i pisao je za razne socijalistzičke i anarhističke novine;da ne bi bilo zabune u vezi ove Dezmendove „anarhističke“ aktivnosti, traba istaći da se ondašnji anarho-sindikalni pokret u mnogome razlikovao od današnje anarho levičarske devijacije - kao i da sam Artur Dezmond sebe nikad nije opisivao kao anarhistu, čak i suprotno u „Moć je pravo“ ima kratka kritika anarhizma i komunizma.

Dezmonova filozofija u „Moć je pravo“ je u suštini mešavina filozofije Fridriha Ničea i anarho-individualizma Maksa Stirnera, ali on u mnogome prevazilazi svoja dva učitelja. Dezmond je napustio Australiju 1893.g. ponevši sa sobom manuskript za „Moć je pravo“ jer je u Australiji niko nije želeo objaviti, prvenstveno zbog denuciranja ženske naravi i glorifikovanja doktrine Sile u toj knjizi. Knjiga je prvi put objavljena u Čikagu, SAD. Knjiga se sastoji iz sedam odeljaka:


o Introduction: The Living Forces of Evil Found in the Moral Ideas of Today.

o Iconoclastic: Christian Ethics Impeached, Jesus the True Prince of Evil (The Mephistophiles of the World, King Among the Slaves).

o Spinning of the Web: The Ideal Animal a Destructive Warrior not a Crucified Carpenter (Moral principles are slave regulations).

o The Chief End of Manhood: Material Success.

o The Philosophy of Power and Logic of Today.

o Love and Women and War.

o Female Animals Love the Best Fighting Males.

o Sexual Selection and the Necessity of Unmerciful Conflict.

o History, Biology and Contemporary Events.

o All Unite in Demonstrating that Might is Right.

Kao što misterija okružuje sam život Artur Dezmonda/Ragnar Redbearda, tako je mistreija i njegova smrt - po nekima on je poginuo tokom 1918 godine u Palestini, dok je služio u Britanskoj armiji, po drugima Dezmond/Redbeard je poginuo iste godine tokom pobune u Meksiku.

Za one koji još uvek sumnjaju u moje tvrdnje da je Ragnar Redbeard bio upravo Novo Zelandski pesnik revolucije Artur Dezmoned, evo konačnog dokaza. Oni malobrojni u Srbiji koji su čitali njegovu fenomenalnu knjigu „Moć je Pravo“ neka uporede stil u knjizi i ono šta ona propoveda sa ovom Dezmondovom pesmom objavljenom u Reynolds Newspaper, 1889.god. Poznavanje engleskog jezika i stila pisanja R. Redbearda je ipak neophodno:

"Some slay with sword and some without sword.
Some have no battle plan,
Some stab with venom's subtle word,
Each does the best he can,
And each man gets what he can win-
Great wealth, great love, or fame;
The conqueror gets his just reward,
The conquered gets his shame,
The weak ones wear a crown of thorns,
Or bleat in living hell,
The strong man crowns himself with gold,
And all the world is well,
And each man gains what others lose,
No use to reason why,
Each plants his heel on fallen foes,
By Love, or Law, or Lie."

I za kraj, znajte da nas ova knjiga u suštini uči da ne budemo slabići već snažni i odvažni ljudi, ali znajete i ovo: ako već u sebi nemate snage i urođene hrabrosti - nema knjige na svetu koja vam to može nadomestiti i tome vas naučiti. Mislite na ovo!
Napisao 31.12. 2005.god.,
De Ar
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
graph-Clinton-donors.jpg

Donatori presedničke kampanje Hilari Klinton - nisu Rusi, nisu Eskimi, nisu Marokanci, nisu Zulu...pogodi ko su i šta su?!?
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Шта је Расизам и зашто је добар?



Шта је Расизам?


Расизам је веровање да људске расе постоје, да те расе поседују различите способности и различите карактере, или природе, и да су неке расе боље у неким стварима него друге расе.

Расисти не жели да живи у мулти-расним друштвима. Уместо тога, они желе да живе међу својом сопственом врстом.





Шта Расизам Није?

Расисти не верују да они имају права да подвргавају, искориштавају, или покушавају да истребе другу расу или расе. Већ пре, расисти верују да је природно и неопходно за свака раса да има своју земљу, своју личну нацију или територију где људи те расе могу живети у слободи међу својим сродницима у складу да законима своје сопствене културе.

Искориштавање и подвргавање се дешава само у мулти-расним друштвима, не у етничким друштвима. Једноставно решење да се заврши са расним искоришћавањем и подвргавањем је да се одвоје расе, и да се држе одвојене.

Сва мулти-расна друштва су неприродна и неетичка: она сва нагињу, пре више него касније, да опадну у метеж, у тлачење и искоришћавање. Данас – упркос лажима влада, либералних и марксистичких социолога – сва Западна друштва муче Аријевце, Беле људе, јер ми сада имамо, у ономе што су биле наше нације, анти-Аријевску тиранију која је обезаконила наше законе и обичаје и која је од њих направила да је злочин да будемо поносни на нашу културу, наш народ. Ми Аријевци смо сада у ствари другоразредни грађани у ономе што су се некад називале наше земље, јер је илегално (у већини Западних нација) за нас да отворено имамо само-Аријевски политичке, друштвене и културне организације, иако је прихваћено, и заиста охрабрено, за друге расе имају такве организације.

Тим, у нацијама као Британска, ми имамо таква удружења као што је удружење Црних адвоката, иако удружење Белих адвоката не би било дозвољено. Додатно, те друге расе имају своје клубове, своје сопствене територије, које се толеришу и чак се охрабрују док ми Белци покушамо да организујемо такве ствари онда они оне укључене брзо хапсе и оптужују за такве ствари као “злочин из мржње”.

И још, у нацијама као што су Америка и Британија има дуплих стандарда у поштовању права када се полиција често не меша ако постоји проблем, или не хапси осумњичене, ако су умешани у такве проблеме и ти осумњичени за неки злочин су не-Белци. Јер полиција не жели да их називају “расистима” и често им се склањају са пута да би избегли сукоб са не-Белцима чак иако се сада суочавају са Белцима много строже.

Чак шта више, у свакој Аријевској нацији, посао и стандарди за запошљавање су снижени, и уведене су етничке квоте, у покушају да се види као да су расно исправни: што у пракси значи да обичан Аријевац губи шансу да нађе посао.

И има много, много више таквих примера анти-Аријевске пристрастности која је почела да доминира у нашим друштвима. Али чак и сва ова анти-Аријевска пристрастност и сва ова анти-Ариејвско тлачење није довољно. Ипак, друге расе нису задовољне, како неки и сваки покушај Ааријеваца да ураде нешто у вези такве неправде је немилосрдно потиснут од влада које користе своје полиције, њихове сигурносне службе, да малтретирају, застрашују и подносе тужбе против сваког Аријевца који устане за Ариејвска права и Аријевску слободу.

У реалности, мулти-расна друштва не раде. Ту увек има фаворитизма; увек озлојеђености; увек расне напетости која често експлодира у насиље. Наравно, ако је насиље Црнаца (или Азијата или било којих) над Белцима, то може и углавном је игнорисано или објашњено као да је то захваљујући Белом расизму. Али ако је насиље Белаца над Црнцима, онда никад није игнорисано, ти Белци се лове, туже се и шаљу у затворе за веома дуго време, и са тим да влада лансира нове “анти-расистичке” законе и иницијативе (читај још више анти-Аријевских закона и још више анти-Аријевских иницијатива) да да више права и више шанси не-Белцима.





Зашто је Расизам добар?

Расизам је добар јер помаже Природи и унапређује еволуције Природе, Наше различите расе су производ много, много милиона година, и то је и природно и исправно да се еволуција раса настави. Да се настави рад Природе – да се настави еволуција, развитак, раса – ми морамо имати етничке нације.

Расизам је добар јер је он сила која нас води ка стварању етничких нација: ка потпуном одвајању раса, и тим ка бољим друштвима, друштвима без расних озлојеђености, расног насиља и тлачења која се појављује у свим мулти-расним друштвима.


Зашто ми Аријевци морамо бити Расисти?

Ми морамо бити расисти – ми морамо веровати да смо ми супериорна раса. Јер се ми боримо за нашу слободу и за сам наш опстанак. Ми Аријевци смо раса у мањини, у свету, и наше домовине су сада окупиране од других раса. За мање од седамдесет година, ми ћемо бити мањина у оном што су биле наше нације, и не дуго после тога - ако се тренутна ниска стопа рађања Аријевских жена настави и расно мешање настави – наша раса ће бити близу нестајања..

Ми морамо бити расисти јер смо обесчашћени: јер владе и друге расе хоће да ми пузимо, да нас подреде, да нас подвргну тлачењу.

Расизам нам даје веру која нам је потребан у овом рату за слободу и за опстанак. Он нам доказујемо да верујемо у себе, у наш народ. Он нам даје понос, и осећај Судбине. Расизам нам обезбећује мотивацију која нам је потребна да делујемо.




А и истина је да смо ми супериорна раса, ми смо створили цивилизацију за цивилизацијом и заиста смо створили највеће цивилизације икада знане: нашу садашњу Западну (или Торовску). Од Древне Грчке, до Древног Рима, до модерних времена, ми као народ смо произвели највећа дела литературе, ми смо истражили свет и недавно наш Сунчев Систем.

Од Древне Грчке, до Древног Рима, до модерних времена, ми као народ смо показали велик хероизам на различите начине: ми смо се борили, често тврдоглаво и до задњег човека, јер смо одбијали да се предамо и више волели да умремо него да будемо обесчашћени.

Да опстанемо, да добијемо назад нашу слободу, ми морамо повратити наш расни понос: ми морамо знати и бити поносни на постигнућа наших Аријевских предака. Исувише дуго – захваљујући анти-расном учењу ми смо били подвргавани деценијама – наш народ је био тлачен као што и сада дозвољавају себи, као појединцима и као раси, да буду обесчашћени.

Бити расист, је бити поносан, поседовати част. Бити отворени расист је опирати се анти-Аријевској тиранији садашњег доба.

Написао: David W. Myatt
Превод: Др. Николић за потребе Српског Фронта.
Стари текст друга Мијата који је требао да се појави са осталим тектовима Д. Мијата на тему расе и расизма у једној од две његове књижице на ову тему за "РАСНЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ". Сада премијерно на интернету, српски превод, поклон Српског Фронта и друга Николића за српске другове.

http://www.srpskifront.com/
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ЈЕЗИВИ НАТО ПЛАКАТИ преплавили Нови Сад!
Непознате особе преплавиле су Нови Сад плакатима у којима је НAТО алијанса приказана у монструозном светлу.

nato-ubice.jpg


Вероватно вођени ратом из 1999. године, они су на плакатима НAТО војнике осликали као чудовишта која убијају децу.

nato-ubice-000.jpg


Ту је и гомила лобања са поруком „Придружите нам се – НAТО“, а уз стравичну илустрацију војника пише „Уништи људе“.

nato-ubice0.jpg

Фото: Роберт Гетел

nato-ubice00-700x456.jpg

Фото: Роберт Гетел


Извор: Ало
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Зашто се све про Беле организације не уједине?
НЕТКО БЕШЕ Др ПИРС! Стари текст доктора на тему нејединства које потреса Бели покрет Опстанка. Ово је Пирсово лично искуство и мишљење на основу ситуације у америчком покрет, али није ништа далеко од ситуације са Белим покретом у било којој Белој земљи, па тако и у нашој Србији. Поучно и препоручљиво. Одвојите тренутак свог времена и поклоните га покојном др Пирсу, српском пријатљу и прекаљаном раднику за опстанак наше расе. А сада доктор каже....



Зашто се све про-беле оранизације не уједине?


Зашто се све патриотске, про - бијеле организације не уједине умјесто сто свака покушава да добије битку против Америчких непријатеља одвојено? Кад би могли да удружимо снаге како то раде они на супротној страни почели би да добијамо пар битки уместо сто их читаво вријеме губимо.

Одговор на то питање је очигледан сваком ко је у руководству, било која организација да је у питању, али је то тешко објаснити некоме ко нема такав поглед на ту ствар.

Укратко,разлог за несауглашеност медју патриотама се може грубо подијелити на разлике и мотивације,сопствене проблеме, и разлике у идеји.


У првом поглављу требали би напоменути да стварна мотивација коју различити индивидуалци или организације узимају да искажу одређен став - о расном мјешању,иступању, о комунистичкој инфилтрацији у влади – се примјетно разликује.

Неки заузимају свој став јер експонира њихову искреност и убеђења и желе да ураде нешто у складу са њиховим убеђењима.

Али ту су нажалост бројне такозване 'патриоте' и медју њима су неки од најуспјешнијих – који уопште немају убјеђења. Они су једноставно бизнисмени и трговци који продају шта год патриотски настројени Американци желе да купе у било које вријеме. Они држе овлажен кажипрст до повјетарца патриотског мишљења и одлучују да је сад вријеме за анти-путујући амандман или отпор према Панама каналу 'гивеаwаy'- или уопште патриотској унији.

И кад искрени патриота осуђује једну од ових курви јавно, одговор је ''не нападај другог патриоту. Ми требамо унију, не заваду.''

Коначно, ту су и особе '' Стари Борци'' који су искрени при својим убјеђењима али су изгубили наду да се било шта може урадити.

Они имају пар посвећених следбеника који прате њихове чланке и држе их једва спојене и тако шире своје опште стране. То је то што они знају да раде и задовољни су са тим. Они немају интересе низашта изван тога.

Сопствени проблеми имају више облика. Ту су и неке патриотске водје које се једноставно не могу са другим извесним вођама. Или онима који им невјерују, или који су интензивно љубоморни на неке. Ово срећом, није проблем ограничен на патриоте.

Вође неких организација константно хране свој его. Сваки је претјерано опијен осјећајем да је он највећи жабац у посебној бари, и задња ствар коју жели да уради је да из своје баре скочи у језеро,гдје би могле да се нађу мало већи жабци. Ту се највјероватније налазе више од сто и једне организације,које су исте такве и идеја о стицању нечег вриједног живота као уједињење је по њима комична ствар.

Рјешавајући се курви, ''старих бораца'', егоиста, и пар осјетљивих и абразивних личности, зашто се мањина патриотских вођа не могу скупити као један покрет - оних који вјерују довољно у оно за шта се боре, да то ставе испред сопствених разматрања? Обично то узрокује ватрена оданост да докаже као камени блок у путу којим покрет иде.

Бизнисмен који продаје интересе максимално повећава свој улог, спремноће направити било какав компромис који му доноси већу зараду. Идеја је оно што он продаје и увјек ће бити спреман да покрене нову линију робе кад се услови продаје промјене - или да узме новог партнера или да удје у интеграције.

Из различитих ралога организатора група од случаја до случаја без визије иза достигнућа непосредног практичног циља ће често бити воља да се придружи без обзира како му могу помоћи без обзира на разлике у стилу и уверењима.

На другој страни,вођа који се борио годинама- одустаје од своје борбе и било какве сличности са нормалним породичним животом - у циљу унапређења узрока који има дубоки идеолошки значај за њега биће мање спреман да створи компромис његовим увјерењима за привремену предност. Он има дуг поглед на ствари и више је забринут за одржавање своје групе у правом смијеру ка удаљеном циљу, него што преговара о следећој рупи на путу.

Огорченим патриотама који желе непосредно олакшање од ужасавајућег комунизма,злочина на улицама, и аутобусима,идеолошке нејсасноће могу се чинити неважнима. Он једноставно не може разумјети зашто ватрени либерали, који се гнушају злоупотребе како влада ограничава слободу говора код појединца, не може да заустави злоупотребу код расних идеалиста, који се гнушају злоупотребе расног и културног деструктивног обичаја. Он заборавља да се либерали такодје гнушају ''расизма'' (као форму ''колективизма'') и да се расни идеалисти гнушају егоизма, атомистичког хипер-индивидуализма либерализма.

Ничија није воља да означавају одобрење друге филозофије кроз отворену сарадњу.

Сад, ово све не значи да патриотске организације неће или не могу сарађивати. Они често и сарађују и несумњиво и свакако ће сарађивати у будућности. Национална Алијанса, напримјер, сарађује са више група и особа чија се убјеђења не подударају са нашим, мада таква сарадња понекад није објављена.

Али то значи да било која врста уско уједињене патриотске организације, обухватајући тренутно постојеће групе у оквиру јединственог вођства, јесте изванредно невјероватна.

Ово свакако није неублажена катастрофа како се то чини. Комбиновање слабости не значи испољавати снагу, како осам богаља, приступањем у војску, не доноси гладијатора.

Оно сто требамо се права снага,не комбинација слабих, пут у којем снага ће постигнута кроз слободну игру снага - кроз одабрано такмичење између различитих група из које ће воља искрснути неког ко ће одговарати да води наше људе. То је расипнички чак и трагичан процес, али то је увек био пут Природе.

Све лијепо, племенито и што вриједи вјечно на овом свијету је прошло кроз такав процес, који је немилосрдно истријебио слабости, казнио грешке и исправљао их. То је воља којом ми тежимо и биће постигнута на исти начин.

Ми морамо учинити све што је неопходно за нас да побједимо - укључујући да се придружујемо другим снагама и групама кад то може узнапредовати нашу Ствар - али ми не смијемо да правимо грешке или да жртвујемо наше праве снаге - што је исправно за наше идеје - за илузорне предности и брзу добит у бројевима.

Написао: dr William L. Pierce
Превод: Lav Mišić
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Три Облика Политичког Насиља


- Током периода борбе, пре него што револуција тријумфује, најпопуларнији и најкориснији облик политичког насиља се садржи у “директној акцији”.

- “Директна акција” је оубичајено код елитних фракција које су се отуђиле од обичних људи.

- Фракције које су ангажоване у “директну акцију” не схаватају потребе обичних људи, онe презиру обичне људе и најгора ствар је да оне нападају уобичајан поглед на свет већине људи и на овај начин отуђују себе од оних којих они требају покушати да досегну.

- Фракције које су ангажоване у “директну акцију” не схватају динамику револуције. Оне не добијају подршку од народа и то је оно зашто оне нагињу да постану изоловане и огорчене, те да се развију у ирационални екстремизам.

- Филозофија “директне акције” израста из чињенице да фракције подсвесно разумеју да ће оне пропасти на крају. Ово је зашто оне нагињу да виде надокнаду у романтичном и бескорисном подбадању против онога шта оне подразумевају као Систем.

- “Директна акција” је пут пораза.

- Пут Покрета је пут револуционарног насиља.

- Револуционарно насиље ће бити органски део рада покрета у служењу и штићењу народа у базној области.

- Разлика између “директне акције” и револуционарног насиља лежи у елементу пропаганде нераздвојиве од револуционарног насиља.

- Револуционарно насиље значи да чланови Покрета стварају пропаганду радећи прогресивно да створе народну армију са широком подршком међу људима.

- Револуционарно насиље резултира од људи који желе да заштите контра-друштво створено у базним областима против напада организованог криминала, малих екстремистичких фракција и либерално-капиталистичког система.

- Са циљем да би опстао, Покрет мора заиста бити покрет маса. Са циљем да би победио, Покрет мора водити масовни рат. Успех Покрета зависи од његових способности да мобилише људе у масивној размери.

- Трећи облик политичког насиља се састоји у државном насиљу; само владајућа класа га може користити.

- Пре преузимања државе, Покрет ће водити рат на два фронта. Користећи стратегију револуционарног насиља Покрет ће се борити против државног насиља вођеним од владајуће класе и “директне акције” екстремистичких фракција.

- После победе и револуционарног тријумфа Покрет ће имати инструменте државног насиља под својом контролом.

- Током фазе револуционарног диктаторства Покрет ће сломити све његове непријатеље користећи неопходна средства.

- Потпуни карактер државног насиља вођеним од Покрета ће бити оправдан чињеницом да оно делује у складу и са подршком широке већине људи читаве радничке класе, бранећи њена права за будућност.

- Морално право и обавеза органа народне моћи је да уништи све њихове непријатеље током фазе револуционарног диктаторства. Тријумф револуционарне неопходности уништењем оних који би лишили народ његове слободе.

- Државно насиље, вођено од органа народне моћи против непријатеља народа неће уопште имати ограничења.

- Стратегија Покрета у својој раволуционарној борби ће се састојати у успињању од нивоа револуционарног насиља на ниво државног насиља, вођеним под условима револуционарног диктаторства.
- Са циљем да прогресивно припреми себе за улогу револуционарне авнгарде која ће имати улогу током фазе када стара држава буде смрвљена и нова раволуционарна држава узима свој облик, Покрет мора практично постати “држава унутар државе” већ пре колапса либерално-капиталистичког система. У ослободилачкој базној области чланови Покрета ће учити административне функције у пракси.

Преузето из: РЕВОЛУЦИЈА – И Како Је Извести у Модерном Друштву
Написао: Каи Мурос
Превод: Н. Драган; корекција: Де Ар.
 
Natrag
Top