Oproštaj ili osveta?
- Začetnik teme Ana_ana
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 12.09.2009
- Poruka
- 511
Jel to ono, ko tebe kamenom ti njega sa dva?
Član
- Učlanjen(a)
- 08.11.2009
- Poruka
- 167
treba uzvraćati istom mjerom. iako ako malo pogledaš ako te netko prvi udari prvi kamenom zaslužuje da dobije dva nazad.ma moja ponata je da ljudima netreba praštati ni udovoljavati. samo će to iskoristiti. ima jedan pjesma od Daleke obale; ljudi su pokvarena rasa , prljava i zla...
Član
- Učlanjen(a)
- 04.02.2010
- Poruka
- 2.355
Član
- Učlanjen(a)
- 08.11.2009
- Poruka
- 167
slažem se. samo taj kome oprostiš ništa neće naučiti. dapaće, napraviće opeta istu stvar. barem većina.
osjećaj osvete nije dobar kao kad nekome oprostiš i on to shvati, ali ljudi su takvi da zloporabe nečiju dobrotu.
tako da na kraju ipak odustaneš i svetiš se na ovaj ili onaj naćin.
nemožeš protiv sebe
Poslednja izmena:
- Učlanjen(a)
- 24.02.2010
- Poruka
- 2.775
Ako nikada ne opraštaš, ne očekuj da će ti biti oprošteno...Ne opraštamo mi, da bi nas neki ljudi shvatili. Mi opraštamo, jer je to ljudski..., i jer osveta, ne donosi baš uvek dobro...Ako bi smo se jedni drugima svetili, ljudi ne bi ni bilo...Mi svakim danom oprostimo nekome za nešto..., a da toga nismo svesni...
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.09.2009
- Poruka
- 8.464
Član
- Učlanjen(a)
- 12.09.2009
- Poruka
- 511
Ok, prihvatam stavove, samo ako se pogleda onda se dolazi do magicnog kruga, ti na mene a onda ti ja vratim i onda bi sve to bilo ok. Ne, onda ti mene opet zato sto moras da budes poslednji (ipak poraz je najteza stvar jel da?). Ali sada ja moram opet da vratim, jer zasto da ja popustim ili ne potrazim svoje nazad. Pa u krajnjem slucaju zasto bi onda i ti popustio. Prica o dva ovna na bavlanu iznad provalije (element price je popustanje -NEinat- ali ujedno i otpust-oprost). Naravno da ces braniti svoju porodicu, to nam je zapisano u genima (odbrana zenki, zastita mladunaca...priroda se sama pokazuje) ali inat da se bude poslednji je krajnja apsurdna stvar. Jer ako ti neko ukrade kola, recimo, reno c5 full oprema (8 earbeagova, servo volan, elektronika, navigacija, surround system, koza, abs...) i ti se pojedes ziv, prevrces svaku ulicu uzduz i popreko (jer ipak, taj auto mora da kosta sigurno preko 10.000 evradi) uhvatis lopova i pocnes da se obracunavas sa njim (ono, kosku po kosku lomio-Radovan III) da na kraju, kada se skonca zivot (sto vlasniku sto kolima) to postane jedna rdja, jedna prasina, bezvredna stvar. Ili neko ti uputi neku losu rec, optuzite za nesto lose. I sada krene prvo pravdanje a onda kada se prokljuca onda krece skracivanje po svaku cenu.
Ja sam sikaniran dosta vremena (sa dosta vulgarnim etiketama, ali necu smarati sa tim) i dalje sa tim istim reziserima lagodno sedim. Da pocnem da im vracam (jer sam sada u poziciji da to mogu) boze sacuvaj. Jer imam mnogo pametnijih poslova a i licio bih na njih. Te situacije niti sam zaboravio niti zapamtio, prosto desile su se i prihvatio sam takve kakve su (u pocetku sam bio mnogo razocaran, a kasnije sam shvatio da su to uradili jer za bolje nisu znali. Sudbina se sada okrenula i prolaze tako kako prolaze). Sto se tice primera o saobracajnim nezgodama gde nevino dete izgubi zivot a vozac pobegne sa mesta za mene govori da su u stvari zivot izgubele dve osobe. Nema vece kazne, ziveti a u grudima nostit breme oduzetog tudjeg zivota. Taj je u raljama pakla. Ali to nista ne moze da se nosi sa bolom porodice koja je izgubila (mozda jedino) dete. I mozda je to ono sto najvise determinise iskljucivo jednu stranu, ili-ili. Da ne kazem, ili si sa mnom ili protiv mene.
Pogledao sam jednu reportazu u kojoj je jedan covek ubio sina jedinca (da li je mislio da ima para ili niki nakit) i pobegao je sa lica mesta, a prica je valjda bila da je davao znakove zivota. I porodica je odbila da ulaze zalbu sto je ponovila na javnom sudjenju, jer je bilo cak i medijski propraceno. Bilo je na vestima ali secam se i clanka koji sam pocitao, da kada je osudjenik izasao, on je otisao pravo kod porodice nastradalog sina (i vise se nesecam kako je tekao ceo razgovor, samo znam da su mu ponudili slatko i vodu). I secam se da je porodica rekla da mu je oprostila ali da vise nema potrebe da dolazi kod njih. Uglavom celom tom situacijom sam bio mnogo zbunjen. Par godina pre, obijaju od dede stan, prave nered i lome stvari po kuci. Policija pravi uvidjaj i za 2 dana dovode klinca od 19 godina koji je priznao za stan, a posto je bilo neko zimsko vreme lopov je drhtao (sto od straha sto od hladnoce), baka je dosla i dala mu dzemper.
Mene zbunjuje sledece. Ako neko kaze da ne oprasta (ajde da izmislim i da lupim da je ne oprastanje kao misaona osveta-zivljenje za toliko da moze nekom vratiti), kako onda moze da ocekuje da se njemu onda oprosti. Zbunjuje me iz prostog razloga jer i ja bih (da ne lazem sebe, barem toliko mogu) vratio, ali onda ujedno mi se ozivljaju moje greske koje sam pravio (za neke cak i ispravljene nisam dobio oprost) i onda me to odvodi totalno u krajnosti, a voleo bih da se nikada ne nadjem na tom putu izbora. Stvarno, pitanje je opako ozbiljno i nosi sa sobom kao sto je neko na predhodnim postovima izneo kako ces sejati tako ces i znjati. Gotovo oba puta nose gorcinu.
Ja i dalje pruzam ruku onima koji su mi mislili zlo, ali sa tom pruzenom rukom nudim sebe kakav sam uvek bio, bez ikakvih projekcija iz proslosti (da sam im to zapamtio) ili projekcija iz budcnosti (da cu im kad tad vratiti). I dalje, kada krenem, samo da pomislim da nekom vratim, meni se zaustavi ceo mehenizam, i prosto ne mogu. Nekad cak budem ogorcen na sebe.
Ne znam, i dalje sam zbunjen. I zato sam u prvom postu rekao ni oprost ni osuda vec prihvatanje situacije.
Ali, opet, onda je to cisto kosenje sa logikom primera izgubljenog deteta na pesackom prelazu. I sta sad? da ja kao rododitelj prihvatim tu situaciju i napravim novo (ovaj poslednji post je uvek tako samnom kada hocu da donesem neki zakljucak. Da ja sam sa sobom ulazim u duel u kome nenailazim odgovor i gde hvatam sebe u sopstvenoj klopci. I na kraju, jer odgovora nema, uvek zavrsavam sa jednom jabukom
).
Pitanje je surovo konkrento. Ko je svestan sebe on nece moci da kaze ili jeno ili drugo, cak ni i jedno i drugu. Jer kad on zgresi nad nekim, kako ce ocekivati oprost ako je jos prvog puta isao na osvetu. On ce reci ni jedno ni drugo. Ali opet...
Ja sam sikaniran dosta vremena (sa dosta vulgarnim etiketama, ali necu smarati sa tim) i dalje sa tim istim reziserima lagodno sedim. Da pocnem da im vracam (jer sam sada u poziciji da to mogu) boze sacuvaj. Jer imam mnogo pametnijih poslova a i licio bih na njih. Te situacije niti sam zaboravio niti zapamtio, prosto desile su se i prihvatio sam takve kakve su (u pocetku sam bio mnogo razocaran, a kasnije sam shvatio da su to uradili jer za bolje nisu znali. Sudbina se sada okrenula i prolaze tako kako prolaze). Sto se tice primera o saobracajnim nezgodama gde nevino dete izgubi zivot a vozac pobegne sa mesta za mene govori da su u stvari zivot izgubele dve osobe. Nema vece kazne, ziveti a u grudima nostit breme oduzetog tudjeg zivota. Taj je u raljama pakla. Ali to nista ne moze da se nosi sa bolom porodice koja je izgubila (mozda jedino) dete. I mozda je to ono sto najvise determinise iskljucivo jednu stranu, ili-ili. Da ne kazem, ili si sa mnom ili protiv mene.
Pogledao sam jednu reportazu u kojoj je jedan covek ubio sina jedinca (da li je mislio da ima para ili niki nakit) i pobegao je sa lica mesta, a prica je valjda bila da je davao znakove zivota. I porodica je odbila da ulaze zalbu sto je ponovila na javnom sudjenju, jer je bilo cak i medijski propraceno. Bilo je na vestima ali secam se i clanka koji sam pocitao, da kada je osudjenik izasao, on je otisao pravo kod porodice nastradalog sina (i vise se nesecam kako je tekao ceo razgovor, samo znam da su mu ponudili slatko i vodu). I secam se da je porodica rekla da mu je oprostila ali da vise nema potrebe da dolazi kod njih. Uglavom celom tom situacijom sam bio mnogo zbunjen. Par godina pre, obijaju od dede stan, prave nered i lome stvari po kuci. Policija pravi uvidjaj i za 2 dana dovode klinca od 19 godina koji je priznao za stan, a posto je bilo neko zimsko vreme lopov je drhtao (sto od straha sto od hladnoce), baka je dosla i dala mu dzemper.
Mene zbunjuje sledece. Ako neko kaze da ne oprasta (ajde da izmislim i da lupim da je ne oprastanje kao misaona osveta-zivljenje za toliko da moze nekom vratiti), kako onda moze da ocekuje da se njemu onda oprosti. Zbunjuje me iz prostog razloga jer i ja bih (da ne lazem sebe, barem toliko mogu) vratio, ali onda ujedno mi se ozivljaju moje greske koje sam pravio (za neke cak i ispravljene nisam dobio oprost) i onda me to odvodi totalno u krajnosti, a voleo bih da se nikada ne nadjem na tom putu izbora. Stvarno, pitanje je opako ozbiljno i nosi sa sobom kao sto je neko na predhodnim postovima izneo kako ces sejati tako ces i znjati. Gotovo oba puta nose gorcinu.
Ja i dalje pruzam ruku onima koji su mi mislili zlo, ali sa tom pruzenom rukom nudim sebe kakav sam uvek bio, bez ikakvih projekcija iz proslosti (da sam im to zapamtio) ili projekcija iz budcnosti (da cu im kad tad vratiti). I dalje, kada krenem, samo da pomislim da nekom vratim, meni se zaustavi ceo mehenizam, i prosto ne mogu. Nekad cak budem ogorcen na sebe.
Ne znam, i dalje sam zbunjen. I zato sam u prvom postu rekao ni oprost ni osuda vec prihvatanje situacije.
Ali, opet, onda je to cisto kosenje sa logikom primera izgubljenog deteta na pesackom prelazu. I sta sad? da ja kao rododitelj prihvatim tu situaciju i napravim novo (ovaj poslednji post je uvek tako samnom kada hocu da donesem neki zakljucak. Da ja sam sa sobom ulazim u duel u kome nenailazim odgovor i gde hvatam sebe u sopstvenoj klopci. I na kraju, jer odgovora nema, uvek zavrsavam sa jednom jabukom
).Pitanje je surovo konkrento. Ko je svestan sebe on nece moci da kaze ili jeno ili drugo, cak ni i jedno i drugu. Jer kad on zgresi nad nekim, kako ce ocekivati oprost ako je jos prvog puta isao na osvetu. On ce reci ni jedno ni drugo. Ali opet...
Poslednja izmena: