Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Šta je istina o nekom pitanju? Danas mnogi veruju u zemlju kao ravnu ploču, feng šui, energiju minerala, astrologiju i razne druge zablude i sujeverja koja su bila prevaziđena u zapadnoj civilizaciji tokom njenog najvećeg prosperiteta, od XVI do XIX veka.
Period XVIII i XIX veka se naziva i dobom razuma i prosvetiteljstva. To je bilo vreme kada je jedan protestantski časopis mogao ovako uzvišene vrednosti svoga vremena (1836. godine) da brani: “Čujemo mnogo o katoličkoj religiji na (američkom) Zapadu i o njenom pretećem napretku. ... Formiranje mračnog doba, ne može da opstane pred svetlošću.
U ovoj zemlji uglavnom ono (katoličanstvo) ne nalazi svoje pomoćnike ni u kakvim okolnostima, entuzijazmu ili institucijama. Katolicizam je nepokretan, a pokret i inovacija su ovde zapovest dana.
Ono odbija ideju napretka, a ovde strast za napretkom zapaljuje umove svih. Ono zauzima stanovište u prošlosti, a ova generacija živi u budućnosti.
Ono teži ka formama koje su ovdašnji umovi prevazišli.
Ono neće da modifikuje doktrinu u kojoj inteligencija ovog doba ne može a da ne prepozna pečat pređašnjeg neznanja. Ono zabranjuje slobodno istraživanje, a istraživanje je duh ovoga doba, najsmelije istraživanje koje se nigde ne zaustavlja, koje napada svaku oblast mišljenja. ...” (The Christian Palladium, Vol. 5, 1836) No, mi danas više ne živimo u dobu razuma i prosvetiteljstva, već smo u dubokoj civilizacijskoj dekadenciji. Današnjem čoveku kriterijum istinitosti onoga što je čuo nije u samom smislu rečenoga, već su mu važnija njegova lična osećanja, mišljenje većine ili mišljenja njegovih omiljenih autoriteta.
Pitanje "Šta istina jeste?" je potisnuto pitanjem "Šta bih ja voleo da istina jeste?".
Zašto je subjektivnost nadvladala objektivnost?
Kako su ljudi zapadne civilizacije od XVI do XIX veka, kada je ostvaren najveći naučni i svaki drugi prosperitet uspeli da pitanje istinitosti uzdignu iznad svoje lične subjektivnosti, pristrasnosti i predrasuda? Zato što su se svakodnevno borili protiv svojih greha. Svakodnevno umiranje sopstvenoj sebičnosti, gordosti, ponositosti i život čiste savesti, uslov je objektivnog mišljenja i trezvenog zaključivanja. Čovek lišen ljubavi, u delu Božjeg stvaranja čoveka, biljaka i životinja nije u stanju da vidi delo ljubavi, jer ljubavi nema.
Lepota i savršenstvo je za njega stvar slučaja, a ne namere Tvorca. Isto tako i čovek koji je sujetan, u formiranju predstave o stvarnosti i nastanku sveta, misli da je pračovek bio Srbin ili kako ko već pripada kojoj naciji po rođenju. Čovek koji se plaši da u svoje ruke preuzme odgovornost za svoj život, sklon je poveruje da njegova sudbina nije u njegovim rukama, pa opravdava svoje životne promašaje pozivanjem na astrološki faktor i svoje unutrašnje nezadovoljstvo i nemir pozivanjem na raznorazne okolnosti.
Čovek nečiste savesti, za koga Pismo kaže "Strah mu zuji u ušima, ... odsvuda priviđa mač. Zna da je za nj spremljen dan tamni." (O Jovu 15,20-24) podsvesno zna da je za svoje grehe zaslužio smrt, pa u svemu vidi zaveru protiv sebe, i lako naseda na teorije zavere.
Dakle, elementarna stvar koju treba da rešimo pre traženja odgovora na pitanje šta je istina o nekom pitanju, jeste da treba rasčistimo sa time da li nam je do istine zaista, po svaku cenu, stalo.
Moramo voditi svakodnevnu borbu protiv svojih slabosti, da bi glas apsolutne istine nadjačao glas naši grešnih želja i strahova i da bismo tako hodili u svetlosti istine koja u svojoj interpretaciji nije oskrnavljena našom ljudskom slabošću koja nas čini subjektivnima. Postoje još neki preduslovi da bismo izbegli prevaru, a to su da postavljamo pitanje oko onoga što nam zaista nije jasno, jer ako želimo da dovedemo u pitanje istine koje su nam sasvim jasne i očigledne, ali nam se ne sviđaju, vrlo lako možemo biti prevareni i poverovati u ono što nas "češe po ušima". Takođe, ako odgovor na našu potragu još više zbunjuje, umesto da više pojašnjava, onda smo svakako krenuli u pogrešnom smeru.
Takođe, ako postavljamo pitanja o nebitnim stvarima, zato što želimo da izbegnemo razmišljanje o onim bitnim istinama koje do nas stoje, koje nas čine svesnim sopstvene odgovornosti, svakako ćemo lako biti prevareni.
Mi možemo čak biti potpuno u pravu oko onih istina koje za nas nisu bitne, ali nam to neće ništa pomoći. Istina koja je bitna je ona koja je odgovor na naša goruća iskušenja, koja je odgovor na našu realnu životnu potrebu, i za tu istinu zaista važi odgovor da nije daleko od nas jer nas i razum i duh o nju neprestano osvedočavaju: "Nije na nebu da rečeš: Ko će nam se popeti na nebo da nam je skine i kaže nam je, da bismo je tvorili? Niti je preko mora, da rečeš: Ko će nam otići preko mora, da nam je donese i kaže nam je, da bismo je tvorili? ... Nego ti je vrlo blizu ova reč, u ustima tvojima i u srcu tvojemu, da bi je tvorio..." (5.Mojsijeva 30,12.14) Miloš B.
Period XVIII i XIX veka se naziva i dobom razuma i prosvetiteljstva. To je bilo vreme kada je jedan protestantski časopis mogao ovako uzvišene vrednosti svoga vremena (1836. godine) da brani: “Čujemo mnogo o katoličkoj religiji na (američkom) Zapadu i o njenom pretećem napretku. ... Formiranje mračnog doba, ne može da opstane pred svetlošću.
U ovoj zemlji uglavnom ono (katoličanstvo) ne nalazi svoje pomoćnike ni u kakvim okolnostima, entuzijazmu ili institucijama. Katolicizam je nepokretan, a pokret i inovacija su ovde zapovest dana.
Ono odbija ideju napretka, a ovde strast za napretkom zapaljuje umove svih. Ono zauzima stanovište u prošlosti, a ova generacija živi u budućnosti.
Ono teži ka formama koje su ovdašnji umovi prevazišli.
Ono neće da modifikuje doktrinu u kojoj inteligencija ovog doba ne može a da ne prepozna pečat pređašnjeg neznanja. Ono zabranjuje slobodno istraživanje, a istraživanje je duh ovoga doba, najsmelije istraživanje koje se nigde ne zaustavlja, koje napada svaku oblast mišljenja. ...” (The Christian Palladium, Vol. 5, 1836) No, mi danas više ne živimo u dobu razuma i prosvetiteljstva, već smo u dubokoj civilizacijskoj dekadenciji. Današnjem čoveku kriterijum istinitosti onoga što je čuo nije u samom smislu rečenoga, već su mu važnija njegova lična osećanja, mišljenje većine ili mišljenja njegovih omiljenih autoriteta.
Pitanje "Šta istina jeste?" je potisnuto pitanjem "Šta bih ja voleo da istina jeste?".
Zašto je subjektivnost nadvladala objektivnost?
Kako su ljudi zapadne civilizacije od XVI do XIX veka, kada je ostvaren najveći naučni i svaki drugi prosperitet uspeli da pitanje istinitosti uzdignu iznad svoje lične subjektivnosti, pristrasnosti i predrasuda? Zato što su se svakodnevno borili protiv svojih greha. Svakodnevno umiranje sopstvenoj sebičnosti, gordosti, ponositosti i život čiste savesti, uslov je objektivnog mišljenja i trezvenog zaključivanja. Čovek lišen ljubavi, u delu Božjeg stvaranja čoveka, biljaka i životinja nije u stanju da vidi delo ljubavi, jer ljubavi nema.
Lepota i savršenstvo je za njega stvar slučaja, a ne namere Tvorca. Isto tako i čovek koji je sujetan, u formiranju predstave o stvarnosti i nastanku sveta, misli da je pračovek bio Srbin ili kako ko već pripada kojoj naciji po rođenju. Čovek koji se plaši da u svoje ruke preuzme odgovornost za svoj život, sklon je poveruje da njegova sudbina nije u njegovim rukama, pa opravdava svoje životne promašaje pozivanjem na astrološki faktor i svoje unutrašnje nezadovoljstvo i nemir pozivanjem na raznorazne okolnosti.
Čovek nečiste savesti, za koga Pismo kaže "Strah mu zuji u ušima, ... odsvuda priviđa mač. Zna da je za nj spremljen dan tamni." (O Jovu 15,20-24) podsvesno zna da je za svoje grehe zaslužio smrt, pa u svemu vidi zaveru protiv sebe, i lako naseda na teorije zavere.
Dakle, elementarna stvar koju treba da rešimo pre traženja odgovora na pitanje šta je istina o nekom pitanju, jeste da treba rasčistimo sa time da li nam je do istine zaista, po svaku cenu, stalo.
Moramo voditi svakodnevnu borbu protiv svojih slabosti, da bi glas apsolutne istine nadjačao glas naši grešnih želja i strahova i da bismo tako hodili u svetlosti istine koja u svojoj interpretaciji nije oskrnavljena našom ljudskom slabošću koja nas čini subjektivnima. Postoje još neki preduslovi da bismo izbegli prevaru, a to su da postavljamo pitanje oko onoga što nam zaista nije jasno, jer ako želimo da dovedemo u pitanje istine koje su nam sasvim jasne i očigledne, ali nam se ne sviđaju, vrlo lako možemo biti prevareni i poverovati u ono što nas "češe po ušima". Takođe, ako odgovor na našu potragu još više zbunjuje, umesto da više pojašnjava, onda smo svakako krenuli u pogrešnom smeru.
Takođe, ako postavljamo pitanja o nebitnim stvarima, zato što želimo da izbegnemo razmišljanje o onim bitnim istinama koje do nas stoje, koje nas čine svesnim sopstvene odgovornosti, svakako ćemo lako biti prevareni.
Mi možemo čak biti potpuno u pravu oko onih istina koje za nas nisu bitne, ali nam to neće ništa pomoći. Istina koja je bitna je ona koja je odgovor na naša goruća iskušenja, koja je odgovor na našu realnu životnu potrebu, i za tu istinu zaista važi odgovor da nije daleko od nas jer nas i razum i duh o nju neprestano osvedočavaju: "Nije na nebu da rečeš: Ko će nam se popeti na nebo da nam je skine i kaže nam je, da bismo je tvorili? Niti je preko mora, da rečeš: Ko će nam otići preko mora, da nam je donese i kaže nam je, da bismo je tvorili? ... Nego ti je vrlo blizu ova reč, u ustima tvojima i u srcu tvojemu, da bi je tvorio..." (5.Mojsijeva 30,12.14) Miloš B.
