Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Националистичка тематика!
- Začetnik teme СРБСКИ КОСМЕТ
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Као наставак акције промовисања органског и сталешког погледа на друштво и разобличавања деструктивног демократског система вишепартијског парламентаризма, активисти Србске Акције започели су масовно украшавање србских градова поруком „Нација, а не партија“, која је истакнута на нашим новим плакатима. Уз наш знамен на србској тробојци, плакатом доминира слика србске мајке са дететом. Таква представа символише извориште и стуб породице, која је пак најбољи символ заједништва, повезаности и љубави, насупрот партијама које су одувек символично и практично означавале подељеност, неслогу и користољубље. Недовољност и јаловост површног „националистичког“ становишта Као и у више прилика до сада, и овај пут ће несумњиво бити гласова који ће у духу површног патриотског (или псеудо-патриотског) становишта, поставити питање чему овакве акције и због чега је потребно промовисати овакве строго идеолошке идеје у времену владајуће антисрбске хистерије и многих недаћа распетог Србства? Таква питања само су потврда чињенице да је још увек недовољан број националиста који схватају да патриотски став, како би био доследан, мора имати свој израз и у политичко-идеолошкој сфери, односно у погледу на организацију друштва. Управо је зато наша акција нужна! Нужна је, јер мало је данас родољуба који могу отићи даље од површине националистичког бунта, те дубљим созерцавањем схватити да истинска националистичка акција мора имати ослонац у доследној идејној доктрини, која подразумева симбиозу унутрашње и спољашње слободе. Такво гледиште у Срба, политички је утемељио политичар са крстом – Димитрије Љотић, заједно са својим саборцима у покрету Збор. Тим поводом, битно је истаћи да је Љотићево разобличвање евроатлантских сила, тридесетих година прошлог века, представљало саблазан кратковидој већини тадашњих либерал-демократских националиста (или „националиста“), а данас је такво антизападно гледиште постало опште место патриотске геополитичке оријентације, и то тек пошто је србски народ деведесетих на својој кожи осетио „љубав“ својих „демократских савезника“ са Запада. Свети владика Николај је прикладно закључио да смо као народ и пропали управо зато јер нисмо умели да ценимо такве великане какав је био Љотић. Али и дан-данас, мноштво србских родољуба, прихватајући геополитички антизападни став, и даље усваја западњачке идејне упливе попут партијског парламентаризма и либералног капитализма, који су страни нашем православном духу и словенском бићу. Стога као народ и даље срљамо партијашким беспућима, у којима се народ дели у завађене интересне групе (партије), а које у народу подстичу најгоре материјалистчке и индивидуалистичке особине, јер за сваки напредак у заједници захтева се чланство у одговарјућој партији. Ми, с друге стрне, знамо за вишеструку деструктивност партијашког паразитизма и за његову неспојивост с националним идеализмом. Јер све и када би некаквим чаробним штапићем била створена уједињена и велика Србија, ослобођена натовско-евроунијатских окова, она би била ништа друго до кућа без темеља или кула од песка коју би сваки ветар развејао и уништио, уколико се дух који влада у њеним границама не би радикално променио, и уколико њен унутрашњи поредак не би био заснован на социјално праведним односима. Дакле, таква перцепција не остаје зачаурена само у површној тежњи за ослобођењем Србије од спољњег окупатора, већ понире и у чињеницу о нужности унутрашње слободе као поретка у коме нема тајкунских и иних котерија које паразитирају на народној грбачи, и где је народ заштићен од партијашких злоупотреба и хипнозе бездушне рекламаторске и капиталистичке културе. Како би створили чврст идејни темељ овакве наше визије унутрашње слободе, која је пак предуслов постојаности и дуготрајности спољашње слободе, корисно је изнова разобличавати кључне стубове либерал-демократских догми, уз сагледавање савремених алтернатива заснованих на органској мисли. Партијашко беспуће у светлу политичких актуелности распетог Србства Да се интереси србског народа и државе бацају под тепих западне демократије, одавно је свима јасно. Али оно што нас посебно подстиче на акцију јесте управо цинична партијашка активност, која покушава с једне стране да искрене родољубиве осећаје искористи за сопствене себичне интересе, а са друге стране јавно подстиче пропагирање и симболизовање партије као јединог дозвољеног представника народне воље, а која је ништа друго до манипулативна справа међу дезоријентисаним и гладним србским народом. Јер већ неколико пута у протеклом периоду потврђена је чињеница да чак и оне демократске политичке партије које су декларативно патриотске, мењају своју идеолошку позицију сразмерно свом јачању и приближавању власти. То је закон система демократског тоталитаризма, где је страним силама и поседницима крупног капитала омогућено да контролишу политичке токове. Стога је неопходна демонтажа таквог система, као и устројство самог покрета (који ће извршити препород) на антидемократским принципима! Наиме, свакојаке изборне и постизборне манипулације, инострана подршка и тајкунско улагање у партијске предизборне кампање, уз медијску потпору истих, показују се као кључни фактори при демократском избору власти. А таква плутократска клима утиче и на добро познату чињеницу негативне селекције партијских кадрова, при чему на површину, по правилу, избијају најнеморалнији и најпоткупљивији партијски војници. Све то представља јемство партијашке антинародне деструкције која спречава стварање истинске елите, сачињене од најбољих синова и кћери нације, који се истичу по врлини и способности. Струке уместо партија Као алтернативу демо(но)кратском паразитском партијашењу, Србска Акција види органско схватање државе, у коме је друштво схваћено као организам сачињен из делова који имају стварну и сврсисходну функцију. У таквој перцепцији државног строја, место партија у законодавном органу заузеле би организационо уређене професије, као тела која окупљају све припаднике исте струке. Наиме, за разлику од политичких партија које су једне другима конкуренција у борби за власт, услед чега се њихови сукоби, нарочито кроз систем јавног информисања, преносе на народ, струке су међусобно постављене као делови организма који се допуњују и упућени су једни на друге, јер морају саборно сарађивати како би сваки понаособ, као уосталом и читав организам, правилно и успешно функционисао. Дакле, струковне организације би уместо партија имале своје представнике у законодавној власти, а сами избори би се одржавали на нивоима струковних организација, како је то детаљније изложено и у Политичко-економском програму Србске Акције. Такав политички систем би омогућио бирачима да бирају, односно одлучују у границима сопствене стручности, бирајући представнике из сопственог професионалног круга, о којима су често и много боље обавештени. Таква наша алтернатива, заснована на хришћанско-органским принципима, суштински се разликује од савременог секуларног и демократског система, пре свега у односу према основама на којима заједница почива. Стога политичке партије неминовно посматрамо као несврсисходне и антинародне интересне групе, које живе на рачун народа, а који је, пак, управо од самих струка састављен. И зато, ма колико завршна реализација наше наведене идеје изгледала утопијска и далека из данашње перспективе, ми смо свесни њене супериорности у односу на демократско-партијашку заблуду, и свесни смо своје дужности да истину сведочимо и да се за њу боримо. Уз помоћ Божију, и у духу чињенице да је „преко прече, а наоколо ближе“, борићемо се за наше идеале, знајући да је национал-револуционарна тежња ка народно-социјалистичком и хришћанско-органском приступу друштвеним приликама, уместо демократско-индивидуалистичког и капиталистичког, нужан предуслов темељитог народног препорода. За струковни сабор уместо партијско-парламентарног брлога! Нација, а не партија!
Србска акција
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
"Партијаши проклете вам душе, на комаде раздробисте Србство!"
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Ограниченост нас уништава!
"Србија, како држава тако и народ, се помирила са својом ограниченошћу властитих делатних моћи. Та ограниченост тренутно заиста јесте стварна, али она није разлог за пасивност која доводи до тога да се препустимо да нас струја данашњице води у пропаст. Доживели смо то да други управљају нама, они који нас мрзе и желе да нас униште. Могу нас уништити само уколико им то ми допустимо. Када би разумели дух данашњице и промене односа у свету до којих долази у будућности, уз идеје и јасноћу стратегије и циљева, могли би сачувати земљу и трајни национални интерес. Неке ствари би се могле чак и трајно решити на овим просторима." - Вукашин Лутовац
"Србија, како држава тако и народ, се помирила са својом ограниченошћу властитих делатних моћи. Та ограниченост тренутно заиста јесте стварна, али она није разлог за пасивност која доводи до тога да се препустимо да нас струја данашњице води у пропаст. Доживели смо то да други управљају нама, они који нас мрзе и желе да нас униште. Могу нас уништити само уколико им то ми допустимо. Када би разумели дух данашњице и промене односа у свету до којих долази у будућности, уз идеје и јасноћу стратегије и циљева, могли би сачувати земљу и трајни национални интерес. Неке ствари би се могле чак и трајно решити на овим просторима." - Вукашин Лутовац
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Морални ауторитет
Све док медији у свим својим аспектима успевају да тако малициозно (злонамерно) кривотворе моралне ауторитете у области политике и религије који учествују у уништавању, екстерминацији наше беле расе – ми ћемо и даље бити на сигурном путу нашег ишчезнућа. Све док Америка постоји као државно-политички инструмент, светски полицајац и батина дизајнирана од тих само - "изабраних" светских владара – постоји опасност за коначни ударац који ће проузроковати уништење наше расе. Зато сам одлучио да у овом кратком тексту разбијем ту лажну илузију тих двају "моралних" ауторитета (медија и Америке) јер је наша раса на путу да пређе и последњи корак који ће је одвести у нестанак и пад преко амбиса постојања. Молио бих Вас да ову декларацију пошаљете својим пријатељима, умножите је и поставите на што више места на интернету, а уколико је користите у неком свом тексту да јој не мењате садржај и да је оставите целом. То је због тога што сам је конципирао тако да изазове максималан ефекат, емоције и садржајну везу међу људима.
Декларација – У свим ратовима, окупацијама и револуцијама у којима је Америка учествовала, од грађанског рата унутар САД, па све до Кубе, Мексика, Панаме, Италије, Немачке (два пута), Јапана, Кореје, Вијетнама, Ирана, Либије, Босне и Србије,... и тако даље и тако даље – Сједињене Америчке Државе су криве за смрт најмање 200 милиона људи, од којих су 100 милиона били белци! У својој чврстој намери да уништи и измеша све расе, нације и културе – тако што ће их интегрисати, истопити, умиксати и на послетку редуковати многобројним ратовима – прави циљ САД који се крије иза свега тога је – уништење наше беле расе! Та црвено-бело-плава манијакална убилачка машина је путујући злочинац, мотор и оруђе за прави холокауст, геноцид и смрт наше расе којој нема равног у читавој историји. И као што увек бива победник увек оптужује побеђене борце за слободу и очување сопствених народа и сопствеен расе – да су они ти који су управо криви за геноцид и холокауст! Све то је смишљено како би се терет одбране пребацио са правог кривца на оног измишљеног. Тако онај на чијој страни стоји истина бива гурнут у дефанзиву бранећи се од клевета и лажи победника. Уз све то, победник себи присваја позицију некаквог моралног аторитета у који није исправно сумњати и у којег се несме сумњати. На сву срећу – ипак постоје и особе чврстог моралног интегритета чији умови нису затровани медијским и образовним процесима претакања лажи у истину! Ти људи су способни да сагледају једну ширу слику и укажу на то да се прави холокасут одвија управо над нашом белом расом! Они су ти који својим деловањем не дозвољавају да лажи победника постану истином побеђених. Сједињене Америчке Државе су те које ускраћују постојање белих народа, белих школа, белих суседстава, белих организација – и свега другог што је бело и што треба да помогну у очувању наше беле аријевске расе! Данас на сцени имамо невиђену медијску пропаганду која треба да одгоји последњу генерацију белих жена које ће предност дати расно мешаним браковима и нестанку потомства своје сопствене врсте! Ово је намерни, малициозни, прљави, покварени и перфидни геноцидни план које треба да нас одведе у наш нестанак! Прави морални ауторитет је увек и само увек на страни оних који се опиру геноциду,... оних који се повинују истини, правди и првом и највишем закону Природе, а то је – очување своје сопствене врсте по сваку цену!
Дејвид Лејн
Све док медији у свим својим аспектима успевају да тако малициозно (злонамерно) кривотворе моралне ауторитете у области политике и религије који учествују у уништавању, екстерминацији наше беле расе – ми ћемо и даље бити на сигурном путу нашег ишчезнућа. Све док Америка постоји као државно-политички инструмент, светски полицајац и батина дизајнирана од тих само - "изабраних" светских владара – постоји опасност за коначни ударац који ће проузроковати уништење наше расе. Зато сам одлучио да у овом кратком тексту разбијем ту лажну илузију тих двају "моралних" ауторитета (медија и Америке) јер је наша раса на путу да пређе и последњи корак који ће је одвести у нестанак и пад преко амбиса постојања. Молио бих Вас да ову декларацију пошаљете својим пријатељима, умножите је и поставите на што више места на интернету, а уколико је користите у неком свом тексту да јој не мењате садржај и да је оставите целом. То је због тога што сам је конципирао тако да изазове максималан ефекат, емоције и садржајну везу међу људима.
Декларација – У свим ратовима, окупацијама и револуцијама у којима је Америка учествовала, од грађанског рата унутар САД, па све до Кубе, Мексика, Панаме, Италије, Немачке (два пута), Јапана, Кореје, Вијетнама, Ирана, Либије, Босне и Србије,... и тако даље и тако даље – Сједињене Америчке Државе су криве за смрт најмање 200 милиона људи, од којих су 100 милиона били белци! У својој чврстој намери да уништи и измеша све расе, нације и културе – тако што ће их интегрисати, истопити, умиксати и на послетку редуковати многобројним ратовима – прави циљ САД који се крије иза свега тога је – уништење наше беле расе! Та црвено-бело-плава манијакална убилачка машина је путујући злочинац, мотор и оруђе за прави холокауст, геноцид и смрт наше расе којој нема равног у читавој историји. И као што увек бива победник увек оптужује побеђене борце за слободу и очување сопствених народа и сопствеен расе – да су они ти који су управо криви за геноцид и холокауст! Све то је смишљено како би се терет одбране пребацио са правог кривца на оног измишљеног. Тако онај на чијој страни стоји истина бива гурнут у дефанзиву бранећи се од клевета и лажи победника. Уз све то, победник себи присваја позицију некаквог моралног аторитета у који није исправно сумњати и у којег се несме сумњати. На сву срећу – ипак постоје и особе чврстог моралног интегритета чији умови нису затровани медијским и образовним процесима претакања лажи у истину! Ти људи су способни да сагледају једну ширу слику и укажу на то да се прави холокасут одвија управо над нашом белом расом! Они су ти који својим деловањем не дозвољавају да лажи победника постану истином побеђених. Сједињене Америчке Државе су те које ускраћују постојање белих народа, белих школа, белих суседстава, белих организација – и свега другог што је бело и што треба да помогну у очувању наше беле аријевске расе! Данас на сцени имамо невиђену медијску пропаганду која треба да одгоји последњу генерацију белих жена које ће предност дати расно мешаним браковима и нестанку потомства своје сопствене врсте! Ово је намерни, малициозни, прљави, покварени и перфидни геноцидни план које треба да нас одведе у наш нестанак! Прави морални ауторитет је увек и само увек на страни оних који се опиру геноциду,... оних који се повинују истини, правди и првом и највишем закону Природе, а то је – очување своје сопствене врсте по сваку цену!
Дејвид Лејн
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
ЈОШ УВЕК СЛОБОДНИ: Убијали Србе, палили српске куће
Тог 17. марта 2004. године више од 50.000 Албанаца, запаљена лажном вешћу од убиству дечака у реци Ибар, кренуло је на Србе. Почео је погром, страховит талас насиља који ће се заувек памти као “Кристална ноћ на Косову”, праћена сликом разуларене масе која навија, док човек на крову цркве манијачки, рукама и ногама, ломи крст са цркве Светог Илије у Подујеву. И победнички га баца на земљу.
Годишњица крвавог пира Албанаца на Косову
Река мржње и насиље зачас се разлила ка срединама где живе Срби. Са солитера јужне стране Ибра, који дели Косовску Митровицу, албански снајпериста је убио Боривоја Спасојевића (53) и Јану Тучев (36). Ка Чаглавици, српском месту надомак Приштине, кренуло је више хиљада Албанаца. Сличан сценарио и у Косову Пољу, Обилићу, Урошевцу, Ђаковици, Призрену… за два непуна дана Срби су били протерани из градова.
Убијено је 19 особа – осам Срба и 11 Албанаца, док се двоје Срба још воде као нестали. Повређене су 954 особе, међу њима 143 српске националности и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с Албанцима штитећи Србе и њихову имовину од напада.
Протерано је 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, а порушено је, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа, као и 35 православних цркава и манастира, међу којима 18 споменика културе. Ни 10 година касније за те злочине нико није одговаро. Деценију касније, број Срба је драстично смањен. На прсте се броје они који су се после албанских напада, пљачке и паљевина вратили у своје домове.
Рушили и светиње
До темеља су срушени манастир Девич код Србице и конаци манастира Светих Архангела код Призрена. У Призрену су изгореле и цркве Богородице Љевишке из 14. и Светог Ђорђа из 16. века. Уништене су и гробнице цара Душана у манастиру Светог Архангела, и Светог Јоаникија Девичког у манастиру Девич код Србице. Спаљена је и Призренска богословија, а оскрнављено десетине српских горбаља. Нестало је или оштећено више од 10.000 фрески, икона, одежди и других црквених реликвија.
(Вести)
Востани Сербио...
Тог 17. марта 2004. године више од 50.000 Албанаца, запаљена лажном вешћу од убиству дечака у реци Ибар, кренуло је на Србе. Почео је погром, страховит талас насиља који ће се заувек памти као “Кристална ноћ на Косову”, праћена сликом разуларене масе која навија, док човек на крову цркве манијачки, рукама и ногама, ломи крст са цркве Светог Илије у Подујеву. И победнички га баца на земљу.
Годишњица крвавог пира Албанаца на КосовуРека мржње и насиље зачас се разлила ка срединама где живе Срби. Са солитера јужне стране Ибра, који дели Косовску Митровицу, албански снајпериста је убио Боривоја Спасојевића (53) и Јану Тучев (36). Ка Чаглавици, српском месту надомак Приштине, кренуло је више хиљада Албанаца. Сличан сценарио и у Косову Пољу, Обилићу, Урошевцу, Ђаковици, Призрену… за два непуна дана Срби су били протерани из градова.
Убијено је 19 особа – осам Срба и 11 Албанаца, док се двоје Срба још воде као нестали. Повређене су 954 особе, међу њима 143 српске националности и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с Албанцима штитећи Србе и њихову имовину од напада.
Протерано је 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, а порушено је, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа, као и 35 православних цркава и манастира, међу којима 18 споменика културе. Ни 10 година касније за те злочине нико није одговаро. Деценију касније, број Срба је драстично смањен. На прсте се броје они који су се после албанских напада, пљачке и паљевина вратили у своје домове.
Рушили и светиње
До темеља су срушени манастир Девич код Србице и конаци манастира Светих Архангела код Призрена. У Призрену су изгореле и цркве Богородице Љевишке из 14. и Светог Ђорђа из 16. века. Уништене су и гробнице цара Душана у манастиру Светог Архангела, и Светог Јоаникија Девичког у манастиру Девич код Србице. Спаљена је и Призренска богословија, а оскрнављено десетине српских горбаља. Нестало је или оштећено више од 10.000 фрески, икона, одежди и других црквених реликвија.
(Вести)
Востани Сербио...
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Политичке странке
.png)
Политичке странке сусрећемо само у демократијама. Ово има и своје теоријско оправдање. Политичке странке јесу организације које се боре за своја мишљења о разним проблемима у држави и друштву и које имају за циљ да доласком на власт та своја политичка мишљења и остваре. Како демократија допушта да људи по истом, друштвеним и државним проблемима имају различита мишљења то из овога произилази и могућност па са демократског гледишта и оправданост за постојање различитих политичких странака. Сама чињеница што демократија рачуна са различитим политичким мишљењима својих грађана показује да она не рачуна са истином која је једна. Демократија се и не труди да до истине дође по своме основном принципу па поштује мишљење већине, које може са истином да нема никакве везе.
Чим демократија своје одлуке не доноси на основу истине, која је једна, већ на основу мишљења, која могу бити различита, подела људи по мишљењима је сасвим природна, па и појава политичких странака са различитим програмима. Постојање политичких странака у једној заједници, у којој владају демократска схватања, јесте, дакле, логичка последица основног става демократије која се на раскрсници, да ли за истином или већином, определила за већину. Политичке странке, као ни њихова мати, демократија, у своме веровању већини чак се и не питају шта може да буде у животу предмет мишљења а шта не може и не сме да буде. Јасно је свакоме, на пример, да не може бити предмет мишљења питање у коме је са сигурношћу позната истина. Не може бити предмет нашег мишљења и пребројавања да ли је два и два равно четири или пет, јер је у природи два и два четири па допадало се то нама или не. Истина пред човека иступа диктаторски и не допушта никакво погађање. А ако човек неће да упозна истину, већ своје кораке предузима на основу својих површних и непроверених мишљења, успех неће доћи, па ма какви се напори чинили. Због тога је демократија као систем управљања народима неефикасна јер до успеха, или не долази у опште, или долази случајем, после многих лутања. А људска заједница нема интерес да остваривање својих циљева препушта лутању и случају: интерес је и заједнице и њених појединаца да се остварење циљева извршује са што већом сигурношћу и уз уштеду сваког узалудног напора.
Србија од 1903. до 1914. године била је демократски уређена држава коју су водиле политичке странке. Србија је у томе периоду показала изванредну старалачку снагу, одакле наше присталице демократије изводе закључак да је демократија у стању да покаже изванредне стваралачке способности, па да и на површину избаци људе великих државничких способности, као што је, на пример, био Никола Пашић и неколико његових великих политичких савременика. Ваља запазити да и овде, они који нам тако говоре, рачунају на нашу површност да ћемо њихово мишљење прихватити без тражења истине. А истина је овде следећа: Није Николу Пашића и велике државнике у српском народу његове савременике створио демократски режим после 1903. године у Србији, већ су Никола Пашић и његови другови донели Србији демократски режим. Њих саме, створило је, пак, и формирало сурово време у коме је српски народ живео до 1903. године. Демократија од 1903. до 1918. године дала нам је у политици углавном оне људе које смо после гледали на политичкој арени после 1918. године, а које у већини случајева и данас гледамо. Према томе, није заслуга демократије и њених изабраника велика стваралачка снага Србије од 1903. до 1918.године, већ су елементи ове стваралачке снаге створени раније. Тако је Бог свет створио да узрок и последице не постоје истовремено: узрок увек претходи последицама.
Потреба за постојањем политичких странака, теоријски се правда још и тиме, што заступајући и претпостављајући различита гледишта по друштвеним проблемима, оне дају могућност и грађанима да се по својим гледиштима групишу и тиме уједињени боље омогуће утицај овог гледишта на управу државом и ток државних послова. Претпоставка за овакво схватање потреба за политичким странкама јесте то, да су сви грађани у друштву политички свесни, и да се сваки грађанин, пре него што у једну политичку странку уђе, претходно упозна са програмима свих странака, јер само тако му је могуће да изабере баш ону странку чији програм његовим гледиштима најбоље одговара. У стварности бива сасвим обрнуто: људи не само што се не труде да упознају програме свих странака, него су ретки они који познају програм странке у коју су већ ушли и за коју су се определили на основу свих других разлога, само не на основу програмских разлика са осталим странкама. Људи не улазе у политичке странке са својим готовим политичким схватањима, него странке тек имају за задатак да израде политичка гледишта својих чланова и пријатеља. А како је демократија услов за слободно постојање политичких странака, то странке почињу политичко васпитање својих присталица тиме што у њима учвршћују демократска политичка и социолошка схватања, чије смо негативне особине за учвршћење људских заједница већ упознали.
Због тога је Збораш противник политичких странака, јер их сматра у идеолошком погледу, а то значи без других многобројних грехова која овде нисмо поменули, негативним социолошким чиниоцем у заједници.
Милосав Васиљевић
Милосав Васиљевић је био инжењер. Познат је као Комесар привреде у Влади Народног спаса Милана Недића. Био је доцент на Универзитету у Београду, а једно време и директор Београдског сајма. За време прогона "ЗБОР"-а (чији је члан био) од стране владе Цветковић-Мачек, међу првим ухапшенима је био и Милосав Васиљевић. И он је, са осталима, недељама држан у затвору а да није изведен пред суд. После слома Југославије, априла 1941. године, стаје на чело Комесаријата привреде у Комесарској управи, у коме су била уједињена министарства привреде и шума и руда. Умро је у Аргентини а опело му је одржано у цркви светог Саве у Буенос Ајресу. Опело је извршио руски свештеник отац Јован. Сахрањен је у гробљу Шарутеј у Буенос Ајресу.
Борба 14
Политичке странке сусрећемо само у демократијама. Ово има и своје теоријско оправдање. Политичке странке јесу организације које се боре за своја мишљења о разним проблемима у држави и друштву и које имају за циљ да доласком на власт та своја политичка мишљења и остваре. Како демократија допушта да људи по истом, друштвеним и државним проблемима имају различита мишљења то из овога произилази и могућност па са демократског гледишта и оправданост за постојање различитих политичких странака. Сама чињеница што демократија рачуна са различитим политичким мишљењима својих грађана показује да она не рачуна са истином која је једна. Демократија се и не труди да до истине дође по своме основном принципу па поштује мишљење већине, које може са истином да нема никакве везе.
Чим демократија своје одлуке не доноси на основу истине, која је једна, већ на основу мишљења, која могу бити различита, подела људи по мишљењима је сасвим природна, па и појава политичких странака са различитим програмима. Постојање политичких странака у једној заједници, у којој владају демократска схватања, јесте, дакле, логичка последица основног става демократије која се на раскрсници, да ли за истином или већином, определила за већину. Политичке странке, као ни њихова мати, демократија, у своме веровању већини чак се и не питају шта може да буде у животу предмет мишљења а шта не може и не сме да буде. Јасно је свакоме, на пример, да не може бити предмет мишљења питање у коме је са сигурношћу позната истина. Не може бити предмет нашег мишљења и пребројавања да ли је два и два равно четири или пет, јер је у природи два и два четири па допадало се то нама или не. Истина пред човека иступа диктаторски и не допушта никакво погађање. А ако човек неће да упозна истину, већ своје кораке предузима на основу својих површних и непроверених мишљења, успех неће доћи, па ма какви се напори чинили. Због тога је демократија као систем управљања народима неефикасна јер до успеха, или не долази у опште, или долази случајем, после многих лутања. А људска заједница нема интерес да остваривање својих циљева препушта лутању и случају: интерес је и заједнице и њених појединаца да се остварење циљева извршује са што већом сигурношћу и уз уштеду сваког узалудног напора.
Србија од 1903. до 1914. године била је демократски уређена држава коју су водиле политичке странке. Србија је у томе периоду показала изванредну старалачку снагу, одакле наше присталице демократије изводе закључак да је демократија у стању да покаже изванредне стваралачке способности, па да и на површину избаци људе великих државничких способности, као што је, на пример, био Никола Пашић и неколико његових великих политичких савременика. Ваља запазити да и овде, они који нам тако говоре, рачунају на нашу површност да ћемо њихово мишљење прихватити без тражења истине. А истина је овде следећа: Није Николу Пашића и велике државнике у српском народу његове савременике створио демократски режим после 1903. године у Србији, већ су Никола Пашић и његови другови донели Србији демократски режим. Њих саме, створило је, пак, и формирало сурово време у коме је српски народ живео до 1903. године. Демократија од 1903. до 1918. године дала нам је у политици углавном оне људе које смо после гледали на политичкој арени после 1918. године, а које у већини случајева и данас гледамо. Према томе, није заслуга демократије и њених изабраника велика стваралачка снага Србије од 1903. до 1918.године, већ су елементи ове стваралачке снаге створени раније. Тако је Бог свет створио да узрок и последице не постоје истовремено: узрок увек претходи последицама.
Потреба за постојањем политичких странака, теоријски се правда још и тиме, што заступајући и претпостављајући различита гледишта по друштвеним проблемима, оне дају могућност и грађанима да се по својим гледиштима групишу и тиме уједињени боље омогуће утицај овог гледишта на управу државом и ток државних послова. Претпоставка за овакво схватање потреба за политичким странкама јесте то, да су сви грађани у друштву политички свесни, и да се сваки грађанин, пре него што у једну политичку странку уђе, претходно упозна са програмима свих странака, јер само тако му је могуће да изабере баш ону странку чији програм његовим гледиштима најбоље одговара. У стварности бива сасвим обрнуто: људи не само што се не труде да упознају програме свих странака, него су ретки они који познају програм странке у коју су већ ушли и за коју су се определили на основу свих других разлога, само не на основу програмских разлика са осталим странкама. Људи не улазе у политичке странке са својим готовим политичким схватањима, него странке тек имају за задатак да израде политичка гледишта својих чланова и пријатеља. А како је демократија услов за слободно постојање политичких странака, то странке почињу политичко васпитање својих присталица тиме што у њима учвршћују демократска политичка и социолошка схватања, чије смо негативне особине за учвршћење људских заједница већ упознали.
Због тога је Збораш противник политичких странака, јер их сматра у идеолошком погледу, а то значи без других многобројних грехова која овде нисмо поменули, негативним социолошким чиниоцем у заједници.
Милосав Васиљевић
Милосав Васиљевић је био инжењер. Познат је као Комесар привреде у Влади Народног спаса Милана Недића. Био је доцент на Универзитету у Београду, а једно време и директор Београдског сајма. За време прогона "ЗБОР"-а (чији је члан био) од стране владе Цветковић-Мачек, међу првим ухапшенима је био и Милосав Васиљевић. И он је, са осталима, недељама држан у затвору а да није изведен пред суд. После слома Југославије, априла 1941. године, стаје на чело Комесаријата привреде у Комесарској управи, у коме су била уједињена министарства привреде и шума и руда. Умро је у Аргентини а опело му је одржано у цркви светог Саве у Буенос Ајресу. Опело је извршио руски свештеник отац Јован. Сахрањен је у гробљу Шарутеј у Буенос Ајресу.
Борба 14
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Само нека модератори склањају постове које им неодговарају.
