Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

О мржњи



Србин је, извесно од свих народа на Истоку најмање склон мржњи. Не мрзи ни један народ око себе. Ако уопште мрзи то је онда свог суседа, каквог Србина преко улице, или оног Србина на горњем спрату, или оног Србина на доњем спрату.
Турци су оборили његову средњовековну државу, рушили његове куће и цркве, одводили у ропство његове жене и децу, и чак многе продавали на пазару. Међутим Србин и данас не одриче Турчину чак ни оне сјајне врлине које овај никад није ни имао. И Хрвата је сматрао својим братом! Не мрзи ни Бугаре који су увек били пријатељи његових непријатеља, и увек ишли да се на његов рачун усреће и порасту, не приближивши се ни људима своје православне вере ни људима свога словенског племена, ни људима своје туркоманско-уралске расе. Србин никад није престао да и њега сматра братом, не задовољавајући се да га зове бар рођаком. Протерао је једног свог краља, краља Милана, зато што је овај био дигао руку на Бугаре, у једном рату који је био бар политички разумљив.
Овај недостатак отрова Србину, отрова који је, међутим, природа дала и најлепшим биљкама, чини Србина више слабим него јаким. Јер доброта често ослаби човека више него злоћа. Историја Срба нема ни једне странице мржње и фанатизма. Никад у старој држави Србин није знао ни за верске ратове, ни за инквизиције, ни за Вартоломејске ноћи, ни за суђење тортурама. Бар у историји и у народним песмама нема никаква помена о таквим начинима, којима се, међутим, Средњи век служио скоро по свим хришћанским земљама.

Јутра са Леутара - Јован Дучић

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Списак 30 највећих издајника и србомрзаца међу јавним личностима!

Српски народни покрет НАШИ обавештава јавност да је објавио списак 30 највећих србомрзаца и издајника међу јавним личностима.

Циљ објављивања овог списка јесте указивање јавности на све оне који у друштвено-културном простору Србије некажњено шире говор мржње према српском народу и чине тешка кривична дела дискриминације и ширења верске, националне и етничке мржње и нетрпељивости, а никада до сада нису изведени пред лице правде.

Највећи број међу њима је директно финансиран од стране САД-а и других западних држава кроз различите фондације и обавештајно-невладине структуре, али су често њихови отворено антисрпски пројекти финансирани и од саме државе.

СНП НАШИ на овај начин жели да им поручи да никако не могу преварити српски народ без обзира што уживају заштиту свих проевропских режима у последњих деценију и по, те да их раскринка као интелектуални отпад и квази-културне делатнике који су заједно са остатком политичког муља испливали на површину у послератној Србији.

СПИСАК 30 НАЈВЕЋИХ СРБОМРЗАЦА И ИЗДАЈНИКА МЕЂУ ЈАВНИМ ЛИЧНОСТИМА

Мирјана Карановић – некада позната глумица, а сада промотер антисрпских филмова, квази-културе и геј идеологије. Снимила филм о силованој муслиманки и узела учешћа у том пројекту који као и низ других сличних пројеката за циљ има да у јавности створи утисак о Србима као дивљацима и геноцидном народу. Ова глумица је активна као геј лобиста и бесрамни је носилац титуле „геј икона“. Један од симбола послератне квази-културе у Србији.

Никола Ђуричко – глумац који је зарад мало славе жртвовао своју каријеру у филму Анђелине Џоли „Земља крви и меда“ у којем се почетак рата у Босни и Херцеговини бесрамно фалсификује приказујући Србе као терористе и заташкава чињеница да је рат отпочео пуцњавом на младенце испред Српске православне Цркве. У филму су Срби представљени као ратни злочинци који силују муслиманке, што је још једна у низу неистина коју су формирали западни медији како би Срби били осуђени као геноцидан народ. Овом уметнику посвећеном „развоју уметничких духовних вредности“, овакав бесрамни неморал није сметао. Генерала Ратка Младића при томе назива „ружним убицом“, а сви који не подржавају геј параду за Ђуричка су „фашисти“. Један од симбола послератне квази-културе у Србији.

Горан Марковић – режисер који кроз своје филмове увек представља Србе као ратне злочинце и српски народ као геноцидан. Један од прозападних примитаваца, јефтини фалсификатор историјских чињеница и утемељивач послератне квази-културе домаћих простора.

Светислав Басара – књижевник, алкохоличар и пљувач свега што има у префиксу „српски“, велики обожавалац Александра Вучића од када су изашли на насловној страни Новог Магазина како се рукују уз заједничку поруку „Промена свести Срба биће најтежи посао“, чиме је Александру Вучићу и званично дао подршку и идентитет „европејца“. Један од симбола послератног квази-интелекта у Србији.

Јелена Карлеуша – симбол квази-културе данашње Србије. Имала је више иступа у јавности где је давала подршку геј паради, а хомосексуалци су јој били и гости на концерту. Често пљује по СПЦ, српској култури и српском народу. Велики фан ЛДП-а и Демократске странке. Користи медијски простор за промоцију антихришћанских идеологија, квази-политичких ставова и шири говор мржње према српској националној идеји. Једна од најомраженијих јавних личности у српском народу.

Биљана Србљановић – у народу позната као драмска списатељица и кокаински зависник. Од окорелог националисте постала је заштитник „грађанске Србије“, промотер америчке НАТО демократије и поборник паланачких погледа на „западни свет“, борац за права ЛГБТ популације. Залаже се за сорошевски тип отвореног друштва, мењање друштвене свести код Срба и кроз јавне наступе често се на највулгарнији начин односи према српском народу, цркви, српским великанима, итд. Реализовала позоришни пројекат о Гаврилу Принципу који је финансиран од стране аустријских фондација са све премијером у Бечу, а који за циљ има да замагли једноставну истину о Францу Фердинанду као окорелом диктатору и окупатору српског народа. Један од симбола послератног квази-интелекта и примитивизма у Србији.

Миша Бркић – велики поклоник Џорџа Сороша са којим се састајао у више наврата, дописник Гласа Америка, а у каријери био уредник више дневних листова и магазина. Увек непријатељски окренут према патриотским покретима и странкама, и уопште националној идеји, док здушно подржава ЕУ, НАТО и ММФ. Познат као русофоб и еврофанатик, а у јавности се говорило и да је припадник одређених масонских ложа. Један од симбола квази-интелектуалне елите послератне Србије.

Јован Бајфорд – социјални психолог чија је ужа специјалност блаћење лика и дела Светог Владике Николаја Велимировића, којег оптужује за антисемитизам и антиевропејство. Кроз текстове често говори о опасности српског национализма и његове везе са СПЦ. Симбол квази-интелекта и паланачке свести у односу на „западни свет“.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Горчин Стојановић – интелектуалац (провинцијалац) из круга двојке чувен по млаћењу празне сламе и по реченици „да се више грози провинције него лошег живота“, а провинција за Горчина представља све што има „мирис тамјана“, парохијални начин мишљења… Очаран и опијен западом са видним комплексом „америчке жваке“ и „киндер јајета“. Један од симбола послератне квази-културе у Србији и говора мржње према српској нацији и српском национализму.

Жарко Кораћ – осведочени србомрзац који годинама оптужује српски народ за измишљене геноциде широм СФРЈ, док је изјавио „да Србија не треба да се бави злочинима НДХ, јер Хрватска није њена наследница“. Овај политички шарлатан је у јавности такође познат и као геј лобиста и заговорник одржавања геј парада.

Латинка Перовић - идеолог и заштитник квази-елите која себе представља „модерном, грађанском и европском Србијом“. Умишљени борац против непостојећих категорија попут „великосрбијанског национализма“ и „антиевропске идеологије“. Као главног кривца за ратове 90-их оптужује државу Србију, САНУ, СПЦ и српске интелектуалце. Велики заговорник независног Косова. Интелектуални отпад послератне Србије.

Борка Павићевић – једна од активисткиња и србомрзаца на платној листи Џорџа Сороша и разних фондација, испостава страних обавештајних служби. Велики борац против „српског национализма и СПЦ“, а као шиптарски лобиста у Београду је организовала изложбу слика шиптарског терористе Адема Јашарија. Као подршку организаторима Геј параде организовала срамну изложбу фотографија на којој су Господ Исус Христос и православни светитељи приказани као хомосексуалци. Као вишеструки плаћеник страних структура у Србији, ужива заштиту свих проевропских режима и никада није изведена пред лице правде. Једна од најомраженијих особа у српском народу.

Бранко Радун – самозвани политички аналитичар, који када није успео да се пробије у националним интелектуалним круговима, а одмах по настанку СНС најпре преко свог сајта „ВИДОВДАН“ постаје њихов лобиста, а затим и у својим јавним наступима подржава Александра Вучића и политичку корупцију „бриселског споразума“. Режимски кловн.

Драгомир Анђелковић – колега Бранка Радуна, квази- аналитичар који је увек ту да обавља прљаве послове (политичке анализе) у корист Александра Вучића и СНС-а. Спада у слој најопаснијих марионета који патриотизам своде на „салонски национализам“ и тако омогућавају антисрпским идеологијама кредибилитет. Миљеник свих проевропских режима.

Петар Луковић – некада пит бул другосрбијанског новинарства који је гризао све без икаквог пардона, а сада сијамска маца Александра Вучића која на свом интернет порталу Е-новине пише хвалоспеве свом вољеном лидеру. Несметано шири најгрубљи и најотворенији говор мржње према Србима, православљу и српској култури, док као симбол антисрпског квази-културног естаблишмента ужива заштиту свих проевропских режима и никад није позван на кривичну одговорност због ширења говора мржње и распиривања верске, националне и етничке нетрпељивости и мржње.

Владимир Арсенијевић – књижевник који је стекао славу деведесетих пљувањем по режиму Слободана Милошевића, а и свему што је српско, паралелно фанатично величајући „запад“. Чувена изјава „Србија је данас тужна, заостала, десничарска, паланачка државица, ксенофобична, неповерљива, дозлабога конзервативна, скучене, таблоидске свести, дезоријентисана изнад свега понекад се чини да из овог ковитлаца.заиста нема правог излаза.“ Један од квази-интелектуалаца са израженим комплексом ниже вредности у односу на „запад“.

Веран Матић – симбол екстремног антисрпског новинарства, велеиздајничке политике и ширења говора мржње према Србима. Дуги низ година врши тешка кривична дела и антисрпску медијску кампању преко националне фреквенције коју има Б92. Заштићени медвед свих европских режима. Преко своје телевизије водио је и води кампање за независност Косова, Србе представља као геноцидан народ који је крив за злочине широм бивше СФРЈ, водећи геј лобиста, један од миљеника америчке амбасаде, вишеструки страни плаћеник. Путем Б92 је извршио низ кривичних дела ширења говора мржње и распиривања верске, националне и етничке нетрпељивости и мржње, али никад није позван на одговорност. Вулгарност говора мржње према српској култури, српском идентитету и историји је достигао врхунац пљувањем лика и дела, сада блаженопочившег, патријарха Павла.

Наташа Кандић - симбол за послератну велеиздајничку клику у Србији. Страни агент, дугогодишњи сарадник Џорџа Сороша, западних фондација и америчке администрације од којих добија новац за лажна прикупљања и објављивања материјала о ратним злочинима на простору бивше СФРЈ које су наводно починили Срби. Током рата на Космету 1999. године, одлазила је и доносила фалсификоване доказе који су касније коришћени на суђењима оптуженим Србима за ратне злочине на просторима Косова и Метохије. Наташа Кандић је била почасни гост на седници скупштине лажне државе Косово када је проглашена независност од Србије. Постоји цео низ тешких кривичних дела која је починила, али никад није изведена пред лице правде. Једна од најомраженијих особа у српском народу.

Иван Вејвода – најплаћенији амерички агент који финансира и координира пројекте изградње и јачања независног Косова и први човек за спровођење програма Балкан Траст фор Демокраси који је у власништву Сједињених Америчких Држава управљан под буџетом америчке државне агенције УСАИД. Редовно предаје рапорт америчким конгресменима и то истиче у својим биографијама. Од петооктобарског ЦИА преврата 2000. године наставља сарадњу са америчким обавештајним и политичким круговима све до данашњег дана.

Срђа Поповић – страни агент, некадашњи саветник покојног Зорана Ђинђића и један од вођа организације ОТПОР коју је основала ЦИА ради рушења режима Слободана Милошевића. Већ у првим годинама после успешне реализације ЦИА пројекта 5. октобра 2000. године бива ангажован од Стејт департмента и учествује у државним превратима у другим земљама, а од 2004. године оснива организацију КАНВАС која је наставља да ради за америчке обавештајне службе и преко које се организују насилне револуције у свим земљама које се не слажу са политиком САД. Поповић је један од најуспешнијих индоктринираних агената америчких обавештајних служби, а награђен је од стране светских моћника и целим острвом на Малдивима које му је предато у власништво. Вишеструки плаћеник страних обавештајних служби и западних фондација.

Теофил Панчић – заговорник квази-политичких теорија и промотер паланачких перцепција „западног света“. Један од најистакнутијих међу београдским политички ангажованим новинарима који сваку националну идеју проглашавају фашистичком, док прави неофашизам оличен у НАТО алијанси промовишу као демократске модерне обрасце цивилизованог понашања.

Соња Бисерко – Србију представља као „бастион мрака“, а Србе као „патолошке убице и злочинце“. Поносна је власница хрватског пасоша и за потребе Хрватске амбасаде прикупља податке како би Срби били оптужени за ратне злочине. Велики заговорник „независног Косова“ и сарадник невладиних организација иза којих стоје шиптарски нарко картели. Добијала новац од Џорџа Сороша са којим се више пута и састајала. За време бомбародвања Србије од стране НАТО пакта позивала на убијање цивила. Једна од најомраженијих особа у српском народу.

Миљенко Дерета – један у низу страних агената и поборника паланачке идеологије комплекса ниже вредности према „западном свету“. Плаћеник низа страних невладиних организација, аустријских фондација и Џорџа Сороша са којим се и лично састајао. Лобиста политике признавања независног Косова и поборник велеиздајничких марионетских квази-политичких ставова. Чувен по изјави „да је већина Срба ксенофобично“. Спада у круг невладиних активиста који подржавају „геј параду“. У јавности се често истиче као русофобни политичар и здушно подржава ЕУ и НАТО, као и неонацистичке теорије неолиберализма.

Јелена Милић – директор центра за евроатлантске студије, позната као НАТО лобиста који подржава бомбардовање Србије 1999. године под оправдањем да је „на други начин било немогуће спречити злодела која је чинио Милошевићев режим од 1998. до 1999. на Косову“. Позната и као геј лобиста и плаћеник евроатлантских, западних и америчких фондација. Каријеристички интелектуални отпад послератне Србије.

Мирко Ђорђевић – самозвани верски аналитичар који је познат по нападима на СПЦ. Тотални лаик и непознавалац православне теологије и хришћанства уопште који произвољно тумачи Црквене Каноне, по обичају како је тумачио статут Савеза Комуниста. Монахе на Светој Гори и Светог владику Николаја Велимироваића је називао нацистима и антисемитима. Подржава одржавање геј парада и ЛГБТ популацију, као и улазак Србије у ЕУ. Један од симбола послератног квази-интелекта.

Србијанка Турлајић – професорка , борац за „људска права“ и пут Србије ка Европи. Била активни члан организације ОТПОР коју је основала и финансирала ЦИА. Залаже се за амерички концепт „грађанских права“ који подразумева геј параде, рушење институције породице и уништење патријархалног друштва. Један од истканутих београдских промотера паланачке перцепције „западног света“. У интервјуу за дневни лист БЛИЦ рекла да „подржава оно што је Вучић урадио са Косовом“, мислећи на потписивање противуставног Бриселског споразума.

Милован Дрецун – војни новинар и политички аналитичар и коментатор, бранитељ Косова и Метохије, писац више књига које су величале херојство српске војске на КиМ током рата 1999. године. Сада издајник и политичка фукара која се зарад бољег живота учланила у СНС, један од учесника издаје КиМ и потпсивања Бриселског споразума. Један од симбола велеиздајничке клике окупљене око Српске напредне странке.

Ненад Љ. Стефановић – симбол проевропског новинарског ругла који је врхунац достигао у току предизборне кампање за парламентарне изборе 2014. године у којој је кршећи закон и са циљем улагивања проевропском режиму брутално блокирао све патриотске странке и спречио гостовање представника странака које су у јавности профилисане као патриотске у емисијама РТС-а, иако је имао законску обавезу да омогући свима исти третман. Човек који је јавни сервис Србије претворио у порно канал владајућих партија, а уређивање изборног програма предао у руке америчких обавештајно-невладиних структура.

Светлана Лукић – један од симбола екстремистичког србомрзачког говора мржње. Пљувач свега што је српско и поборник америчких НАТО вредности и геј идеологија, поклоник Реганове нарко-демократије и промотер примитивизма оличеног у комплексу ниже вредности према „свету запада“. Путем сајта Пешчаник већ дуги низ година некажњено шири говор мржње према српском народу. Вишеструки плаћеник западних фондација и обавештајно-невладиних структура.

Небојша Крстић – симбол послератног квази-интелекта у Србији. Некадашњи члан поп бенда „Идоли“ који је постао „играч“ на маркетиншком тржишту Србије по принципу трговине политичким утицајем одмах по доласку његовог пријатеља Бориса Тадића на власт којем је био и лични саветник. Ситни каријериста, умишљени интелектуалац и отворени заговорник независног Косова, а до које мере иде политичко шарлатанство дотичног показује чињеница што је својевремено предлагао српској фудбалској репрезентацији да играју утакмицу са репрезентацијом Косова.

Један од симбола велеиздајничког режима Бориса Тадића и велеиздајничке плаћеничке клике окупљене око некадашње Демократске странке за коју је доказано – на основу извештаја, изјава и саопштења Стејт департмента, фондације НЕД, организација ИРИ и НДИ, обавештајних служби ЦИА и ФБИ, као и Викиликс депеша – да је та странка плаћенички политички сервис Стејт департмента у Србији.

(СНП Наши)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Значај свести


Неразвијеност свести о припадности нацији доводи до катастрофалних последица и самоуништења једног народа. Најпотреснија чињеница овог типа јесте да је србски народ један од аријевских народа који своју националну и расну свест једва да има. Ми Срби смо јако поводљив народ. Кроз историју се види и наш пркос, и наш инат, који су нас коштали често бројних невиних жртава.

Срби су народ словенског расног огранка велике аријевске расе, тачније њеног динарског под-типа. Србска деца се нису томе учила, или јесу али на неправилан, и не довољно јасан и чврстог става начин. Стога данас у Србији србска омладина под србску културну баштину сврстава и циганска дивљања, и муслиманске наказне фолклорне мотиве, и мноштво других несрбских примеса у србској култури. Али, највећим делм србска омладина се несвесно, некад и свесно, одриче србске крви, језика, вере и писма, и тако постаје лоша копија дегенерисане јудеофилне америчке омладине. Пошаст демо(но)кратије и либералног капитализма није једини разлог зашто србска омладина пропада под утицајем мултикултурализма. Комунизам је радио свесно на томе да србска омладина изгуби своју свест о припадности србском народу, док је у исто време, на другом крају масонске ујдињене геноцидне земље потприливала националне снаге и јачала усташтво и шиптарски сепаратизам. Срби су били неспремни за обрачун са хордама џихадиста, усташа и нео-качачких формација широм земље. Такође је и Америка под јеврејским патронатом сервирала србским домовима телевизију и њен огавни програм који промовише искључиво неморал, безбожје и сатанизам Запада. Финансирала је и демо(но)коратски преокрет 5. октобра, и велеиздајнике које данас слави слуђена србска омладина - Зорана Ђинђића, Вука Драшковића, и осталу белосвестку антисрбску банду. Већ збуњен, србски народ, мешавином комунизма и гибаничарства ствара отров за србски истински национализам, који прерастао у језиви шовинизам према другим аријевским народима Европе. Срби нису видели шуму од дрвета - нису успели да препознају непријатеља са брадом, зулуфима и грозним носем, и умом пуним болесних талмудских начела за уништење аријевских народа. Тако су Јевреји, финансирајући србску пропаст уништили србску националну и расну свест! Исте марионете које су дошле на власт 5. октобра, владају и данас. Насељавају цигане, исељавају Србе, суде србским херојима, пљују Православље, уводе раскол у Цркву и сатиру Србство на све могуће начине. Зато је србска национална и расна свест данас на тако јадном нивоу, а без ње србски народ засигурно нестаје са лица Земље!


Легионар

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

РАДОМИР БАТА ПОЧУЧА: Зашто “Жене у црном“ не протестују у Загребу, због злочина “Олује“?
Сви они који не могу да формирају своје мишљење у светлу медијског спиновања и жонглирања изразима “европске вредности“, ако не знају због чега сам написао тај статус – нека сад добро читају:

-Ни једна држава, нација – која има достојанства, поноса и која цени жртву палих бораца за одбрану земље, не би и не дозвољава било какве перформансе који апсолутно значе само провокацију и сипање на рану соли. Зато сам био, јесам, и бићу против ниподаштавања жртви мојих ратника и пљувања по њиховим сенима.

Зашто “Жене у црном“ не протестују у Загребу, због злочина “Олује“ и “Бљеска“, када су прогнали Србе и етнички очистили Крајине? Не смеју, јер Хрвати имају подршку католичанства, европских мешетара, и спалили би их одмах тамо на тргу Бана Јелачића.

Само се Србима спочитава нешто што је свима дозвољено – право на понос, самопоштовање, почаст и чување успомене на времена борбе за опстанак.

Каже Јанковић, заштитник права грађана: „У Србији није дозвољено позивати на линч и на насиље. Неки људи су очигледно помислили да се Србија вратила у неко ружно време, није Србија увек таква била, био је то један период у нашој историји, и зато је сада време да им се каже – не“…

Тај период, Јанковићу, ти си јурио сојке по Београду, испијао вино можда у “Хајату“, док су мене и моју браћу гризли комарци, зујале оловне пчеле око главе, а смрад трулог меса поклане нејачи се ширио опустелим селима. Тада смо исто били наивци, па је један Антон Тус, из врха ЈНА одлетео авионом на место генерала ХВО. Тада смо водили битку на више фронтова, и наравно да смо били параноични, јер је то био предуслов за опстанак.

И сада се, моји Срби, води битка за опстанак.

Знам да ћу страдати, и не бринем се много око тога. Мој отац је два пута избеглица у сопственој земљи. Први пут га је спасила Диана Будисављевић са још 12 хиљада деце испод усташких ножева из логора смрти, а други пут је успео на једвите јаде да избегне Алијине јуришнике. Мог деду и пола очеве фамилије су побиле усташе, у крвавом пиру на Крушковачама.

У генима ми је воља за борбом против зла, а над Србијом се надвило зло, само се форме рата мењају. Сада вас поробљавају новцем, куповином територије, дипломатским уценама и потплаћивањем, прањем мозга и скретањем пажње.

Био сам и бићу за приближавање Русији, одбацивање зла Европске Уније, за трајну ЗАБРАНУ свих НВО које се финансирају из ЕУ и Америке, као што је и лидер слободног света Владимир Путин урадио. Ја сам за поносну и економски и војно јаку државу Србију. Ја сам за хапшење свих оних који су се усудили да краду од вас и уста ваше деце, заплену имовине и враћање законитим власницима.

(Преузето са фејсбук астранице: Радомира Бате Почуче)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Која је цена косовске издаје


(Никола Влаховић)

Данашње генерација Срба никако не би смела да опросте велеиздају коју су починили властодршци у Србији, одричући се Косова и Метохије, као дела своје државне територије. Захваљујући тој велеиздаји, САД су, као главни подстрекач разбијања Србије, добиле и оно што нису могле добити ни после Другог светског рата у Немачкој, након уласка савезничких трупа у ову земљу, а то је потпуно гажење сваког облика суверености.

Уз обилату помоћ уцењених, поткупљених и на све спремних српских министара, окупација дела Србије обављена је лако и брзо, онако како се ни највећи српски непријатељи нису надали. Европски парламент је подигао заставу самопроглашене републике Косово, а почетком јануара 2014. године, у Београду, ЕУЛЕКС-у су предате и катастарске књиге косовских општина. Колика је цена овакве издаје српских националних и државних интереса?

Почетком јануара месеца 2014. године, у београдском „Сава центру“, у тишини, тако рећи, испред носа целокупној српској јавности, представници Владе Републике Србије на челу са Александром Вулином, предали су шефу ЕУЛЕКС-а Самуелу Жбогару скениране катастарске документе за више општина на Косову. Директор Републичког геодетског завода Зоран Крејовић предао је Жбогару (а он албанским властима у Приштини!) чак 37.000 скенираних докумената!

Био је то чин безусловне капитулације, нешто још горе од онога што је 1999. године у Куманову било названо „техничким споразумом“. Шеф ЕУЛЕКС-а је „дао реч“ да ће у новој албанској држави Србима бити омогућено да остваре своја имовинска права, само под условом да катастарске књиге буду предате албанским властима. И то је учињено, на скоро свечан начин!

Лажући свесно српску јавност, Вулин је том приликом рекао да ће „…од данас постојати поуздана катастарска евиденција, што ће помоћи Србима у њиховој борби да све у области права, поседовања, лакше и брже решавају“.

Искуства са катастрима на Косову у последњих десет година јасно говоре да је српска имовина брутално избрисана, отета (ако није могло друкчије, „случајно“ би у појединим општинама изгореле катастарске књиге). Срећом, Србија их је до овог јануара поседовала. Њиховом предајом, предати су и писани трагови о постојању српске имовине.

Скоро дванаест година раније, овакав сценарио је изгледао немогућ. Наиме, у Србији је 2002. године „ДОС-ова демократија“ поделила политичке положаје и зајашила државна предузећа кренувши у незапамћену пљачку. Косово није било на дневном реду.

Али, чим је тадашња власт показала каква је будућност Србије, какви ће лихвари и бандити њоме да руководе, стигла је из америчке администрације једна непристојна понуда. Такве понуде влада САД нуди само политичким проституткама у банана-државама, које су спремне све да продају, па чак и своју прадедовину, за одређену суму долара.

Такву „доктрину“ је применио и председник Савета за међународне односе САД, Дејвид Филипс, када је предложио да Србији буде исплаћено 2,5 милијарде долара ако прихвати независност Косова. Филипс је ову „понуду“ озваничио током боравка на самиту грчке Фондације за Балкан и Грчко-америчке трговинске коморе.

Циничан, као и његова влада, која је схватила са ким има посла у Србији и ко су њене вође после пада Милошевића, Филипс је чак и „образложио“ предлог: „…Србији је ионако потребан новац за обнову, а у замену би дала независност Косова“.

Представљајући студију Савета за међународне односе САД под насловом „Балкан 2010.“, у којој је предложена трампа Косова за новац, Филипс је додатно објаснио да би продужетак неизвесног статуса Косова још више распалио „иредентистичка осећања Албанаца“.

Непуних годину дана касније, познати албански милијардер, Беџет Пацоли, понудио је неупоредиво више новца за Косово (Пацолијева „тржишна“ цена по којој су Албанци били спремни да купе Косово, износила је више десетина милијарди евра!).

У том тренутку, нико, па ни најљући српски непријатељ, није могао да наслути да ће 2012. године, на стоту годишњицу Балканских ратова у којима је Србије истерала Отоманску империју са Балкана и повратила Косово након 400 година окупације, једна мала, мизерна група српских самодржаца, предвођена Александром Вучићем, дословно предати ову своју националну, државну и духовну постојдбину у руке криминалних вођа бивше албанске терористичке организације ОВК. А, све због обећане шарене лаже о уласку у Европску унију…

Тако је, уместо Филипсових (америчких) и Пацолијевих (албанских) милијарди, Косово практично предато у руке САД и лажне албанске државе, посредством Европске уније (ЕУЛЕX), која је Србији, као подругљиву „надокнаду“ за претрпљени губитак дела своје територије, понудила бајку о европским интеграцијама.

У интервјуу за „Руску газету“ 2008. године, одговарајући на питање „зашто се испоставило да је за Американце Косово најважнији регион“, тадашњи представник Русије у НАТО пакту Дмитриј Рогозин, одговорио је искрено и емотивно: „…Ни ја не разумем. Зашто не Баскијци, не Корзика, не Курди, не кавкаске републике, не Северна Ирска, ни Тибет…Зашто косовски Албанци“?

Наравно, Рогозин се мало нашалио, јер је и сам и неформалним разговорима са себи равним саговорницима, више пута истакао да је „пројекат Косово“, уствари пројекат изградње и организације највећег нарко-дозатора на европском континенту! Косово – то су стотине милијарди долара од трговине наркотицима и то без попуњавања пореске декларације.

Недавно је Александар Вучић држао проевропски говор полазницима Лондонске комерцијалне школе у Београду (мало позната франшиза неког британског „лаког универзитета“), хвалећи се начином на који је питање Косово „решено“. Истовремено, шефица тима за преговоре Србије са Европском унијом, појаснила је Вучићеве метафоре, рекавши да се „…О Косову више неће расправљати“. То је и за ЕУ готова прича.

Завршни ударац било је истицање заставе такозване државе Косово у Европском Парламенту, и изјаве званичника ЕУ да тај чин потврђује да је Европски парламент, тело састављено од представника свих држава чланица ЕУ, признало независно Косово.

Још само да Вучић, Вулин и остали „уметници“ који живе на страним апанажама, признају сопственом народу шта су урадили са Косовом: да ли су га продали (и за колико), или су га предали (и зашто).

Упућени тврде да су познате и цифре. Зашто тако слободно нарко бос Ћазим Османи и други косовски Албанци шетају Београдом, а Беџет Пацоли купује по Србији? А косовски Срби су сваким даном све даљи од Србије, и све ближи новом истребљењу.

(ceopom-istina)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ЗАБРАЊЕНО ДА СЕ ЗНА: Три примера “европске Србије”


(Миланко Шеклер)

Нама без Европе, то јест Европске уније нема живота. Привредна сарадња Србије са земљама ЕУ је и у пракси доказана као незаменљива и неизбежна. Преко 50% трговинске размене Србије се обавља са земљама ЕУ.

Скоро 20% трговинске размене Србије се обави са ЦЕФТА земљама, а које су све такође на путу учлањења у ЕУ. Све остале земље света заједно учествују у укупној трговинској размени Србије тек са 30%, а међу којима су појединачно и наша два стуба спољне политике – Русија и Кина.

Појединачно, Италија има већу трговинску размену са Србијом него Русија. Србија своју укупну трговинску размену са земљама ЕУ, то јест свој увоз из ЕУ, покрива својим извозом у земље ЕУ око 60%. Више извозимо у неке земље ЕУ, као што су Немачка или Италија, него у Кину, Русију и САД заједно.

Колико пута сте ово чули? Колико пута су ове аргументе, логореични еурофиличари, набили на нос сваком слободномислећем човеку у Србији? Еурофиличари су већ одавно изгубљене душе, до чијег излечења више не може доћи, чак ни када пресађивање мозга буде технички могуће извести. Они су својеврсни језуити и фрањевци слободног тржишта, они су екстремистичка верска фракција попут Опуса деи, која понавља своје мантре, не укључујући мозак ни за секунд.



Подразумева се да ни ви, будући еурофиличари, немате потребе за укључивањем мозга ни за секунд. И да нико никада више у Србији неће ни имати потребе за мозгом. Шта ће вам мозак, ако већ имате хипермаркет у коме се снабдевате? Шта ће вам мозак, ако имате средства јавног информисања, штампаних и електронских, који су у власништву истих људи који плаћају еурофиличаре, да се презнајају у европској екстази!? Еурофилија, као и маларија, експлозивно избија, захватајући читаве популације становништва, које и поред повремених и привидних побољшања, полако, и све јаче ломи оболелог, док га на крају сасвим не сломи. Само смрт је извесна, и уз њу Европска унија! Остало је све под знаком питања! Укључујући и сам знак питања!

Али, мене је прегазило време, ја сам застарео модел људи, јер ја лично не могу да функционишем без укључивања мозга. Ја у ствари никада и не искључујем мозак, сем онда када разговарам са еурофиличарима! Е једино тада могу да без икакве опасности по живот сопствени искључим мозак у потпуности.

Дакле, да кренемо, у просту лекцију!
Лекција1.
Узмимо произвођача аутомобила, страног и приватног, „Фијата“у Србији! У ту приватну италијанску фирму, наша држава је уложила стотине милиона евра, а колико тачно, никада се неће сазнати, јер је то предмет још увек тајног уговора, који нико не сме да објави, јер уговор штити приватне интересе италијанског приватног власника. Интерес Србије и српске јавности је да уговор буде јаван!

Наравно, између интереса сиромашних наследника Ањелија, и сиромашних становника Србије, зна се чија је старија у Србији. А држава наша зна да велича важност траснпарентности и јавности у своме раду, а све ради сузбијања корупције!


Та иста држава која без тендера и јавности договори и прода националног авиопревозника, тражи у исто време да свака општина јавно купује спајалице и муницију за хефталице да не би дошло до злоупотребе и корупције! Та иста држава Србија договара директно, без икаквог јавног надметања, са арапским партнерима, локацију „Београда на води“, где ће се градити стотине хиљада, то јест милиони квадратних метара пословног и стамбеног простора, а да нико не зна, зашто баш са њима, док та иста држава тражи да се јавим набавкама, у отвореном поступуку бира чак и снабдевач тоалет папира или сапуна за неки здравствени центар или општину или дечје одмаралиште!

Та иста држава тражи од „Пошта Србија“ или од „Телекома“, или од неког дечијег вртића, све државних или јавних предузећа, да објасни зашто купује ве-це санитар и течни сапун од тог и тог добављача и како га је изабрао, али то не тражи од оног који бира извођача радова од неколико милијарди евра! Јер он је он, самопрокламовани бог поштења и њему се, као и Титу некада, мора веровати, у његово се поштење сумњати не сме и не може!

А ја питам где то, драга моја господо, пише? У ком то закону или уставу пише да је он Бог поштења, и да он може да ради како год жели или пожели? Када је и ко донео ту одлуку? Тај исти прода хотел на Копаонику свом омиљеном шеику милион евра јефтиније, него што га је сама држава пре само пар недеља купила! Објашњење- па да би више одобровољили и обрадовали нашег вољеног инвеститора великог! На којој јавној набавци и у траснпарентном поступку је држава изабрала тог инвеститора као свог „омиљеног и главног инвеститора“?! Ко је то одлучио и када и у ком поступку?!

Али да се вратимо на „Фијат“. Да би „привукла страну инвестицију“ звану „Фијат“, наша држава ослободи тог странца приватника, плаћања накнада на грађевинско земљиште и свих накнада локалној самоуправи, то јест граду Крагујевцу! У исто време му скину и све еколошке таксе, а по потреби му се умањи и цена струје и свих осталих комуналних услуга (вода, канализација), такси локалне самоуправе итд! Затим том страном приватнику направе сву тражену и њему витално потребну инфраструктуру (путеви, аутопутеви, пруге) како би му то омогућило лакши рад и уштеде!

Значи држава, то јест ми, улажемо и у то, а све зарад интереса нашег „партнера“ страног приватника! Затим му омогуће да увози сав потребни материјал из иностранства, то јест делове за своје аутомобиле, без икаквог пореза и царина. Уједно му се из буџета (наше паре!), дају накнаде за свако отворено радно место, у просеку око 10.000 евра по раднику! Потом он извози своје аутомобиле, опет наравно без плаћања пореза и икаквих такси, јер и не иду на домаће тржиште. Уз то му држава помаже наступ на домаћем тржишту, у кацији „старо за ново“, дајући опет новац из буџета.

И сада ја вас питам какве користи има држава од овог приватника и његове (или наше!) инвестиције, сем што је запослио пар хиљада радника, при чему смо ми дали из буџета по сваком запошљеном раднику толико новца да има да им исплаћује плате пет наредних година!? А вредност извезених аутомобила се мери стотинама милиона, па и милијардама евра годишње!

И онда се појави та ставка од милијарду евра извоза из Србије у земље ЕУ, иако ми од те цифре, реално, као држава Србија, немамо баш никакве додатне користи, сем што пар хиљада људи ради и прима некакве мизерне плате! Све смо платили крваво! И онда нам кажу да без оваквих страних инвестиција нама нема живота као држави! Каква лаж и опсена! На папиру се извозе милијарде, а у пракси ми их само гледамо и бележимо, а од њих немамо ништа. Кад приватнику из „Фијата“ буде интерес и ћеиф, затвориће фабрику и отићи, исто као и амерички газда „Сартида“.


Лекција бр. 2
Сељак из Србије, који је из сопствених прихода и штедње проширио засаде воћа, на пример јабука, на читавих 20 хектара. Уз то је и инвестирао са месном заједницом по пола и направио добар асфалтни пут до тог засада. Купио је саднице од домаћег калемара или државног института за воћарство у Чачку. Запошљава све своје укућане и плус плаћа бераче јабука за помоћ у сезони брања. Изградио је и сопствену хладњачу ради чувања тог и комшијског воћа. Плаћа струју по пуној цени. Још и редовно.

Плаћа домаћу превозничку компанију да му вози јабуке за Русију!Русија плаћа девизама ту његову робу, одмах у дворишту његовом. Он тај новац улаже у даје ширење поседа и земљишта. Кроз ту извезену јабуку, он је пласирао свој рад, своју земљу, своју воду, своје ђубре органско или вештачко, своју садницу, свог превозника, своје хемијске и микробиолошке анализе које је урадио да би добио сертификат извозни за Русију. Колико директне и индиректне користи од тог извоза има и сам произвођач и још колико људи око њега, то јест цела Србија!? А ништа није тражио нити добио од његове Србије за то.

Држава не прави ексклузивне уговоре са њима о заједничком улагању, као са потомцима Ањелија на пример. Осим тога, принцип слободног тржишта каже да држава не сме и не треба да се меша у пословање компанија. Али то само важи за домаће компаније, а када се ради о страним приватницима, држћава мора да уради све, да им да све, и на крају обавезно да скине и сосптвене гаће да би задовољила страног инвеститора. Додуше, најчешће су те гаће за скидање наше, а чланови владе Србије нам их само одвежу и скину. За наше добро, наравно.

Упоредите сада овог нашег „сељачину са јабукама“ и посао са „Фијатом“! Више вреди Србији 10 милиона евра зарађених на овај начин од јабука него милијарда евра од аутомобила! А цифре из извозне статистике Србије говоре другачије, потпуно супротно! И још се каже како тај извоз воћа и хране из Србије и није нешто! А погледајте само историју привредних активности Србије крајем 19. века – Србија је и до 15% од свог укупног извоза зарађивала на сувим шљивама и пекмезу, који је продаван широм Европе! Обожаваоци Европе и наши политичари не желе да размишљају и говоре другачије, сем да нам без Европе нема живота. Мада можда њима и нема тако слатког живота без европских лажи, али би нама живот без овакве Европе и те како био сладак!


Лекција бр.3
„Сартид“! Страна инвестиција да се смрзнеш и најежиш! Нећу улазити у детаље приватизације, то је већ написана и позната прича. Али један аспект није. Америчка компанија, наврат-нанос (у време ванредног стања, уведеног одмах након убиства премијера Србије), купује „Сатрид“ одмах на почетку процеса приватизације! И то тако што држава преузима дуг од преко милијарду и по долара или евра (свеједно чега, нисам сигуран).

Након само неколико година, на сва уста, тадашњи креатура од нашег председника објашњава како је „Сартид“ најбољи пример успешне стране инвестиције, која запошљава 5000 радника, а како компанија извози милијарде евра својих производа сваке године. То је, каже, пример успешне приватизације! Аха! Хоће то тако! А у позадини су у ствари следеће чињенице. Железара плаћена испод сваке тржишне цене, чак ниже неколико десетина пута од реалне процењене. Компанија одмах ослобођена плаћања свих еколошких такси, снижавањем истих за чак неколико десетина пута. Шта нас брига за нашу животну средину кад ту ионако неће никада живети неки богати странци, већ наша српска сиротиња!

Компанија је одмах кренула да прода само неколико објеката у власништву свом и одмах извади целу инвестицију (на пример стадион фудбалски у Смедереву). Компанија је добила повлашћену цену домаће струје (коју троши у енормним количинама), и која је ишла неколико пута ниже од цене коју плаћају остале домаће компаније, па чак ниже него што је плаћају и физичка лица у Србији! Уз то, компанија није ни то што је требало да плаћа држави, него је нагомилала све те дугове, прогласила да нема интереса финансијских и тржишних више за инвестиције овде, вратила железару држави и отишла! И оставила раднике држави Србији, са комплетним дуговањима, чак и за плате.

Али, нисам то хтео да кажем о „Сартиду“, јер то је лепши део приче по мени! Па зашто су људи из америчке компаније уопште долазили у Србију? Па зато да на лицу места, лично, преброје и претопе све наше тенкове који су проглашени вишком, сви наши топови, све наше пушке, авиони, возила, оклопна возила, минобацачи, резервни делови, ратне залихе!

Уз то, зна се, да је челик и старо гвожђе тог квалитета, врхунска сировина за добијање новог врхунског челика. Све док је таквих сировина било, амерички „Сартид“ је радио одлично, и све то извозио по профитабилним ценама. Када су исцрпљене такве „сировине“ (тенкови, топови, и слично), и када више ми као држава не можемо, јер немамо од чега, да направимо, своју нову „наменску индустрију“, Американци одмах одоше. Тако је просто зар не?

Остали су нам огромни минуси „Сартида“, као сећање на пљачку невиђених размера! Америчку пљачку. Амерички официри нам још седе у војсци и сравњавају спискове уништеног оруђа, широм отворених ушију, не би ли још негде нашли тенкова и топова, због којих ће некоме из власти, најчешће оним најмоћнијим, извукли уши. Ако нађу, не брините се, платићемо ми опет све. Опет, ко и увек!

Кад издаш партију која те створила, кад издаш идеологију, кад издаш погинуле, кад издаш оне које си послао да гину за идеје у које си веровао, кад издаш кума и његову децу, кад издаш кумство и породицу, зашто не би издао мене, вас, Србију! Ко сме да гарантује да овај исти човек неће за неколико година да промени опет све што говори, и каже како је много грешио, као што нам сада, ових дана, прича да је претходних 15 година баш пуно изгрешио!

(НСПМ)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Јован Дучић:
СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

РАДОМИР ПОЧУЧА: Одушевљава ме то што родитељи европејци рађају децу националисте
Након што се због спорног статуса на његовом “Фејсбук” профилу подигла велика медијска прашина, у којој су многи искористили прилику да реагују и покажу се као борци за људска права, некадашњи добровољац ЈНА и познати телевизијски водитељ Радомир Почуча је добио и отказ у противтерористичкој јединици МУП-а, где је већ неко време радио као портпарол.

Почуча говори о томе шта мисли о целом случају, у чему је разлика између квазипатриота и патриота, шта га растужује, а шта увесељава у данашњој Србији.

Можете ли нам рећи нешто више о случају вашег спорног статуса на Фејсбуку? Сматрате ли Ви да се ради о говору мржње, како неки тврде?

- Па то ће одлучити суд, постоји “принтскрин” тог статуса, а јесте чињеница да је писало то што јесте писало. Ја не бежим од тога да сам то ја написао, не морају да утврђују идентитет налога, али, ја сам почео тај статус са „мишљења сам“, желећи тиме да кажем да је то само моја мисао, да тај скуп не би требало да се одржи. Наравно, обратио сам се навијачима јер, ако већ јесу патриоте, онда не би требали да се више бију између себе, него да ураде нешто у општу корист.

И онда се десило да су јуришници једне про-НАТО странке, једне про-ЕУ странке и једне сорошевске телевизије, без овлашћења скинули статус са мог налога, објавили га без мог овлашћења и самим тим извршили кривично дело. Ако се то узме у обзир, онда је бесмислен било какав напад на мене. Морали су мене да питају ако су хтели да то објаве у медијима. Додатно, у наслову чланка ставили су нешто што нема везе са иронијом, сарказмом и индигнацијом која провејава у том статусу. Наиме, они су у својој анализи рекли да ја позивам на линч, а ја никога нисам позвао на линч, само сам саркастично прокоментарисао како би неки могли да утроше енергију.

То што они имају медије и своје послушнике, што је ситуација таква да новинари више не раде свој посао, него једноставно зарад брзине протока информација, односно зарад ексклузивитета и бомбастичности која је неопходна за тираж, по налогу морају да делају како им се каже да би умирили јавно мњење, је друга ствар. Ја то знам, јер сам и сам био новинар, па ми је познато како све функционише и ко се у суштини пита за важност вести.

Сваки главни и одговорни уредник неког медија зна шта треба да ради ако га позове газда, или, још горе, газдин газда, и каже „Немој да ти се десило да ово објавиш“, или „Ово мораш да објавиш“. Онда они све то раде по диктату. Тај Горан Весић, који је нон-стоп висио на Пинку у време демократа, сада је ушао у фирму Александра Вучића, а сви га знају из доба када је био јуришник у рушењу државе, док је био послушник Зорана Ђинђића и Бориса Тадића.



ЖЕНЕ У ЦРНОМ

Оптужују вас да сте квазипатриота?

- Јесам ли? Хајде нека ми неко објасни због чега сам квазипатриота, да ли постоји неко квазиплеме? Или је у питању моја комплетност као патриоте?

Залажем се за основне принципе који важе за све остале народе на планети, а то је да имају право да буду поносни на своју државу, на своју химну, грб, сени својих ратника, своју историју… Тражим само равноправност Срба у Србији, равноправност са другим нацијама, као што и од других нација тражим да поштују већински народ. Срби никад у историји нису кршили права мањинских народа, и ја сам спреман да положим главу на пањ за њихова права. Али не дозвољавам, нити мој понос дозвољава, да ми на северу Србије марширају нацисти из 64 жупаније, нити да икога малтретирају вехабије из Рашке области, повратници из Сирије.

Народ без историје је као тиква без корена. Да ли би требало да узмемо маљ или багер да порушимо све споменике које имамо на Текеришу, Бучеву, Мачковом камену, Младеновцу, Битољу, Куманову, Кајмакчалану… На свим местима где су се водиле битке за опстанак српског народа. Да одемо, на крају, мало и до Грчке, да поломимо и ону плочу на месту где се искрцала српска војска у Првом светском рату? Да ли треба да избришемо цео свој идентитет? Зашто нам споре да волимо оно што је нама свето? А нама јесу свете кости наших предака.

Нећу да ћутим пред тим бештијама у црном, које неки зову „Жене у црном“, чији је једини циљ био и остао да униште све оно што је српско, али рецимо, не показују Албанцима где су српске жртве. Не, Албанци су спречавали српске мајке и сестре у Призрену да дођу до гробља да би запалиле свећу својим мртвима. И где је ту једнакост? Зашто држава дозвољава да само овде пљују Србе и Србију, и што је најгоре, да они који то раде добијају новац из државног буџета? Где је ту памет? Да ли сам ја рођен у земљи која подсећа на „кафкијански процес“?

Имам браћу, другове и пријатеље који су друге вере, друге боје коже и друге народности, и то ми не представља проблем. Богатство живота је у различитостима.

Али, ја јесам Србин и поносан сам на то. Моји су пореклом из Крајине, из села које више не постоји, и то је моја жива рана на срцу – што не могу да одем на дедовину. Пола моје фамилије са те стране побијено је од усташког ножа. И ја не да нећу, већ не желим да одем у Хрватску јер знам да би се десило исто оно што се дешава сваки пут. Зашто Срби нигде немају права? Хрвати могу код нас да дођу без икаквих проблема, а Срби, када оду тамо, обавезно се деси или цепање гума, гребање аутомобила, или им буде запаљен ауто или се деси неко друго шиканирање.

Зашто нас толико мрзе? Зашто у Србији Срби немају права која треба да имају? Е па ја више нећу да се мирим са том ситуацијом. Искрено, спреман сам да свој крст сносим до краја, па и по цену затвора и ултимативне жртве. И по цену тога да ме одбаце и моји Срби који разумеју у каквој се чорбици налазе, као она жаба коју када се стави у врелу воду, искочи због инстинкта самоодржања, а када се стави у хладну воду која се полако загрева, она ће се скувати јер се постепено навикне. Многи Срби су већ скувани, обарени, форматирани… Нове вредности су им убачене у главу, које у суштини немају вредности. Нека ме они пљују, мени је велики комплимент што ме један доказани уништитељ српске војске и доказани уништитељ српске породице пљује. Од њега увреда да сам квазипатриота – за мене је комплимент.


Како оцењујете стање у полицији и војсци данас?

- Шта очекивати од војске која више није војска? Имаш 30 до 35 хиљада запослених у војсци данас, а колико ту има борбених ефектива, о томе нећу ни да причам. Она сазнања која имам задржао бих за себе. У сваком случају, они су данас, у односу на оно што су некад били, на нивоу неког мало јачег ловачког друштва. Ко год да крене на нас, прегазио би нас. Гомила њих је отишла у војску да би прехранила породицу, да би отплатила кредите. Реално, какав је морал у војсци – пола њих би побацало пушке. Али, што је битно, оно што никако да схвате, јесте да је ипак тај ратнички ген у Србима још увек жив, али тражи само равноправност и слободу. Слободу да живи у својој земљи равноправан са другима.

Тај ген живи у Србима и данас. А увек има нешто испод прага, међу крпама за не дај Боже, ако буде напад на Србију, а биће кад-тад фронтални напад. Кад буде дошло до тога, сукобиће се они, гледајући да буду што веће жртве по нас, а што мање по њих. Али им неће бити лако, десиће се опет неки Живојин Мишић, опет неки Војвода Степа, Радомир Путник, Петар Бојовић или Павле Јуришић. Још увек рађају мајке Обилиће, само их треба препознати. Дешава се парадокс, да очеви и мајке који су већ форматирани, који су европејци, рађају децу која свесно опредељују себе да буду националисти, не фашисти нити шовинисти, већ прави националисти. Мене деца одушевљавају, зато што све раније и раније почињу да мисле својом главом.



Радомир Почуча и Теша Тешановић

Реците нам нешто о вашем учешћу у рату? Где сте ратовали?

- Био сам ангажован као добровољац и резервиста, али сам, у сваком случају, поштовао Женевску конвенцију зато што сам био војник. Учесник сам оружаних сукоба у Славонији, Босни и Херцеговини и на Косову. Тада је то била моја целовита држава, ја сам бранио Устав моје државе у једној побуни која била оркестрирана и организована споља. Тада је то била СФРЈ, ја сам био војник ЈНА, напали су моју земљу изнутра и споља и ја сам био позван да је браним. Знам због чега сам ишао тамо, нико не може да ми спочита, нарочито не бивша браћа са Запада.

Каква је реакција људи који су учествовали у тим ратовима и сада виде да се неке организације, попут „Жена у црном“, подсмевају њиховим жртвама?

- Замисли да ти неко из породице умре и да се појави група пијаних идиота и крене да скакуће по гробу те особе. Како би се осећао? Ако сам са својим братом провео време у рову, где сам му чувао леђа, и који ми је као брат по оружју постао ближи од рођеног брата, и ако сам био у тој ситуацији да ми на рукама издише, када сам да притискао његову рану да не искрвари, када се у секундама одлучује хоће ли преживети или не, како да се осећам када се појаве људи који све то исмејавају?

Да не говорим о томе да се у том ситуацијама човек запита и шта ће бити са рањеним братом и ако преживи, јер, не знаш да ли ће после тога моћи да функционише као нормалан човек. Посттрауматски стрес је честа ствар.

Сва та догађања, која те формирају, направе од тебе човека какав јеси, оплемене те, или убију душу. Кад живиш са том сетом и тугом, јер знаш кога си оставио иза себе, дивне момке који су бранили оно што је теби свето. Шта је народ без земље? Ми нисмо номади, ми имамо своју земљу. Што кажемо да немамо другу, резервну отаџбину, а ову коју имамо ваља нам бранити. Они су је бранили и оставили своје кости, нису имали толико среће колико сам имао, на пример, ја. И неко после тврди да су они злочинци и пљује по њиховим сенима. Ја то не дозвољавам, нити признајем. Нити ћу се икада помирити са тим. Нико неће пљувати по костима моје сабраће. И због њих апсолутно сваку кривицу коју ми буду натакли примам с радошћу.

(Теша Тешановић)


За неке који нису упућени,Радомир Почуча је човек који је ових дана шиканиран од стране ових "страно" плаћених медија.Укратко,"Жене у црном" (добро исфинансирана новцем западних Јеврејских моћника) је одржала перформанс у центру Београда је обележавала жалост за страдање албанаца од стране Србске војске за време отаџбинских ратова.

Ево и слика које говоре више од речи:

Господин Радомир Почуча,радник у против терористичкој јединици,где је радио као портпарол је објавио следеће:

Ово је само један пример изјављивања слободног (праведног) мишљења безобзира на последице које ће уследини.Ово је мишљење забрањено у држави страних плаћеника који су за шаку долара продали свету Србску земљу.Препознаће се они...

Хвала Радомиру Почучи,нека истраје у овој борби.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Ово су људске величине,синови Србске нације!А има их на претек.Србска нација има чиме да се поноси.