Miko ne muti vodu!Gero je potpuno u pravu nadji mi stih gde Bog kaze da Noje,avraam,isak,jakov i njegovih 12 sinova posebno Josif postuju subotu?zakon je dat samo od Mojsija lepo pise Zato sto si bio rob u egiptu Zato ti dajem subotu!!!Noje,Avraam,isak,jakov i 11 sinova nisu bili robovi,Zato i nisu postovali subotu i Bog im je ne dade.Rob je bio samo Josif alio Bog od njega nije zahtevao da postuje subotu nigde do mojsija neces naci dan subotnji za svetkovanje,ako gde pise do mojsija da se treba svetkovati "Subota"pokazi mi te citate.
Ladokeja izvrce citate zakon je u starom zavetu dan dva puta. jedan Noju sedam zakona a drugi Mojsiju 10 zakona,a treci zakon sazet u dva zakona je dat u NZ-tu.
Avraam je ziveo pod zakonima koje je Bog dao jos Noju a to je zakon vere:
1. Noje i novi savez (zavet) Božiji
9:12 I Bog blagoslovi Noja i sinove njegove, i reče im: rađajte se i množite se, i napunite zemlju. I sve zveri zemaljske, i sve ptice nebeske, i sve što ide po zemlji, i sve ribe morske neka vas se boje i plaše; sve je predato u vaše ruke.
Noju je ovde data vlast nad tvorevinom, kao što je na samom početku bila data i Adamu.
9: 3 Što se god miče i živi neka vam bude za jelo...
To je prvi put da Bog daje zapovest dopuštajući ljudima da jedu meso.!!!
9: 37 ... sve vam to dadoh kao zelenu travu, ali ne jedite meso s dušom njegovom a to mu je krv, jer ću i vašu krv, duše vaše, iskati, od svake ću je zveri iskati, iz ruke svakoga čoveka, iz ruke svakog brata njegovog iskaću dušu čovečiju. Ko prolije krv čovečiju, njegovu će krv proliti čovek, jer je Bog po svom obličju stvorio čoveka. Rađajte se, dakle, i množite se, narodite se veoma na zemlji i namnožite se na njoj.
Bog je Noju dao istu zapovest koju je dao i Adamu: da se rađa i da se množi. On mu je dao hranu kao što ju je dao i Adamu, izuzev što je sada dopustio čoveku da jede meso (saglasno čovekovom novom stanju nakon potopa). I kao što je Adamu dato da se pridržava zapovesti o postu, tj. da ne jede od drveta poznanja dobra i zla, tako je i Noju data jedna zapovest: da ne jede krv. Krv pripada Bogu a meso čoveku. Zbog toga prema jevrejskim propisima o ishrani životinju morate zaklati oštrim oruđem umesto da je davite kako bi krv ostala unutra. To je simbolična radnja: krv koja se izliva napolje žrtvuje se Bogu.
Prema rečima svetog Jovana Zlatoustog, zapovest u pogledu krvi data je Noju da bi dejstvovala protiv čovekove sklonosti ka ubijanju i da bi ga učinila krotkim, iako mu je istovremeno dopušteno jedenje mesa (koje zahteva ubijanje).
Krv je, da tako kažemo, simvol života, a on pripada Bogu. Ovo posebno učenje može se pronaći čak i u Delima Apostolskim. U apostolskom učenju opisanom u Delima, jedna od zapovesti o ishrani datih neznabošcima kaže da ne jedu meso zadavljenih životinja, čija se krv nije izlila napolje (v. Dela ap. 15,21 i 29,kao i 21,25).
9: 8-17
I reče Bog Noju u sinovima njegovim s njim, govoreći: A ja evo postavljam zavet (savez) Svoj s vama i s vašim semenom nakon vas; i sa svim životinjama što su s vama od ptica, od stoke i od svega zverinja zemaljskoga što je s vama, sa svačim što je izišlo iz kovčega, i sa svim zverinjem zemaljskim. Postavljam zavet Svoj s vama i od sada nijedno telo neće poginuti od potopa, niti će više biti potopa da zatre zemlju. I reče Bog: evo znak zaveta koji postavljam između Sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do veka: stavio sam dugu Svoju u oblake, da bude znak zaveta između Mene i zemlje, pa kad oblake navučem na zemlju, videće se duga u oblacima. I opomenuću se zaveta Svoga koji je između Mene i vas i svake duše žive u svakom telu, i neće više biti vode od potopa da zatre svako telo. Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati i opomenuti se večnoga zaveta između Boš i svake duše žive u svakom telu koje je na zemlji.
Kao sto se vidi nigde nema "Subote"
O Avraamu i zakonu-veri (rimljanima 4:[SUP]1[/SUP] Što ćemo dakle reći za Abrahama, oca svojega, da jepostigao po tijelu 'l???[SUP]2[/SUP] Jer ako se je Abraham opravdan djelima, može sehvaliti, ali ne pred Bogom.(Ali ne pred Bogom Miko!!)
[SUP]
3[/SUP]
Jer što kaže pismo? Vjerova Abraham Bogu, iuračuna mu se u pravdu."!?
[SUP]
4[/SUP]
Ali onome, koji radi, ne računa se plaća pomilosti, nego po duga.(Za JS-ke ovaj stih je vazan)
[SUP]
5[/SUP]
A onome, koji ne radi, a vjeruje u onoga, kojiopravdava bezbožnika, računa se vjera njegova u pravdu.(A ovo je za nas koji verujemo)
[SUP]
6[/SUP]
Kao što i David veli da je blagoslovljen čovjek,kojemu Bog računa pravdu bez djela:(Vidfis sta kaze David?)
[SUP]
7[/SUP]
"Blagoslovljeni, kojima se oprostišebezakonja, i kojima se grijehi pokriše!(A sta kazes?)
[SUP]
8[/SUP] Blagoslovljen čovjek, kojemu Gospodin ne računagrijeha!"(vidis li)
[SUP]
9[/SUP] Ovo dakle blaženstvo je li za obrezane ili zaneobrezane? Jer kažemo, da se Abrahamu vjera uračuna u pravdu.(???)
[SUP]
10[/SUP] Kako se dakle uračuna? Ili kad je bio obrezanili neobrezan? Ne, kad je bio obrezan, nego kad je bio neobrezan.(To sto smo mi danas neobrezani a racuna nam sespasenje kroz veru)
[SUP]
11[/SUP] I primi znak obrezanja kao pečat pravde, kojuje bio postigao vjerom, kad je još bio neobrezan, da bude otac sviju, kojivjeruju, iako nijesu obrezani, da se i njima uračuna u pravdu,(Primio je znak pecat u neobrezanju kroz veru a ne kroz zakon!!!)
[SUP]
12[/SUP] I da bude otac obrezanih, koji ne samo imajuobrezanje, nego i stupaju stazom vjere, koju je imao otac naš Abraham jošprije obrezanja.(I da bude otac vere ne samo za obrezane nego i za neobrezane,vere koje je avraam i sam imao pre obrezanja!)
[SUP]
13[/SUP] Jer obećanje, da bude baštinik svijeta, nijedano Abrahamu ili potomstvu njegovu zakonom, nego pravdom iz vjere.
[SUP]
14[/SUP] Jer ako bi bili baštinici samo oni, koji suod zakona, to bi bila vjera bez vrijednosti i obećanje ništavo,
[SUP]
15[/SUP] Jer zakon dovodi samo gnjev: "gdje nemazakona, nema ni prijestupa,
[SUP]
16[/SUP] Dakle od vjere i stim po milosti. Tako je obećanjetvrdo za sve potomke, ne samo za one, koji imaju zakon, nego i za one, kojiimaju vjeru Abrahamovu.
[SUP]
17[/SUP] On je svima narodima otac pred Bogom po riječiPisma: "Postavio sam te ocem mnogim narodima: "Ili njega, koji oživljujemrtve i zove ono, što nije, kao ono, što jest, on je vjerovao.
[SUP]18[/SUP] On je protiv nade vjerovao u nadu, da će bitiotac mnogim narodima, kao što mu je bilo rečeno: "Tako će biti potomstvotvoje."
[SUP]19[/SUP] On nije oslabio u vjeri, makar je razabirao,da mu je bilo tijelo već obamrlo - bilo mu je blizu što godina - i da je biloobamrlo i krilo Sarino.(Ja takodje ne slabim u veri ja takodje protiv nade verujem u nadu na spasenje)
[SUP]
20[/SUP] U obećanje Božje ne posumnja nevjerovanjem,nego ojača u vjeri i dade slavu Bogu,(Kao i ja sto se borim za Hrista ovde na forumu)
[SUP]
21[/SUP] I bio je tvrdo osvjedočen, da Bog može i učiniti,što je obećao.
[SUP]
22[/SUP] Zato se i uračuna njemu u pravdu.!!!
[SUP]
23[/SUP] A nije pisano samo zbog njega, da mu se uračunau pravdu,!!!
[SUP]
24[/SUP] Nego i zbog nas, kojima će se uračunati, akovjerujemo u onoga, koji je uskrsnuo od mrtvih Isusa Krista. Gospodina našega,
[SUP]
25[/SUP] Koji je predan zbog grijeha naših i uskrsnuozbog opravdanja našega,
Izvor:svetolavjeSve ovo mozes naci u petoknjizju mojsija ali nigde da je Avraamu Bog dao zakon da postuje subotu,10 zapovedi,jer Avraam je prosto verovao da je Bog jedin i da nema drugog za razliku od njegovog bioloskog oca i brata.
Laodikeja nikad nece postaviti ove stihove na forum kao ni ti jer vam ruse subotarsku dogmu!
Pogledaj samo sta pise adventisticki sajt pa uporedi Laodikejine stihove gore pa mi objasni zasto je Laodikeja toliki licimer,izvrtac pisma?
»Pravednik od vere živeće« (Galatima 3,11; Rimljanima 1,17).
Propoved pastora Jana Polsena na temu spasenja verom
Kako nas Bog čini pravima pred sobom
Čovek se ne opravdava držanjem zakona nego verom u Isusa Hrista. Zato i mi moramo svoju veru uložiti u Hrista Isusa, kako bismo mogli biti opravdani verom u Hrista, a ne izvršavanjem zakona, »jer se delima zakona nikakvo telo neće opravdati« (Galatima 2,16).(Kad ovako kaze jedan pastor adventista onda se vidi u kojoj ste tiMiko,laodikeja,Spedy zabludi u subotarenu!!!)
Praštajući grešniku, ukidajući mu kaznu koju zaslužuje i postupajući s njim kao da nikada nije zgrešio, Bog ga prima u krug božanske naklonosti i opravdava ga na temelju zasluga Hristove pravde. Grešnik se može opravdati jedino verom u pomirenje postignuto zahvaljujući Božjem dragom Sinu. ...
Niko se ne može opravdati nikakvim svojim delima. Jedino zaslugom stradanja, smrti i vaskrsenja Isusa Hrista može čovek biti oslobođen krivice za greh, osude zakona, kazne za prestup ?. Vera je jedini uslov za dobijanje opravdanja; njom se ne podrazumeva samo verovanje nego i pouzdanje. (
Selected Messages, sv. 1, str. 389)
Proučavajući predmet spasenja, mi se stalno susrećemo sa izrazima
opravdanje i
posvećenje. Šta god da se događa u okvirima ta dva pojma,
kaže se da to nastaje verom. Vera je sredstvo, ona je instrument. Kada govorimo o toj temi, jasna nam je poruka:
bez vere se ništa ne može dogoditi! Tako će ovo naše prvo proučavanje pokušati da istraži pitanja: Šta je vera? I: Šta znači »verovati«?
Potrebno je, već na početku, da izbegnemo zamku deljenja predmeta pred sobom na ono šta
Bog čini i šta
ja činim, šta je Bog učinio i šta ja do(pri)nosim da bi se sve to ostvarilo.
Pavle celokupno iskustvo spasenja predstavlja kao ono koje
»počinje od vere i završava se u veri« (Rimljanima 1,17). Može biti da se u tom trenutku apostol setio onog starozavetnog teksta koji kaže
»pravednik će od vere svoje živ biti« (Avakum 2,4). Starozavetna imenica po značenju najbliža
veri (emunah) u stvarnosti znači »odanost«. Njome se zamišlja neko u koga se možemo pouzdati i na koga se možemo osloniti. Pošto je to neko ko je pouzdan, ja polažem svoje poverenje u njega.
U Novom zavetu vidimo
punu snagu onoga što se naziva verom, nečega čiji koreni nepogrešivo polaze od jednog posebnog događaja u istoriji: smrt, vaskrsenje i vaznesenje Isusa Hrista. Vera u hrišćanskom smislu nema drugog središta i tako, vera umire kada taj događaj ne držimo u samom središtu! Stoga je od presudnog značaja da
»gledamo u Načelnika vere i Svršitelja Isusa« [uperimo svoj pogled u Isusa, Začetnika i Usavršitelja naše vere][1] (Jevrejima 12,2).
Šta je, prema tome, vera? Po rečima Elen Vajt, »vera ne podrazumeva samo verovanje nego i pouzdanje«. Smatra li ona da vera ima i objektivnu i subjektivnu stranu? Mislim da je tako.
Objektivna dimenzija
Vera je, pre svega, nešto
objektivno. Odnosno, ona se odnosi na informacije i podatke koji su izvan moje ličnosti i mog ličnog života (iskustva). Vera traži i nalazi svoj naročiti objekat u istorijskom Hristu, a spremna je i da učini određene ustupke ? da dâ određene izjave. Ona izražava priznanje da je Bog podigao Hrista iz mrtvih i postavio ga sebi s desne strane na Nebu.
Ona potvrđuje da je Isus Gospod.
Takvo priznanje nastaje na tlu informacije:
Poznato mi je šta je Bog učinio u Hristu i stoga mogu da dam
izjavu priznanja vere! Takvo znanje je po svom karakteru primarno i fundamentalno. Jer, kako kaže Pavle, kad ne bih mogao priznati da je Isus Hristos Gospod, ne bih nikako mogao ni naći spasenje:
»Ako umresmo s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s Njim, znajući da Hristos usta iz mrtvih, već više ne umire; smrt više neće ovladati Njime« (Rimljanima 6,8.9).
Verujemo zato što znamo! To znanje je, dakle, presudno za spasenje. Ono je strukturna[2] strana vere. Ono znači da je vera specifično, a ne samo religiozno, osećanje ili pobožan stav. Njena posebna referentna tačka je Isus Hristos na krstu. Od te strukture zavisi celokupni doživljaj spasenja.(to je ono sto ja Gero,Sardi,Adrian i drugi svo vreme zelimo da vam objasniomo)
Subjektivna dimenzija
Međutim, taj saznajni objektivni aspekat vere postaje
subjektivan kada mi, gledajući u Isusa Hrista, preduzmemo korak polaganja svog pouzdanja u Njega.
To znači da smo, bar što se tiče našeg duhovnog života, spremni da se oslobodimo svih drugih struktura sigurnosti, proglašavajući ih nevažećima i da se okrenemo samo Hristu. U toj fazi nisu više važni ni naša dobra dela, naši uspesi, niti naši testovi. Samo je jedno važno:
vera u Isusa Hrista.
Gledano s površine, ovo svi možemo prihvatiti.
Svi možemo potvrditi da smo spaseni verom. Ali da li nam postaje nelagodno kada kažemo da smo spaseni samo verom? Ako se to događa, zašto? Zbog toga što se taj stav i njegovi branioci u našem vremenu izvrgavaju podsmehu.(Vidis Miko,Laodikeja sta kaze vas pastor?a vi nas izrugavate smehom svo vreme jer smo pokusali da vam dokazemo da se covek spasava jedino verom u Hrista!!)
Želeo bih da objasnimo jednu misao: ako neko veru posmatra prosto kao nešto interno, kao privatnu stvar uma i ako misli da mi samo na tom nivou komuniciramo s Hristom, ne misleći na praktičnu pobožnost i pobedu nad grehom, i ne pokazujući interesovanje za njih, takva vera sasvim sigurno nije biblijska, niti je ikada takav bio stav naše Crkve. Izraz »samo verom« nema to značenje.
Ali ako izraz »samo verom« znači da, osim pouzdanja u Isusa Hrista,
Bog nama ne može da ponudi nijedan drugi osnov spasenja, izraz je nesumnjivo biblijski, a takođe i stav koji smo kao Crkva oduvek zauzimali. Nema nikakve sumnje da je to pozicija na kojoj i danas stojimo. Mi se ne smemo bojati jasnoće izjašnjavanja, strašeći se od izopačenih prikaza u kojima se govori o našem stavu. Pavle napušta tradicionalni judaizam, s njegovim naglaskom na dobrim delima i izuzetnim dostignućima, i propoveda spasenje utemeljeno na »veri potpuno nezavisnoj od uspeha u držanju zakona« (vidi: Rimljanima 3,28; upor.: Rimljanima 5,1; Galatima 3,5.6).
Na ovom mestu vidimo da vera nije samo prihvatanje i (sa)znanje o nekom događaju izvan nas, dakle, o Božjem delu u Hristu, na krstu. Vidimo je i kao subjektivan čin obraćanja Hristu u poverenju i pokornosti, kada otvoreno govorimo o tome da su naše haljine prljave. Zajedno s prvosveštenikom Isusom, sinom Josedekovim, mi dolazimo pred Onoga koji kaže: »Vidi, uzeh s tebe bezakonje tvoje, i obukoh ti nove haljine« (Zaharija 3,4).
Tada nastaje i radikalna promena stava: njim su obuhvaćeni odvraćanje od sebe (svoje stare prirode) i usredsređivanje na Hrista. Odbacujemo zapisnike s izveštajima o svojim dostignućima i priznajemo da je, na kraju,
od značaja samo Hristovo dostignuće.
Važno je odavanje dužnog priznanja toj subjektivnoj
strani vere. Naime, vera nije samo zbirka korektnih teoloških informacija ili istorijskih podataka, niti je ona, zašto da ne kažemo, formiranje uverljivog prikaza doktrinâ. Sve je to deo vere, ali nikako nije njen zbir.
Elen Vajt kaže: »Nije dovoljno verovati u teoriju o Hristu; naprotiv, moramo verovati u Njega. Jedina vera koja će nam koristiti jeste ona koja prihvata Njega kao ličnog Spasitelja, koja Njegove zasluge pripisuje nama« (
Gospel Workers, str. 261). A onda i ovo: »Vera koja je na spasenje nije neka neodređena vera, nije tek puki pristanak intelekta, nego verovanje ukorenjeno u srcu, koje radosno prihvata Hrista kao ličnog Spasitelja. ... Ta vera onoga ko je poseduje navodi da svu ljubav svoje duše položi na Hrista« (
Selected Messages, sv. 1, str. 391).
( iako se u mnogom ne slazem s Elen Wajt, ovo je prava stvar za one kopji se spasavaju putem vere)
Vera i poslušnost
Vera podrazumeva
poslušnost ? Poslušnost Osobi (Isusu Hristu) i vesti koja dolazi od Njega. Zato Pavle može da kaže: »Vera vaša (se) glasi po svemu svetu« (Rimljanima 1,8). »Vaše slušanje (poslušnost) razglasi se svuda« (Rimljanima 16,19). I još direktnije:
»Preko kojega primismo blagodat i apostolstvo, da pokorimo sve neznabošce veri imena Njegova [... da ljude iz neznaboštva dozovemo u poslušnost koja je od vere] (Rimljanima 1,5).(A ne od Zakona)
Poslušnost vere ne razlikuje se od poslušnosti zakonu. Međutim, greška judaizma (i legalizma uopšte), bila je u tome što se služio zakonom da bi prikazao sopstvenu pravdu. Držanjem zakona, Jevreji su pokušavali da načine sliku sopstvene dostojnosti (sopstvene pravde). Njihova dostignuća u verskom životu postala su sredstvo hvalisanja i egoizma. Osnovni stav, zapravo, bio je u temelju pogrešan! Naime, stav vere je direktna suprotnost hvalisanju! Vera ne prisvaja zasluge za svoju poslušnost jer u samoj sebi nema ništa čime bi se mogla hvalisati. Tako kaže Pavle:
»Ko tebe povišuje [ko te čini boljim od svih ostalih]? Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio?« (1. Korinćanima 4,7). Vera se, štaviše, ne ponosi onim što jeste, pošto je samo sredstvo kojim mi primamo Božju blagodat.
Po rečima Elen Vajt, »vera nije naš Spasitelj. Ona ništa ne zaslužuje«(Ovde se nikako ne mogu sloziti s Elen Wajt je rimlanima 4 sam postavio gore o spasenju Avraama i ostalih naroda) (
The Desire of Ages, str. 175).
Poslušnost vere
Vera nije samo gledanje u udaljenog, istorijskog Isusa. Naprotiv, ona je uzvraćanje na Njegov poziv, »hajde za mnom«. Upravo sam tako i ja postao učenik. Vera postaje poslušnost prihvatanjem obaveze o življenju životom učenika. Nema sumnje da je Elen Vajt baš to imala na umu napisavši da vera koja vodi u spasenje »nije tek intelektualni pristanak na istinu. ... Jedina vera koja će nam dobro činiti jeste ona koja Njega prihvata kao ličnog Spasitelja« (
isto, str. 347). »Imati veru znači naći i prihvatiti blago jevanđelja, zajedno sa svim obavezama koje ono postavlja« (
Christ’s Object Lessons, str. 112).
(Ovde se slazem)
Nota celosti i ispunjenosti prisutna je u onome što svom mladom prijatelju Timotiju Pavle piše kratko pre svoje smrti: »Jer znam kome verovah, i uveren sam da je kadar amanet moj sačuvati za dan onaj« (2. Timotiju 1,12). Takvo priznanje može da izgovori samo neko ko je pokazao bezrezervnu poslušnost pozivu na učeništvo i prihvatio sve obaveze koje su njime obuhvaćene
.(Da,Da)
Prema tome, učeništvo sledi Gospoda: vernošću Njemu kao ličnosti, vernošću Njegovim zapovestima
,(Dve najvece zapovesti dane ljudima) vernošću Njegovoj istini i Njegovom načinu života. Bitno u ovome jeste činiti ono na šta nas Gospod poziva. Osoba vere nije neko ko će na kraju dana
»sabirati poene«. Vera kao poslušnost izražava se predanjem, gledanjem u Isusa Hrista i življenjem u skladu s Njegovom voljom. Kao takva, ona znači poslušnost pozivu. Ona znači živeti životom poslušnosti živome Hristu! U uvodu za svoj
Komentar poslanice Rimljanima, pisan 1522. godine, Luter je napisao: »Vera je božansko delo unutra, u nama. Ona nas menja i čini nas novorođenima od Boga (Jovan, 1. glava); ona ubija starog Adama i stvara potpuno druge ljude, srcem i duhom i umom i snagom; ona donosi sa sobom Svetoga Duha. O, zaista, ona je nešto živo, vredno, aktivno, ona je nešto moćno, ta vera.« Vera ima samo jedan način da se izrazi: poslušnošću!
(Slazem se)
Vera i nada
Vera pokazuje u budućnost.
»Pravednik od vere živeće« (Galatima 3,11; Rimljanima 1,17). »Ako umresmo s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s Njim« (Rimljanima 6,8). Dok je, u jednom smislu, spasenje
danas realnost za vernike (1. Korinćanima 1,18; 2. Korinćanima 2,15), ljudi i žene vere žive za
budućnost, nadajući se konačnom ispunjenju obećanog.
Idući primerom Avrama, koji je verovao, nadajući se »kad se nije bilo ničemu nadati«, i oni žive u iščekivanju, čekaju strpljivo (Rimljanima 4,18; 8,25). Taj divni element nade rečito je izražen u Jevrejima 11,1: »Vera je pak tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo, i dokazivanje onoga što ne vidimo« [Vera, to je kad smo sigurni u ono čemu se nadamo i uvereni u ono što ne vidimo].
Takva nada učestvuje u stavu na koji su podsetile one divne reči iz Pavlovog pera:
»Jedno pak velim: Što je ostrag zaboravljam, a za onim što je napred sežem se, i trčim k belezi, k daru gornjega zvanja Božjega u Hristu Isusu« (Filibljanima 3,13.14). Zaboravljati znači neprestano gledati u Isusa Hrista i biti obnavljan, uvek iznova. Ono znači odustajanje od pokušaja samoopravdanja i oslanjanje na Boga u Hristu Isusu.
Funkcija vere je primanje Isusa Hrista. Uzaludno trošimo vreme i snagu ako gledamo na neku drugu stranu, jer nema drugog rešenja za greh koji nas muči. Vera ne spasava, vera ne opravdava, ne, ona je instrument za primanje onoga što nam Bog nudi.(Potpuno se slazem )
Konačno, setimo se Pavlovih reči u Rimljanima 10,17:
»Tako dakle vera biva od propovedanja, a propovedanje rečju Božjom« [Vera biva od slušanja vesti, a vest slušamo rečju Hristovom]. Odgovor na slabu veru ne leži ni u delima dužnosti niti u samoosuđivanju zbog svojih brojnih propusta, nego u okrepljivanju za trpezom Božje reči.(Ovde se takodje slazem)
Oslobođen optužbe
Slavni početak našeg života s Bogom. Mi koji smo rođeni Jevreji, a ne grešnici iz neznabožaca, pa doznavši da se čovek neće opravdati delima zakona, nego samo verom Isusa Hrista, i mi verovasmo Hrista Isusa da se opravdamo verom Hristovom, a ne delima zakona: jer se delima zakona nikakvo telo neće opravdati. (Galatima 2,15.16)(A ovde ne samo da se slazem nego i tvrdim to!!)
Pavle nam opravdanje verom u tom tekstu prikazuje kao radosnu vest, da Bog prima grešne ljude u zajednicu sa sobom. Oni više nisu stranci ni tuđinci. A i to ne zbog njihovih pobožnih dela, impresivnih preporuka, akreditiva ili urođene dobrote, nego prosto stoga što su gledali u Isusa Hrista i što su mu se predali s punim poverenjem. Oni su potvrdno odgovorili na Njegov poziv da postanu Njegovi učenici.
Što se tiče predmeta spasenja, imamo dve osnovne nepobitne činjenice:
(1) Bog je pravedan i (2) mi nismo. Ako spojimo ta dva činioca, videćemo svoju dilemu. Pavle piše:
»Nijednoga nema pravedna« (Rimljanima 3,10). Tako, budući nepravedni, mi smo stranci Bogu, otuđeni od Njegove prisutnosti, pod pravednom presudom osuđenih na smrt. Tada možemo, zajedno s Vildadom Sušaninom,
postaviti ono važno pitanje: »I kako će čovek biti pravedan pred Bogom?« (O Jovu 25,4). Kako možemo biti čisti? Mi
moramo biti opravdani ako hoćemo da živimo, pošto smo u svom prirodnom stanju samo krivi i osuđeni.
Pavle nam kaže kako to Bog čini ? kako nas On oslobađa:
verom (vidi: Rimljanima 3,28).
To je besplatan dar i u njemu se ogleda
Božja dobrota prema stvorenjima koja sama sebe ne mogu spasti. To je, po onome što Biblija kaže, Božji način da to postigne. Mi se »opravdavamo zabadava blagodaću Njegovom, otkupom Isusa Hrista« (prema Rimljanima 3,24).(to je to brate PASTORE barem s jednim adventistom da imam jednako misljenje)
Ta poruka bila je potpuno strana tradicionalnom judaizmu. Pravda judaizma zapravo je bila »pravda zakona«; ako je uspešno držiš, živećeš. To je naporan rad, to je teška borba. Moraćeš da mučiš sebe, ali to je, ipak, jedini način. Moraš da budeš poslušan svemu što zakon kaže, pa ako to činiš pedantno i bez primedbe, dostići ćeš zasluge, pa će te Bog prihvatiti i smatraće te dostojnim. Bog će te, zahvaljujući zapisniku o tvojim poenima, proglasiti čovekom bez greha.
Eto, kakav je bio način mišljenja u tradicionalnom judaizmu. Pavle je, nema sumnje, imao na umu to pogrešno shvatanje, govoreći o nekima koji »ne poznaju pravde Božje i gledaju da svoju pravdu utvrde« (prema: Rimljanima 10,3). Takvo sebično stremljenje svakako je bilo osuđeno na neuspeh.
Pogled na opravdanje iz ugla tradicionalnog judaizma i način kako ga je Pavle shvatio imaju jednu zajedničku crtu: svest da je opravdanje zakonski, forenzički, sudbeni pojam. To je izjava o oslobođenju od optužbe ? Božja izjava da je neko nevin.
Međutim, kad je reč o tom problemu,
imamo dva znatno različita shvatanja između Pavla i tradicionalnog judaizma. Prvo smo već pomenuli, naime,
da je opravdanje besplatan dar.
Drugo je da, dok je opravdanje u judaizmu savršeno eshatološka stvarnost, ono je za Pavla ujedno i sadašnje iskustvo. Ono počinje da deluje već sada ?
misao koja bi adventistima trebalo da bude lako shvatljiva, polazeći od toga da znamo za aktuelni, sadašnji sud na Nebu. Pavle kaže:
»Opravdavši se dakle verom, imamo mir s Bogom.« Mi
»nađosmo pristup verom u ovu blagodat u kojoj (sada) stojimo«. »Kad smo se sad opravdali krvlju Njegovom ... mnogo ćemo dakle većma biti kroza Nj spaseni od (Božjeg) gneva« (Rimljanima 5,1.2.9).
Stoga taj dar opravdanja, ili oslobođenja od optužbe,
nije samo zakonsko »pokriće« za budućnost, nego utiče i na život koji živimo
ovde i sada.
Pogrešne opcije
U ovom predmetu opravdanja ponekad se suočavamo s opcijama koje su za neke problematične:
Kada nas Bog opravdava i proglašava pravednima, da li je time nešto rečeno o etičko-moralnim vrlinama koje Bog vidi u nama? Da li to podrazumeva da smo u suštini dobri i pristojni ljudi? Ili, možda je opravdanje samo opis nečega što Bog namerava da učini za nas, uprkos onome što vidi u nama, samo zato što smo odlučili da svoj pogled usmerimo na Isusa Hrista? Da li je opravdanje grešnika samo formalno oslobađanje od optužbe, ili ono možda izaziva i stvarne promene iznutra?
Zar je moguće da su te opcije stvarno pogrešne? ? da niti je u potpunosti jedno niti drugo? Da li bi, možda, mogle biti obe?
Reč koju koristi novozavetni tekst (
dikaiosune) i koju u srpskom nalazimo kao »pravda«, »opravdanje«, »oslobođenje od optužbe« i njen glagolski oblik
diakaioo mogu se upotrebiti i u etičkom smislu, u značenju »čestitost«, »ispravnost«. Ali, u celini, ona se koristi u formalnom smislu, kao kad se bavi temeljem ili uslovom za spasenje. Ona ne opisuje vrline čoveka kao pojedinca, nego opisuje odnos pojedinca prema Bogu.
To zakonsko, formalno značenje je ono što je naročito izraženo u tekstovima kao što je onaj u
Rimljanima 4,3 (»Verova Avram Bogu, i primi mu se u pravdu«). (Upor.: Rimljanima 2,13; Galatima 3,6).
Elen Vajt iznosi sledeće upečatljivo opažanje: »Delo opravdanja je divno delo učinjeno za grešnika uprljanog i okuženog grehom. Grešnika Onaj koji govori istinu
proglašava pravednim. Gospod verniku uračunava Hristovu pravdu i pred svemirom ga
proglašava pravednim. On prenosi njegove grehe na Isusa, grešnikovog zastupnika« (
Selected Messages, sv. 1, str. 392).
To je nešto što je Bog spreman da učini. Osim toga, opravdanje se tiče našeg odnosa i našeg legalnog statusa pred Bogom. Na neki način, divan način, nas koji smo stvarno krivi i zaslužujemo smrt, spasava Bog, koji odlučuje da proglasi da
nismo krivi! Evo kako to kaže Elen Vajt: »Kada Bog oprašta grešniku, ukida kaznu koju on zaslužuje i
postupa s njim kao
da nije zgrešio, On ga prima u okrilje božanske naklonosti i opravdava ga kroz zasluge Hristove pravde« (
isto, str. 389).
Međutim, mi ne treba da mislimo kako je Bog postao sentimentalan prema grehu. Bog ne opravdava greh! Božja uloga u vezi s Isusom Hristom na krstu dovoljan je odgovor na to. Hristos je umro umesto mene i zadovoljio nepromenljive zahteve zakona Božjeg svemira. Opravdanje se bavi ljudima koji bivaju dovedeni u ispravan odnos s Bogom ? onima koji su »gladni i žedni pravde«, onima koji znaju da su krivi i koji vape tražeći pomoć, onima koji znaju da su stranci i došljaci i čeznu za ujedinjenjem s Bogom, onima koji vape ka Bogu u ime Isusa Hrista i traže sudsku odluku u svoju korist.
Da li je to zakonska fikcija?
Da li je opravdanje tek samo pravno oslobađanje od optužbe, kod kojeg nema ni nagoveštaja o istovremenim promenama iznutra?
Mislim da činimo tragičnu grešku kada opravdanje definišemo tako ograničeno da za nas ono počinje da znači samo ? formalnu izjavu o oslobađanju od optužbe. Smatram da biblijski tekstovi, kao što su oni u Rimljanima 5,1-5 i Galatima 2,15-21 daju znatno snažniju definiciju tog pojma. Kad je neko opravdan, on istovremeno prima u srce, kako uračunatu Hristovu pravdu, tako i Svetoga Duha. Blagodatni, dobrostivi dar, zahvaljujući kome je spasenje realnost, sadrži
i jedno i drugo. Opravdanje biva verom, bez dela (Rimljanima 3,28). Dar Svetoga Duha takođe biva verom, bez dela zakona (Galatima 3,2.5). To dvoje je prema Rimljanima 5,1-5 tako povezano da jedno bez drugog ne može postojati.
Prema tome, bez obzira na teoretsku prednost koju ćemo možda dati opravdanju, ono čini jedno jedinstveno iskustvo sa iskustvom obnovljenja koje nastaje zahvaljujući prisutnosti Svetoga Duha. Ponovno uspostavljanje grehom uništenog odnosa između Boga i čoveka predstavlja više od samo objektivne pravne deklaracije. Ono je
dinamično, i ono utiče na celokupni život cele ličnosti. U sudskoj izjavi o oslobođenju od optužbe postoji nešto što Božja stvaralačka sila čini za takvu osobu.
Događa se čudo. Pošto je vernik oslobođen optužbe, u njegovom životu postaju aktivne stvaralačke sile Svemogućega, nastaju promene i tada nastaje novo stvorenje.
Evo šta nas, s time u vezi, podseća autor Džon Stot: »Opravdanje nije zakonska fikcija u kojoj se menja čovekov status, dok njegov karakter ostaje nedirnut. Galatima 2,17: Mi smo
u Hristu’ (prema: NIV). To jest,
naše opravdanje nastaje kad smo, verom, sjedinjeni s Hristom. Tako, neko ko je sjedinjen s Hristom od tada više nije isti. Naprotiv, on je promenjen. Nije promenjen samo njegov status pred Bogom; ne, promenjen je i on sâm ? radikalno, trajno.«
[3]
Zamišljanje kako se takva osoba vraća da živi svojim nekadašnjim životom u grehu, u Pavlovoj misli je protivrečnost. To je besmislica. Petu glavu Poslanice Galatima Pavle počinje rečima:
»Za slobodu nas je Hristos oslobodio [to je oslobođenje od optužbe!].
Stojte, dakle, čvrsto i ne dajte da vam opet natovare jaram ropstva«(Vidis mika cak i vas pastor trezvo razmislja otvorenim umom a ne kao ti i Laodikeja hocete ljudima da natovarite "Jaram na Vrat") [prema: NIV].
On u 16. stihu daje opis novog života u Duhu u koji zakoračuje opravdana osoba. [»Zato kažem: živite Duhom, pa nećete udovoljavati željama grešne prirode.«]
[4]
Novo stvorenje
Taj novi život je život u kojem stvaralačka Božja sila, oslobođena u procesu opravdanja, čini da nastane novo stvorenje. Govoreći o toj novini, Pavle koristi izraze kao što su
smrt i
vaskrsenje, kako to čini i u 6. glavi Poslanice Rimljanima, uz snažan etički imperativ ?
Živi stoga novim životom! Ista snažna misao izražena je i u Galatima 2,19.20: Sada živim
novim životom!
»Zato ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, novo postade!«[5] (2. Korinćanima 5,17).
Odgovorivši na argumente kritičara, Pavle sada, u Galatima 2,21, daje svoj završni snažni argument: Hrišćanska vest je jevanđelje Božje blagodati u Isusu Hristu. Njeno središte je krst. Kad bi bilo moguće biti prav pred Bogom uz pomoć discipline, držanja zakona ili obrazovanja, krst bi bio definitivno nepotreban i hrišćanska vera uzaludna. Međutim, poruka hrišćanske vere je jasna:Spasenje nastaje kao besplatni dar. Njegova cena bila je smrt Božjeg dragog Sina. Ne odričimo Bogu Njegovo pravo da bude pun dobrote, blagodatan!(Ovaj pastor me je imresionirao za razliku od vas dvojice)
RASTENJE U HRISTU
Prisna veza između opravdanja i posvećenja
Reformator Žan Kalvin, iako odbacivši katoličko brkanje pojmova u slučaju opravdanja i posvećenja,
[6] ipak je zauzeo stav koji kaže da su ta dva značenja »trajno sjedinjena«. Upotrebio je ilustraciju sunčeve svetlosti i toplote: Iako među njima možemo povući jasnu razliku, mi ih ne možemo razdvojiti! Isto tako ne mogu se razdvojiti ni opravdanje i proces obnove. On je pisao: »Nema sporenja oko pitanja da li Hristos posvećuje sve koje opravdava.
To bi značilo rascepiti jevanđelje, razdeliti samog Hrista, pokušati odvajanje pravde koju primamo verom od pokajanja.«
[7] U tome se slažu i drugi reformatori.
[8]
To da je opravdanje dinamično iskustvo koje podrazumeva obnovljenje ? pa stoga i nerazdvojno povezano s posvećenjem ? izgleda da je i stav Elen Vajt: »Praštanje ima šire značenje nego što mnogi pretpostavljaju. ... Božje praštanje nije samo formalni pravni čin, kojim nas On oslobađa osude. To nije samo oproštenje greha, nego i oslobađanje
od greha. Ono je izlivanje otkupiteljske ljubavi koja preobražava srce. David je imao pravu sliku praštanja kada se molio: ’Učini mi, Bože, čisto srce.’« (
Thoughts From the Mount of Blessing, str. 114).
Ako »praštanje«, u tom kontekstu, shvatimo kao sinonim za opravdanje, postaje očigledno da je ponovno uspostavljanje ispravnog odnosa s Bogom (opravdanje) Elen Vajt videla kao nešto više od formalnog pravnog čina. U njenim očima, to je dinamično, preobražavajuće, živo iskustvo. To znači da je posvećenje, mada nije isto što i opravdanje, čvrsto ugrađeno u to iskustvo. Ne može se biti opravdan, a da se istovremeno ne počne
novi život. Nastaje rađanje, sa svim elementima koji čine življenje: želje, odluke, ciljevi, namere. Međutim, pred novorođenim detetom u Hristu prostire se ceo životni vek, a s njime i beskrajne mogućnosti za rastenje i napredovanje.
S odvijanjem tog procesa rastenja u Hristu, on se neprestano nalazi pod okriljem iskustva opravdanja. To znači da mi nikada ne rastemo izvan Hrista. Mi se tokom tog celog procesa nalazimo pod okriljem zasluga Hristove pravde.
Starozavetna reč
qadesh ima u osnovu dva značenja: Prvo, ona znači »pripadati Bogu« ? a odnosi se na ljude, stvari, dane, zakone itd.
Izrailj je bio svet zato što ga je Bog odvojio od okolnih narodâ, kao narod za Njega poseban. Žrtve su bile svete, a bili su to i svetinja, Subota i Deset zapovesti.( pazi sta kaze pastor!!a bile su to subota i 10 zapovedi !? govori u proslom vremenu"BILE SU TO")
Drugo, reč ima i moralno/etičko značenje: »Osvećujte se i budite sveti, jer sam ja svet« (3. Mojsijeva 11,44). To znači da je trebalo da oni koji treba da stoje u Božjoj prisutnosti imaju »čiste ruke i srce bezazleno« (Psalam 24,4).
Reč
hagios u Novom zavetu ima osnovno značenje starozavetne reči
qadesh, mada je u ovom slučaju moralno/etičko značenje znatno više istaknuto. No, mi i ovde nailazimo na misao o narodu koji je svet zato što pripada Bogu (1. Petrova 2,9; Rimljanima, 9. do 11. glave).
Naglasak na svetom življenju
Pavle je stavio snažan naglasak na pojam svetog naroda. Božji sveti treba da budu
»sveti u Njegovim očima, bez mane i bez krivice«, koji će ostati »u veri utemeljeni i tvrdi« (Kološanima 1,22.23; upor.: Efescima 5,27, prema NIV). Pavle tu temu novog života (u) Bogu razrađuje s velikom energijom u 6. glavi Poslanice Rimljanima. Tamo on ističe misao da se autentičnost naše vere dokazuje poslušnošću Bogu i »prinošenjem« naših »udova« kao »sluge pravdi«. Kao oni koji su ranije bili u ropstvu »nečistoti i bezakonju na bezakonje (progresivnom bezakonju)«, mi smo sada u »ropstvu pravdi koja vodi u svetost« (stihovi 18. i 19, delimično prema NIV). »A sad oprostivši se od greha, i postavši sluge Božje, imate plod svoj na posvećenje, a kraj život večni« [... prednost koju stičete vodi u svetost,
a ishod je večni život] (22. stih).
U stvari, kroz celu 6. glavu Poslanice Rimljanima apostol ističe tu novu poslušnost. Evo njegovog obrazloženja: »Vi pripadate Bogu. Stoga živite kao Bogu! Rođeni ste kao novo stvorenje. Zato živite životom novog stvorenja.« Prema Pavlovom pristupu,
indikativ opravdanja uvek dolazi za
imperativom života vere koji iz njega nastaje. U tome vidimo etički karakter pravde.
Prema tome, biti rođen, nije samo sebi cilj. Naprotiv, mi dobijamo priliku da živimo. Mi smo oslobođeni optužbe kako bismo živeli životom slobode i čistote za Boga i sa Bogom, i danas i u večnosti.
S tom novinom u Hristu nastupa veličanstveno osećanje
slobode. Sloboda od krivice. Ali tu je i sloboda u odnosu na sâm greh; ne u smislu da je greh ? ili porazi koji ga prate ? nestao, nego sloboda od
prisiljavanja da grešimo. Mi smo slobodni od privlačnosti greha. Greh u životu više ne donosi ono požudno ispunjenje kakvo je nekada donosio. Tako je pisala i Elen Vajt: »Obučeni u Hristovu pravdu, mi nećemo imati nikakvo uživanje u grehu, pošto će Hristos raditi s nama. Možda ćemo činiti greške, ali mrzećemo greh koji je bio uzrok patnjama Božjeg Sina« (
Selected Messages, sv. 1, str. 360).
Eto, šta znači živeti »po Duhu« (Rimljanima 8,4). To je stanje osobe koja je sebe u potpunosti predala Isusu Hristu.
Čemu onda neprestana borba?
Bez obzira na to izuzetno obećanje, i dalje postoji borba sa grehom i tvrdoglavošću. Zašto je to tako? Znači li to da moj odnos s Bogom nije ono što sam mislio da jeste? Da sam u stvarnosti izgubljen, duhovni promašaj?
Mi u svojoj revnosti za Gospoda
ponekad izvlačimo ishitrene zaključke koji izazivaju nepotrebnu uznemirenost i ugrožavaju hrišćansko iskustvo. Zato sada možemo naći ohrabrenje u sledećim rečima iz pera Elen Vajt: »Što se više približimo Isusu i što jasnije prepoznamo čistotu Njegovog karaktera, to ćemo jasnije videti strahotu greha i manje ćemo želeti da uzdignemo sebe« (
The Acts of the Apostles, str. 561).
Isto tako: »Među onima koji žive u senci golgotskog krsta ne može biti samouzvisivanja niti oholih izjava da su bez greha. ... Oni čiji je život najbliži Isusovom životu najjasnije će videti nemoć i grešnu prirodu čoveka i zato jedina njihova nada počiva na zaslugama raspetog i vaskrslog Spasitelja« (
The Great Controversy, str. 471).
Najvažnije životno pitanje glasi: Kakav je moj odnos s Bogom? Međutim, mnogi iskreni i ozbiljni hrišćani nisu sigurni u odgovoru. Gledajući na svoj život, mi shvatamo da ne vidimo ništa lepo! Vidimo samo nisku propusta i neuspeha, pa zato ceo naš način hrišćanskog življenja dolazi u stanje grča, pritisnut osećanjem krivice, silno obuzet osećanjem obeznađenosti i razočaranja.
Bilo bi dobro kad bismo ponovo, s razmišljanjem,
pročitali tekst iz Filibljanima 3,12-14, gde nam nadahnuta Reč poručuje da se naučimo zaboravljanju onoga što je »ostrag«, da se »sežemo« za onim što je »napred« ? i da »trčimo« k cilju u Hristu Isusu. Treba, naime, da imamo na umu da te apostolove reči dolaze neposredno iza reči kojima je izrazio kako je jedina pravda koju vredi posedovati upravo ona koja nastaje verom u Hrista Isusa.(I ovde se potpuno slazem)
Božanski zahtev
Šta Bog, prema tome, očekuje od svog naroda?
1. Bezuslovno i celosrdačno predanje i pokoravanje Njemu. Bogu nisu potrebni ljudi koji će sedeti na ogradama ovoga sveta i koji će trepereti na granici između sveta i Boga, zapravo ne znajući gde pripadaju. On traži ljude i žene koji su se opredelili i koji ne nameravaju da iznevere svoje opredeljenje.
2. Narod koji ne prestaje da gleda u Hrista. Taj položaj se tokom putovanja nikada ne menja. Šta se, u stvari, događa? »Gledajući u Isusa mi u srcu dobijamo živo, progresivno načelo, Sveti Duh obavlja delo,
a vernik prelazi iz blagodati u blagodat i iz sile u silu. ... On se prilagođava Hristovom liku, sve dok u pogledu duhovnog rasta ne dostigne meru rasta visine Isusa Hrista« (
Selected Messages, sv. 1, str. 395).
3. Narod koji je stabilno utvrđen u
poznavanju i praksi Hristovog načina života. To znači živeti »po Duhu«. Život Duha, kako to Pavle rečito izražava u Galatima 5,16, suprotnost je životu naše grešne prirode. Rod Duha je suprotnost rodovima tela.
Hristov sledbenik je ratnik koji nikada ne odustaje, koji će »ratovati rat« protiv greha sve dok Gospod opet ne dođe, jer će taj rat upravo toliko i trajati!(Taj sam)
Bog nam, umesto potpunog iskorenjivanja naše grešne prirode, nudi silu vaskrslog Gospoda, preko vazda prisutne službe Svetoga Duha, za osujećivanje tendencija naše grešne prirode. Evo reči koje direktno govore na tu temu: »Hrišćanin će osećati nagovore i došaptavanja greha, jer ’telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela’ [Galatima 5,17], što ne dopušta prestanak borbi. Upravo je tu potrebna Hristova pomoć. Ljudska slabost ujedinjuje se s božanskom snagom i tada vera može da usklikne: ’Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista’ (1. Korinćanima 15,57)« (The Sanctified Life, str. 92. 93).
Opravdanje verom, to znači neprestano i isključivo gledati u vaskrslog Spasitelja. Odvratiš li pogled, nestala je nada. Pravda koju Hristos nudi nije početak neke vrste lične pravde, ličnog dostojanstva ili čestitanja samom sebi, nego stalna svrha takvih stavova. Neko ko je opravdan u Hristu, živi u Njemu neprestano. U tome je, zapravo, naša sigurnost, naš spokoj, naše ispunjenje, zaštita i pobeda.(kad bih imao takvu priliku da stegnem ruku ovom pastoru ucinio bih to bez razmisljanja,a vama dvojici necu dok ne poslusate reci VASEG PASTORA)
Izvor:Hrišćanska adventistička crkva, Srbija
E pa sad da vas vidim mika,laodikeja sta ce te reci protiv svoje crkve,pastora????nijednom pastor nije napomenuo da se covek spasava subotom a verom!!pomenuo je subotu i 10 zapovesti u proslom vremenu!?
Cekam na castan odgovor!!
Pozdrav.
