Član
- Učlanjen(a)
- 29.08.2009
- Poruka
- 133
Onoga dana kada je Mika umro, vec uveliko iza ponoci otvoreno je pismo, adresovano Dudi, iz komšiluka, koje je apsolutno potvrdilo njegovu želju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i oveštalih posmrtnih slova:
Dudo,
kad me iznose, neka procitaju „Besmrtnu pesmu“. A kad me pokopaju neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manda korkoro“. Niko ne sme da mi drži govor.
M. Antic
EPILOG
Vodopad ima bradu kao grof Lav Nikolajevic Tolstoj.
To se,
u stvari,
jutro po sebi peni
i razapinje dugu.
JA SAM PRIZNAO JEDNOJ ŽENI
DA JE ŽIVOT NEŠTO PROSTO U MENI.
A NIJE BAŠ TAKO PROSTO.
Ja sam mislio da cu ici pravo
dok se ne pretvorim u lenjir.
A našli su me u krugu.
NAŠLI SU ME, POSLE LUTANJA,
SROZANOG OD VRISKA DO ŠAPUTANJA.
Prošao je oktobar.
Medu nogama drveca
polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte
za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene.
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza,
kao streljanom vojnom beguncu.
II
Proletele su ogromne zlatne kocije
kroz naše utrnule oci,
a mi ih sacuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni
i uvelo na jeziku,
gorko od smeha
i preslatko od placa.
Dozvolite mi
da, posle svega,
dalekoj nekoj gospodici
napišem jedno pismo,
onako malo nostalgicno,
onako kako to pišu
senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi
sa potopljenog razaraca.
III
Gospodice,
kazacu,
gospodice, sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde opet cvece pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
Sve je,
sve je,
sve je spokojno,
kao da vetar nikada nije
išamarao drvored
i oko odžaka se pleo.
Gospodice,
kazacu,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja
sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed
ne znaci i da sam beo.
IV
OVO NIJE ISPOVEST.
OVO JE GORE NEGO MOLITVA.
HILJADU PUTA OD JUTROS
KAO NEKAD TE VOLIM.
HILJADU PUTA OD JUTROS
PONOVO TI SE VRACAM.
Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.
DA LI SAM JOŠ UVEK ONA MERA
PO KOJOJ ZNAŠ KO TE BOLI?
PO KOJOJ ZNAŠ KOLIKO SU PRED TOBOM
SVI DRUGI BILI GOLI?
ONA MERA PO KOJOJ ZNAŠ KO TE OTIMA,
A KO PLACA?
DA LI SAM JOŠ UVEK
MEÐU SVIM TVOJIM ŽIVOTIMA
ONAJ KOMADIC NAJCISTIJEG OBLAKA U GRUDIMA,
I NAJKRVAVIJEG SACA?
V
TI SI JEDINA NAHRANILA SVU MOJU GLAD
SA ONO MALO MESA
I SNA.
JEDINA SI BILA DO ZUBA SITA
SA ONO MALO MOJIH NOKTIJU
I DLANOVA.
Voleo bih da tvoji buduci sinovi
naslede boju mog glasa
i kceri da nose moju tugu
u prslucicima od svile.
VOLEO BIH DA IPAK NEGDE SACUVAŠ
SVE MOJE DALEKE VRHOVE
NA HORIZONTALAMA TVOG DNA.
I DA PRONESEŠ MOJE PREZRELE OCI
KROZ TIŠINU SVIH TUÐIH OCIJU
I TUÐIH STANOVA.
I MOJ OKTOBAR KROZ SVE TUÐE APRILE.
VI
Ovde kod mene
dani imaju opor ukus piva
i dosade.
Ponekad kaplju kiše,
cudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na ladu
koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga okna nešto pokojno,
nešto zauvek izbrisano,
nešto golubije.
MOŽDA JE DOBRO JOŠ I OVO DA ZNAŠ:
ŽENE NEMAJU PRAVO
POSLE TEBE NIŠTA DA UOBRAŽAVAJU.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas:
mogu da dignem zarozane carape
licno i samoj bogorodici,
u dostojanstvo presvucen oberucke.
SVE MOJE NEŽNOSTI I GLUPOSTI
JOŠ UVEK NA TVOME PRAGU SPAVAJU
kao mala kudrava štenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospode kucke.
Sasvim sam zakopcan:
od sluzokože - do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuše.
VII
Ti ceš me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim:
sve je
zauvek
gotovo!
UPLAŠENO SAM PIJAN.
I PRAZAN.
I SAM.
PONEKAD NEKO NAIÐE
DA ME NESPRETNO PAZI,
NEKO, KOME JA, ZAISTA, NAIVNO,
ZAISTA BEZ ZLIH NAMERA,
VEC POSLE DRUGE CAŠE OTKRIJEM PUTOKAZE
KOJI VODE OD TEBE
DO MOGA USIJANOG TEMENA.
NIKOME NEMOJ RECI,
ALI DOK LEŽIM OVDE KAO ISPRAŽNJEN SARKOFAG
I NEŠTO MUDRUJEM O SRECI,
TRUDIM SE DA BAR MALO ZABRINUTE DOBROTE
TOM DRUGOM NEKOM DAM.
I dok umire drvece
i susnežica po lišcu gazi,
trudim se da mu bude dobro,
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davno prošlog vremena.
VIII
Možda mi neceš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio,
sasvim neopaženo.
Svi mi hoteli nekako lice na istu bajku
i postelje u sobama
smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti nacin brinu,
onako malo rodacki,
kad im laku noc kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
majku mu,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoce, subotnja noc se valja.
Satovi su davno povecerje odsvirali.
Dalje,
zaista,
ne bih imao ništa više da ti javim.
JEDINO,
MOŽDA TO:
DA SI OSTALA NAJLEPŠA MEDALJA
IZ NAJLEPŠEG RATA
U KOJEM SU MI SRCE AMPUTIRALI.
IX
Gospodice,
ja nisam za tobom bio onako obicno
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do predaka minirano.
Inace,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se, zato,
zbog necega u sebi
nasmešim, u ovu jesen,
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja,
tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima,
ja,
tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima.
Dudo,
kad me iznose, neka procitaju „Besmrtnu pesmu“. A kad me pokopaju neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manda korkoro“. Niko ne sme da mi drži govor.
M. Antic
EPILOG
Vodopad ima bradu kao grof Lav Nikolajevic Tolstoj.
To se,
u stvari,
jutro po sebi peni
i razapinje dugu.
JA SAM PRIZNAO JEDNOJ ŽENI
DA JE ŽIVOT NEŠTO PROSTO U MENI.
A NIJE BAŠ TAKO PROSTO.
Ja sam mislio da cu ici pravo
dok se ne pretvorim u lenjir.
A našli su me u krugu.
NAŠLI SU ME, POSLE LUTANJA,
SROZANOG OD VRISKA DO ŠAPUTANJA.
Prošao je oktobar.
Medu nogama drveca
polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte
za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene.
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza,
kao streljanom vojnom beguncu.
II
Proletele su ogromne zlatne kocije
kroz naše utrnule oci,
a mi ih sacuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni
i uvelo na jeziku,
gorko od smeha
i preslatko od placa.
Dozvolite mi
da, posle svega,
dalekoj nekoj gospodici
napišem jedno pismo,
onako malo nostalgicno,
onako kako to pišu
senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi
sa potopljenog razaraca.
III
Gospodice,
kazacu,
gospodice, sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde opet cvece pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
Sve je,
sve je,
sve je spokojno,
kao da vetar nikada nije
išamarao drvored
i oko odžaka se pleo.
Gospodice,
kazacu,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja
sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed
ne znaci i da sam beo.
IV
OVO NIJE ISPOVEST.
OVO JE GORE NEGO MOLITVA.
HILJADU PUTA OD JUTROS
KAO NEKAD TE VOLIM.
HILJADU PUTA OD JUTROS
PONOVO TI SE VRACAM.
Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.
DA LI SAM JOŠ UVEK ONA MERA
PO KOJOJ ZNAŠ KO TE BOLI?
PO KOJOJ ZNAŠ KOLIKO SU PRED TOBOM
SVI DRUGI BILI GOLI?
ONA MERA PO KOJOJ ZNAŠ KO TE OTIMA,
A KO PLACA?
DA LI SAM JOŠ UVEK
MEÐU SVIM TVOJIM ŽIVOTIMA
ONAJ KOMADIC NAJCISTIJEG OBLAKA U GRUDIMA,
I NAJKRVAVIJEG SACA?
V
TI SI JEDINA NAHRANILA SVU MOJU GLAD
SA ONO MALO MESA
I SNA.
JEDINA SI BILA DO ZUBA SITA
SA ONO MALO MOJIH NOKTIJU
I DLANOVA.
Voleo bih da tvoji buduci sinovi
naslede boju mog glasa
i kceri da nose moju tugu
u prslucicima od svile.
VOLEO BIH DA IPAK NEGDE SACUVAŠ
SVE MOJE DALEKE VRHOVE
NA HORIZONTALAMA TVOG DNA.
I DA PRONESEŠ MOJE PREZRELE OCI
KROZ TIŠINU SVIH TUÐIH OCIJU
I TUÐIH STANOVA.
I MOJ OKTOBAR KROZ SVE TUÐE APRILE.
VI
Ovde kod mene
dani imaju opor ukus piva
i dosade.
Ponekad kaplju kiše,
cudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na ladu
koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga okna nešto pokojno,
nešto zauvek izbrisano,
nešto golubije.
MOŽDA JE DOBRO JOŠ I OVO DA ZNAŠ:
ŽENE NEMAJU PRAVO
POSLE TEBE NIŠTA DA UOBRAŽAVAJU.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas:
mogu da dignem zarozane carape
licno i samoj bogorodici,
u dostojanstvo presvucen oberucke.
SVE MOJE NEŽNOSTI I GLUPOSTI
JOŠ UVEK NA TVOME PRAGU SPAVAJU
kao mala kudrava štenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospode kucke.
Sasvim sam zakopcan:
od sluzokože - do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuše.
VII
Ti ceš me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim:
sve je
zauvek
gotovo!
UPLAŠENO SAM PIJAN.
I PRAZAN.
I SAM.
PONEKAD NEKO NAIÐE
DA ME NESPRETNO PAZI,
NEKO, KOME JA, ZAISTA, NAIVNO,
ZAISTA BEZ ZLIH NAMERA,
VEC POSLE DRUGE CAŠE OTKRIJEM PUTOKAZE
KOJI VODE OD TEBE
DO MOGA USIJANOG TEMENA.
NIKOME NEMOJ RECI,
ALI DOK LEŽIM OVDE KAO ISPRAŽNJEN SARKOFAG
I NEŠTO MUDRUJEM O SRECI,
TRUDIM SE DA BAR MALO ZABRINUTE DOBROTE
TOM DRUGOM NEKOM DAM.
I dok umire drvece
i susnežica po lišcu gazi,
trudim se da mu bude dobro,
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davno prošlog vremena.
VIII
Možda mi neceš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio,
sasvim neopaženo.
Svi mi hoteli nekako lice na istu bajku
i postelje u sobama
smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti nacin brinu,
onako malo rodacki,
kad im laku noc kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
majku mu,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoce, subotnja noc se valja.
Satovi su davno povecerje odsvirali.
Dalje,
zaista,
ne bih imao ništa više da ti javim.
JEDINO,
MOŽDA TO:
DA SI OSTALA NAJLEPŠA MEDALJA
IZ NAJLEPŠEG RATA
U KOJEM SU MI SRCE AMPUTIRALI.
IX
Gospodice,
ja nisam za tobom bio onako obicno
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do predaka minirano.
Inace,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se, zato,
zbog necega u sebi
nasmešim, u ovu jesen,
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja,
tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima,
ja,
tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima.
Poslednja izmena od urednika:
