Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. Žene su brzo osjetile da zanos nije dovoljan za brak. Da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari. Neka vrsta racija u svemu, pa i u osjećanjima. Poeta se sa time nije mirio.
Raskidao brakove čim su zapali u krizu. I uvijek se novom snu predavao. I tako bi to trajalo, da nije došla opaka bolest. Pa i nju je pjesnički prihvatao. Kao neumitnost. A to je umio, ponekad i sa ciničkom opaskom. Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da piše. I da igra šah. Sa ljekarom koji ga je liječio, tražio je crne figure, koje su, govorio je, u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom. Kad bi odnio pobjedu nad protivnikom, likovao je: Još se ne spušta moja zastavica!
Majka Melanija doživjela je sinovljevu smrt. Za života ga nije opominjala da umjerenije živi. Znala je za njegovu boemiju, rastave. Nikad ni riječi prigovora. To je Antić s ponosom isticao. To bi mu poništilo punoću života. Kako je majci bilo u srcu, druga je stvar Utjeha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro djece.
Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici: Mokrin, Kikinda, Pančevo. U Pančevo se porodica doselila 1941. godine. Tu proživjela tamne okupacijske dane. Tu je napisao i prve stihove, prvi se put zaljubio.
Poslije slijede gimnazijski dani, fakultet, rad u listu ”Pančevac” gdje je pored novinskih tekstova i uređenja dječje strane pravio i strip, sa naslovom ”Bata iz Banata”. Poslije se na životnoj traci smjenjuju različita zaduženja i obaveze. U Beogradu i u Novom Sadu, gdje je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter ”Dnevnika”.
U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života, ne ispuštajući iz vida same dubine života, koje je u pjesništvu otkrio. Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao. Poslije njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu. Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine, iz životnog i stvaralačkog ugla, uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime, u intenzitet najjače vrste. To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje.
U trenucima njegove bolesti, kada je stvarnost bila odveć maglovita, Antić se osvrnuo, u posljednjim časovima, na svoje vrijeme i njegove vrijednosti. To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu. Evo doslovno tih riječi: ”Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje. To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom, čašću kao puškom, dostojanstvom, slobodom i pameću. Ima jedna revolucija u kojoj sam živio u toku rata i u posleratnim godinama. Ovo naše danas je deo te revolucije. Čuvajte je.”
Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor.
Tako je i bilo. Jedino u njegovom rodnom Mokrinu, na dan njegove smrti, održali su pisci književno veče u čast preminulog pjesnika. (Žarko Đurović)
Svetlosne reklame
Postovanje njihovoj lakomislenosti
od plave magle duse
i staklene koze
pa nije bas svako umeo u olujnim nocima
kad ga razbijaju ledom i komadima crepa
da zivi poslednji put
i umire poslednji put
namigujuci
Deca imaju običaj da kvare svoje igračke,
jer traže u njima srce.
Vade lutkama oči da vide kako radi vid.
Izvrću pajace na naliče da opipaju obe strane
dodira.
Medvedima i tigrovima paraju plišane glave
da im otvore misao i razumeju namere.
Ona znaju majstoriju disanja unatraške,
od: posle smrti, do: pre rođenja.
Zato, kad kidaju oblik da dodju do njegovog unutra,
znači da, jednostavno, ne trpe završene stvari.
Deca u sebi imaju nešto od božijeg načina:
preveliku radoznalost početka.
Promašaj ili čarolija
Isto delo, gledano iz raznih pobuda,
može da bude promašaj ili da bude čarolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
može da bude tu negde, ili da bude čak onamo.
Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekoga opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.
Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.
_________________
Nosim u sebi prirodno pravo da se osećam slobodan.
Pre svega slobodan od grešne religije sebe,
sve više opranog na ivicama dostojanstva.
Zato i ne mogu da kleknem, bože. Izvini me.
Stojimo jedan prema drugom.
Ovo trgujemo nas dvojica mojom i tvojom nežnošću.
Evo ti. Daj mi. Pa ćemo na kraju sabrati.
Ovo je moja poslednja molitva.
Ti imaš vekovima sebe.
Pa šta još onda hoćeš?
Prestani da me proganjaš bar ovih nedelja,
ovde u Lenjingradu, i ostavi me na miru.
Lutam.
Tražim hotel "Angleter" gde se ubio Jesenjin.
Pričala mi je Julija Sonceva, supruga pokojnog Dovženka,
kako je Majakovski doživeo tu smrt.
Ne kao u pesmi sa posvetom.
Hotela "Angletera" nema.
Prekrstili su ga.
Moji pratioci izbegavaju da me tamo odvedu,
nego me vode kod Puškina.
Bože, pa njegova je radna soba bila prolazna.
Kao čekaonica na stanici.
Gospode, molim ti se, ostavi pesnike na miru i u životu i u smrti.
Dosta nas je nas samih.
Jedino, ako si bio u nekoj našoj budućnosti,
prišapni mi pošteno, priznaj mi kao čovek, ličimo li na sebe?
Nebo polako otežava od oreola jare.
Naslikam stazu do Piskarevskog groblja, odlutam tamo bos,
a noge mi u povratku ostavljaju pastelne tragove.
Odem ponovo.
Zalutam.
Nestanem.
I svi se užasavaju i dugo me oplakuju.
Onda polako počinjem da crtam daleke predele.
Naslikam sebi kolevku na onoj istoj stazi i vidim kako se vraćam ozaren i opet živ.
Pomagaj bože, kakva je to čarolija kojom umem da pomirim obadve opne ovog sveta?
Možda to nije snaga?
Možda je orijaško čuđenje koje se u nama javi
kad ipak konačno shvatimo da nismo usplahireni?
Oljušteno od magle, jutro je siromašnije od tišine.
Nedostaje mu, sigurno, moja uobrazilja da iz svakoga nestajanja put vodi u nastajanje.
Krila ne rastu iz tela, nego iz dubine duha.
Zašto se mučim da utvrdim da li postoji ili ne suprotno klupče svesti?
Ja nisam rođen hotimice, niti mi se taj oblik iznenada dogodio.
Ja sam nešto od sebe samog i polako se vraćam sebi potpuno prirodno,
kao što mi se vraća srce, čvrstina pršljenova ili dar disanja.
Bože moj, pomoli mi se sa ikone. Uslišiću ti moju molbu.
Isakijevski sabor, 1976
