U poslanicama Ignatijevim crkva nikad nije praznovala subotu, a te poslanice poticu iz kraja 1. veka, istorija vs teorija uvek istorija pobedjuje.
Ja sam dosta puta rekao i uzivo i na ovom forumu, mozda cak i na ovoj temi da te jersi koje vi ucite nisu nista novo one su i pre postojale kao npr. montanizam.
naucno dokazano u savremenom dobu da nije, verovalo se da neke jesu falsifikat, ali je utvrdjeno kasnije da nisu.
Nema istorija veze sa crkvom, ne znam da li si svestan da mi danas zivimo u sekularnom drustvu u kom drzavu nije briga za veroispovesti niti se religijske vodje ista pitaju kad je nauka u pitanju, istoriju kontrolise to sekularno drustvo koje nije religijski opredeljeno.
Evo jos jedan razlog tvog pogresnog verovanja i zablude.i dan danas Veliki post kao da se prekida za vreme Subote i Nedelje, jer ceo post se posti na vodi, a Subotom i NEdeljom se posti na ulju i vinu i ne vrsi se bogosluzenje pokajnog karaktera koje se sluzi ostalim danima Velikog Posata, ne vrse se metanije (veliki pokloni) i bogosluzenja(jutrenje i vecerenje) se sluze kao i u ostale dane kad nije u toku post, i danas ta praksa postoji i cela crkva je deo nje samo sto to ti ocigledno brate ne znas jer si u zabludi, ti mislis da mi ovako ne radimo, a zapravo mi tako radimo.Razlog za prekid posta na subotu je totalno drugaciji nego sto ti mislis.Pazi, postoje
materijalni dokazi tj. kodeksi poslanica sv. Ignatija Antiohijskog iz prvih vekova, pa ako su pravoslavni svetkovali subotu do 11. veka ,zasto u poslanicama koje su "falsifikovane" u 2. veku to pise, a postovala ih je crkva?
Jedino logicno objasnjenje bilo bi da su te poslanice falsifikovane posle 11. veka sto je nemoguce jer kodeksi su stari vise od 15. vekova i to je naucno dokazano, samo slepac bi verovao u tu tvoju teoriju.E sad zasto se na Subotu prekida post?
Hristos je simbolicno po predanju na taj dan boravio u adu medju dusama, zato se taj dan posvecuje mrtvima, evo o cemu se radi:
Кољивари
То је био духовни препородитељски покрет у православној цркви, настао у Светој гори Атонској, као свети изданак светих монаха исихаста. Овај покрет се појавио крајем XVIII и почетком XIX века.
На челу овог покрета су били св. Макарије Коринтски, преподобни Никодим Светогорац, преподобни Атанасије Пароски и др. Они су тражили верност Светом Предању Цркве, обнову духовног живота, повратак Светим Оцима. Захтевали су, сагласно вековној пракси Цркве, да се народ чешће причешћује Телом и Крвљу Христовом, не само једном или четири пута годишње, како се то, нажалост, још тада било одомаћило међу православним хришћанима. Св. Никодим Светогорац је објавио по први пут књигу "Добротољубље" у којој су сабрани најодабранији духовни текстови Светих Отаца и подвижника Цркве. У њима нам се откривају најдубље тајне духовног и молитвеног живота и указује на прави пут духовног усавршавања, ослобађањем од страсти и стицањем светих врлина. Преподобни Пајсије Величковски, и сам једно време светогорац, превео је „Добротољубље“ и на словенски језик. После одласка са Свете горе преподобни Паисије је окупио око себе у манастиру Њамцу (Румунија) хиљаду монаха. Тако је овај покрет извршио велики духовни утицај на православне Румуне, а преко ученика Паисијевих и „Добротољубља“ и на целу православнуРусију XIX века. Кољивари су унели у православни народ и многа друга дела Светих Отаца.
Кољиваре су тако назвали њихови противници по кољивима за мртве, јер су се они строго држали древног црквеног правила да се парастоси за мртве могу вршити само суботом, а не и недељом, која је Дан радости и Васкрсења Христовог. Хришћани сваке недеље сведоче Светом Литургијом и својом заједничком радошћу, Христово Васкрсење и та радост Празника над празницима не сме бити ничим помрачена. Иначе, ако тога дана хришћани тугују, како ће свет поверовати да је Христосзаиста васкрсао? А хришћани су, још од времена жена Мироносица, до краја века и света, пре свега и изнад свега - сведоци Васкрсења Христовог. Јер, по речима светог Апостола Павла: „Ако Христос не васкрсе, узалудна је проповед наша, узалудна и вера наша“.
Преподобни Серафим Саровски, велико светило Цркве православне у Русији прошлог века, који посредно припада истом овом препородитељском покрету, испуњен Духом Светим и васкрсном радошћу, имао је само један поздрав за све своје посетиоце, у свако доба дана и ноћи: „Христос воскресе, радости моја"!
Iz datog se vidi da je praksa pomena mrtvih na subotu postojala u ranoj crkvi, ali za veme turskog robstva ona se izgubila i oni su trazili povratak svetootackoj praksi koja je bila zastupljena i te 1054.Humbert je od muve napravio slona da bi imao papa imao osnov za anatemu, nije se radilo o svetkovanju subote vec posebnom isticanju subote jer je ona bila posvecena pominjanju mrtvih.