Član
- Učlanjen(a)
- 31.12.2011
- Poruka
- 1.534
Ko je bio Avraam?
Avraam je bio starozavetni patrijarh. On se nije klanjao idolima, kao njegovi savremenici. Verovao je u jednoga Boga i u obećanoga Spasitelja, koji će doći sa neba. Njemu se prvom od ljudi javila tajanstveno Sveta Trojica u vidu tri coveka,(Vidi 1 Mojs 18gl) tri gosta kod Mavrijskog duba. Od Avraama preko njegovog sina Isaka namnožio se, po Božjem obećanju, Izabrani narod Božji. I mi hrišćani smo duhovna deca Avraama. Zato se molimo da Bog upokoji našu usnulu braću i sestre u nedrima Avrama, Isaka i Jakova, naših praotaca.
OTAC AVRAM
Rimljanima, 4. glava
Pavle je u 3. glavi poslanice tvrdio da se spasenje temelji na Božjem besplatnom činu milosti i da je ona namenjena svima, kako Jevrejima, tako i neznabošcima. Pavlovim protivnicima je verovatno bilo lako da ustvrde kako su oba gledišta zapravo novine, zamišljene da potkopaju istorijsku veru Izrailja i da ponište Božja zavetna obećanja data Izrailju. Konačno, Izrailj je bio Božji izabrani narod, pozvan u poslušnost. Zar milost ne bi potkopala ovo drugo i zar zajednica kojom bi svi bili obuhvaćeni, u kojoj su Jevreji i neznabošci ravnopravni, ne bi oštetila Jevreje? (Mnogi Jevreji su, razume se, verovali da neznabošci mogu doći do spasenja, ali jedino na taj način što će najpre postati Jevreji. Međutim, Pavle ne samo što prozelite — odnosno, obraćenike u judaizam — smešta u sferu spasenja, nego i neznabošce, kao neznabošce, stavlja u ravnopravan položaj s Jevrejima.
Prema tome, gde bismo mogli očekivati da se Pavle suprotstavi svojim protivnicima i pobije njihove argumente? Već smo ga videli kako obilato koristi Stari zavet. On sada nastavlja na toj liniji odbrane, pa nalazi i krunski, nepobitan dokaz za svoje tvrdnje. Nalazi ga u ocu jevrejske nacije, Avramu, najblistavijem primeru u prilog istinitosti njegovih tvrdnji. Kako je to moguće? Pavle će nam to pokazati u 4. glavi.
Ulaženje u Reč
Tekst 4. glave poslanice Rimljanima pročitaj u najmanje dva različita prevoda i ispiši odgovore na sledeća pitanja.
1. Čemu te ovo poglavlje uči u pogledu zakona i njegove uloge u hrišćanskom životu?
2. Šta si iz ovog poglavlja naučio o načinu na koji se dobija spasenje? Načini spisak sa što više pojedinosti.
3. Zašto, po tvom mišljenju, Pavle troši toliko vremena na Avrama? Zar nema i drugih starozavetnih ličnosti koje bi mogle poslužiti za Pavlove svrhe? Zašto da, ili zašto ne?
4. Načini spisak svih načina na koje Avram služi kao primer u ovom poglavlju.
5. Zašto Pavle uvodi Davida, u stihovima od 6 do 8? Uz pomoć citata s margina, utvrdi koji psalam Pavle ovde citira. Pročitaj ceo psalam. Čime Davidov primer, a naročito upotreba toga psalma govore u prilog Pavlovoj raspravi u 4. glavi?
6. Objasni značenje 15. stiha: “Jer gde nema zakona nema ni prestupa.” Da li bi greh bio greh i kada ne bi bilo zakona? Na šta misli Pavle u prethodnom delu istog stiha, kada kaže da “zakon gradi gnev”?
7. Na šta misli Pavle u 18. stihu, gde kaže: “On verova na nâd kad se nije bilo ničemu nadati”?
8. Kako ova glava utiče na tok Pavlove rasprave?
Istraživanje Reči
Avram, naš praotac (4,1)
U drugom delu svoje proročke knjige Isaija pruža nadu izgnanicima i obraća se onima koji idu za pravdom, sledećim rečima: “Poslušajte me koji idete za pravdom, koji tražite Gospoda; pogledajte stenu iz koje ste isečeni, i duboku jamu iz koje ste iskopani; pogledajte Avrama, oca svojega, i Saru, koja vas je rodila” (Isaija 51,1.2/I deo). Avram je bio otac Jevreja. Trebalo je da gledaju u njega da bi bili na putu pravde.
Ovaj status dat Avramu očuvan je i u periodu između dva zaveta, kada su Jevreji isticali da je Avram držao zakon i pre nego što je bio dat. Na primer, u međuzavetnom delu Eklezijastikus (zvanom i Mudrost Ben Sirah, koje ne treba mešati sa starozavetnom knjigom Propovednika) čitamo: “Avram beše veliki otac mnoštva narodâ i niko se ne nađe ravan njemu u slavi. On držaše zakon Višnjega i uđe u zavet s Njime” (44,20).
Novi zavet nastavlja tradiciju Avramovog uzvišenog položaja. U njemu se u mnogo navrata ističe važnost koja je bila pridavana činjenici da je Avram nečiji otac. Matej, prateći Isusov rodoslov do Avrama, opisuje Isusa kao “sina Davida Avramova sina” (Matej 1,1.2). U “poglavlju o veri”, Jevrejima 11. glavi, u kojoj su predstavljeni starozavetni uzori vere, najveća pažnja poklanja se upravo Avramu (stihovi 8-12.17-19).
Međutim, mi u Novom zavetu često nalazimo kritiku lažnog oslanjanja na poreklo od Avrama. Na primer, Jovan Krstitelj ovako opominje svoje slušaoce: “Rodite dakle rodove dostojne pokajanja, i ne govorite u sebi: oca imamo Avrama; jer vam kažem da Bog može i od ovoga kamenja podignuti decu Avramu” (Luka 3,8). U Jovanovom Jevanđelju Jevreji protestuju protiv Isusovog učenja da će ih istina osloboditi, sledećim rečima: “Mi smo seme Avramovo, i nikome nismo robovali nikad; kako ti govoriš da ćemo se izbaviti?” (Jovan 8,33), dok im Isus odgovara: “Kad biste vi bili deca Avramova, činili biste dela Avramova” (39. stih).
Isus napada i ustaljenu definiciju o tome šta znači biti sin Avramov. Nakon što je doneo spasenje u kuću Zakheja, omraženog sakupljača poreza, On je podsetio one koji su ga slušali: “Jer je i ovo sin Avramov” (Luka 19,9). Isto je učinio i kada je onu zgrčenu ženu, koju je izlečio u subotu, nazvao kćerju Avramovom (Luka 13,16).
U Avramu, nespornom praocu Jevreja, Pavle je video savršen primer kojim će biti dokazana dva osnovna gledišta koja je izneo: da se spasenje temelji na veri u Božju milost, a ne na delima i da je spasenje namenjeno svima. Taj dokaz potiče iz dva teksta u izveštaju o Avramu iz 1. Mojsijeve. Prvi se nalazi u 1. Mojsijevoj 15,6, gde stoji: “I poverova Avram Bogu, a On mu primi to u pravdu.” Drugi je u 1. Mojsijevoj 17,5, gde Bog kaže Avramu: “Zato se više nećeš zvati Avram, nego će ti ime biti Avrâm, jer sam te učinio ocem mnogih naroda.” Ta dva stiha, uz neka dodatna Pavlova razmišljanja, vode nas do većeg broja poređenja u kojima Avram postaje značajni uzor vere koju Pavle objavljuje.
Evo nekih mišljenja o Avramu koja će Pavle izneti u okviru 4. glave poslanice Rimljanima:
Avram se uzdao u Boga, a ne u dela (stihovi 3-5).
Avram je primio pravdu kao dar, a ne kao platu (4. stih).
Avram je bio neobrezan u vreme kad je bio opravdan (10. stih).
Avram je postao naslednik kroz obećanje, a ne kroz zakon (13. stih).
Avram je postao otac sviju (stihovi 12 i 16).
Avram se nadao iako se nije imao čemu nadati (18. stih).
Avram je bio jak, a ne slab u veri (stihovi 20 i 21).
Avram je naš primer (23. stih).
U celoj ovoj glavi uočavamo značaj ovih misli za Pavlovo razumevanje hrišćanske vere.
Avramovo spasenje (4,2-5)
U 2. stihu Pavle pokreće pitanje Avramovog opravdanja. Da je ono došlo zahvaljujući delima, Avram bi imao čime da se pohvali. Misao je tako neprihvatljiva i nezamisliva da Pavle odmah dodaje: “Ali ne u Boga.” Da je Avram imao nešto čime bi se hvalio, to bi uništilo sve što je Pavle rekao u tekstu u Rimljanima 3,21-31, pošto je Pavle verovao da je hvalisanje isključeno — budući da pravda dolazi Božjom milošću i dostupna je svima ravnopravno (27. stih). Prema tome, kako će Pavle pokazati da Avram nije bio opravdan delima?
Pavlov dokaz nalazimo u prvom od njegova dva važna teksta iz izveštaja o Avramu, u 1. Mojsijevoj 15,6. Tekst, konačno, govori o tome kako je Avram primio pravdu. U tom kratkom stihu Pavle nalazi dve izuzetno važne misli. Prvo, Avram je verovao (ili imao veru, ili poverenje, u zavisnosti od toga kako prevodimo reč) Bogu. Osnovna istina o kojoj je Pavle raspravljao nalazi se upravo tu, u priči iz 1. Mojsijeve. Avram je verovao! Njegova vera ili poverenje doveli su do njegovog opravdanja.
Međutim, Pavle u ovom stihu nalazi još nešto. Budući da je verovao, ili pokazao poverenje, Avramu je to uračunato kao pravda, ili u pravdu. Izvorna jevrejska reč često može da znači “biti shvaćen ili smatran”. Pavle je iz ovoga zaključio da pravednost ne znači plata isplaćena za učinjen posao, nego dar uračunat Avramu na osnovu njegove vere. On to objašnjava u 4. i 5. stihu. U 4. stihu stoji: “A onome koji radi ne broji se plata po milosti nego po dugu.” S druge strane, Pavle upoređuje onoga koji veruje i onoga čija je vera uračunata u pravdu. Tako u reči uračunata Pavle vidi da je Avram pravdu dobio na osnovu milosti, a ne na osnovu dela. Ta milost je “privlašćena” zahvaljujući Avramovoj veri u “Onoga koji pravda bezbožnika” (5. stih).
Ovaj deo rečenice ostavlja nas “bez teksta”. U prethodnoj glavi videli smo da nijedan dobar sudija neće osloboditi krivca. Pred Bogom je “gad” ko tako radi (Priče 17,15). Tome bismo mogli dodati tekst iz Priča 24,24: “Ko govori bezbožniku: pravedan si, njega će proklinjati ljudi i mrziće na nj narodi.” Sigurno je da bi tako nešto i nama danas bilo odvratno. Kada zločinac počini posebno brutalno ubistvo, a onda bude oslobođen optužbe s nekim stručnim obrazloženjem, mi osećamo kako nam vri krv. Međutim, Bog je Bog koji oslobađa krivca.
Šta to znači, sigurno nećemo razumeti ako se ne podsetimo da nam je Pavle već objasnio da smo svi krivci, svi smo sagrešili (3,9.10). Kada bi Bog oslobađao krivice samo dobre, nevine ljude, ni za koga ne bi bilo nade. Međutim, na koji način Bog zadržava epitet pravičnog, uz istovremeno oslobađanje krivca? Da bi se došlo do odgovora na ovo pitanje potrebno je uzeti u obzir najmanje dva faktora. Prvo, Božja pravda nije samo objavljena nego je i postala delotvorna, pravosnažna u Isusu Hristu, žrtvi pomirenja. Iako nam Pavle ne iznosi pojedinosti o tome kako to biva, on jasno ističe da je to istina (24. i 25. stih). Drugo, Božje oslobađanje od optužbe je više od samo sudske izjave; ono je i inicijativa kojom se stvari postavljaju na svoje mesto i stvara kvalitativna razlika time što se grešnik dovodi u novi odnos sa Bogom.
Avram je verovao takvome Bogu, pa mu je to bilo uračunato u pravdu. To ga čini savršenim primerom pravde dobijene milošću kroz veru. Hvalisanje je isključeno čak i u slučaju oca Avrama. I on je pravdu primio kao dar Božje milosti.
Primer Davidovog psalma (4,6-8)
Pavle se sada vrlo kratko i gotovo usputno okreće drugom primeru, ponovo nekome ko je jedna od centralnih ličnosti izrailjske istorije. Taj tekst se odnosi na deo teksta od 1. do 5. stiha, pošto Pavle navodi da se ista reč, uračunat, primljen, koju je koristio dok se bavio Avramovim primerom, pojavljuje i u tekstu koji je u 32. psalmu zapisao David. Misao je ovde obrnuta. Ovde nije reč o uračunavanju pravde nekom čoveku, nego o ne-uračunavanju, neprimanju greha nekom čoveku.
Okolnost da te dve ideje Pavle prihvata kao sinonime vidljiva je u njegovom uvodu za citat u 6. stihu. David, kaže Pavle, govori “da je blago čoveku kome Bog prima pravdu bez dela zakona”. Ovo utvrđivanje dva koncepta zaista je korisno za razumevanje Pavlove slike pravde. Pravda, bar jednim svojim delom, znači naći se u situaciji u kojoj nam se naši gresi ne stavljaju na teret. Drugim rečima, pravda podrazumeva praštanje, mada to nije sve.
Tako imamo da 1. Mojsijeva, sa svojim iskazom u pripovedanju o Avramovoj pravdi i 32. psalam, sa svojim poetskim iskazom o praštanju, koriste isti izraz, uračunat, primljen, svedočeći o jednoj te istoj istini, o Božjoj milosti.
Opravdanje i obrezanje (4,9-12)
Pavle u 9. stihu postavlja pitanje koje se proističe iz psalma, ali se za odgovor vraća natrag kod Avrama. Da li je blaženstvo iz psalma namenjeno samo obrezanima, ili i neobrezanima? Za Pavla, ovo je isto kao kada bi neko pitao da li je ono namenjeno samo Jevrejima, ili i neznabošcima. Odgovor dobijamo na osnovu hronologije izveštaja o Avramu, iz 1. Mojsijeve.
Tekst kojim se poslužio Pavle, o Avramu koji je na osnovu svoje vere prihvaćen kao pravednik, nalazi se u 1. Mojsijevoj 15,6. Međutim, Avramovo obrezanje događa se nekoliko godina kasnije, u 17. glavi 1. Mojsijeve. To je za Pavla dokaz da pravda koja je bila uračunata Avramu ni na koji način nije zavisila od njegovog obrezanja. Avramovo obrezanje, tj. njegov judaizam, nije bilo temelj njegove pravde. Naprotiv, Pavle obrezanje posmatra kao znak ili pečat pravde koja mu je bila uračunata pre nego što je bio obrezan (4,11).
Ovo na jedinstven način kvalifikuje Avrama kao oca i Jevreja i neznabožaca. On je otac neznabožaca koji, kao i on, dobijaju pravdu na osnovu svoje vere, iako nisu obrezani (stih 11/II). No, Avram je ujedno i otac Jevreja koji imaju istu vrstu vere kao i on (12. stih). Drugim rečima, on nije otac Jevreja samo zbog biološkog srodstva. Njegovi pravi potomci su oni koji dele njegovu veru. Pavle već anticipira nešto o čemu će izričitije raspravljati u 16. i 17. stihu. Avram je otac svih, i Jevreja i neznabožaca, budući da je on obema grupama uzor vere. Očigledna implikacija je da se osnov pravde nalazi u veri, a ne u obrezanju.
Obećanje, a ne zakon (4,13-15)
Nastavljajući svoje izlaganje, Pavle pokazuje da je ne samo obrezanje izuzeto kao osnov za pravdu, nego je izuzet i zakon. Ako pođemo od predanja koje kaže da je Avram držao zakon još pre nego što je bio dat, mogli bismo zaključiti da je ta poslušnost bila osnov pravde. Međutim, Pavle odbacuje takvu misao, suprotstavljajući zakon obećanju.
U stihu koji neposredno prethodi onom u 1. Mojsijevoj 15,6, o kojem je Pavle govorio, nalazimo jedno obećanje. Bog je Avramu obećao da će njegovog potomstva biti kao zvezda na nebu. Okolnost da su ta dva stiha međusobno spojena, za Pavla predstavlja pokazatelja da Božje obećanje o milosti ne zavisi od zakona. To obećanje je bezvredno ukoliko neko može postati naslednik po osnovu zakona. Pavle u 15. stihu ponovo rezimira ono što je rekao u delu poslanice od 1,18 do 3,20 — da zakon donosi gnev.
Kada Pavle, u daljem tekstu, kaže da gde nema zakona, nema ni prestupa zakona, njegove reči moramo razumeti u kontekstu ranije rasprave o Božjem gnevu. Pavle očigledno ne misli da tamo gde nema zakona, nema ni odgovornosti pred Bogom, budući da je u 1. glavi poslanice Rimljanjima pokazao da se čak i oni koji su izvan zakona, nalaze u vlasti suda. Misao koju ovde želi da istakne je ista kao ona u 3,20. Zakon ne donosi pravdu, nego poznanje, svest o grehu.
Otac svih (4,16.17)
Pavle sada dolazi na svoj drugi tekst iz izveštaja o Avramu u 1. Mojsijevoj. Bog kaže Avramu, prema 1. Mojsijevoj 17,5: “... jer sam te učinio ocem mnogih naroda.” Da bismo shvatili značaj ovog stiha za Pavla, moramo imati na umu da se u grčkom jeziku ista reč koristi za “narod” i “neznabožac”. Tako bi se stih mogao prevesti da će Avram biti otac mnogih neznabožaca. Ovde Pavle vidi jasan starozavetni dokaz nečega na šta je već skrenuo pažnju u 11. i 12. stihu 4. glave. Obećanje nije samo za Jevreje. Avram je otac svih. Obećanje je namenjeno svim pripadnicima Avramovog potomstva, kako Jevrejima tako i neznabošcima. Avram je otac svih.
Ne bi trebalo da zanemarimo značaj ovog stiha. On je starozavetni osnov za jednu od Pavlovih najvažnijih tema u ovoj poslanici. Najvažniji izraz u poslanici Rimljanima je reč svi. Božja milost je za sve ljude. Avram je bio utelovljenje te istine, zato što obećanje koje je učinjeno njemu, ocu Jevreja i ocu “naroda”, dovodi i Jevreje i neznabošce pod okrilje Božjeg istog milostivog obećanja.
Nada protiv nade (4,18-22)
Pavle u ovim stihovima u poslanicu Rimljanima najpre uvodi pojam nade. Iako ga nismo uočili do ovog trenutka, mi ćemo u 5, a onda i u 8. glavi poslanice videti da je nada značajan deo hrišćanskog života, kako ga Pavle shvata, pa tako vidimo da Avram i u pogledu nade služi kao uzor. Mada je obećanje da će biti otac mnogih naroda došlo u vreme kad je već bio toliko star da je obećanje izgledalo apsurdno, Avram se pouzdao u obećanje. Konačno, Bog je bio taj koji je mogao da “oživljuje mrtve i zove ono što nije kao ono što jest” (17. stih). Iako je njegovo telo bilo već kao mrtvo i Sarina materica takođe praktično mrtva, Avram se uzdao u tog Boga i Njegovo obećanje. Uzdao se da će Bog učiniti ono što je obećao i to je bio razlog što mu je vera uračunata u pravdu (22. stih).
Iz ovoga dobijamo dodatna saznanja o prirodi vere. To što je Avram učinio upravo je ono na šta smo pozvani — da se uzdamo u Božje obećanje i da se potpuno oslonimo na Njega. Svaki put kada se oslanjamo na nešto drugo, mi dajemo dokaz o nedostatku vere.
Pavle u 20. i 21. stihu ističe Avramovu veru na način koji anticipira njegovu glavnu raspravu o hrišćanskom životu i praksi, u 14. i 15. glavi poslanice. Pavle tamo govori o podelama na osnovu određenih običaja u ishrani. Upućuje na strože hrišćane koji jedu samo povrće, predstavljajući ih kao “slabe u veri” (14,1). S druge strane, Pavle se poistovećuje s “jakim” hrišćanima (15,1), iako daje savet koji nadilazi i jedan i drugi stav i pokušava da dovede do jedinstva među dvema grupama. Pavle nam govori da Avram nije slabio u veri, nego da je u njoj bio ojačan. Pavle očekuje da to upamte njegovi čitaoci kada dođu na kraj poslanice. Drugim rečima, Avram ne služi samo kao teološki uzor nego i kao uzor za praktične probleme s kojima su se suočavali Rimljani. O tome ćemo reći više kada budemo proučavali 14. glavu poslanice.
Naš uzor (4,23-26)
Konačno nam, na kraju ove glave, Pavle govori nešto što će svaki pažljivi čitalac već znati! Reči o Avramu koji se uzda u Boga i kome se to pouzdanje [vera] uračunava u pravdu namenjene su i nama. Pavle nam nije samo izneo zanimljivu priču ili pouku iz istorije. Kao otac svih, Avram je svima nama i uzor iskustva spasenja. I nama će se uračunati pravda ako se pouzdamo u Božje obećanje i ako se oslonimo na Njega, koji je Isusa podigao iz mrtvih. Isus Hristos je živa realnost tog obećanja.
Setimo se kako smo u 1. glavi poslanice (24, 26. i 28. stih) razumeli da u svome gnevu Bog “predaje” grešnike u njihov greh. Pavle ovom prilikom obrće tu sliku Božjeg gneva, koristeći istu reč da bi objavio kako je Isus bio “predat” za naš greh i podignut za našu pravdu, kako više ne bismo morali da se bojimo Božjeg gneva. Na taj način Avramova priča postaje i naša priča. I mi se uzdamo u Božje obećanje i doživljavamo da nam se uračunava pravda kao dar Božje milosti.
Rezime
Ova radikalna radosna vest o Božjoj milosti i spasenju poverenjem u Hrista, nije odvojila Pavla od njegove judejske prošlosti. On ju je posmatrao u neprekinutoj vezi sa svojim judaizmom, bez obzira na to što judaistički zakon nije mogao da joj služi kao temelj. Radosna vest već je bila anticipirana u izveštaju o Avramu, ocu Jevreja.
Konačno, Avram je verovao Bogu i primio dimenziju pravde. Ona mu je bila uračunata kao dar. On čak još nije ni bio obrezan. Zbog toga je Avram pogodan simbol spasenja verom.
Izvan toga, Pavle vidi i da je Bog Avramu obećao da će svi narodi na Zemlji biti blagosloveni u njemu. Prema tome, on nije samo otac Jevreja nego i otac neznabožaca, koji će primiti Božju pravdu uzdajući se u Boga baš onako kako je činio Avram.
Avramov primer potvrđuje Božju nepristrasnu velikodušnost prema svim ljudima, Jevrejima i neznabošcima, i uverava svakoga od nas da je Bog i naš Spasitelj.
Izvor/svetlost istine.
Pozdrav od Gere.
Avraam je bio starozavetni patrijarh. On se nije klanjao idolima, kao njegovi savremenici. Verovao je u jednoga Boga i u obećanoga Spasitelja, koji će doći sa neba. Njemu se prvom od ljudi javila tajanstveno Sveta Trojica u vidu tri coveka,(Vidi 1 Mojs 18gl) tri gosta kod Mavrijskog duba. Od Avraama preko njegovog sina Isaka namnožio se, po Božjem obećanju, Izabrani narod Božji. I mi hrišćani smo duhovna deca Avraama. Zato se molimo da Bog upokoji našu usnulu braću i sestre u nedrima Avrama, Isaka i Jakova, naših praotaca.
OTAC AVRAM
Rimljanima, 4. glava
Pavle je u 3. glavi poslanice tvrdio da se spasenje temelji na Božjem besplatnom činu milosti i da je ona namenjena svima, kako Jevrejima, tako i neznabošcima. Pavlovim protivnicima je verovatno bilo lako da ustvrde kako su oba gledišta zapravo novine, zamišljene da potkopaju istorijsku veru Izrailja i da ponište Božja zavetna obećanja data Izrailju. Konačno, Izrailj je bio Božji izabrani narod, pozvan u poslušnost. Zar milost ne bi potkopala ovo drugo i zar zajednica kojom bi svi bili obuhvaćeni, u kojoj su Jevreji i neznabošci ravnopravni, ne bi oštetila Jevreje? (Mnogi Jevreji su, razume se, verovali da neznabošci mogu doći do spasenja, ali jedino na taj način što će najpre postati Jevreji. Međutim, Pavle ne samo što prozelite — odnosno, obraćenike u judaizam — smešta u sferu spasenja, nego i neznabošce, kao neznabošce, stavlja u ravnopravan položaj s Jevrejima.
Prema tome, gde bismo mogli očekivati da se Pavle suprotstavi svojim protivnicima i pobije njihove argumente? Već smo ga videli kako obilato koristi Stari zavet. On sada nastavlja na toj liniji odbrane, pa nalazi i krunski, nepobitan dokaz za svoje tvrdnje. Nalazi ga u ocu jevrejske nacije, Avramu, najblistavijem primeru u prilog istinitosti njegovih tvrdnji. Kako je to moguće? Pavle će nam to pokazati u 4. glavi.
Ulaženje u Reč
Rimljanima, 4. glava
1. Čemu te ovo poglavlje uči u pogledu zakona i njegove uloge u hrišćanskom životu?
2. Šta si iz ovog poglavlja naučio o načinu na koji se dobija spasenje? Načini spisak sa što više pojedinosti.
3. Zašto, po tvom mišljenju, Pavle troši toliko vremena na Avrama? Zar nema i drugih starozavetnih ličnosti koje bi mogle poslužiti za Pavlove svrhe? Zašto da, ili zašto ne?
4. Načini spisak svih načina na koje Avram služi kao primer u ovom poglavlju.
5. Zašto Pavle uvodi Davida, u stihovima od 6 do 8? Uz pomoć citata s margina, utvrdi koji psalam Pavle ovde citira. Pročitaj ceo psalam. Čime Davidov primer, a naročito upotreba toga psalma govore u prilog Pavlovoj raspravi u 4. glavi?
6. Objasni značenje 15. stiha: “Jer gde nema zakona nema ni prestupa.” Da li bi greh bio greh i kada ne bi bilo zakona? Na šta misli Pavle u prethodnom delu istog stiha, kada kaže da “zakon gradi gnev”?
7. Na šta misli Pavle u 18. stihu, gde kaže: “On verova na nâd kad se nije bilo ničemu nadati”?
8. Kako ova glava utiče na tok Pavlove rasprave?
Istraživanje Reči
Avram, naš praotac (4,1)
U drugom delu svoje proročke knjige Isaija pruža nadu izgnanicima i obraća se onima koji idu za pravdom, sledećim rečima: “Poslušajte me koji idete za pravdom, koji tražite Gospoda; pogledajte stenu iz koje ste isečeni, i duboku jamu iz koje ste iskopani; pogledajte Avrama, oca svojega, i Saru, koja vas je rodila” (Isaija 51,1.2/I deo). Avram je bio otac Jevreja. Trebalo je da gledaju u njega da bi bili na putu pravde.
Ovaj status dat Avramu očuvan je i u periodu između dva zaveta, kada su Jevreji isticali da je Avram držao zakon i pre nego što je bio dat. Na primer, u međuzavetnom delu Eklezijastikus (zvanom i Mudrost Ben Sirah, koje ne treba mešati sa starozavetnom knjigom Propovednika) čitamo: “Avram beše veliki otac mnoštva narodâ i niko se ne nađe ravan njemu u slavi. On držaše zakon Višnjega i uđe u zavet s Njime” (44,20).
Novi zavet nastavlja tradiciju Avramovog uzvišenog položaja. U njemu se u mnogo navrata ističe važnost koja je bila pridavana činjenici da je Avram nečiji otac. Matej, prateći Isusov rodoslov do Avrama, opisuje Isusa kao “sina Davida Avramova sina” (Matej 1,1.2). U “poglavlju o veri”, Jevrejima 11. glavi, u kojoj su predstavljeni starozavetni uzori vere, najveća pažnja poklanja se upravo Avramu (stihovi 8-12.17-19).
Međutim, mi u Novom zavetu često nalazimo kritiku lažnog oslanjanja na poreklo od Avrama. Na primer, Jovan Krstitelj ovako opominje svoje slušaoce: “Rodite dakle rodove dostojne pokajanja, i ne govorite u sebi: oca imamo Avrama; jer vam kažem da Bog može i od ovoga kamenja podignuti decu Avramu” (Luka 3,8). U Jovanovom Jevanđelju Jevreji protestuju protiv Isusovog učenja da će ih istina osloboditi, sledećim rečima: “Mi smo seme Avramovo, i nikome nismo robovali nikad; kako ti govoriš da ćemo se izbaviti?” (Jovan 8,33), dok im Isus odgovara: “Kad biste vi bili deca Avramova, činili biste dela Avramova” (39. stih).
Isus napada i ustaljenu definiciju o tome šta znači biti sin Avramov. Nakon što je doneo spasenje u kuću Zakheja, omraženog sakupljača poreza, On je podsetio one koji su ga slušali: “Jer je i ovo sin Avramov” (Luka 19,9). Isto je učinio i kada je onu zgrčenu ženu, koju je izlečio u subotu, nazvao kćerju Avramovom (Luka 13,16).
U Avramu, nespornom praocu Jevreja, Pavle je video savršen primer kojim će biti dokazana dva osnovna gledišta koja je izneo: da se spasenje temelji na veri u Božju milost, a ne na delima i da je spasenje namenjeno svima. Taj dokaz potiče iz dva teksta u izveštaju o Avramu iz 1. Mojsijeve. Prvi se nalazi u 1. Mojsijevoj 15,6, gde stoji: “I poverova Avram Bogu, a On mu primi to u pravdu.” Drugi je u 1. Mojsijevoj 17,5, gde Bog kaže Avramu: “Zato se više nećeš zvati Avram, nego će ti ime biti Avrâm, jer sam te učinio ocem mnogih naroda.” Ta dva stiha, uz neka dodatna Pavlova razmišljanja, vode nas do većeg broja poređenja u kojima Avram postaje značajni uzor vere koju Pavle objavljuje.
Evo nekih mišljenja o Avramu koja će Pavle izneti u okviru 4. glave poslanice Rimljanima:
Avram se uzdao u Boga, a ne u dela (stihovi 3-5).
Avram je primio pravdu kao dar, a ne kao platu (4. stih).
Avram je bio neobrezan u vreme kad je bio opravdan (10. stih).
Avram je postao naslednik kroz obećanje, a ne kroz zakon (13. stih).
Avram je postao otac sviju (stihovi 12 i 16).
Avram se nadao iako se nije imao čemu nadati (18. stih).
Avram je bio jak, a ne slab u veri (stihovi 20 i 21).
Avram je naš primer (23. stih).
U celoj ovoj glavi uočavamo značaj ovih misli za Pavlovo razumevanje hrišćanske vere.
Avramovo spasenje (4,2-5)
U 2. stihu Pavle pokreće pitanje Avramovog opravdanja. Da je ono došlo zahvaljujući delima, Avram bi imao čime da se pohvali. Misao je tako neprihvatljiva i nezamisliva da Pavle odmah dodaje: “Ali ne u Boga.” Da je Avram imao nešto čime bi se hvalio, to bi uništilo sve što je Pavle rekao u tekstu u Rimljanima 3,21-31, pošto je Pavle verovao da je hvalisanje isključeno — budući da pravda dolazi Božjom milošću i dostupna je svima ravnopravno (27. stih). Prema tome, kako će Pavle pokazati da Avram nije bio opravdan delima?
Pavlov dokaz nalazimo u prvom od njegova dva važna teksta iz izveštaja o Avramu, u 1. Mojsijevoj 15,6. Tekst, konačno, govori o tome kako je Avram primio pravdu. U tom kratkom stihu Pavle nalazi dve izuzetno važne misli. Prvo, Avram je verovao (ili imao veru, ili poverenje, u zavisnosti od toga kako prevodimo reč) Bogu. Osnovna istina o kojoj je Pavle raspravljao nalazi se upravo tu, u priči iz 1. Mojsijeve. Avram je verovao! Njegova vera ili poverenje doveli su do njegovog opravdanja.
Međutim, Pavle u ovom stihu nalazi još nešto. Budući da je verovao, ili pokazao poverenje, Avramu je to uračunato kao pravda, ili u pravdu. Izvorna jevrejska reč često može da znači “biti shvaćen ili smatran”. Pavle je iz ovoga zaključio da pravednost ne znači plata isplaćena za učinjen posao, nego dar uračunat Avramu na osnovu njegove vere. On to objašnjava u 4. i 5. stihu. U 4. stihu stoji: “A onome koji radi ne broji se plata po milosti nego po dugu.” S druge strane, Pavle upoređuje onoga koji veruje i onoga čija je vera uračunata u pravdu. Tako u reči uračunata Pavle vidi da je Avram pravdu dobio na osnovu milosti, a ne na osnovu dela. Ta milost je “privlašćena” zahvaljujući Avramovoj veri u “Onoga koji pravda bezbožnika” (5. stih).
Ovaj deo rečenice ostavlja nas “bez teksta”. U prethodnoj glavi videli smo da nijedan dobar sudija neće osloboditi krivca. Pred Bogom je “gad” ko tako radi (Priče 17,15). Tome bismo mogli dodati tekst iz Priča 24,24: “Ko govori bezbožniku: pravedan si, njega će proklinjati ljudi i mrziće na nj narodi.” Sigurno je da bi tako nešto i nama danas bilo odvratno. Kada zločinac počini posebno brutalno ubistvo, a onda bude oslobođen optužbe s nekim stručnim obrazloženjem, mi osećamo kako nam vri krv. Međutim, Bog je Bog koji oslobađa krivca.
Šta to znači, sigurno nećemo razumeti ako se ne podsetimo da nam je Pavle već objasnio da smo svi krivci, svi smo sagrešili (3,9.10). Kada bi Bog oslobađao krivice samo dobre, nevine ljude, ni za koga ne bi bilo nade. Međutim, na koji način Bog zadržava epitet pravičnog, uz istovremeno oslobađanje krivca? Da bi se došlo do odgovora na ovo pitanje potrebno je uzeti u obzir najmanje dva faktora. Prvo, Božja pravda nije samo objavljena nego je i postala delotvorna, pravosnažna u Isusu Hristu, žrtvi pomirenja. Iako nam Pavle ne iznosi pojedinosti o tome kako to biva, on jasno ističe da je to istina (24. i 25. stih). Drugo, Božje oslobađanje od optužbe je više od samo sudske izjave; ono je i inicijativa kojom se stvari postavljaju na svoje mesto i stvara kvalitativna razlika time što se grešnik dovodi u novi odnos sa Bogom.
Avram je verovao takvome Bogu, pa mu je to bilo uračunato u pravdu. To ga čini savršenim primerom pravde dobijene milošću kroz veru. Hvalisanje je isključeno čak i u slučaju oca Avrama. I on je pravdu primio kao dar Božje milosti.
Primer Davidovog psalma (4,6-8)
Pavle se sada vrlo kratko i gotovo usputno okreće drugom primeru, ponovo nekome ko je jedna od centralnih ličnosti izrailjske istorije. Taj tekst se odnosi na deo teksta od 1. do 5. stiha, pošto Pavle navodi da se ista reč, uračunat, primljen, koju je koristio dok se bavio Avramovim primerom, pojavljuje i u tekstu koji je u 32. psalmu zapisao David. Misao je ovde obrnuta. Ovde nije reč o uračunavanju pravde nekom čoveku, nego o ne-uračunavanju, neprimanju greha nekom čoveku.
Okolnost da te dve ideje Pavle prihvata kao sinonime vidljiva je u njegovom uvodu za citat u 6. stihu. David, kaže Pavle, govori “da je blago čoveku kome Bog prima pravdu bez dela zakona”. Ovo utvrđivanje dva koncepta zaista je korisno za razumevanje Pavlove slike pravde. Pravda, bar jednim svojim delom, znači naći se u situaciji u kojoj nam se naši gresi ne stavljaju na teret. Drugim rečima, pravda podrazumeva praštanje, mada to nije sve.
Tako imamo da 1. Mojsijeva, sa svojim iskazom u pripovedanju o Avramovoj pravdi i 32. psalam, sa svojim poetskim iskazom o praštanju, koriste isti izraz, uračunat, primljen, svedočeći o jednoj te istoj istini, o Božjoj milosti.
Opravdanje i obrezanje (4,9-12)
Pavle u 9. stihu postavlja pitanje koje se proističe iz psalma, ali se za odgovor vraća natrag kod Avrama. Da li je blaženstvo iz psalma namenjeno samo obrezanima, ili i neobrezanima? Za Pavla, ovo je isto kao kada bi neko pitao da li je ono namenjeno samo Jevrejima, ili i neznabošcima. Odgovor dobijamo na osnovu hronologije izveštaja o Avramu, iz 1. Mojsijeve.
Tekst kojim se poslužio Pavle, o Avramu koji je na osnovu svoje vere prihvaćen kao pravednik, nalazi se u 1. Mojsijevoj 15,6. Međutim, Avramovo obrezanje događa se nekoliko godina kasnije, u 17. glavi 1. Mojsijeve. To je za Pavla dokaz da pravda koja je bila uračunata Avramu ni na koji način nije zavisila od njegovog obrezanja. Avramovo obrezanje, tj. njegov judaizam, nije bilo temelj njegove pravde. Naprotiv, Pavle obrezanje posmatra kao znak ili pečat pravde koja mu je bila uračunata pre nego što je bio obrezan (4,11).
Ovo na jedinstven način kvalifikuje Avrama kao oca i Jevreja i neznabožaca. On je otac neznabožaca koji, kao i on, dobijaju pravdu na osnovu svoje vere, iako nisu obrezani (stih 11/II). No, Avram je ujedno i otac Jevreja koji imaju istu vrstu vere kao i on (12. stih). Drugim rečima, on nije otac Jevreja samo zbog biološkog srodstva. Njegovi pravi potomci su oni koji dele njegovu veru. Pavle već anticipira nešto o čemu će izričitije raspravljati u 16. i 17. stihu. Avram je otac svih, i Jevreja i neznabožaca, budući da je on obema grupama uzor vere. Očigledna implikacija je da se osnov pravde nalazi u veri, a ne u obrezanju.
Obećanje, a ne zakon (4,13-15)
Nastavljajući svoje izlaganje, Pavle pokazuje da je ne samo obrezanje izuzeto kao osnov za pravdu, nego je izuzet i zakon. Ako pođemo od predanja koje kaže da je Avram držao zakon još pre nego što je bio dat, mogli bismo zaključiti da je ta poslušnost bila osnov pravde. Međutim, Pavle odbacuje takvu misao, suprotstavljajući zakon obećanju.
U stihu koji neposredno prethodi onom u 1. Mojsijevoj 15,6, o kojem je Pavle govorio, nalazimo jedno obećanje. Bog je Avramu obećao da će njegovog potomstva biti kao zvezda na nebu. Okolnost da su ta dva stiha međusobno spojena, za Pavla predstavlja pokazatelja da Božje obećanje o milosti ne zavisi od zakona. To obećanje je bezvredno ukoliko neko može postati naslednik po osnovu zakona. Pavle u 15. stihu ponovo rezimira ono što je rekao u delu poslanice od 1,18 do 3,20 — da zakon donosi gnev.
Kada Pavle, u daljem tekstu, kaže da gde nema zakona, nema ni prestupa zakona, njegove reči moramo razumeti u kontekstu ranije rasprave o Božjem gnevu. Pavle očigledno ne misli da tamo gde nema zakona, nema ni odgovornosti pred Bogom, budući da je u 1. glavi poslanice Rimljanjima pokazao da se čak i oni koji su izvan zakona, nalaze u vlasti suda. Misao koju ovde želi da istakne je ista kao ona u 3,20. Zakon ne donosi pravdu, nego poznanje, svest o grehu.
Otac svih (4,16.17)
Pavle sada dolazi na svoj drugi tekst iz izveštaja o Avramu u 1. Mojsijevoj. Bog kaže Avramu, prema 1. Mojsijevoj 17,5: “... jer sam te učinio ocem mnogih naroda.” Da bismo shvatili značaj ovog stiha za Pavla, moramo imati na umu da se u grčkom jeziku ista reč koristi za “narod” i “neznabožac”. Tako bi se stih mogao prevesti da će Avram biti otac mnogih neznabožaca. Ovde Pavle vidi jasan starozavetni dokaz nečega na šta je već skrenuo pažnju u 11. i 12. stihu 4. glave. Obećanje nije samo za Jevreje. Avram je otac svih. Obećanje je namenjeno svim pripadnicima Avramovog potomstva, kako Jevrejima tako i neznabošcima. Avram je otac svih.
Ne bi trebalo da zanemarimo značaj ovog stiha. On je starozavetni osnov za jednu od Pavlovih najvažnijih tema u ovoj poslanici. Najvažniji izraz u poslanici Rimljanima je reč svi. Božja milost je za sve ljude. Avram je bio utelovljenje te istine, zato što obećanje koje je učinjeno njemu, ocu Jevreja i ocu “naroda”, dovodi i Jevreje i neznabošce pod okrilje Božjeg istog milostivog obećanja.
Nada protiv nade (4,18-22)
Pavle u ovim stihovima u poslanicu Rimljanima najpre uvodi pojam nade. Iako ga nismo uočili do ovog trenutka, mi ćemo u 5, a onda i u 8. glavi poslanice videti da je nada značajan deo hrišćanskog života, kako ga Pavle shvata, pa tako vidimo da Avram i u pogledu nade služi kao uzor. Mada je obećanje da će biti otac mnogih naroda došlo u vreme kad je već bio toliko star da je obećanje izgledalo apsurdno, Avram se pouzdao u obećanje. Konačno, Bog je bio taj koji je mogao da “oživljuje mrtve i zove ono što nije kao ono što jest” (17. stih). Iako je njegovo telo bilo već kao mrtvo i Sarina materica takođe praktično mrtva, Avram se uzdao u tog Boga i Njegovo obećanje. Uzdao se da će Bog učiniti ono što je obećao i to je bio razlog što mu je vera uračunata u pravdu (22. stih).
Iz ovoga dobijamo dodatna saznanja o prirodi vere. To što je Avram učinio upravo je ono na šta smo pozvani — da se uzdamo u Božje obećanje i da se potpuno oslonimo na Njega. Svaki put kada se oslanjamo na nešto drugo, mi dajemo dokaz o nedostatku vere.
Pavle u 20. i 21. stihu ističe Avramovu veru na način koji anticipira njegovu glavnu raspravu o hrišćanskom životu i praksi, u 14. i 15. glavi poslanice. Pavle tamo govori o podelama na osnovu određenih običaja u ishrani. Upućuje na strože hrišćane koji jedu samo povrće, predstavljajući ih kao “slabe u veri” (14,1). S druge strane, Pavle se poistovećuje s “jakim” hrišćanima (15,1), iako daje savet koji nadilazi i jedan i drugi stav i pokušava da dovede do jedinstva među dvema grupama. Pavle nam govori da Avram nije slabio u veri, nego da je u njoj bio ojačan. Pavle očekuje da to upamte njegovi čitaoci kada dođu na kraj poslanice. Drugim rečima, Avram ne služi samo kao teološki uzor nego i kao uzor za praktične probleme s kojima su se suočavali Rimljani. O tome ćemo reći više kada budemo proučavali 14. glavu poslanice.
Naš uzor (4,23-26)
Konačno nam, na kraju ove glave, Pavle govori nešto što će svaki pažljivi čitalac već znati! Reči o Avramu koji se uzda u Boga i kome se to pouzdanje [vera] uračunava u pravdu namenjene su i nama. Pavle nam nije samo izneo zanimljivu priču ili pouku iz istorije. Kao otac svih, Avram je svima nama i uzor iskustva spasenja. I nama će se uračunati pravda ako se pouzdamo u Božje obećanje i ako se oslonimo na Njega, koji je Isusa podigao iz mrtvih. Isus Hristos je živa realnost tog obećanja.
Setimo se kako smo u 1. glavi poslanice (24, 26. i 28. stih) razumeli da u svome gnevu Bog “predaje” grešnike u njihov greh. Pavle ovom prilikom obrće tu sliku Božjeg gneva, koristeći istu reč da bi objavio kako je Isus bio “predat” za naš greh i podignut za našu pravdu, kako više ne bismo morali da se bojimo Božjeg gneva. Na taj način Avramova priča postaje i naša priča. I mi se uzdamo u Božje obećanje i doživljavamo da nam se uračunava pravda kao dar Božje milosti.
Rezime
Ova radikalna radosna vest o Božjoj milosti i spasenju poverenjem u Hrista, nije odvojila Pavla od njegove judejske prošlosti. On ju je posmatrao u neprekinutoj vezi sa svojim judaizmom, bez obzira na to što judaistički zakon nije mogao da joj služi kao temelj. Radosna vest već je bila anticipirana u izveštaju o Avramu, ocu Jevreja.
Konačno, Avram je verovao Bogu i primio dimenziju pravde. Ona mu je bila uračunata kao dar. On čak još nije ni bio obrezan. Zbog toga je Avram pogodan simbol spasenja verom.
Izvan toga, Pavle vidi i da je Bog Avramu obećao da će svi narodi na Zemlji biti blagosloveni u njemu. Prema tome, on nije samo otac Jevreja nego i otac neznabožaca, koji će primiti Božju pravdu uzdajući se u Boga baš onako kako je činio Avram.
Avramov primer potvrđuje Božju nepristrasnu velikodušnost prema svim ljudima, Jevrejima i neznabošcima, i uverava svakoga od nas da je Bog i naš Spasitelj.
Izvor/svetlost istine.
Pozdrav od Gere.
Poslednja izmena:
