Hodočašća
- Začetnik teme tripo 41
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
O Boze, Tripo svaka tebi cast!
I Mojsije je degradirao Boga, jel se penjao na goru, zamisli jer Bog bese na gori, i nije mu dao ploce u podnozju planine.. I Ilija ga degradira i svi ostali proroci ga degradiraju, jer se penju po gorama, i imaju "Svetu Goru" i jos imaju odredjeno mesto gde Bog nastava u Hramu i Satoru.
Zaista treba biti ili bezobrazan, ili nerazuman.
A vi ste i jedno i drugo.
I Mojsije je degradirao Boga, jel se penjao na goru, zamisli jer Bog bese na gori, i nije mu dao ploce u podnozju planine.. I Ilija ga degradira i svi ostali proroci ga degradiraju, jer se penju po gorama, i imaju "Svetu Goru" i jos imaju odredjeno mesto gde Bog nastava u Hramu i Satoru.
Zaista treba biti ili bezobrazan, ili nerazuman.
A vi ste i jedno i drugo.
Poslednja izmena:
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Nikakve veze sa ovim idolopokloničkim odlascima. Ajd mi reci zašto je Bog Mojsiju naredio da se penje na goru?
Ajd reci zašto?
Lijepo umirivanje spostvene savjesti.
Bog NIGDJE ne spominje da posebno ima mjesto u Ostrogu, Međugorju itd. Spominjao je za Hram i Šator, nema više ni Hrama ni Šatora.
Da zaista treba biti bezobrazan da se ide po 600 km ili 200 km da bi došao Bogu.
Jel to mene persiraš?
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Čist dokaz da odlasci u manastir ništa ne pomažu. Kako objasniti ovakvu kontradikciju. Masa koja hrli u manastir i masa koja je drogirana i zombirana.
UPOZORENJE MONAHA SA OSTROGA: "Omladina nam je zombirana i nadrogirana, stvorili smo pakao!"
Društvo odvlači roditelje van kuće, preopterećeni su, nemaju vremena za decu. Vaspitavani smo bez ljubavi. Zato imamo epidemiju psihičkih bolesti, objašnjava monah
Autor: ekspres.net Foto: Wikipedia
Vreme: 18:09h | 23. jun. 2016.
3
Otac Arsenije Jovanović (56), monah Srpske pravoslavne crkve, prošao je dug put od Senjaka, elitnog dela Beograda u kojem je odrastao i proveo deo mladosti, do Ostroga, gde danas sa bratijom služi Bogu.
Kao mladić, koji je u vreme osamdesetih "imao sve", a opet osećao neizrecivu prazninu i besmisao, bio je svedok tragične sudbine kruga vrhunskih umetnika, muzičara, slikara stare SFRJ koji su, zajedno sa njim, beg od tog istog besmisla potražili u još većem ništavilu - drogi. Većina je umrla. Ili su se predozirali, ili su ih pokosili hepatitis i sida.
O životu pre monašenja napisao je knjigu "Bog i rokenrol", svedočenje i uspomenu na preminule prijatelje i poznanike. Neki su mu zamerili, nekima je knjiga spasila život.
Danas monah Arsenije odiše nenametljivim mirom čoveka koji je "probao sve i prošao svud" i na kraju se vratio usvoj dom, tamo gde je oduvek pripadao, a da toga u početku nije bio svestan.
Iako živi i moli se u ostroškoj vrleti, u kontaktu je sa mnogim mladim urbanim ljudima koji kod njega dolaze po savet, mučeni istim onim besmislom sa kojim se i sam kao momak borio.
"Sve je gore i gore. Ludnice su sve punije, zatvori prebukirani. Dileri, narkomanija, seksualne mutacije u odnosu na ono što je prirodno. Tu su i moderni komunikacioni uređaji, brzina, sve je na dugme, sve je dostupno, a opet smo prazni. Izloženi smo megaprilivu informacija, a kultura nam je nula. Do skoro su još neke vrednosti i postojale, ali ulaskom u Treći milenijum i one polako nestaju. Na delu je surovo robovanje megakorporacijama i manjini koja vlada svetom i pravi globalni biznis zabave. Potrebno je što banalnijim i lascivnijim sadržajem privući decu, mlade. Tu istu našu decu koja imaju sve površnije vaspitanje i sve manje opšte kulture. Takvi su prijemčivi za najbanalnije sadržaje koji stimulišu najniže porive", kaže otac Arsenije za Ekspres.net.
Hedonizam se, objašnjava otac Arsenije, promoviše kao vrhunska vrednost.
"Ne prođe ni 24 sata bez stimulansa, od slabijih, poput kofeina i nikotina, preko alkohola, do droge i seksa. Moji preživeli prijatelji mi pričaju da je u Njujorku sramota da kažeš da nisi imao barem jednu gej vezu. Neka si hetero, ali moraš da imaš i neku gej avanturu, makar i seksualnu da bi te smatrali za "civilizovanog". Čovek ide ka materijalnom progresu, a propada duhovno. Sve više se govori o kraju sveta, ali mislim da ovo nije kraj. Čovek je sposoban i za gore stvari", kaže ostroški monah.
Brzina koju živimo i koja nam je nametnuta vodi, kaže, na psihijatriju, kod dilera, u javnu kuću ili u – restorane:
"Zašto su na Zapadu ljudi predebeli? Zato jer im je duša beskrajno gladna, a telo im je sito. Oni jedu da utole glad, ne fizičku, već duhovnu, a ona ne može da se utoli hranom u fast fudu."
Uzrok ovakvog stanja je, prema rečima oca Arsenija, nedostatak ljubavi.
"Nema ljubavi. Društvo odvlači roditelje van kuće, preopterećeni su, nemaju vremena za decu. Vaspitavani smo bez ljubavi. Zato imamo epidemiju psihičkih bolesti. Od lakših, poput anksioznosti, strahova i depresije, pa do najtežih stanja. To sve potiče od uništavanje žene koja gubi dva svoja najmoćnija oružja: ženstvenost i ljupkost.Izgubivši kontakt sa Bogom i onim što joj je Bogom dano takmiči se sa muškarcem. Deca odrastaju u tom ambijentu i kada majke izgube svoju crtu žene, onda i devojčice, njihove ćerke, postaju još gore. Muška deca počinju da mrze majke koje ih nisu vaspitale da vole ženski rod i to stvara ambijent nasilja u kojima muškarci maltretiraju žene i decu. Gubi se svaka mera", kaže otac Arsenije.
On objašnjava zašto se koplja najviše lome oko omladine i zašto se i na globalnom nivou pokušava perfidna kontrola mladih.
"Na Pravnom fakultetu u Podgorici redovno je održavana tribina koja je zatvorena posle mog predavanja na kojem sam govorio o narkomaniji i rokenrolu. Rekao sam da nam je omladina zombirana, nadrogirana. To se nekima nije dopalo. Zašto? Zato što je omladina najzdraviji deo društva. Čovek srednjih godina je ucenjen poslom, decom. Omladina je rasterećena i može da pokrene promene. Sistem to zna i ne želi da se istina čuje. Sećam se mog vremena. Vođe najvećih rokenrol bendova bile su izmanipulisane od sistema. Mislili su da su borci, neki buntovnici, ustvari, sistem je preko njih kontrolisao omladinu. Dođu klinci na koncert, izduvaju se, izmitinguju, kažu: Kako nam je dobro u ovom mekom komunizmu, i ne bune se. Onda im još ubace drogu i završe posao."
Otac Arsenije kaže da u ovom vremenu naša pravoslavna crkva, odnosno sveštenici moraju da budu spremniji da daju odgovore omladini.
"Mi i ne znamo šta je to pravoslavlje. Čak i mnogi naši sveštenici ne znaju kojom silom raspolaže pravoslavlje. Dođe im mlad čovek sa problemima, oni ga pošalju na psihijatriju. Ne znaju da je molitva ta koja ima silu isceljenja. Toga i neki u Crkvi nisu svesni. Kada kod mene dođe neki mlad čovek sa problemima, molitva je vrhovna terapija. Mi imamo fiziološki i duhovni imunitet. Duhovni imunitet brani nas od demonskih sila, kao što nas fiziološki brani od virusa. Molitva izbacuje zlo i priprema nas za vrhovni susret kada srce prestane da nam kuca, kada se naš duh, duša i ličnost spremaju za novo rođenje. Molitva menja zakonitosti vremena i zakonitosti fizike. Usporava starenje. Pustinjaci su živeli po 100-120 godina. Molitva je najbolji botoks", objašnjava otac Arsenije i dodaje da je Crkvi potreban aktivniji misonarski rad, ali ne ka onima koji su već u Crkvi, nego kao onima koji su van nje.
Ima, kaže, i savremenih, obrazovanih sveštenika, sposobnih da se urbanim mladim ljudima obraćaju njihovim jezikom.
"Moraš da znaš o kulturi, umetnosti, muzici, nauci, da sagovornik vidi da ti znaš kroz šta on prolazi. Nedovoljno je samo da pričaš kako je Hristos vaskrsao", pojašnjava monah Arsenije.
Lek za sve je ljubav, poručuje na kraju monah.
"Ljubav se, nažalost, sve više poistovećuje sa pohotom. Ljubav je kada volimo čoveka onakvog kakav jeste i ne trudimo se da ga menjamo. Ljubav je žrtva. U ljubavi najviše treba da tražimo od sebe, ne od drugog. Treba više da razmišljamo kako se odnosimo prema voljenoj osobi i ona će ona isto tako da se odnosi prema nama. To je uzajamno i sa voljenom osobom i sa decom i sa roditeljima, prijateljima. A, dešava se suprotno. Tražimo za sebe, ne dajemo, prigovaramo onome pored nas da nam ne daje ono što mislimo da nam pripada i dolazi do razlaza. Ako znamo da je i Hristos između dvoje ljudi koji se vole, onda je ljubav, po mom mišljenju, potpuna", poručuje otac Arsenije.
Otac Arsenije objašnjava kako to sami pravimo pakao sa kojim se suočavamo i za života, ali i kada naše srce prestane da kuca.
"Sami stvaramo pakao. Nije Bog stvorio pakao, mi ga stvaramo. Autodestruktivnim životom, zlim pomislima i delima uništavamo dušu, srce, um koji suočavanje sa božanskom, netvarnom svetlošću posle smrti doživljavaju kao mučenje i pakao. Kao što se bolestan čovek sklanja od sunca, tako i bolesnoj duši smeta i muči je svetlost božanske ljubavi sa kojom se suočava posle smrti tela", zaključuje otac Arsenije.
UPOZORENJE MONAHA SA OSTROGA: "Omladina nam je zombirana i nadrogirana, stvorili smo pakao!"
Društvo odvlači roditelje van kuće, preopterećeni su, nemaju vremena za decu. Vaspitavani smo bez ljubavi. Zato imamo epidemiju psihičkih bolesti, objašnjava monah
Autor: ekspres.net Foto: Wikipedia
Vreme: 18:09h | 23. jun. 2016.
3
Otac Arsenije Jovanović (56), monah Srpske pravoslavne crkve, prošao je dug put od Senjaka, elitnog dela Beograda u kojem je odrastao i proveo deo mladosti, do Ostroga, gde danas sa bratijom služi Bogu.
Kao mladić, koji je u vreme osamdesetih "imao sve", a opet osećao neizrecivu prazninu i besmisao, bio je svedok tragične sudbine kruga vrhunskih umetnika, muzičara, slikara stare SFRJ koji su, zajedno sa njim, beg od tog istog besmisla potražili u još većem ništavilu - drogi. Većina je umrla. Ili su se predozirali, ili su ih pokosili hepatitis i sida.
O životu pre monašenja napisao je knjigu "Bog i rokenrol", svedočenje i uspomenu na preminule prijatelje i poznanike. Neki su mu zamerili, nekima je knjiga spasila život.
Danas monah Arsenije odiše nenametljivim mirom čoveka koji je "probao sve i prošao svud" i na kraju se vratio usvoj dom, tamo gde je oduvek pripadao, a da toga u početku nije bio svestan.
Iako živi i moli se u ostroškoj vrleti, u kontaktu je sa mnogim mladim urbanim ljudima koji kod njega dolaze po savet, mučeni istim onim besmislom sa kojim se i sam kao momak borio.
"Sve je gore i gore. Ludnice su sve punije, zatvori prebukirani. Dileri, narkomanija, seksualne mutacije u odnosu na ono što je prirodno. Tu su i moderni komunikacioni uređaji, brzina, sve je na dugme, sve je dostupno, a opet smo prazni. Izloženi smo megaprilivu informacija, a kultura nam je nula. Do skoro su još neke vrednosti i postojale, ali ulaskom u Treći milenijum i one polako nestaju. Na delu je surovo robovanje megakorporacijama i manjini koja vlada svetom i pravi globalni biznis zabave. Potrebno je što banalnijim i lascivnijim sadržajem privući decu, mlade. Tu istu našu decu koja imaju sve površnije vaspitanje i sve manje opšte kulture. Takvi su prijemčivi za najbanalnije sadržaje koji stimulišu najniže porive", kaže otac Arsenije za Ekspres.net.
Hedonizam se, objašnjava otac Arsenije, promoviše kao vrhunska vrednost.
"Ne prođe ni 24 sata bez stimulansa, od slabijih, poput kofeina i nikotina, preko alkohola, do droge i seksa. Moji preživeli prijatelji mi pričaju da je u Njujorku sramota da kažeš da nisi imao barem jednu gej vezu. Neka si hetero, ali moraš da imaš i neku gej avanturu, makar i seksualnu da bi te smatrali za "civilizovanog". Čovek ide ka materijalnom progresu, a propada duhovno. Sve više se govori o kraju sveta, ali mislim da ovo nije kraj. Čovek je sposoban i za gore stvari", kaže ostroški monah.
Brzina koju živimo i koja nam je nametnuta vodi, kaže, na psihijatriju, kod dilera, u javnu kuću ili u – restorane:
"Zašto su na Zapadu ljudi predebeli? Zato jer im je duša beskrajno gladna, a telo im je sito. Oni jedu da utole glad, ne fizičku, već duhovnu, a ona ne može da se utoli hranom u fast fudu."
Uzrok ovakvog stanja je, prema rečima oca Arsenija, nedostatak ljubavi.
"Nema ljubavi. Društvo odvlači roditelje van kuće, preopterećeni su, nemaju vremena za decu. Vaspitavani smo bez ljubavi. Zato imamo epidemiju psihičkih bolesti. Od lakših, poput anksioznosti, strahova i depresije, pa do najtežih stanja. To sve potiče od uništavanje žene koja gubi dva svoja najmoćnija oružja: ženstvenost i ljupkost.Izgubivši kontakt sa Bogom i onim što joj je Bogom dano takmiči se sa muškarcem. Deca odrastaju u tom ambijentu i kada majke izgube svoju crtu žene, onda i devojčice, njihove ćerke, postaju još gore. Muška deca počinju da mrze majke koje ih nisu vaspitale da vole ženski rod i to stvara ambijent nasilja u kojima muškarci maltretiraju žene i decu. Gubi se svaka mera", kaže otac Arsenije.
On objašnjava zašto se koplja najviše lome oko omladine i zašto se i na globalnom nivou pokušava perfidna kontrola mladih.
"Na Pravnom fakultetu u Podgorici redovno je održavana tribina koja je zatvorena posle mog predavanja na kojem sam govorio o narkomaniji i rokenrolu. Rekao sam da nam je omladina zombirana, nadrogirana. To se nekima nije dopalo. Zašto? Zato što je omladina najzdraviji deo društva. Čovek srednjih godina je ucenjen poslom, decom. Omladina je rasterećena i može da pokrene promene. Sistem to zna i ne želi da se istina čuje. Sećam se mog vremena. Vođe najvećih rokenrol bendova bile su izmanipulisane od sistema. Mislili su da su borci, neki buntovnici, ustvari, sistem je preko njih kontrolisao omladinu. Dođu klinci na koncert, izduvaju se, izmitinguju, kažu: Kako nam je dobro u ovom mekom komunizmu, i ne bune se. Onda im još ubace drogu i završe posao."
Otac Arsenije kaže da u ovom vremenu naša pravoslavna crkva, odnosno sveštenici moraju da budu spremniji da daju odgovore omladini.
"Mi i ne znamo šta je to pravoslavlje. Čak i mnogi naši sveštenici ne znaju kojom silom raspolaže pravoslavlje. Dođe im mlad čovek sa problemima, oni ga pošalju na psihijatriju. Ne znaju da je molitva ta koja ima silu isceljenja. Toga i neki u Crkvi nisu svesni. Kada kod mene dođe neki mlad čovek sa problemima, molitva je vrhovna terapija. Mi imamo fiziološki i duhovni imunitet. Duhovni imunitet brani nas od demonskih sila, kao što nas fiziološki brani od virusa. Molitva izbacuje zlo i priprema nas za vrhovni susret kada srce prestane da nam kuca, kada se naš duh, duša i ličnost spremaju za novo rođenje. Molitva menja zakonitosti vremena i zakonitosti fizike. Usporava starenje. Pustinjaci su živeli po 100-120 godina. Molitva je najbolji botoks", objašnjava otac Arsenije i dodaje da je Crkvi potreban aktivniji misonarski rad, ali ne ka onima koji su već u Crkvi, nego kao onima koji su van nje.
Ima, kaže, i savremenih, obrazovanih sveštenika, sposobnih da se urbanim mladim ljudima obraćaju njihovim jezikom.
"Moraš da znaš o kulturi, umetnosti, muzici, nauci, da sagovornik vidi da ti znaš kroz šta on prolazi. Nedovoljno je samo da pričaš kako je Hristos vaskrsao", pojašnjava monah Arsenije.
Lek za sve je ljubav, poručuje na kraju monah.
"Ljubav se, nažalost, sve više poistovećuje sa pohotom. Ljubav je kada volimo čoveka onakvog kakav jeste i ne trudimo se da ga menjamo. Ljubav je žrtva. U ljubavi najviše treba da tražimo od sebe, ne od drugog. Treba više da razmišljamo kako se odnosimo prema voljenoj osobi i ona će ona isto tako da se odnosi prema nama. To je uzajamno i sa voljenom osobom i sa decom i sa roditeljima, prijateljima. A, dešava se suprotno. Tražimo za sebe, ne dajemo, prigovaramo onome pored nas da nam ne daje ono što mislimo da nam pripada i dolazi do razlaza. Ako znamo da je i Hristos između dvoje ljudi koji se vole, onda je ljubav, po mom mišljenju, potpuna", poručuje otac Arsenije.
Otac Arsenije objašnjava kako to sami pravimo pakao sa kojim se suočavamo i za života, ali i kada naše srce prestane da kuca.
"Sami stvaramo pakao. Nije Bog stvorio pakao, mi ga stvaramo. Autodestruktivnim životom, zlim pomislima i delima uništavamo dušu, srce, um koji suočavanje sa božanskom, netvarnom svetlošću posle smrti doživljavaju kao mučenje i pakao. Kao što se bolestan čovek sklanja od sunca, tako i bolesnoj duši smeta i muči je svetlost božanske ljubavi sa kojom se suočava posle smrti tela", zaključuje otac Arsenije.
VIP
- Učlanjen(a)
- 14.07.2011
- Poruka
- 19.107
Problem hodocasca je najbolje objasnjen u sledecem biblijskom primeru, koji govori o susretu Gospoda Isusa Hrista sa zenom Samarjankom na Jakovljevom studencu.
Kada je Isus ususretu i razgovoru sa zenom Samarjankom na Jakovljevom studencu zeleo da ukaze na sebe kao obecanog Mesiju i spasitelja - zena Samarjanka je pokusala u jednom trenutku da skrene temu, i da pokusa da diskutuje sa Isusom gde je mesto gde se treba moliti i ici na hodocasca, da li je to Jerusalim, ili gora Garizim u Samariji.
Jovan 4. 19 - 24
''Рече Му жена: Господе! Видим да си ти пророк.
Оци наши молише се Богу на овој гори, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба молити''
Isus je tada izgovorio sledece reci
''Рече јој Исус: Жено! Веруј ми да иде време кад се нећете молити Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму.
Ви не знате чему се молите; а ми знамо чему се молимо: јер је спасење од Јевреја.Али иде време, и већ је настало, кад ће се прави богомољци молити Оцу духом и истином, јер Отац хоће такве богомољце.
Бог је Дух; и који Му се моле, духом и истином треба да се моле''
Drugim recima, Isus je ovde ukazao - da molitva ili Bogosluzenje u novom zavetu nece iksplicitno biti vezano za neko sveto mesto koje bi ljudi posecivali i molili se, vec da iskrena molitva koju neko uputi Bogu u Duhu Svetome sa bilo kog mesta - automatski znaci da je Bog tu prisutan.
Isus kasnije ovo potvrdzuje i recima ''gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje - onde sam ja medzu njima''
Ovo znaci, da je Bog prisutan svuda na svakom mestu ili kraju planete zemlje, i da svaku iskrenu molitvu koja je upucena njemu u Duhu Svetom sa bilo kog mesta na planeti zemlji - on je cuje i uslisava.
Svaki oblik hodocasca je u stvari nipodastavanje Boga i njegove moci da cuje molitvu sa svakog mesta, i ukazuje na Boga kao neko nemarno bice - koje ne mari za coveka, niti slusa njegove molitve, vec ceka da covek prepesaci put od ko zna koliko kilometara, i ponekad potrosi svo bogatstvo - da bi jednom u zivotu, ili vise puta otisao na hodocasce na neko navodno sveto mesto.
Ovo moramo razlikovati od puke zelje da neko turisticki poseti neku od bibllijskih zemalja - recimo zemlju Izrael - sto je iskreno i moja licna zelja, ali to nema veze sa bilo kakvim hodocascem radi posete bilo kojoj crkvi, svetom mestu, ili molitvi sa tog mesta, vec radi ciste turisticke atrakcije, koja nije nuzna za bilo kakav duhovni zivot, ili odnos sa Bogom, koji covek moze ostvariti na svakom mestu, u svako vreme.
Kada je Isus ususretu i razgovoru sa zenom Samarjankom na Jakovljevom studencu zeleo da ukaze na sebe kao obecanog Mesiju i spasitelja - zena Samarjanka je pokusala u jednom trenutku da skrene temu, i da pokusa da diskutuje sa Isusom gde je mesto gde se treba moliti i ici na hodocasca, da li je to Jerusalim, ili gora Garizim u Samariji.
Jovan 4. 19 - 24
''Рече Му жена: Господе! Видим да си ти пророк.
Оци наши молише се Богу на овој гори, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба молити''
Isus je tada izgovorio sledece reci
''Рече јој Исус: Жено! Веруј ми да иде време кад се нећете молити Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму.
Ви не знате чему се молите; а ми знамо чему се молимо: јер је спасење од Јевреја.Али иде време, и већ је настало, кад ће се прави богомољци молити Оцу духом и истином, јер Отац хоће такве богомољце.
Бог је Дух; и који Му се моле, духом и истином треба да се моле''
Drugim recima, Isus je ovde ukazao - da molitva ili Bogosluzenje u novom zavetu nece iksplicitno biti vezano za neko sveto mesto koje bi ljudi posecivali i molili se, vec da iskrena molitva koju neko uputi Bogu u Duhu Svetome sa bilo kog mesta - automatski znaci da je Bog tu prisutan.
Isus kasnije ovo potvrdzuje i recima ''gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje - onde sam ja medzu njima''
Ovo znaci, da je Bog prisutan svuda na svakom mestu ili kraju planete zemlje, i da svaku iskrenu molitvu koja je upucena njemu u Duhu Svetom sa bilo kog mesta na planeti zemlji - on je cuje i uslisava.
Svaki oblik hodocasca je u stvari nipodastavanje Boga i njegove moci da cuje molitvu sa svakog mesta, i ukazuje na Boga kao neko nemarno bice - koje ne mari za coveka, niti slusa njegove molitve, vec ceka da covek prepesaci put od ko zna koliko kilometara, i ponekad potrosi svo bogatstvo - da bi jednom u zivotu, ili vise puta otisao na hodocasce na neko navodno sveto mesto.
Ovo moramo razlikovati od puke zelje da neko turisticki poseti neku od bibllijskih zemalja - recimo zemlju Izrael - sto je iskreno i moja licna zelja, ali to nema veze sa bilo kakvim hodocascem radi posete bilo kojoj crkvi, svetom mestu, ili molitvi sa tog mesta, vec radi ciste turisticke atrakcije, koja nije nuzna za bilo kakav duhovni zivot, ili odnos sa Bogom, koji covek moze ostvariti na svakom mestu, u svako vreme.
Poslednja izmena:
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Pa nisi dokazao svoje tvrdnje, žalosno ej da ljudi moraju da prevale 10,20, 50, 300 km da bi tako Bogu ugodili. To je žalosno.
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
Jesam Tripo, dokazao sam da su postojala sveta mesta u SZ, postoje i danas.
To sto ti tvrdis da ''ljudi ne treba da prevale 100,200.. ili vise kilometara da bi dosli Bogu'' je tacno i to ne spori ni jedan Pravoslavac, ali ovde se radi o ''zelji'' a ne o ''mestu'' gde treba doci. Ovim cinom se iskazuje ''zelja'' osobe da dodje ka Bogu.
Postojala su ''hodocasca'' u SZ, na primer Pasha je bila jedan od hodocasnickih putovanja, ljudi su isli u Jerusalim, i ti nikako to ne mozes pobiti. To svakako nije neopghodno, ali nije ni pogresno. I zato je ova tema, i ovo sto vi pisete zaista zalosno, i vas ocajnicki pokusaj pronalazenja bilo kakve mane tradiciji...
Član
- Učlanjen(a)
- 16.12.2012
- Poruka
- 954
Evo jedne lepe ilustracije...
https://en.wikisource.org/wiki/Twenty-three_Tales/Two_Old_Men
(ne zamerite mi što prilažem tekst na engleskom jeziku. Nisam našao na srpskom/hrvatskom/bosanskom jeziku Tolstojevu pripovetku "Dva starca". Ako je Vi nađete, postavite link)
https://en.wikisource.org/wiki/Twenty-three_Tales/Two_Old_Men
(ne zamerite mi što prilažem tekst na engleskom jeziku. Nisam našao na srpskom/hrvatskom/bosanskom jeziku Tolstojevu pripovetku "Dva starca". Ako je Vi nađete, postavite link)