Hodočašća

[mire000]

ne znas ti nista, nazalost..

 

[tripo 41]

Pa tebe realnost demantuje, jer crkva ne uci da ljudi moraju ici u ostrog da bi se izlecili!
Istices samo jednu stranu medalje.. To je podmuklo..

Uči i podržava hodočašća.

A sta ces sa ljudima koji su dobili dar od Boga da lece i proricu?

Pa nikad ljudi ne liječe, nisu liječili apostoli nego Bog preko njih. Proroštvo nikada ne bi bilo od ljudi.

Postoje sredstva koja Bog koristi, bilo da su to ljudi ili sveta mesta, u nacinu komunikacije sa ljudima..

Džabe se hvataš za slamku SZ, sada važi SZ, a sada ne važi (subota) nikakve veze nema sa SZ. Već sam dokazao vaše pagansko shvatanje Boga. Pa u paganskoj mitologiji su takva hodočašća kao kod vas.

Sta ces sa Biblijskim primerima, gde Elizej salje Namana u reku da se opere i ocisti od bolesti, zar je morao da ''hodocasti''?

"A Elizej je poslao k njemu glasnika i poručio mu: “Idi, okupaj se sedam puta u Jordanu da ozdravi tijelo tvoje, i bit ćeš čist!"

Zar ga Bog nije mogao kod kuce izleciti?
Zar ga prorok nije mogao izleciti?

Tipično nakaradno pagansko shvatanje stiha. Pa nije njega voda izliječila nego Bog. A šta znači kupanje, ajd malo razmsili.

Zato mu je rekao da ode baš na Jordan. A ne da bi ti dokazivao paganska praznovjerja svoje crkve. Uopšte ne shvataš smisao teksta. Nego ti je samo cilj da nađeh kakvu takvu utjehu u onome što je izmišljeno u tvojoj crkvi.

Umesto toga on salje coveka na put , da ide na reku Jordan i da se okupa. Da ''hodocasti''. Zasto to cini?
ZATO JER SE OD COVEKA TRAZI VERA!

Bog trazi da ljudi cine cak i ''nemoguce i glupe svari'' da bi iskazali veru..

Pa zato mu je i rekao. I nije to hodočašće nego dokaz vjere u Boga. Ovo je teška nauka za tebe.

Da pokazu svoju spremnost i volju da mu sluze, i ucine nesto za njega...
Zato i postoje ''Sveta mesta''!

Nisi shvatio smisao ovog događaja.

A vi sve izvrcete i to radite namerno!
Tako se rugate Bogu, i nacin njegove komunikacije sa ljudima ''nazivate glupim, i nepotrebnim''...

Samo se tiješi. Dokaze sam dao na konkrtnim i realnim životnim primjerima, a imam ih još. Pravi paganizam.

Eto vidis da se bavite Pravoslavljem i povezujete nas sa paganizmom.
Reci to svojim recima?

A ti ospori ono što je dato ako možeš.

 

[tripo 41]

Pa sami prav. duhovnici kažu da su unijeli paganske običaje u crkvu da bi religija postala masovna. A ti sada nama kažeš nisu paganski običaji.

Pravoslavni arhijerej Aleksandar Šmeman objašnjava kako je crkva, da bi pagane preobratila u hrišćanstvo, usvojila razne njihove običaje i verovanja, misleći da će da promeni bit paganstva ukoliko paganskim običajima prida hrišćanske nazive i objašnjenja:

“Crkva je, dakle, odjednom bila prinuđena da krene u masovnu propoved o Hristu kao Spasitelju da bi i tih preostalih devedeset procenata stanovnika Rimskoga carstva preobratila u Hrišćanstvo kao novu veru. ... Glavni metod kojim se Crkva služila da bi neznabošce preobratila u Hrišćanstvo bio je metod “sublimisanja i preobražavanja samih paganskih verovanja: Crkva je “prečišćavala” neke paganske običaje i ispunjavala ih hrišćanskim smislom i sadržajem. Pagani su u decembru praznovali rođenje sunca. I tog istog dana su Hrišćani počeli da praznuju rođenje Isusa Hrista kao istinskoga, duhovnoga Sunca, to jest kao dan ulaženja istinske, duhovne Svetlosti u ovaj svet. ... Kao što vidimo, Hrišćanstvo je prihvatilo ideju sunca kao izvora svetlosti i života: ono je tu ideju - koja je bila karakteristična za gotovo sve pagane i sve prehrišćanske kulture - preobrazila u otkrivenje svoje vere u Hrista.” (Aleksandar Šmeman, Tajne praznika)

Međutim, pagani su u hrišćanstvu našli samo novi izgovor za svoje staro idolopoklonstvo. Svi oni mehanizmi (ugušivanje nečiste savesti, pobuđivanje fanatizma, površni moralni zahtevi, odricanje od zdravog razuma) zbog kojih smo objasnili da su religiozni ljudi u proseku gori od ateista, sada su nastavili da funkcionišu pod formom hrišćanstva.


Evo i primjera.

Sveti Nikola je zaštitnik putnika, moreplovaca, trgovaca, strelaca, dece, i studenata u Grčkoj, Rusiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Srbiji. Takođe sveti Nikola je u Srbiji najčešća slava.

A zapazite sada ovo.

Hermes ili Hermo (grč. Ἑρμῆς, Hermễs) je starogrčki glasnik bogova, zaštitnik putnika i lopova, pastira, pjesnika, atletičara i trgovaca; Zeusov i Majin sin.

Dakle isti paganski duh je ostao kod ljudi samo su imena promijenjena.

 

[mire000]

Boze pomozi ovom coveku da dodje k sebi i pocne normalno da diskutuje...

 

[tripo 41]

Boze pomozi ovom coveku da dodje k sebi i pocne normalno da diskutuje...

Ne bavi se sa mnom, n budi nerazuman. Obori ono što sam iznio ili priznaj da si pogriješio.

 

[Laodikeja]

ne znas ti nista, nazalost..

U jednom videu Otac Joilo kaže sledeće: "DA VI REČEM, NEMA SPASENJA U DRUGIM CRKVAMA OSIM U PRAVOSLAVLJU"

 

[tripo 41]

U jednom videu Otac Joilo kaže sledeće: "DA VI REČEM, NEMA SPASENJA U DRUGIM CRKVAMA OSIM U PRAVOSLAVLJU"

Zato što su napravili od crkve kult. Mada su nažalost i mnogi drugi, svi. Ali pojedinci.

 

[mire000]

Ne bavi se sa mnom, n budi nerazuman. Obori ono što sam iznio ili priznaj da si pogriješio.

Sta se tu ima obarati, postovi su ti ''rekao Tripo''
I Laodikejini su takvi u zadnje vreme na zalost.

U jednom videu Otac Joilo kaže sledeće: "DA VI REČEM, NEMA SPASENJA U DRUGIM CRKVAMA OSIM U PRAVOSLAVLJU"

Sta je tu ''sporno'' IZREKAO JE ISTINU!


ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

Шта je са онима који су се родили и умрли у неправославним земљама, који објективно нису имали прилику да чују за Православље?

Пре свега треба приметити да сам начин на који је питање постављено подразумева да Бога у нашем свету нема. У најбољем случају Бог се појављује након наше смрти, у загробном свету, а овде, на земљи, ми живимо сами за себе и зато управо од наших дела зависи да ли ће човек, који живи у неправославној земљи, добити могућност да ступи у Православну Цркву. Ето, наши мисионари ће успети да стигну до Нове Каледоније и – тамо ће се појавити Црква. Ако не успеју, на пример, због бродолома, скупих путничких карата или просто лењости мисионара – Цркве тамо неће бити. То јест, све одређују наша дела, случај, и ако ми по свом несавршенству и немоћи нисмо у стању да донесемо Благу вест до неке земље, Богу остаје само да немоћно тугује због тога и да тражи могућност да спасава несрећне становнике Нове Каледоније након смрти.
Само при оваквом размишљању је могуће постављање гореуказаног питања. Међутим, овакав поглед нема ништа заједничко са Православном вером у Бога Сведржитеља и Промислитеља Који „промишља о земљи… и управља свом васељеном“ (види Јов. 34:17). Зар се Бог, Који се брине чак о томе да пошаље гавранима храну или да украси кринове бојом (види Лк. 12:24,27), неће побринути да спаси човека који је „толико претежнији од птица„? (Лк. 12:24)
Знамо да је „Господ добар“ (Пс. 135:3), да Он „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2:4). Он све може, зато је о Себи и рекао: „Ја сам Бог Свемогући“ (1 Мојс. 17:1; 35:11). Он зна све (Јер. 15:15; Јест. 4:17), Њему је откривено и оно што се догађа у уму и срцима људи: „јер сва срца испитује Господ и сваку помисао зна“ (1 Дневн. 28:9), „Он зна тајне у срцу“ (Пс. 44:21). Зато Писмо и назива Бога „Познавалац срдаца свију“ (Дела ап. 1:24, 15:8).
Али ако је Бог управо такав онда није могуће да Он не би привео Себи, у Православну Цркву коју је створио, човека који Га искрено тражи и чије срце је откривено за истину и љубав према Богу.
Ако пак ово оспоримо и почнемо да тврдимо да Бог оставља без пажње руке истинољубаца које су подигнуте према Њему, да Он баца у море греха и лажи душе људи који би постали искрено православни ако би до њих дошао православни мисионар и говорио им о Христу – онда се поставља питање: зашто Бог тако поступа? Зашто није послао мисионара том човеку? Одговарајући на ово питање, суочавамо се са „трилемом“:
Ако Бог зна да у неком неправославном народу постоји човек чије срце је откривено и спремно да Га прими, и Он хоће да га спаси али не може – тада Бог није свемогућ.
Ако Бог може да спаси таквог човека, и жели да га спаси, али не зна чему се приклања човеково срце и није у стању да види ко је од људи откривен за истину – тада Бог није свезнајући.
Ако Бог зна да постоји човек који је откривен за истину и који жуди за њом, и Он може да га спаси али неће – тада Бог није свеблаг.
Свако од ових мишљења доводи до истог оног богохулства о коме говори свети Игњатије.
Међутим, постоји и четврто решење, једино при коме нема богохулства. Ово решење се појављује када одбацимо фантазију, за коју не знамо на чему је заснована, да тобож у иноверном народу живе људи који љубе истину и који су спремни да приме Бога у срце, али Бог из неког разлога или не зна, или не може, или не жели да их спаси, већ долазимо до питања: а шта ако је разлог у другоме? Шта ако Бог зна, може и хоће, али просто у том народу у конкретном тренутку његове историје „нема онога који тражи Бога. Сви застранише“ (Рим. 3:11-12). Зато Бог и не шаље мисионаре јер добро зна: њихов труд ће у том тренутку бити без успеха.
У књизи Дела Апостолских пише: „А кад прођоше Фригију и Галатијску земљу, забрани им Дух Свети говорити ријеч у Азији. Дошавши до Мизије покушаваху да иду у Витинију, али им Дух не допусти“ (Дела ап. 16:6-7). Како? Истог тог апостола Павла који је написао да Бог „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2:4), Сам Бог не пушта да проповеда у тим земљама.
Зашто?
Зар Бог не би хтео да се спасу људи који у том тренутку живе у Азији и Витинији? Разуме се да би хтео. Међутим, Бог који види срца људска и мисли њихове, знао је да нико од њих у том тренутку не тражи истину и неће примити апостолску проповед.[1]
Шта би се догодило када би апостоли дошли у таква места, објавили Јеванђеље и сви становници до једног одбацили ту проповед? Сам Христос говори о томе: „И у који год град уђете и не приме вас, изишавши на тргове његове, реците: И прах што нам је прионуо од града вашега за ноге наше отресамо вам. Али ово знајте да вам се приближило Царство Божије! Кажем вам да ће Содому бити лакше у Дан онај неголи граду томе.“ (Лк. 10:10-12)
Праведно је што ће казна за грешнике који су чули проповед о Христу и одбацили је бити много тежа, него за грешнике који су грешили и робовали греху, не знајући за Спаситеља. Међутим, Господ Који је „благ и према незахвалнима и злима“ (Лк. 6:35) жели да што мање буде таквих градова. И Он не шаље тамо апостоле, понекад их чак и задржава да би и тим људима, који су у свом срцу изабрали грех, а не Бога, оставио олакшавајућу околност за њихову кривицу. То остављање у незнању постаје за њих израз милосрђа Божијег, јер „онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен“ (Лк. 12:47-48). Кроз то видимо љубав Божију, видимо да се Бог брине чак и о људима који су у срцу свом изабрали таму.
Али ако се Он тако брине о онима који су, изабравши грех, од себе начинили Божије непријатеље, како тек Бог треба да се брине о људима у чијим срцима постоји жудња за истином, праведношћу?
Управо такве људе Он тражи у свим народима, како говори Писмо: „Господ погледа с неба на синове човечије, да види има ли који разуман, тражи ли који Бога“ (Пс. 14:2). Преподобни Силуан Атонски говори да „Дух Свети покреће сваку душу да тражи Бога“.[2] Ако се нека душа одазове и почне да тражи Бога, са њом се догађа оно што је Господ обећао у Писму: „ако Га устражиш, наћи ћеш Га.“ (1 Дн. 28:9) Ако постоји човек који искрено тражи истину, нека живи чак и у народу који уопште не зна за Православље, Господ ће уредити за таквог човека прилику да прими Православље.
Тако је у XII веку Бог омогућио Немцу-римокатолику да сазна за Православље и тај човек је, обративши се, постао познат као свети Прокопије Устјушки; у том истом веку Он је омогућио и једном волжском Бугарину-муслиману који је, обративши се, постао познат као свети Аврамије Бугарски; у следећем столећу Господ је исто то омогућио једном Монголу-незнабошцу и тај је, обративши се, постао познат као свети Петар Ордински. Цела историја Цркве, баш као и садашње време, препуна је сличних примера који потврђују речи Псалмопевца: „не остављаш оних који Те траже, Господе“ (Пс. 9:10).
У Новом Завету видимо то на примеру евнуха Етиопљанина (Дела 8:27-39). Шта је све Господ уредио да би му омогућио да се крсти! Било је потребно да тај човек успе да безбедно стигне до Јудеје, да би чуо за веру у једног Бога, да би могао да научи јеврејски језик, да би му у руке доспела књига пророка Исаије, и на крају, да би евнух срео апостола Филипа који му је и јавио Христа, а затим се крстио. Колико у овој повести видимо бриге о једној души, колико је уређено Промислом, да би омогућио том истинољупцу да кроз Крштење уђе у спасавајући ковчег Цркве!
И ако неко, видевши све то, почне да фантазира да су тобож у то време у Етиопији или другим земљама постојали и други људи који су исто тако у свом срцу били расположени за истину и тражили Бога, али им, за разлику од тог евнуха, Бог из неког разлога није послао апостола и није омогућио да познају истину и да се крсте, шта се онда може рећи? Или такав фантазер уопште не верује у Бога и мисли да је све у свету одређено случајем, или оптужује Бога за лицемерје и неправедност, сматрајући да Он, при свим идентичним околностима, једнима из неког разлога омогућава да се спасу, а другима не.
Међутим, Писмо говори: „у Господа Бога нашег нема неправде, нити гледа ко је ко, нити прима поклоне“ (2 Дн. 19:7) и ту истину о одсуству лицемерја код Бога још три пута понавља апостол (Рим. 2:11; Еф. 6:9; Кол. 3:25).
Ако верујемо у Промисао Божији, схватамо да се не дешава да, тобож, ми негде идемо и проповедамо, и да се тамо одмах појављују верни. Не. У почетку Бог Срцезналац види да у неком народу постоје душе спремне за примање истине и које жуде за њом. Након тога Он тако уређује да неки мисионар оде тим душама или такве душе доспевају у земљу где постоји Православна Црква.
По речима светог Атанасија „за познање и тачно разумевање истине имамо потребу не у неком другом, већ само у нама самима. Пут ка Богу није далеко од нас… он није ван нас, већ у нама самима; његов почетак можемо да пронађемо као што је и Мојсеј учио, говорећи: ?Близу ти је ријеч у устима твојима и у срцу твоме? (Рим, 10:8; 5 Мојс. 30:14)… Нека се не изговарају Јелини који служе идолима и уопште, нико други да не обмањује самога себе, као да тобож немају таквог пута, и зато тобож имају изговор за своју безбожност. Сви смо ми ступили на тај пут и свима је отворен, иако не иду сви тим путем.“[3]
Дакле, нико не може да се оправда незнањем. Како сведочи преподобни Никон Оптински: „могућност спасења је одувек свима дана од Бога“.[4] Зато што обраћање човека Богу не почиње од неких спољашњих околности – зато што је видео православни храм и ушао у њега или му је у руке доспела православна књига, или се упознао са православним хришћанином, сусрео са светим човеком или видео чудо – већ због унутрашњег избора свог срца. Да, не рађају се сви у православној земљи, не знају сви за Православље и за Христа, постоје народи у чијој култури потпуно одсуствује схватање о једном Богу. Међутим, апсолутно сваки човек на земљи зна појмове као што су „добро“ и „зло“, „истина“ и „лаж“, и свако има савест која му помаже да се разликује једно од другог. И кроз то сваки човек чини избор. По речима преподобног Јустина (Поповића): „човек у овом свету мора да реши дилему: бити са Христом или против Њега. И сваки човек, желећи то или не, решава тај проблем. Или ће бити христољубац или христоборац. Трећега нема.“[5]
„Господ је обећао: ?тражите и наћи ћете? (Мт. 7:7), зато ће свака искрена потрага за правдом привести човека Христу, јер ?правда је – Богочовек Христос и Његово Јеванђеље?. И неправда је све оно што Он није, све што није у Његовом Јеванђељу и што је против Јеванђеља. Зато вера у Христа и јесте ?служба праведности? (2 Кор. 3:9). Ко не служи Христу, тај служи неправди“.[6] Истину не налази и не доспева у Православну Цркву само онај ко не трага за истином. Међутим, кроз то одсуство жеље за трагањем, он такође чини избор у свом животу, и тај избор, на жалост, није у корист истине.
А човек, који бира љубав према истини, који жуди да позна истину,[7] ступа на пут ка Богу, који се, по речима светог Атанасија, налази у нама самима и таквом човеку Господ пружа могућност да уђе у Његову Цркву, доводећи га у православни храм, пославши му неопходну књигу, друга и друге спољашње ствари које помажу да се уђе у Цркву. А ако је некоме за искрено обраћење потребно да се сусретне са Светитељем или да види чудо – Господ му шаље Светитеља и чини чудо зато што Он даје све што је неопходно да би угасио жеђ онога који жуди за истином.
Господ призива: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.“ (Мт. 7:7) Ко не тражи, томе се и не даје, ко не тражи тај и не налази, ко не куца, томе и не отварају. Ако читав народ чине такви људи, онда таквом народу Господ не шаље проповеднике Јеванђеља. Блажени Августин директно о томе пише: „Што се тиче времена и места када и где се Његово Јеванђеље није проповедало, то је Он унапред знао да ће и тада тамо сви људи према проповеди да се понесу исто као што су и у време Његовог телесног присуства на земљи, то јест, управо као они који нису желели да поверују у Њега, чак и када је Он васкрсавао мртве… Шта је чудно у томе што Христос, спознавши кроз претходне векове колико је цела васељена пуна неверујућих, заслужено није желео да проповеда онима за које је од раније знао да неће веровати ни Његовим речима, ни Његовим чудесима?“[8]
Исто тако и свети Лука (Војно-Јасенецки) разматра питање зашто док се једни рађају у православним породицама и од малена добијају знања о спасењу, „други несрећници… се рађају као предодређени за пропаст… живе и расту у најнегативнијим условима за спасење… Ето, и питамо себе шта то значи, зашто као да Господ тобож једне од раније предодређује за спасење, а други као да су од раније осуђени на погибао… Не, не! Он жели да се сви спасу и да дођу у познање истине. У посланици Римљанима читамо: ?А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намјери; Јер које унапријед позна, унапријед и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова? (Рим. 8:28-29). Огроман је значај ових речи апостола Павла. Предодређено је да буду саобразни лику Сина Његова они за које је по Свом Божанском предзнању знао од раније да ће кренути по путу који је Христос заповедио, да ће бити достојни Царства Божијег“.[9]
Неки људи који нису упознати са богословљем називају ово светоотачко учење калвинистичким или га зближавају са муслиманским погледом на предодређеност, мислећи да у Православљу уопште нема учења о предодређености. Међутим, није тако. У Писму је јасно написано: „А које унапријед одреди, оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави“ (Рим. 8:30). Али, Православље не прихвата погрешно, јеретичко схватање предодређености.
Сагласно јеретичком учењу, Бог предодређује поступке људи, такође њихов избор и удео. Сагласно православном учењу, Господ не предодређује ни избор човека, ни његова дела, ни његов посмртни удео, али знајући по предзнању какав ће избор учинити један или други човек у свом срцу, Господ за оне који су изабрали истину предодређује спољашње околности које им дозвољавају да остваре свој избор и развију га са најбоље стране и на крају – достигну Царство Небеско.

 

[Laodikeja]

Ja sam o spasenju drugih koji nemaju puninu svetlosti već pisao, tako da nije sada na odmet da tražim taj komentar.

Što se tiče savesti - to nije ništa sporno, mada je u tradicionalnim crkvama više zastupljen kult crkve.
Kod drugih to nije slučaj, i ako im se to želi pripisati.

Primetio sam još jednu čudnu pojavu, da crkva ima neke svoje stavove, a potom ih po potrebi menja ili snižava da bi stvari prikazala drugačije, što bi značilo - da istina nije konstantna, već doživljava transformacije, i čak se u nekim slučajevima iznose kontradiktorne izjave nekim predhodnim koje su zapisane ko zna gde.

To je stvar same crkve i njenih zvaničnika, ja sa tim nemam veze, ali se u tome pokazuje jedna neozbiljnost onih koji u tome učestvuju.

 

[mire000]

Primetio sam još jednu čudnu pojavu, da crkva ima neke svoje stavove, a potom ih po potrebi menja ili snižava da bi stvari prikazala drugačije, što bi značilo - da istina nije konstantna, već doživljava transformacije..

To sto ti nazivas ''menjanje ili snizavanje stavova po potrebi", rade svi, a ne samo Pravoslavna Crkva.
I Adventisti to rade ovde na forumu.

To smo videli na temi o zakonu, alkoholu i slicno, gde se stavovi vase crkve ''gaze i ignorisu'' te se prezentuje ''licno misljenje'' i time se nanovo opravdava stav zajednice - u smislu: ''zajednica tumaci stih pogresno, ali ne gresi u globalu o toj temi''...

Dakle nemojmo biti licemeri, kada govorimo o drugima. I nemojmo iznositi tudje ucenje ''kao da ga znamo'', koristeci propagandni materijal koji je nasa zajednica ''pripremila'' da bi diskreditovala tu crkvu.
Ja to ne radim, to je skroz podmuklo..

Dakle price tipa: ''vasa crkva uci to i to..'' i onda tvrdnja da ''znate bolje sta ta zajednica uci od njenih vernika'' je van svake pameti..

NITI TI ZNAS, NITI TI JE POZNATO, VEC IZNOSIS PROPAGANDNI MATERIJAL KOJI JE TVOJA ZAJEDNICA PRIPREMILA U CILJU DISKREDITACIJE!

Zasto vi ne mozete lepo vernike neke zajednice pitati, saslusti, i sami cuti njihovo ucenje iz njihovih usta?

Što se tiče savesti - to nije ništa sporno, mada je u tradicionalnim crkvama više zastupljen kult crkve.
Kod drugih to nije slučaj, i ako im se to želi pripisati.

*Sto se tice onih ''koji nemaju puninu istine'', u gornjem je sve objasnjeno..

I ti sad kazes ''to nije sporno''?

Pa onda ja ne shvatam ni razlog tvoje prethodne izjave?

Jel vidis da ne znas dovoljno o Pravoslavlju i razlozima za njihove tvrdnje, a iznosis ih kao ''netacne''?

To je samo zato sto si "pod uticajem lazne propagande" poceo i sam da ''kreiras sopstvene''.