Geopolitika Geostrategija Analize Trendovi

PYC · 19.08.2011

Rat Amerike i Kine počeće na moru

Izvor: Pečat | avgust 18, 2011 at 23:59
Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Spuštanjem u vodu svog prvog nosača aviona „Varjag“ Peking demonstrira Vašingtonu i regionalnim suparnicima naraslu vojnu moć, a eksperti upozoravaju da je to tek početak

Dva važna događaja u sferi naoružanja obeležila su proteklu nedelju. Jedan se desio u Rusiji, drugi u Kini, ali oba su vezana za Ratnu mornaricu i strateške su prirode. Druga zajednička odlika im je što zadaju dodatnu glavobolju Amerikancima, pogotovo potez koji je povukao Peking. Što ekspertima ukazuje da se SAD i Kina pripremaju pre svega za rat na moru, tačnije u Tihom i, verovatno, Indijskom okeanu.

REVOLUCIONARNI VOJNI POMAK

Moskva je uspešno testirala svoju novu stratešku balističku raketu, za sada poznatu pod nazivom „lajner“. Njena vrednost je u tome što može da nosi između šest i 12 bojevih glava, što je praktično dvostruko više od drugih srodnih projektila. Ali, još je važnije što novom raketom Rusija osigurava opstanak svoje strateške podmorničke flote u narednih nekoliko decenija i daje sebi dodatno vreme u trci u naoružanju koja je zahvatila čitav svet. Zato, može se reći da je potez Moskve donekle očekivan i ne narušava bitno već postojeći odnos snaga u svetu.

Sa druge strane, potez Pekinga je takođe očekivan, ali predstavlja revolucionarni pomak za kinesku Ratnu mornaricu i unosi tešku neizvesnost u Azijskopacifički region, najavljujući mnogo burnije događaje. Kina nastavlja strelovito da jača svoju vojnu moć i 10. avgusta porinut je njen prvi nosač aviona „Varjag“ ili „Šilan“, kako su ga pojedini mediji nazvali. To je zapravo stari sovjetski nedovršeni nosač aviona, koji je Peking otkupio u godinama raspada najveće države sveta. Prema najavama koje stižu iz Pekinga, ali i iz Vašingtona, to je samo početak ambicioznog kineskog programa jačanja Ratne mornarice. Svi koji analiziraju kinesko-američke odnose i mogućnost vojnog sukoba dve najveće sile današnjice – tek sada će imati o čemu da pišu.

Proces vojnog jačanja Kine treba posmatrati u kontekstu porasta ukupne moći ove države. Prema ocenama zapadnih vojnih posmatrača, Peking je još pre tri godine izbio na drugo mesto u svetu po obimu vojnog budžeta, odmah iza SAD-a. Isto tako, kineska Ratna mornarica takođe je izbila na drugo mesto u svetu, iza Amerikanaca. Ratna mornarica Narodne Republike Kine do sada uopšte nije ni imala u svom sastavu nosače aviona, kao simbole i sredstva globalne pomorsko-vazduhoplovne moći.

Jer, udarne grupe brodova okupljene oko nosača aviona, sposobne da izvršavaju strateške zadatke daleko od matične obale – neodvojivo su obeležje supersile. Poslednjih godina Kina je mnogo uradila i na razvoju palubne avijacije, koju do nedavno takođe nije imala. Ipak, SAD je i dalje u velikoj prednosti jer ima 11 atomskih udarnih nosača aviona, i planira uskoro da porine još jedan.

SRJ KAO OPOMENA

Još 2005. godine analitičari Pentagona izradili su dokument pod nazivom „Azija 2025“, u kojem su razmatrali pet mogućih scenarija vojnog sukoba SAD-a i Kine. Prema ocenama američkih vojnih eksperata, do 2025. godine Peking može da uputi vojni izazov Vašingtonu, jer će do tada kineska vojnoekonomska moć nadmašiti američku. Međutim, od nastanka izveštaja prošlo je šest godina, američka privreda je u kontinuiranoj krizi dok kineska cveta, pa je očigledno da ove rokove treba uslovno posmatrati. I da će kineski džin zakucati na vrata znatno ranije.

Kako su istakli američki vojni eksperti, Kina je krenula u masovno osavremenjavanje, modernizaciju i izgradnju svoje ratne mornarice – upravo posle bombardovanja njene ambasade u Beogradu tokom agresije na SRJ 1999. godine. Tako se još jednom potvrdilo (a kako vreme odmiče to se sve bolje vidi) da je bombardovanje Jugoslavije bilo prelomni istorijski događaj u svetu posle Drugog svetskog rata, posle kojeg svet neće biti nalik onome pre. Jer, treba znati da su se i u ruskom državnom vrhu iste godine, samo dva meseca posle okončanja NATO bombardovanja, i u Rusiji odigrale dalekosežne političke promene – koje su dovele do odlaska popustljivog Borisa Jeljcina sa mesta šefa države i ulaska Vladimira Putina u Kremlj.

Tragična sudbina slobodne jugoslovenske države očito je probudila ruskog medveda iz decenijskog zimskog sna i ceo svet je svedok dramatične transformacije koju je pokrenuo Putin pre tačno 12 godina. Poznavaoci prilika ne isključuju mogućnost da bi još samo nekoliko godina pod vlašću jeljcinovske proameričke administracije u Kremlju dovele do nepovratnih procesa i definitivnog kraja hiljadugodišnje ruske države. Jer Rusija je za vreme Jeljcina praktično izgubila stanovništvo i teritorije kao u Drugom svetskom ratu.

Kinezi su njihovo iskustvo veoma pažljivo proučili. I već 2000. godine eksperti Pentagona alarmirali su u američkom Kongresu da Kina počinje vojno da jača, navodno u pripremama za rat sa SAD-om oko Tajvana. Tada je procenjeno da će „Kina upotrebiti sva raspoloživa sredstva kako bi protivničkoj strani nanela što veće gubitke“. Jer, još 1996. godine Peking i Vašington imali su „bliske susrete“ vojne vrste pored tajvanskih obala, kada umalo nije izbio veliki rat. Prema američkim dokumentima, Ratna mornarica SAD-a tada je sprečila kinesku flotu da dođe do tajvanske obale – tek posle nekoliko upozoravajućih lansiranja raketa.

POMORSKI OBRUČ

Ali, osim tajvanskog pitanja, Kina ima i druge nerešene sporove sa regionalnim državama. Pre svega sa Japanom, oko ostrva Senkaku, kao i sa Vijetnamom oko Paraselskih ostrva. Kina se bori i za strateški važan arhipelag Spratli sa nekoliko država jugoistočne Azije. U Pekingu veoma dobro znaju da iza svih ovih država koje mu se suprotstavljaju – stoji SAD. I nema sumnje da su Kinezi fokusirani da razbiju pomorski obruč koji im je Vašington namakao pre šest decenija.

Tako je, oktobra 2006, Peking demonstrirao odlučnost nedaleko od japanskog ostrva Okinava, gde se nalazi američka Vojna baza. Na zaprepašćenje američkih mornara, kineska podmornica „Song“ isplivala je na rastojanju torpednog napada od udarnog nosača aviona „Kiti Houk“ – neprimećena od brodova koji su obezbeđivali čitavo područje. A u uslovima realnog sukoba, to bi značilo da je američki nosač torpedovan.

Time je, na užas Amerikanaca, Peking demonstrirao svoja vojna dostignuća. Sve do ovog incidenta Vašington je smatrao da su kineske podmornice suviše bučne i da ne mogu da prođu neopaženo pored američkih sofisticiranih akustičkih uređaja.

No, već kroz 13 meseci, novembra 2007, skoro 48 sati trajala je nova kriza u Tajvanskom zalivu, kada su Amerikanci s mukom uspeli da zaustave kinesku mornaricu koja je pokušala da priđe tajvanskoj obali. Zatim, juna 2009, u Južnokineskom moru kineska podmornica je u punoj brzini udarila antenu radiolokatora američkog razarača, koji takođe nije uspeo na vreme da je primeti. A u poslednje dve godine učestali su incidenti kraj kineske Baze atomskih podmornica na ostrvu Hajnan, odakle Peking sve češće mora da proteruje američke špijunske postave.

Tako je sada više nego očigledno da na zapadnim obalama Tihog okeana zri veliki vojni sukob, koji se neće ograničiti samo na ovom relativno uskom području. Spuštanje u more prvog kineskog nosača aviona tek je početak ovog procesa, jer Peking planira otvaranje sopstvene vojnopomorske baze i u Indijskom okeanu, koju će mu ustupiti Pakistan. A to je već ozbiljan izazov SAD-u koji region Persijskog zaliva smatra područjem svojih ekskluzivnih prava i interesa.

Ali, Kina je tek počela. U ovom trenutku Peking gradi još dva nosača aviona koji će biti dovršeni u naredne četiri godine. To i dalje neće biti borbena tehnika na nivou američkih konkurenata, jer će kineski nosači biti opremljeni parnim, a ne atomskim turbinama. Ipak, Kinezi najavljuju da će 2015. godine proizvesti i svoj prvi atomski nosač aviona, koji po svojim karakteristikama neće biti lošiji od američkih. Američki vojni eksperti zato upozoravaju da u veoma bliskoj budućnosti treba očekivati još pet kineskih atomskih nosača, što će već biti zastrašujuća udarna sila.

Zato postaje sasvim jasno da sa Pekingom više niko ne može da razgovara jezikom sile i da Amerikanci moraju da upišu kurseve kineskog ako žele da izbegnu velike neprijatnosti. Dok je Vašington godinama slao stotine hiljada vojnika i trošio astronomske sume novca ne bi li se približio azijskim bogatstvima, dotle je Peking u tišini gradio ekonomsku i vojnu moć. I može se veoma brzo pokazati da su američki osvajački napori, koji su sagoreli i bogatstvo i reputaciju ove države – bili prilično uzaludni. A to bi za njih bila verovatno najgora kazna.

PYC · 21.08.2011

Globalne ambicije kineske armije

Piše Zoran Milošević
Izvor: Pečat | avgust 18, 2011 at 23:01

Peking stvara oružane snage koje mogu da zaštite kineska prava na morima i okeanima i interese u svetu, ali i u kosmosu, elektronskom i kibernetičkom prostranstvu

Kinesko rukovodstvo predstavilo je nedavno „Belu knjigu“, odnosno novu vojnu koncepciju u kojoj nezavisno od drugih političkih centara moći, pre svega Vašingtona, definiše svoje interese u oblasti kibernetičkog ratovanja, sve do borbe sa piratima. Posebno se naglašava da su oružane snage zemlje dužne da zaštite kineske ekonomske interese i investicije u svetu. Takođe, predstavljene su i savremene mogućnosti Kine u oblasti naoružanja.

VOJSKA ŠTITI EKONOMIJU

Džon Erling za nemački „Die velt“ piše da kineska armija ima 2,3 miliona vojnika i u poslednje vreme ne samo da prima mnogo novca već i savremeno oružje (oružje treće generacije). Pred kinesku vojsku postavljaju se i novi zadaci da širom sveta „zaštiti interese druge ekonomije u svetu“, tj. Kine. Prethodna „koncepcija narodnog rata“ zahtevala je od kineske vojske da je zaštiti od spoljašnje agresije, obezbedi red i mir na teritoriji države i da stanovništvo štiti i spasava od poplava. Jasno je da ovakva koncepcija više ne odgovara kineskoj stvarnosti. Sada su potrebne oružane snage koje mogu da „zaštite kineska prava na morima i okeanima i interese u svetu, ali i u kosmosu, elektronskom i kibernetičkom prostranstvu. Za to je kineska vojska dobila nove specijalnosti za borbu na društvenim mrežama (internetu), savremene vazdušnodesantne jedinice, vojnopomorske snage i kosmičke satelite za praćenje, kako svoje vojske, tako i neprijateljske.

Sve ovo je sada razrađeno u „Beloj knjizi“, jasno je da kineska vojska više neće biti korišćena samo za spasavanje stanovnika od prirodnih katastrofa, već i u oblasti međunarodne politike. Oružane snage Kine dužne su da budu oslonac narodu i državi u borbi protiv podrivačkih aktivnosti, sabotaža i terorizma, da „štite socijalnu harmoniju i stabilnost u zemlji“ i da vode borbu protiv separatista (Tajvanaca, Tibetanaca i separatista koji se bore za stvaranje „Istočnog Turkmenistana“).

Vojni budžet za 2011. godinu je uvećan za 12,7 posto i iznosi sada oko 66 milijardi evra. To je drugi po iznosu novca vojni budžet u svetu. Trećina sume potrošiće se na plate i druge rashode vojnika, oficira i ostalih koji rade u kineskoj vojsci, druga trećina na obuku, a treća na kupovinu savremenog oružja „nešto bržim tempom“. Kina takođe razmatra i rashode koji se odnose na podršku globalne misije Ujedinjenih nacija i borbu protiv pirata. Poznato je da su kineske vojnopomorske snage uzele aktivnost u borbi sa piratima sa obala Somalije i time stekle iskustvo u vođenju operacija na okeanima. Oko 18 kineskih vojnih brodova je sedam puta dolazilo do obala Somalije i zaštitili su 3.139 trgovačkih brodova.

„Arapske revolucije“ su takođe uticale na globalnu aktivnost Kine, a posebno u sferi zaštite vlastitih interesa u ovom nemirnom regionu, tačnije u obezbeđenju energenata i sirovina, ali u izgradnji industrijskih objekata i luka. Peking je bio prinuđen da evakuiše iz Tunisa, Egipta i Libije nekoliko hiljada svojih građana. To je učinjeno organizacijom „vazdušnog i pomorskog mosta“, po razmerama i organizaciji nešto sasvim novo u istoriji Kine. Samo iz Libije evakuisano je oko 35.800 ljudi, a Kina je pretrpela štetu (u investicijama i robi) veću od 20 milijardi dolara. Inače u celom arapskom svetu, prema organizaciji „Heritadž fondacije“, krajem 2010. godine Kina je imala razmenu robe u vrednosti 37 milijardi dolara, sa Afrikom – 43, Zapadnom Azijom (uključujući Iran) – 45, istočnom Azijom – 36, Tihookeanskim regionom – 61 i sa Evropom – 34 milijarde dolara. Sada je zaštita tih investicija ušla u sferu interesa kineske armije.

ELEKTROMAGNETNO ORUŽJE

Za razliku od prethodnih izdanja ove knjige, gde je bilo prilično optimizma, u novoj „Beloj knjizi“, objavljenoj 2011. godine, kako navodi „Vol strit džornal“, situacija se u vojnoj sferi i sferi bezbednosti u svetu slika mračnim bojama. Govori se o „intenzivnoj međunarodnoj vojnoj konkurenciji“ koja se širi i na takve strateške oblasti kao što su kosmos, kibernetički prostor i polarni regioni. Iako je u celini situacija u Azijskom-Tihookeanskom regionu stabilna, „pitanje bezbednosti postaje sve složenije i promenljivije“. U „Beloj knjizi“ se otvoreno govori o problemima sa SAD, koje u Tihookeanskom regionu „stvaraju regionalne i vojne saveze i mešaju se u regionalna pitanja bezbednosti“.

U ovom uslovima Kina osavremenjuje svoje naoružanje. U upotrebu su pušteni novi tipovi podmornica, fregata, aviona… Oficijelni predstavnik Ministarstva odbrane Kine je potvrdio da vojska preuzima oružje treće generacije i da, iako su kineske oružane snage odbrambenog karaktera, „ne postoji oružje čisto odbrambenog karaktera“. U knjizi se govori i o podeli flote na tri nezavisne celine, sedam vojnovazdušnih okruga itd.
I pored toga što se u „Beloj knjizi“ ne skriva vojna moć Kine, ipak se posvećuje pažnja i umirenju suseda i ostalog sveta napomenama da Kina nema nameru da primenjuje vojnu ekspanziju, bez obzira na rastuću ekonomsku moć.

Ono što je posebno zanimalo Zapad jeste podatak da Kina ima elektromagnetno oružje čiji impulsi izbacuju iz rada svu vojnu i civilnu elektroniku, u tom smislu i američku. Kako navodi Bil Gerc za „Vašington tajms“, Peking je izradio oružje koje koristi elektromagnetne impulse za borbu protiv američkih nosača aviona u slučaju sukoba oko Tajvana.

Prema ocenama Nacionalnog centra armije SAD ovo oružje daje mogućnost Kini, koja zaostaje u tehničkom razvoju za američkom vojskom, da odnose pobedu nad njom. Oružje elektromagnetnog impulsa deluje po principu impulsa gama zraka koji se javljaju prilikom nuklearne eksplozije i oni izbacuju iz rada svu elektroniku, uključujući kompjutere i bespilotne letelice, i mogu da pokriju veću teritoriju. Kina sa ovim oružjem eksperimentiše već od 1962. godine, kada je primećeno prilikom nadzemne nuklearne eksplozije da je stala sva američka elektronika na Havajima. Prema mišljenjima stručnjaka američke vojske, Kina je razradila ovo oružje za dejstvo na celoj teritoriji Tajvana i ovoj državi pripadajućoj akvatoriji. No, elektromagnetno oružje ostavlja tragove i na čoveku (povređuje oči, mozak, kosti i unutrašnje organe čoveka). Ovo saznanje je u američkoj vojsci imalo visoku oznaku tajnosti.

PYC · 28.08.2011

Mrežni rat

Izvor: Pečat| avgust 25, 2011 at 23:39
Piše Biljana Đorović

Analizom nedavnih događaja – pobune u Londonu, uzdrmavanja imperije Mardok, rata u Libiji, novog zahuktavanja svetske ekonomske krize, i krize na severu Kosmeta – mogli bi zaključiti da se radi o ofanzivama mrežnocentričnog rata čiji je cilj potpuno uništenje nacionalne države uz dalje oduzimanje prava i sloboda ljudi

U Orvelovoj „1984“, Vinston Smit radi u Ministarstvu istine, ali njegov zadatak nije da brine o tome da istina bude sačuvana. Sasvim suprotno: zadatak Vinstona Smita je da brine o tome da verzija istorije koju smišljaju moćne elite ne dođe ni u kakvu koliziju sa podacima, bilo iz prošlosti ili iz sadašnjosti. „Veliki brat“ na taj način uspeva da laž predstavi kao istinu, rat kao mir, a ropstvo kao slobodu.

Može li laž postati istina? Može li medijski proizvedena realnost dobiti status istinske realnosti. Mogu li medijske korporacije odigrati ulogu Vinstona Smita? Da li su ministarstva istine propustila da nam otkriju šta je zajedničko za pobune u Londonu, uzdrmavanje imperije Mardok, simulakrumsku prirodu rata u Libiji, novo zahuktavanje svetske ekonomske i finansijske krize, inscenaciju i vođenje krize na severu Kosova?

PLANETARNA DIKTATURA

Serija događaja koji se ubrzano nižu najpre se može sagledati kao kontinuirano sprovođenje mrežnog rata čija je koncepcija, kako pokazuje analiza Milorada Vukašinovića u studiji „Rat za duše“, razvijena u Kancelariji za reformisanje oružanih snaga SAD, pod upraviteljstvom Artura Sibirovskog. Smisao mrežnog rata je uspostavljanje potpune kontrole nad informacijama koja predstavlja centralni elemenat ratovanja.

„Borbene jedinice, sistem veza, informaciona podrška operaciji, oblikovanje javnog mnjenja, diplomatski potezi, socijalni procesi, obaveštajna i kontraobaveštajna služba, etnopsihologija, religiozna i kolektivna psihologija, ekonomska podrška, akademska nauka, tehničke i tehnološke inovacije,itd“ … ulaze u objedinjeni korpus čiji je krajnji cilj da formiraju modele ponašanja neprijatelja, prijatelja i neutralnih snaga u situacijama ratova, kriza i mira, kako bi se uspostavila i održala planetarna diktatura. Mrežnocentrični ratovi obezbeđuju kontrolu fizičke, informacione, kognitivne i socijalne sfere. Analizom nedavnih događaja – pobune u Londonu, uzdrmavanja imperije Mardok, simulakrumske prirode rata u Libiji, novog zahuktavanja svetske ekonomske i finansijske krize, inscenacije i vođenje krize na severu Kosova – mogli bi zaključiti da se radi o ofanzivama mrežnocentričnog rata čiji je cilj potpuno uništenje nacionalne države uz dalje oduzimanje prava i sloboda ljudi. Reč je o dezintegraciji duž svih transferzala kao deo strategije „ordo ab chao“ koja predstavlja metodologiju uspostavljanja imperijalističkog megasna.
„Jasno je da se radi o globalnom, kontinuiranom klasnom ratu, sa NATO-om kao udarnom pesnicom imperijalista“, kaže za „Pečat“ profesor Edvard Herman. „To se vidi kako u pogledu procesa koji su karakteristični za unutrašnju politiku SAD, tako i za ratove koje SAD i NATO vode u svetu. Mediji su se u slučaju rata u Libiji pokazali gore nego ikada u svojoj neslavnoj istoriji. Skup koji je nedavno organizovala ‘Nacija islama’ pod vođstvom Luisa Farahana, u cilju protesta protiv užasavajućeg rata u Libiji, u mejnstrim medijima se nije ni odigrao. Jednostavno, nigde nisam mogao da pročitam ili vidim bilo šta vezano za taj događaj. Da li se on uopšte i odigrao?“

„Neprestano čujem poređenja između pobune u Londonu i drugim gradovima Evrope – lomljavu prozora na ulicama Atine, paljenje automobila u Parizu“, kaže Naomi Klajn u tekstu pod naslovom „Pljačka po danu, upoznajte noćnu pljačku“. „A pljačka muzeja i biblioteka u Bagdadu, pljačka libijske baštine koja se nalazi pod zaštitom UNESKO-a… masovna pljačka naroda od strane bankstera (spoj bankara i gangstera), uništavanje javnog sektora i socijalne države (dolaze i po penzione fondove), urušavanje sindikata i radnog prava, za te pljačke niko nije odgovoran“, kaže Naomi Klajn. Bankari nisu i ne mogu da budu odgovorni… Patološko čulo ovih „Nosferatu fantoma noći i vampira žednih krvi“ (kako ih naziva Aleks Džons), doživljava svoj najveći procvat u doba „velikih otimanja“ kakvo je naše. (Britanski premijer Dejvid Kamerun, nedavno je izjavio da dete koje je u dvanaestoj godini moglo da ukrade nešto u samoposluzi dovoljno je zrelo i da se suoči sa zatvorskom kaznom. Ova izjava je naišla na veoma burnu kritiku Maksa Kajzera u emisiji „Maks Kajzer šou“).

Pojavu ideologije radikalnog islamizma u Velikoj Britaniji i na Starom kontinentu, Milorad Vukašinović, autor studije „Rat za duše“, u komentaru za „Pečat“ vidi kao „posledicu velikog broja činilaca na međunarodnom i unutrašnjem političkom planu, koji deluju u međusobnoj simbiozi. Nema nikakve sumnje da poslednjih decenija u islamskom svetu ponovo oživljavaju ideje o zajednici muslimana sveta i stvaranju halifata. Deo muslimanskih političkih i poslovnih elita veruje da se na taj način afirmiše jedan „novi svetski islam“ koji kao takav objedinjava zajednicu od milijardu muslimana, i u stanju je da nametne islam – kao svetski politički faktor. Mišljenja sam da ovim tendencijama u islamskom svetu veoma pogoduje ambijent svetske ekonomske i finansijske krize, ali i politika globalnog intervencionizma Zapada, koja stvara osećanje egzistencijalne ugroženosti muslimanskog sveta.

KOLONIJALNI POHOD NA AFRIKU

S druge strane, očigledno je da zapadne sile na posredan način podstiču ovakve procese u islamskom svetu, naravno, iz sopstvenih geopolitičkih razloga. Naime, zapadna globalistička elita, posebno vojnoindustrijski kompleks, teži da opravdana nezadovoljstva islamskog sveta iskoristi za razaranje „tradicionalnog islama“ i nacionalnih muslimanskih država. Tipičan primer ovakve politike su ratovi u Libiji i Iraku, gde se radikalne islamističke grupe koriste za razbijanje suverenih država radi lakšeg ovladavanja naftnim resursima ovih država.

Fenomen Arapskog proleća, posebno dešavanja u Libiji, Tunisu, Siriji, pa i Egiptu, treba posmatrati i kao obračun globalnog korporativizma sa državama, čiji su društveni i politički sistemi bili zasnovani na koncepciji „islamske solidarnosti i socijalizma“. Reč je o planetarnoj pojavi koju je preminuli ruski filozof Aleksandar Panarin opisao kao „svetsku socijalnu kontrarevoluciju“, odnosno planetarni rat globalističke elite protiv ustanova socijalne države u svim kulturama i tradicijama, bez izuzetka. Korporativna elita takve procese podstiče i u sopstvenim društvima.
Prema tome, prilike u V. Britaniji, gde se radikalne islamističke grupacije pojavljuju i među mladim muslimanima, rođenim na Ostrvu, posledica su frontalnog napada na ostatke socijalne države. Naravno, pojave „britanskog islamizma“ imaju i sasvim autentično objašnjenje, koje proizlazi iz getoizacije muslimana u ovoj državi, u krahu neoliberalne ekonomsko-socijalne doktrine i dubokoj duhovnoj krizi koja potresa britansku protestantsku zajednicu.

Na ovom mestu treba ukazati na još jedan fenomen o kojem se u politički korektnim medijima tek povremeno piše i govori. Reč je o procesu prelaska na islam velikog broja mladih Britanaca – bele puti, kao direktne posledice duhovne praznine, koju neprekidno proizvodi logika „dominacije tržišta nad ostatkom društva“. Mnogim mladim Britancima, lišenim socijalne perspektive, ideja prelaska na islam izgleda kao alternativa društvu ogromnih klasnih i socijalnih razlika, društvu u kojem ubrzano nestaje svako osećanje solidarnosti i brige za javni interes. Naravno, Kameronova vlada eskalaciju nasilja pokušava da iskoristi za donošenje novih represivnijih zakona, ali nezavisno od ovih kratkoročnih mera duboki – suštinski uzroci krize ostaju.

Savremenici smo događaja koji u potpunosti pokazuju ispravnost analize Eme Sezera, pesnika, dramskog pisca i političara, jednog od najuticajnijih autora sa francuskog govornog područja na Karibima, izložene u njegovom „Diskursu o kolonijalizmu“ iz 1995. godine, u kojem je razmatrao psihičke, kulturne i socijalne posledice kolonijalizma ne samo na kolonizovane već i na kolonizatora. „Činjenica da kolonijalna praksa, njena ideologija i konsekvence nisu doprli do svesti i savesti Zapada“, rekao je Sezer, „čini da je na evropskom putu Hitler uvek prisutan, što je posle ubrzanja istorije vidljivo svakom ko je izbegao da bude podvrgnut medijskoj lobotomiji.“

„Moramo govoriti vlastima istinu ili umreti! Ne smemo nikada biti uplašeni da kažemo istinu, čak i kada ona znači gubitak naših sopstvenih života, zato što ne postoji ništa važnije i dragocenije od istine“, rekao je Luis Farahan, vođa Nacije Islama u SAD, u govoru koji je održao tokom „Marša miliona u Harlemu“, pred nekoliko stotina hiljada ljudi koji su se okupili u Bulevaru Malkolm X u Njujorku, prećutanom od strane svetskih medija. Skup u Harlemu, koji se doživljava kao istorijska Meka za crnačku kulturu i političku misao, održan je u organizaciji „Pokreta 12. decembar“, i njime se zahtevao kraj SAD-NATO vojnog udara na Libiju i razotkrio imperijalistički rekolonizacioni pohod na Afriku. Aktivisti, zastupnici antiratne politike i politički lideri osudili su 12. avgusta na Maršu miliona „nelegalni rat“ protiv Libije i patnje crnaca u Njujorku i širom zemlje.

Farahan u svom obraćanju razotkriva imperijalno-klasnu pozadinu rata u Libiji: „Dok SAD i EU koriste plemenite reči, njihove namere u Libiji i Africi su zle i te reči služe samo kao veo obmane koju širom sveta medijski rasprostiru kako bi rekolonizovali Afriku i ščepali njene izvore. „Mi, ljudi, nalazimo se sada u samom paklu i mi smo sada uništavani od sila koje su isplanirale naše uništenje“. Farahan je u govoru upozorio na činjenicu da je angažovanje SAD-a u Libiji i na Severu Afrike dizajnirano i isplanirano i da to ispunjenje podrazumeva neophodnost uklanjanja Moamera Gadafija sa vlasti i preuzimanje Libije, koju treba gurnuti u plemenski rat i kameno doba. Gadafi je kao vođa sa vizijom budućnosti Afrike i njenim ujedinjenjem kao ciljem, prirodna meta poput Roberta Mugabea iz Zimbabvea, koji žele da omoguće narodima Afrike ono što im prirodno pripada. Gadafi je bio meta dva najskuplja pokušaja ubistva u svetskoj istoriji. Šta je to što toliko smeta Zapadu u vezi sa Gadafijem? Zbog čega Zapad tako silno radi na njegovom uklanjanju, da je pokrenuo vojnu mašineriju NATO-a kako bi potpuno uništio Libiju: bombardujući infrastrukturu, uništavajući komunikacije, uništavajući „Man Made River Project – Projekat reke koju su napravili ljudi“, radeći sve kako bi zemlju uveli u stanje apsolutnog haosa? Odgovor na ovo pitanje Farahan pronalazi upravo u zaslugama Moamera Gadafija: „Čak i ako Gadafi uspe u odbrani Libije, moraće da sva sredstva usmeri na obnovu zemlje i neće moći da uloži sredstva u stvaranje Ujedinjenih država Afrike“.

PLJAČKAŠI I LOPOVI U KRAVATAMA

Pod pokroviteljstvom rezolucije UN 1973 ubija se narod Libije, uništava zemlja i pokreće lov na njenog lidera. SAD i njeni saveznici otimaju 30 milijardi dolara iz stranih banaka od Gadafijeve vlade i daju ih takozvanom „pobunjeničkom Nacionalnom tranzicionom veću“ koje je po Farahanu „nelegalna vlada koju oni postavljaju – marionetski režim, igračka u rukama Amerike i Zapada“. Hipokrizija Zapada je večna i neuništiva, kao i zlo na kojem počiva i kojim se Zapad hrani: narcizam, patologija narcizma koji proizvodi nakaze od svakog ko nije „pošten i odan kvisling“. Hipokriziju je moguće sagledati, predlaže Farahan i u pripremama UN da pukovniku Gadafiju i libijskoj Džamahiriji, njegovoj revolucionarnoj vladi, uruči Nagradu za humanost. Izveštaj UN, načinjen za ovu priliku, izuzetno hvali pukovnika Gadafija za „zaštitu ljudskih prava, političkih prava, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, odnos prema religijskim manjinama“, ali, šta je usledilo: pre martovskog glasanja u UN (u februaru), NATO je napao Tripoli koristeći standardizovani vokabular proizvodnje nakaze kao zla po sebi, matricu u koju su ovoga puta ugurali čoveka koji je, kako kaže Farahan „naftnim bogatstvom Libije povećao životni standard u svojoj zemlji, edukovao stanovništvo i izgradio infrastrukturu“. Investirao je 33 milijarde dolara u projekat „Čovek koji je napravio reku“, zato što nije želeo da dozvoli da narod Libije bude taoc visokih cena hrane od strane Evropljana. Pre Gadafijevog dolaska na vlast životni vek Libijaca bio je 44 godine, a sada je 75; nivo pismenosti iznosio je 20 odsto, a sada 83 odsto. Besplatno školovanje i medicinska pomoć omogućeni su svim Libijcima. Gadafi je, kaže Farahan, jedini lider koji se izvinio za ulogu Arapa u transatlantskoj trgovini robljem i uveo je participatornu demokratiju poznatu kao „Treća univerzalna teorija“, koja omogućava političko učešće naroda. Umesto da koristi naftno bogatstvo svoje zemlje kako bi uvećao sopstveno, Gadafi je uložio 70 milijardi u „Afričku banku za razvoj“, što je značilo da afrički narodi mogu pozajmljivati novac, a da ne upadnu u dužničko ropstvo MMF-a i „Svetske banke“.

Gadafi je investirao 400 miliona dolara, a 100 miliona su investirale ostale afričke države kako bi se lansirao satelit kojim je premošćena zavisnost od Evrope u pogledu telekomunikacione mreže, što je značilo 500 miliona dolara gubitka za Evropu.

Farahan zaključuje: „Moamer Gadafi je opasan po hegemoniju Zapada, opasan za imperijaliste, opasan za monopoliste, opasan za zapadne oligarhe. Gadafi je toliko opasan da oni osećaju da mora biti uništen“.

Upozoravajući Afriku, Farahan je rekao da vlade zemalja Afrike ne smeju da prihvate lažna obećanja koja su uvek na usnama zvaničnika Amerike i Evrope. „Da li su oni ispunili bilo koje obećanje koje su izrekli? Ako verujete lažnim obećanjima, onda vi zaslužujete pakao u kojem ćete se naći od strane tih lažljivaca i obmanjivača“. Afrička unija mora da odbaci dominaciju Zapada i pozove na sveopšti otpor i da postavi ultimatum Evropi: ili ćete prestati sa bombardovanjem Libije, ili će Afrika zaustaviti trgovinu i stopirati pristup svojim prirodnim resursima.

„Dakle, Afriko, kaži Hilari Klinton i kaži svim zvaničnicima SAD i EU – kaži im da idu dođavola i ispraši ih iz Afrike. Oni misle da ste vi isti oni lakeji sa istom robovskom svešću, onaj isti Ujka Sem kao što su bili vaši preci“, izjavio je Farahan u govoru održanom 13. avgusta u Bulevaru Malkolm X.
Opisujući mnoge moćne vladine zvaničnike i političare SAD-a kao „pljačkaše, lopove i koljače siromašnih“, Farahan se slaže sa Naomi Klajn u oceni da ove dnevne pljačkaše nije ni najmanje briga za uslove u kojima živi crna, tamnoputa i bela sirotinja koja strašno trpi u SAD-u.

Neverovatno je da oni koji dovode do toga da ljudi surovo ispaštaju u SAD-u, brinu o „humanitarnoj krizi“ u Libiji. Hipokrizija je bezobalna u slučaju bolesnih kreatora svetskog bezumlja. „Ovi su pljačkaši i lopovi u odelima i kravatama i naš brat (Obama) je na njihovom čelu… Oprosti brate Barače, ti veruješ Satani, a Satana ti nikada neće dati prvu informaciju.“

POKUŠAJ CRNAČKOG GENOCIDA

Najnovija pomeranja granica u medijskom proizvođenju stvarnosti pokazali su se tokom ovonedeljne destabilizacije i konstrukcije realnosti u sklopu rata za osvajanje Libije. Vebster Tarpli, doktor istorijskih nauka, koji je bio sagovornik „Pečata“ ubrzo pošto se vratio iz Libije, uspeo je da i pored uspostavljenog medijskog dezinformacionog polja kontaktira neke od novinara koje je tom prilikom upoznao, i koji su mu saopštili informaciju po kojoj libijske snage razbijaju snage pobunjenika kao i da specijalne snage u redovima agresora snajperskim hicima ciljaju na strane novinare. Kontroverzne informacije iz glavnog grada Libije, Tripolija, tokom poslednjih dana ukazivale su da se radi o novoj fazi informacionog rata kao delu klasične operacije specijalnih jedinica koje lažnim informacijama o uspehu pobunjenika u Tripoliju stvaraju pretekst za najavu uspostavljanja nove vlade koja bi omogućila dolazak flotile i NATO snaga. U intervjuu povodom najnovijih događaja datom Aleksu Džonsu, Vebster Tarpli je rekao da je šok koji je izazvalo pojavljivanje Seifa al-Islam Gadafija, najmlađeg sina Moamera Gadafija, on je posle informacije zapadnih medija da je uhvaćen od strane pobunjenika, u „Riksos“ hotelu razgovarao sa stranim novinarima, bio neverovatan.

Negde posle ponoći Gadafijev sin Seif pojavio se u „Riksos“ hotelu, inače centru okupljanja stranih novinara, i porekao tvrdnje da se Tripoli nalazi pod kontrolom pobunjenika: „Prvo, želeo bih da poreknem glasine koje su plasirane kada je moderna tehnologija NATO-a i Zapada blokirala i presekla komunikacije. Oni sada šalju poruke Libijcima preko libijske komunikacione mreže. Zaustavili su emitovanje državne televizije kao deo medijskog rata, kako bi širili haos i strah u Libiji.“

Seif je tom prilikom pozvao strane novinare da obiđu Tripoli kako bi dokazao da je film o zauzimanju Tripolija od strane pobunjeničkih NATO saveznika načinjen u drugom gradu. Radi se o masovnoj psihološkoj operaciji, smatra Vebster Tarpli, sračunatoj na proizvodnji totalnog haosa ne samo u Libiji već i u čitavom svetu, koji treba da pristane na strašan vandalizam i zločine NATO-a i politike koja je čini mogućom. Pojavljivanje Gadafijevog sina čije ime na arapskom znači „štit“ – „štit islama“ i koji po svoj prilici predstavlja Gadafijevog političkog naslednika proizvelo je apsolutni šok među novinarima.

„Trebalo je da uključite ‘Al Džaziru’ i da vidite te novinare posramljene pred auditorijumom koji ih je nevidljivim jajima i trulim paradajzom prosto zatrpao. Informacioni rat je ušao u fazu kada se ni najmanje ne sme verovati navodnim snimcima sa terena. Sve što vidite je jedna velika laž kojoj se nipošto ne bi smelo pokloniti poverenje. Pobunjenici su najpre tvrdili da su zauzeli 90 odsto grada, posle toga da su zauzeli 80 odsto, a sada da će zauzeti grad u roku od 72 sata. Za to vreme specijalne jedinice sastavljene od zapadnih i arapskih snaga jure ulicama Tripolija i ubijaju koga stignu, što predstavlja veoma ozbiljan ratni zločin. Nemoguće je da Gadafijeve snage drže fiksnu poziciju zbog intenzivnog NATO bombardovanja. Tepih bombardovanje je poslednjih dana intenzivirano, kao i nadletanje helikoptera ‘Apač’ koji seju smrt.“ Tarpli je takođe govorio o najnovijoj varijanti Potemkinovih sela, ovog puta izgrađenih u Kataru: radi se o holivudizaciji rata: lažnoj scenografiji Tripolija, preciznije filmskim kulisama Bab al-Aziza i Zelenog trga koje treba da posluže kao mesto na kojem će se odigrati režirana predstava: „ubistvo velikog broja civila koje će biti pripisano Gadafiju, posle čega će svet reći: Gadafi, stvarno si preterao. Nema milosti za tebe.“

Ovi događaji, smatra Tarpli, predstavljaju vežbu u operaciji ispiranja mozga svetske populacije, pokušaj da se proizvede javno mnjenje na temelju lažnih informacija plasiranih od strane Bi-Bi-Sija, Al Džazire i Si-En-Ena koji su zapravo i proizveli priču o tome da su tri Gadafijeva sina zarobljena, sa ciljem da Gadafijeve pristalice ubede da se njihov svet približava svom kraju. Reč je o operaciji velikih razmera i opasnih posledica i prvo što bi ljudi trebalo da nauče je da ne veruju njihovim pričama. Odredi smrti, bande ubica su opremljene i poslate u Tripoli, u operaciji čiji je cilj da šokira, zastraši i parališe otpor. Ukoliko ova operacija odmah ne postigne stoprocentni uspeh, moguće je organizovati kontraudar i to je ono što je sada na delu, smatra Tarpli. Ono o čemu u ovom trenutku ne znamo ništa su gubici u redovima pobunjenika, za koje možemo pretpostaviti da su veliki. Nije Obama uzalud dobio Nobelovu nagradu za mir: „To je Obamin poklon Africi – pokušaj crnačkog genocida“, zaključio je ovaj deo svoje emisije Aleks Džons koji je svoj šou prethodnog dana započeo poređenjem bombardovanja Libije sa bombardovanjem Srbije od strane NATO-a 1999. godine, i navođenjem najnovijih operacija koje se od strane međunarodne zajednice preduzimaju kako bi se Srbima u potpunosti otelo Kosovo.

TRANSPOLITIČKI HAOS NACIJA

Direktor „Međunarodnog instituta za političke ekspertize“ Jevgenij Minčenko izjavio je povodom najnovijeg medijskog beščašća: „Ovde imamo grupu svetskih medija koji eksplicitno lažu, izveštavaju o činjenicama koje nikada nisu potvrdili. Očigledno, ovo nije greška, već planirani i očigledan pokušaj dezinformisanja. Koliko razumem, Tripoli je trenutno pod kontrolom Gadafija… Izgleda da se u početku radilo o uspešnoj operaciji od strane udarnih jedinica NATO-a. Njihov neuspeh može se iskoristiti kao argument za izvođenje vojne operacije punog dejstva. Ovo ne izgleda veoma lepo i nanosi težak udarac, kako Bliskom istoku, tako i ugledu zemalja NATO-a“, prenosi Konstantin Garibov u svom tekstu „Libijski informacioni rat“. Ovakvu tačku gledišta zastupa i ruski izaslanik u NATO-u Dmitrij Rogozin, on tvrdi da se među snagama pobunjenika nalaze vojni savetnici vodećih zapadnih sila, kao i privatne agencije za zaštitu.

Rat za Kosovo je kao svoju ključnu konsekvencu proizveo militarizaciju i destabilizaciju dnevnog života nacija i njihovih ekonomija. Destabilizacija je normalizovana i racionalizovana, a traganje za pravim uzrocima i počiniocima onemogućeno: rat za Kosovo uveo je čovečanstvo u doba sistemskog i sistematičnog transpolitičkog haosa nacija.

Orbitalna i kibernetska dominacija postale su deo vojne strategije SAD-a: udružene vojne strukture postižu kontrolu nad svim elementima ratnog prostora koji se proširuje na čitavu planetu: zemlju, vazduh, vodena prostranstva i svemir, uključujući i informacioni prostor. Psihološke operacije, propaganda i diplomatija, po ovom vojnom strateškom konceptu ulaze u korpus informacione dominacije.

Temporalna kompresija, karakteristična za eru kibernetičke globalizacije nacija, vodi urušavanju političko-ekonomske stabilnosti u svetu, smatra francuski fenomenolog Pol Virilio. Humanitarna racionalizacija rata protiv Jugoslavije omogućena je totalnim preobražajem informacionog u dezinformaciono polje: era informacione preokreće se u eru dezinformacione revolucije, a cenzura za koju se na Zapadu smatralo da pripada zemljama u kojima nema demokratije, savršeno je inkorporirana u sistem i zacementirana proizvodnjom događaja: fabrikacijom dokaza prepuštenoj mašineriji koja koristi sve linije i strategije obmane, mreže i tehnike u koje se ne sme i ne može sumnjati budući da su podržane svevidećim okom satelitske tehnologije, kao teologizovanog tehnološkog dispozitiva informacione globalne dominacije.

Kratke senke dugih senki umrežene piramidalne strukture moći pretvorile su svet u realnost proizvedenu specijalnim efektima. Na berzi katastrofa profit se ubrzano uvećava.

PYC · 31.08.2011

Копнена операција НАТО против Либије и Гадафија!

Izvor: fakti.org 29.08.2011.

Руски експерт за безбедност Фјодор Јаковљев тврди:

Фјодор Јаковљев

Искрцавање НАТО-командоса 21. августа доживело крах, па су улице Триполија биле „посејане“ са најмање 400 лешева окупатора
За један дан борби – само у Триполију – „побуњеници“ имали знатно веће губитке него за пола године борбених дејстава на свим либијским фронтовима
НАТО операција „заузимања Триполија“ била само димна завеса за заробљавање, хапшење или ликвидацију Гадафија и чланова његове породице
Западни „независни медији“ унапред добили и исфабриковане фотографије „мртвог Гадафија“
Среће није имала ни група катарских специјалаца са најлакшим задатком: да убије Гадафијеву ћеруку Ајшу - јер је једна ситна девојка из њеног обезбеђења успела да устрели петнаестак катарских главосеча пре него што су схватили шта се догађа, а преживели су срамно побегли
BBC – уместо мирних житеља који ликују поводом свргавања Гадафија у Либији – показао Индију, а CNN - очито помешавши Триполи са Дамаском а актуелни задатак са следећим - показао карту новог удара НАТО

КОМЕНТАРИ независних блогера по интернету постали су тековина чак и тзв. „независних“ западних медија, па се већ на страницама десетина утицајних европских и америчких новина апсолутно отворено пише о непосредном учешћу командоских јединица Енглеске, Француске, Катара и Уједињених Арапских Емирата. Фактички: о копненој операцији тих земаља против либијских оружаних снага.

Шта више, да је десант на Триполи извршио Други пук француске Легије странаца, тј. да се уопште не ради ни о каквим „мировним спецоперацијама“ или о пружању „помоћи“ тзв. „побуњеницима“, већ о обухватној коненој агресији Запада.

До заокрета није дошло зато што је западна штампа на неки изненађујући начин „прогледала“, или што је пожелела да говори истину, него зато што су „слободни“ и независни медији „добили инструкцију да промене извештавање о догађајима у Либији“. А нова инструкција је уследила стога што је искрцавање коалициционих командоса 21. августа доживело крах, па су улице Триполија биле „посејане“ лешевима окупатора који нису имали среће. У толиком броју да је то било просто немогуће прикрити.
_______________________________________________________________________________
„Специјалцима није ни било наређено да „освоје Триполи“. То нико није ни планирао, то је још једна у низу натовских дезинформација!“
_______________________________________________________________________________
Кроз зубе се морала признати погибија чак четристо командоса које су „независни медији“ - „пристојности“ради - називали „устаницима“, признајући и рањавање још отприлике две хиљаде специјалаца, мада је та бројка увелико смањена.

За оне који површно прате догађаје у Либији, овакве бројке о губицима коалиције изазвале су велико чуђење. Јер, испоставило се да су за један дан борби – само у Триполију – „устаници“ имали знатно веће губитке него за пола године борбених дејстава на свим либијским фронтовима.

А то није уопште није за чуђење! За разлику од „побуњеника“, које сами Либијци називају „пацовима“ и који при најмањем отпору окрећу своје џипове и беже назад, добро плаћени командоси–професионалци - савесно су се трудили да изврше поверене им задатке. А нису имали куда да беже пошто их тамо одакле су дошли нико није очекивао без победе, а тим пре - био спреман да им плати за неизвршени задатак!
Али, специјалцима није ни било наређено да „освоје Триполи“. То нико није ни планирао, то је још једна у низу натовских дезинформација!

Пробране главосече разних националности имале су савршено конкретан циљ: ликвидацију Гадафија и његове породице!
Ово потврђује и сам карактер борбених дејстава јер је њихов основни удар био усмерен не на освајање најважнијих објеката у либијској престоници, него искључиво на претпостављене тачке боравка Гадафија и његове породице. То потврђује и јасно временски усклађена пропагандистичка кампања „независних“ медија, који су имали задатак да „на време“ јављају о главним догађајима операције: „заробљаваљу, хапшењу и погибији“ Гадафија и чланова његове породице.

_______________________________________________________________________________
„Совјетска спецоперација у Авганистану - којој нема аналога у историји специјалних служби свих времена и држава - са правом се сматра „академском“ и изазива нескривену завист код „конкурената“ који је подробно изучавају у својим наставним центрима. Безуспешно, као што је и Триполи показао!“
_______________________________________________________________________________
За сваки случај је била благовремено исфабрикована и фотографија „мртвог Гадафија“. Рачуница је била у томе да ће - после објављивања информације о његовој ликвидацији, која би личила на истину - Гадафију верне јединице обуставити отпор.

У функцији „лирске дигресије“ подсећам да овај трик уопште није нов и да су га успешно искористили специјалци КБГ СССР 27. децембра 1979. године ради смене режима Хазифуле Амина. Тада је неколико релативно малих група - између 15 и 30 људи - буквално за неколико сати узело под контролу све важне објекте престонице Авганистана. Чак и најважније, укључујући и специјално чувано Министарство одбране, Генералштаб, МУП и, наравно, саму Аминову резиденције – дворац Таџ-Бек. А све то са минималним губицима међу командосима.

Та совјетска спецоперација - којој нема аналога у историји специјалних служби свих времена и држава - са правом се сматра „академском“ и изазива нескрвену завист код „конкурената“ који је подробно изучавају у својим наставним центрима. Безуспешно, као што је и Триполи показао!

Почнимо од елемената самог плана операције „Сирена“ који су постали познати либијској обавештајној служби па је већина група НАТО-командоса упала у заседе у које су их увели локални „водичи“ из редова „поткупљених“ мештана.

Није им чак помогло ни то што су једног од Гадафијевих синова – Мухамеда - успели да намаме и заробе уз помоћ дописника катарске телевизије Ал-Џазира, планирајући хапшење за време интервјуа. Информација о његовом хапшењу била је усаглашена са западним медијима - који су је унапред објавили - не знајући да хапшење Гадафијевог сина није успело као ни осталих чланова његове породице.

Среће није имала чак и група катарских специјалаца која је имала, рекло би се најлакши задатак: да убије Гадафијеву ћеруку Ајшу јер је једна ситна девојка из њеног обезбеђења успела да устрели петнаестак катарских главосеча пре него што су схватили шта се догађа, а преживели су срамно побегли.

79227-aisha-gaddafi-claudia-schiffer-of-north-africa_0.jpg

Ајша Гадафи

_______________________________________________________________________________
„Од спремљених лажи су одустали су тек након што је Мухамед - заједно са оцем -телефонирао председнику ФИДЕ Кирсану Иљумжинову у Русију, а друга двојица (сеинова) се појавила пред западним дописницима у Триполију.“
_______________________________________________________________________________
„Независни“ западни медији одустали су од пласирања осталих припремљених фалсификата о „хашењу“осталих чланова Гадафијеве породице тек после краха њихових дезинформација од наводном хапшењу Мухамеда и Саифа ал Ислама и о тобожњој сахрани њиховог трећег брата Хамиса Гадафија. А одустали су тек након што је Мухамед - заједно са оцем -телефонирао председнику ФИДЕ Кирсану Иљумжинову у Русију, а друга двојица се појавила пред западним дописницима у Триполију.

Уместо тога, „независни“ западни медији почели су да немилице врте добијене видео-клипове о наводном слављу „мирних“ становника Триполија на Зеленом тргу због пада Гадафијевог режима. Али, пошто се преко интернета могу организовати не само целе револуције, него и повезивати блогери–контрареволуционари“, врло брзо се установило да је „народно ликовање“ заправо снимљено у Катару - на месту где су претходно биле постављене кулисе.

А пошто они који су кулисе поставили нису рачунали на оштро око педантних блогера, врло брзо се разоткрило где су све „ошљарили“. Испоставило се да да су у кадру палме уместо кедра, да се друга палма нашла на погрешном месту, а да на трећем није било прозора.
Ствари још горе стоје са оним што су „независни“ медији сами снимали.

Саиф ал Ислам

_______________________________________________________________________________

„Специјалисти из САС у почетку су разрађивали операцију „Заузимања Триполија“, а у суштини - за ликвидацију Гадафија и његове породице.“

_______________________________________________________________________________
Тако је BBC – уместо мирних житеља који ликују поводом свргавања Гадафија у Либији – показао Индију. Види линк:

Kod:

[SIZE=3][COLOR=Navy][URL="http://www.youtube.com/watch?v=R_-lzI8I0_0&feature=share"]Libya / Incredible media lies - BBC shows "Green Square" in INDIA, 24 August 2011 - YouTube[/URL][/COLOR][/SIZE]

Још оригиналније је поступио CNN. Очито помешавши свој актуелни задатак са неким следећим, уредници овог њуз-канала су на показаној карти означили место будућег удара НАТО. У сваком случају - у њиховом извештају се Триполи нашао на месту Дамаска. Види:

Kod:

http://newzz.in.ua/politic/1148870689-sleduyushhaya-cel-mirotvorcev-nato-damask.html

О улози самих „побуњеника“ у либијским догађајима могло би се чак и не говорити с обзиром да је Mинистарство одбране Велике Британије - према извештају листа Дејли Телеграф –само признало да су се војници 22. пука „Посебне ваздушне службе“ (елитне јединице британских специјалаца - САС), не само налазили на територији Либије већ неколико недеља, него и да су - преобучени у традиционалну арапску одећу и користећи исто оружје, да се не би разликовали од либијских побуњеника- најдиректније учествовали у борбама.

Специјалисти из САС у почетку су разрађивали операцију „Заузимања Триполија“, а у суштини - за ликвидацију Гадафија и његове породице. Дејли Телеграф чак сведочи: „Након што је за Гадафијеву главу расписана награда милион фунти стерлинга (1,7 милиона долара), војници и официри 22. пука Посебне ваздушне службе добили су наредбу премјера Дејвида Камерона да руководе снагама побуњеника чији је задатак да трагају за Гадафијем. Ово фактички значи да је британски премијер својим главосечама, који су у државној служби, дао личну наредбу да, без истраге и суда, убију грађанина друге државе, и то - за новац!

Није ли ово заиста „демократично“?! Или ће пре да буде да је ово ипак акт међународног тероризма који подлеже кривичном гоњењу?!
_______________________________________________________________________________
„Још у марту је стални представник Русије у НАТО, Дмитриј Рогозин, сурово изјавио да ће „предузимање копнене операције бити оквалификовано као окупација Либије.“
_______________________________________________________________________________

У сваком случају, по мишљењу америчког демократског конгресмена Дениса Кусинича, који је објавило лист THE HILL, „управо сада руководство НАТО чини опасан преседан једностраног напада на суверену државу“. Он је назвао учешће западних земаља у грађанском рату у Либији „незаконитим“. По његовом мишљењу, непозивање руководства НАТО на одговорност за погибију цивилног становништва од НАТО бомбардовања значиће тријумф новог међународног бандитизма. Види:

Kod:

[SIZE=3][COLOR=Navy][URL="http://thehill.com/homenews/house/177957-kucinich-libyan-foray-represents-new-international-gangsterism"]Kucinich: Libyan foray represents ‘new international gangsterism’ - TheHill.com[/URL][/COLOR][/SIZE]

Такво мишљење постоји чак и у САД, а у Русији?
Још у марту је стални представник Русије у НАТО, Дмитриј Рогозин, сурово изјавио да ће „предузимање копнене операције бити оквалификовано као окупација Либије јер би то било у директној супротности са резолуцијом СБ ОУН“. То је било исправно упозорење пошто се у резолуцији 1973 директно указује да мора бити „искључена могућност боравка иностраних окупационих снага - у било ком виду и на било ком делу либијске територије“.

И, шта сад – када је копнена операција „иностраних окупационих снага“ већ почела и кад о њој већ отворено пишу медији?
Није сувишно указати да над територијом Либије „виси“ руски војни сателит путем кога Генералштаб Русије има могућност да у он лајн режиму добија информације о свим догађајима у Либији. И шта? Зар руски војни стручњаци нису „видели“десант страних командоса на територију Либије?! Исто тако: како то да раније нису приметили да Француска наоружаним бунтовним племенима испоручује хеликоптере?

С обзиром на све ово, зар са истим успехом грађани Русије не би могли једино путем Интернета сазнати за десант командоса НАТО на Црвени трг или Кремљ? Или из новости оног истог CNN-а

PYC · 02.09.2011

Kraj američkog modela

Piše: Aleksandar Radović
Izvor: NSPM četvrtak, 01. septembar 2011.

Vreme je da se potraži novi ekonomski model za XXI vek, jer je američki neupotrebljiv za svet u kome bi svi počeli da žive kao Amerikanci
Na delu je kriza: ekonomska, politička i socijalna. Međutim, ova kriza se razlikuje od prethodnih i po tome što je ona i ideološka - i to u meri u kojoj je dovela do niza promena koje su duboko uzdrmale temelje američkog modela.

Izuzetan rast posle 2000. ostvaren je zahvaljujući kreditiranju domaćinstava. Reč je o kreditima koji su se finansirali lakim zaduživanjem. To zaduživanje koje je zaposlenim, čiji su prihodi stagnirali, davalo iluziju rasta potrošačke moći, omogućeno je pre svega neverovatnom stopom naknade kapitala. Ogromna sredstva su se nauštrb zaposlenih slivala u džepove akcionara. Bogati su mogli s tim novim prilivima velikodušno pozajmljivati siromašnijima ona ista sredstva koja su im uzimali prisvajajući sve veći procenat novokreiranih vrednosti. Tako su srednji i niži slojevi, kroz kamatne stope, više slojeve činili još bogatijim. Ali to nije jedini paradoks – kroz mondijalizaciju, Amerika je kreditirana i zahvaljujući štednji azijskih zemalja, pa su siromašne zemlje kreditirale bogate.

Verovatni scenario za budućnost ovog modela podrazumeva blago opadanje, koje u suštini liči na obrazac britanskog industrijskog zalaska.

Finansijski kapitalizam je sve nepravednijom raspodelom profita, rastegao socijalnu piramidu do tačke pucanja. Zahvaljujući prinosu na kapital koji je sistematski rastao a na uštrb naknade za rad, koncentrisanje bogatstava dostiglo je nezabeleženi nivo. Isto važi i za osiromašenje srednjih klasa i nižih društvenih slojeva, a i za samo siromaštvo.

Zatim je nastupila kriza hipotekarnih kredita. Dužnici sa lošim kreditnim rejtingom, usled pada cena američkih nekretnina, nisu mogli da otplate zajmove, što je dovelo do kraha refinansiranja hipoteka na američkom međubankarskom tržištu. Sigurni plasmani su ispali rizični, što je odmah zatvorilo slavine kredita i prouzrokovalo nestanak likvidnosti sa tržišta. Kad su finansijski tokovi presušili, to je izazvalo lančanu reakciju koja je ozbiljno ugrozila Volstrit, i tim postala neposredna pretnja čitavom svetskom finansijskom sistemu.

Američke centralne vlasti su morale brzo i energično da intervenišu i da po hitnom postupku rekapitalizuju banke i garantuju njihove kredite. A sada su same Sjedinjene Države užasno prezadužene. Zaključak je da je kriza privatne zaduženosti lečena krizom javnog duga.

Veliku teškoću u oživljavanju ekonomskih tokova predstavljalo je to što je Amerika, kako su se domaćinstva razduživala, izgubila jedan od ključnih pokretača rasta. Bespomoćno se posmatralo obustavljanje kupovine stanova i kuća - cene su nastavile da padaju, a i opšta potrošnja je postala ograničena. Svako je pokušavao, kako je znao i mogao, da isplati svoje dugove. Investiranje u proizvodnju je bilo slabo jer su već postojali svetski predimenzionirani proizvodni kapaciteti, a niko se nije žurio da proizvodi imajući na umu očigledan nedostatak potražnje.
Sada se nalazimo na samom početku mučnog strukturnog prilagođavanja koje će američko društvo neminovno doživeti. U pitanju je kriza bez presedana. Evo zašto.
Deficiti se nagomilavaju već 30 godina; još od vremena Ronalda Regana i Margaret Tačer, zapadne zemlje, sa retkim izuzecima, nisu ostvarile budžetski suficit.

Stigli smo do perioda u kojem uveliko akumulirani nerešeni problemi neumitno pogoršavaju krizu, delujući negativno jedni na druge:usporeni rast, izmeštanje poslovanja radi postizanja što veće rentabilnosti, podsticanje špekulisanja na uštrb ulaganja u proizvodnju, sve veća nezaposlenost uz prateći porast socijalnih izdvajanja na državnom nivou.

U nedostatku radikalnih odluka, na ekonomskom, a pogotovu na političkom nivou, Amerikanci će morati da se naviknu na opadanje životnog standarda uz osetan rast nejednakosti u društvu.

Kriza predstavlja veliku novinu – napuštanje ofanzivne strategije u savlađivanju problema iz prošlosti koji se udružuju s latentnom finansijskom krizom. Rezultat je poražavajući, i bez presedana: što se više kasni sa rešavanjem krize, to će posledice biti ozbiljnije i dublje. Skupo plaćamo što uzmičemo pred problemima na koje smo tokom vremena nailazili i koji su se nagomilali.
Postoji jedna krupna i konkretna posledica dužničke krize: to je nezaposlenost.
Svedoci smo da neka preduzeća otpuštaju ogroman broj radnika – „Cisko“ 5. 000, „Merck“ 15. 000, banke su ukinule preko 50. 000 radnih mesta.

Ova veza između duga i nezaposlenosti je dvostruka:
S jedne strane, pošto su se krediti proredili, preduzeća su se suočila s opadanjem tražnje – ekonomske posledice su zaista neposredne: ima sve manje klijenata. I kompanije smanjuju aktivnosti.
S druge strane, preduzeća u ogromnoj meri igraju na kartu fleksibilnosti, gde za osnovnu promenljivu permanentnom prilagođavanju uslovima tržišta, uzimaju zaposlenost, odnosno broj radnih mesta. Zato smo u sistemu u kojem preduzeće, pritisnuto zahtevima tržišta za rentabilnošću, mora da ostvaruje prihod. Ovaj ultraliberalni kredo profita po svaku cenu ima sasvim opipljivu cenu - socijalnu. Svuda se nemilice otpušta.

Kriza je počela pre četiri godine, a u tom periodu mnoga preduzeća su, iako to izgleda paradoksalno, ostvarila profite. Čak i velike profite.
Kako su preduzeća mogla da ostvare toliki profit u teškom periodu? Jednostavno, smanjivanjem troškova. A koja je najznačajnija varijabla prilagođavanja pri smanjivanju troškova – nema sumnje troškovi zaposlenih. Dakle, pristupa se smanjenju plata i otpuštanjima!

Pod pritiskom finansijskih tržišta, preduzeća su postala veoma pohlepna. Tokom sedamdesetih do otpuštanja bi dolazilo tek kad bi se u dve ili tri godine uzastopno nagomilavali gubici. Danas se pristupa otpuštanjima čim se ustanovi da nije ostvaren cilj koji je neposredno pre toga postavljen i predočen akcionarima. Osnovna varijabla prilagođavanja postala je upravo masa novca namenjenog platama i nadnicama, dakle zaposlenost.

Ukidaju se radna mesta, ali to je samo način da se problem prebaci sa lokalnog ekonomskog nivoa na socijalnu strukturu zemlje. Društvo će morati da plati za bivše zaposlene koji su ostali bez posla. Sve to povećava deficit, iscrpljuje rezerve i pothranjuje ekonomsku recesiju. To je začarani krug, jer to pogoršanje u domenu nezaposlenosti dovodi do nedostatka efektivne potražnje u Sjedinjenim Državama, što opet pojačava krizu.

Stoga smo suočeni sa ekstremnom situacijom u kojoj su zahtevi za što veću naknadu kapitala u direktnom sukobu sa mogućnošću američke ekonomije da obnovi rast.
Jasno je da se ovde radi o protivrečnosti koju je teško savladati.
Treba konstatovati da je nastupio trenutak u kome se stiče utisak da je američki ekonomski model ozbiljno doveden u pitanje.

Kada se to ima u vidu, verovatni scenario za budućnost ovog modela podrazumeva blago opadanje, koje u suštini liči na obrazac britanskog industrijskog zalaska. Reč je o veoma bogatom društvu, koje počiva na izraženim nejednakostima. Ono ima mnogo univerziteta, ali to ni najmanje ne umanjuje njegovu očiglednu nesposobnost da ostane istinski lider i centar ekonomske aktivnosti u svetu. Ipak, ovo što je izneto čini se čak povoljnijom varijantom, jer postoje i mnogo dramatičniji scenariji.
I bez zalaženja u geopolitičke spekulacije, s razlogom bi se moglo postaviti pitanje da li u Americi može da dođe do ekonomskog oporavka. Konačno, to nije prva ozbiljna kriza sa kojom se ova zemlja uhvatila u koštac i koju je savladala.

Dva velika aduta na koja su Sjedinjene Američke Države mogle do sada da računaju, kada je u pitanju izvlačenje iz ekonomske recesije, uvek su bili kejnsijanstvo i izuzetno fleksibilno tržište rada. To su bile poluge koje su, sa izvesnim rezultatom, mogle uvek biti aktivirane voluntarističkom politikom Bele kuće. Velika teškoća sastoji se u tome što su se sposobnosti za oporavak američke ekonomije u tom pogledu znatno smanjile.

Razlog je u dugotrajnoj nezaposlenosti koja pogađa čitave slojeve društva, a ne samo najnekvalifikovanije radnike – kao što smo videli, preduzetnici su masovno izmestili proizvodnju u krajeve gde je radna snaga jeftinija a opšti uslovi poslovanja još podsticajniji za optimizaciju profita. Američka industrija se decenijama selila po celim Sjedinjenim Državama u potrazi za boljim uslovima za rad (čitaj za profit), a zaposleni, uvek izrazito pokretljivi, pratili su ta premeštanja po zemlji pristižući u nove industrijske centre. Međutim, američki kapitalisti su, prateći trendove mondijalizacije, uglavnom delokalizovali proizvodnju izmestivši je na druge kontinente, pa tu fleksibilna radna snaga mnogo ne pomaže.

Kejnsijanski recept za oporavak putem potražnje takođe je, kako se čini, ozbiljno doveden u pitanje jer postoji jedna nova činjenica: nastupio je dosad neviđeni period u američkoj ekonomiji, kada čak ni oživljavanje kredita više ne uspeva da ubaci neophodnu dozu kiseonika.

Američki ministar finansija redovno drži Kinezima lekcije o upravljanju državnim finansijskim poslovima, ne bi li ih nekako podstakao da revalviraju monetu. Trebalo bi se sa više poštovanja odnositi prema nekome kome se duguje toliko novca.

U periodu između marta i juna, američke Federalne rezerve su ubrizgale gotovo 600 milijardi dolara u ekonomske tokove zemlje. To nastojanje da se oporavak postigne zahvaljujući ubrizgavanju novčanih sredstava u ekonomiju doživelo je neuspeh. Posle doživljenih trauma dužničkog stresa gde su brojne firme propale, a mnogi ostali bez kuća i bez posla, svi su postali oprezniji, kako investitori, tako i domaćinstva: ništa se nije dogodilo, nije došlo do otvaranja novih radnih mesta. Zato se s razlogom postavlja pitanje šta još uopšte može da se uradi. Očigledno je da su sva druga rešenja neprijatna za građane, pre svega su neprijatna za američkog poreskog obveznika.

Bez vraćanja izmeštenih proizvodnih pogona – a o tome niko i ne govori – praktično je nemoguće da američka industrija ponovo započne pozitivni ciklus proizvodnje, zapošljavanja, potrošnje, izvoza.
Obamina administracija podstiče američke preduzetnike da koriste kurs dolara koji pogoduje izvozu. Činjenica je da je dolar slab i to je povoljna okolnost da se proizvodi iz Sjedinjenih Država plasiraju na svetskom tržištu. Ideja o izvozu je veoma dobra, pad vrednosti dolara svakako ide tome na ruku, ali je za sve to ipak potrebno raspolagati jednom ozbiljnom proizvodnom bazom.

Ideja o stvaranju ekonomije bez materijalne proizvodnje, ekonomije zasnovane isključivo na inovacijama i na komercijalizaciji proizvoda nije donela ništa dobro Sjedinjenim Državama na duge staze. Taktički oportunizam je, ciljajući kratkoročne profite, strateški ugrozio dugoročne interese američke ekonomije. Posle 30 godina sistematskog izmeštanja industrijske proizvodnje, više ne postoji dovoljna proizvodna baza za obnavljanje rasta putem izvoza.

U nedostatku radikalnih odluka po tom pitanju, na ekonomskom, a pogotovu na političkom nivou, Amerikanci će morati da se naviknu na opadanje životnog standarda uz osetan rast nejednakosti u društvu.

Zato će u godinama koje predstoje američka politika biti mukotrpna i komplikovana.
Svojevremeno je fleksibilnost tržišta rada smatrana velikom pogodnošću, sada, međutim, ta karakteristika ekonomije SAD, usled izmeštanja proizvodnih aktivnosti, stvara kontraefekate.
Stiglo se do neslućeno visokog nivoa nezaposlenosti, a nijedna američka institucija nije predviđena za hvatanje u koštac sa ovim problemom na duži rok.

Zbog toga su pripadnici srednje klase u neizvesnosti. Svesni su i verovatno nezadovoljni surovom stvarnošću, ali su i razočarani činjenicom da ih za nju niko nije pripremio. Ljudi koji u ovom trenutku imaju posao veoma dobro znaju koliko je njihov položaj nesiguran. Oni koji ne mogu da nađu posao, neumoljivo klize naniže, ka marginalizaciji i siromaštvu.

Još uvek se pokušava uticati na nacionalnu valutu. Opadanje vrednosti dolara je neka vrsta puzeće, prikrivene američke inflacije. Inflacije koja ne otkriva svoje ime jer bi to bilo u suprotnosti sa presvetom dogmom finansijskog kapitalizma, dogmom monetarne stabilnosti. U suštini ništa toliko ne može da uplaši finansijera koliko može da ga uplaši inflacija – okolnost u kojoj se dugovi i potraživanja sistematski obezvređuju. On jedino više strahuje od hiperinflacije gde ni dugovi ni potraživanja više ne vrede ništa!

Uostalom, to što vrednost evra raste nije posledica poverenja u evropsku valutu, već rezultat nepoverenja prema dolaru.
Ipak, američki dug je sasvim drugačiji od onog koji imaju male evropske zemlje kao što su Grčka, Irska ili Portugal. Te zemlje jednostavno više ne uspevaju da sebi obezbede neophodna finansijska sredstva, dok Sjedinjene Države i dalje mogu da uzimaju zajmove i još nisu na sopstvenoj koži osetile prave posledice strukturnih neravnoteža.

U Evropi, tržišta igraju ulogu opomene, govoreći malim zemljama da su se previše zadužile, dok u SAD tržišta ne igraju tu ulogu, jer upravo Amerika ima valutu koja se zove dolar i koja je, zapravo, svetska moneta. Ipak, nivo američkog duga ozbiljno zabrinjava čitav finansijski svet. Za zdrav razum je posebno zabrinjavajuće to što Amerika namerava da rešava ogromnu prezaduženost od 14. 200 milijardi dolara, barem u neposrednoj budućnosti, mogućnošću povećanja svog strukturnog državnog duga na 16. 000 milijardi dolara!?

Živimo, dakle, u prelomnom periodu ekonomske istorije jer verovatno nije u pitanju samo kraj američkog modela, već, po svemu sudeći, i kraj samog zapadnog modela. Nižu se ozbiljni događaji, za koje se, istina, ne bi moglo reći da su apsolutno fatalni, ali je izvesno da je neophodno pronaći alternative, čak i smisliti nešto drugo i drugačije.
Koliko god da zapadni čovek nije spreman da se odrekne svog modela, on će to ipak morati da učini, jer u globalizovanom svetu neće moći drugačije da postupi.

Ako dve milijarde Indijaca i Kinezi odluče da obezbede sebi kuću, kola, zapadnjački način života, mora se jasno reći - taj model neće funkcionisati!

U Aziji već počinje da se govori o novim zemljama u opadanju (NPD – nouveuxpausdeclinants). Sasvim je očigledno da je reč o zapadnim demokratijama!

Teško je to prihvatiti, ali mi smo upravo svedoci ozbiljnog zaokreta civilizacije, svet se preobrazio, a centar ekonomske teže napustio je zapadnu sferu i uputio se ka azijskom kontinentu. Kina – nova sila na svetskoj sceni, poseduje nekoliko aduta koje može da upotrebi za podsticanje rasta. Ona može da računa na rekonstrukciju ogromnog unutrašnjeg tržišta, kao što može da računa i na dinamičnost svojih inovacija kako bi se postepeno oslobodila zavisnosti od Evrope i SAD na tom planu.

Za čuđenje je to što se može konstatovati da američke elite, kako se čini, nisu svesne ove promene. Američki ministar finansija redovno drži Kinezima lekcije o upravljanju državnim finansijskim poslovima, ne bi li ih nekako podstakao da revalviraju svoju monetu. Trebalo bi se sa više poštovanja odnositi prema nekome kome se duguje toliko novca. Jer, nije naodmet podsetiti da Kina poseduje najveće rezerve dolara posle Sjedinjenih Država. Ona je takođe prvi američki poverilac.
Ova promena odnosa ekonomskih snaga i ta američka intelektualna krutost neće posebno olakšati upravljanje krizom.

Amerikanci još uvek veruju da su jedinstveni, da su centar sveta, da niko nema tako dobre inovacije i da niko ne zna da proizvodi tako dobro. . . U pitanju su verovatno iluzije. U vreme kriza, lažne percepcije, kako sebe, tako i drugih, igraju odlučujuću i često tragičnu ulogu.
Mora se konstatovati, ako se težište već premestilo, da bi liberalni model, kako bi opstao, morao biti temeljito promenjen. U svakom slučaju, valjalo bi pronaći nešto novo.
Ako dve milijarde Indijaca i Kinezi odluče da obezbede sebi kuću, kola, zapadnjački način života, mora se jasno reći – taj model neće funkcionisati!

Uveliko se naziru nagoveštaji jedne mnogo ozbiljnije krize: očigledan je konflikt zapadnog modela sa ekologijom. Ekologija nam kaže – pošto zapadni sistem već u praksi ne funkcioniše, još manje će funkcionisati ukoliko bude generalizovan i nametnut čitavom svetu. Činjenica je da bi bile potrebne tri ili četiri ovakve planete da bi, što se resursa tiče, bilo moguće postići i održati globalizaciju američkog načina života. Dakle, jednačina je prosta – taj model ne može biti rešenje za ceo svet i od njega treba odustati.

Nastupio je trenutak kada treba osmisliti ili ponovo otkriti neki drugi model.
Posle ovog poražavajućeg inventara: nekoliko puteva nade.
Zbog bankrota, Argentina je postala crna ovca MMF-a. U Argentini su građani ponovo preuzeli neku vrstu kontrole nad javnim finansijama: nema zaduživanja u inostranstvu, a investiranje se finansira iz unutrašnje štednje. Deluje paradoksalno, tek, ukoliko neko ne može da plati svoj dug, dopušteno je proglasiti bankrot. Promena atmosfere mora biti radikalna. Argentina se odvažila na tako radikalni korak i to joj nije nanelo mnogo štete.

Islanđani su verovali da se mogu obogatiti bez rada poveravanjem svih svojih finansijskih sredstava sveže privatizovanim bankama. Ove su se van svakog nadzora i bez ikakvog ustezanja, vođene pohlepom, upustile u raznorazne špekulativne finansijske transakcije. Posledice su bile pogubne. Građani su se pobunili i odbijaju da plate za greške onih koji su vodili zemlju i odveli je u bankrot, a sami se pri tome gnusno obogatili. Građani zahtevaju da konačno imaju kontrolu nad svojom ekonomijom.

Trebalo bi konačno dati (ili povratiti) neko pravo nadzora zaposlenima, koji u krajnjoj liniji proizvode sve vrednosti. Tako bi se izbeglo da se nacionalna bogatstva rasprše po slepim putevima špekulacija ili zagube u mračnim tokovima finansijske globalizacije. Zato bi ponovno iznuđeno pravo građana da kontrolišu privredne i novčane tokove predstavljalo zaista veliku revoluciju. Građani moraju ponovo da preuzmu ekonomsku moć od finansijera koji su potpuno odlepili od stvarnosti.

To nije lak zadatak, ali je taj pristup delimično primenjen u Nemačkoj i u skandinavskim zemljama.
Uzmimo na primer zemlju koja se najbolje drži u Evropskoj uniji – Nemačku. Ta zemlja nije masovno izmeštala proizvodnju na druge kontinente, ima industrijski rast od preko tri odsto, nezaposlenost se drži u podnošljivim granicama. Nemački model ima i svoju tajnu – zajedničko upravljanje.

Velike nemačke firme imaju kulturu konsultovanja i saradnje sa državom i sindikatima. Nije tu reč o udruženom radu, ali to jeste neka vrsta ako ne dogovornog, a ono zasigurno odgovornog upravljanja ekonomijom. Taj model je i dalje uspešan, uprkos krizi. Znači da alternative postoje, ali je za to neophodna politička saglasnost. Jedino bi takav strateški kompromis, kao dobro shvaćeni nacionalni interes, mogao osigurati uspeh te vrste participativnog upravljanja ekonomijom. Očigledno je da je upravo politička volja ono što za sada najviše nedostaje.

Pad totalitarizama bi ipak trebalo da nas nauči da društvo mora da bude organizovano, strukturisano ZA čoveka a ne protiv čoveka. Tržište je društvena tvorevina i kao takva mora biti u službi čoveka. Nikako se ne sme dopustiti da čovek bude taj koji će biti podređen hladnim imperativima tržišta.

PYC · 02.09.2011

Нису читали ”Капитал” брата илумината Карла Маркса

Пише: Милан Видојевић
Извор: fakti.org

Пљачкашки НАТОИЛ се спрема и за рат против Сирије ради ”увођења демократије” и ”рушења диктатуре”

Сад је тек постала јасна изјава америчког сенатора Џоа Либермана, дата почетком године, када је најавио управо овакве крваве обрачуне са Сиријом
Страни фактор потпаљује верски рат у Сирији и тако покушава да обори режим Башара ел-Асада чија ородица припада шиитској мањини Алавита која чини око 12 одсто становника
Грешку Слободана Милошевића - да се под притиском из иностранства обуставе полицијске акције и ”тражи мирно решење” - Асад за сада није направио
Само отворена подршка Ирана Сирији и упозорење да ће оне земље које споља нападну Сирију имати посла са Ираном, одржавају овај покушај државног удара са верским предзнаком на нивоу ”локалног сукоба и унутрашњег обрачуна диктатора и демократске опозиције”
Либерални фанатици који стоје иза ових сулудих доктрина и политичких програма већ су свет опасно приближили граници новог глобалног сукоба и морају бити одстрањени да би човечанство преживело

СРПСКА штампа, а српски електронски медији поготово, слика су и прилика најнижег и најбеднијег епигонског ”новинарства” које се може замислити. У служби међународних медијских конгломерата који су, по дифолту, део глобалистичке илуминатско-ционистичке завере. То је лако уочљиво по потпуном одсуству објективности и правовремених информација, као и по потпуној сврстаности на страни манипулисаних медија у служби спољне политике САД и НАТО пакта.
Та слугерањска пристрасност, та срамна и кукавичка уклопљеност у специјални рат - у овом случају против Либије и Сирије - показује кратку памет (која проистиче из кратког сећања). Утолико јаднију смо И сами били жртве специјалног медијског рата у протеклих двадесет година. И, управо стаwе ствари је директни повод за овај текст у коме ћу вам понудити само мали део оног што су последњих дана српски ”демократски и слободољубиви” медији пропустили да пренесу српској јавности.

Још у априлу 2011. године, ирански председник, Ахмединеџад, упозорио је на непријатељски фактор који потпирује сукоб шиитских и сунитских муслимана у Сирији. У интерпретацији европских, америчких и НАТОИЛ медија, у Сирији је на делу обрачун диктатора Башара ел-Асада и ”демократске, грађанске опозиције” која жели ”демократске промене.”

Мали број медија је забележио да је сиријска царина и служба безбедности запленила више камиона са пошиљкама оружја и муниције, намењених ”демократски настројеним грађанима.” Управо у провинцији Хомс, у којој се месецима воде жестоке борбе, било је више заплењених пошиљки из Либана, као и заплена на граници са Турском, која се прави да је ”неутрална” и позива на мирно решење сукоба.

_________________________________________________________________
“Либерман је неопрезно изјавио да сиријску опозицију данас чине припадници Муслиманске браће (који за новац данас ратују и раде за америчку и израелску обавештајну службу), и ”амерички обучени, финансирани и опремљени млади активисти.”
_________________________________________________________________
Сад је тек постала јасна изјава америчког сенатора Џоа Либермана, дата почетком године, када је најавио управо овакве крваве обрачуне са Сиријом. Тада је овај политички пувандер, убеђен у сопствену важност, неопрезно изјавио да сиријску опозицију данас чине припадници Муслиманске браће (који за новац данас ратују и раде за америчку и израелску обавештајну службу), и ”амерички обучени, финансирани и опремљени млади активисти.”

Напади на полицију и војску су тактика како би се испровоцирао њихов оружани одговор а онда то користило као претекст за оптужбе против Сирије због ”кршења људских права,” од стране ”диктаторског режима,” све у складу са баљезгаријама из лабораторија НАТОИЛ пакта за специјални рат и могућу страну интервенцију, ради ”увођења демократије” и ”рушења диктатуре.”

Србија је такође била жртва ове субверзивне, ратнохушкачке философије, која је управо супротно од оног за шта се вербално залаже, када је српска полиција разбила терористичке групе УЧК крајем 1998.године.

Грешку Слободана Милошевића - да се под притиском из иностранства обуставе полицијске акције и ”тражи мирно решење” - Асад за сада није направио.

Оно што је јасно сваком ко познаје верску ситуацију у Сирији јесте да је страни фактор потпалио верски рат у Сирији и да тако покушава да обори режим Башара ел-Асада. Породица Асад припада шиитској мањини Алавита у Сирији, који чине око 12 одсто становника Сирије. Хришћана има око 10 одсто, остало су сунити, којих највише живи управо у провинцији Хомс.

Асад са породицом

_________________________________________________________________
“ НАТОИЛ је одавно припремао обрачун са Гадафијем, ради пљачке и отимања пребогатих налазишта нафте, земног гаса и воде. Слични разлози важе и за Сирију, која нема много квалитетне нафте, али Сирија је богата водом и контролише богате изворе питке воде на Голанској висоравни.”
_________________________________________________________________
Долазак на власт БААС партије у Сирији, и родоначелника ”династије Алавита”, Хафеза ел-Асада, оца садашњег председника Башара ел-Асада, био је сигнал сунитима да се припреме за дуготрајни обрачун, не само са ”диктатором” већ и са шиитима-Алавитима.
Алавити и њихово учење, чине их посебним у сваком случају. Иако су део шиитске верске доктрине, за себе говоре да су у теолошком смислу синкретистичка секта везана за предисламско манихејско наслеђе. Само отворена подршка Ирана Сирији и упозорење да ће оне земље које споља нападну Сирију имати посла са Ираном, одржавају овај покушај државног удара са верским предзнаком на нивоу ”локалног сукоба и унутрашњег обрачуна диктатора и демократске опозиције.”

Слична ствар се дешава и у Либији. НАТОИЛ је одавно припремао обрачун са Гадафијем, ради пљачке и отимања пребогатих налазишта нафте, земног гаса и воде. Слични разлози важе и за Сирију, која нема много квалитетне нафте, али Сирија је богата водом и контролише богате изворе питке воде на Голанској висоравни.
У Либији живи преко 150 племена, са две главне племенске групације, Мегхабра у Триполитанији на западу земље и Wафаллах, која се налази у Киренајки на истоку земље.

Нафта је у Либији откривена 1959. године, док је на власти био краљ Идрис, из племена Сенусси, које је из Киренајке, и који је спремно, за мали део прихода, препустио искоришћавање нафте западним компанијама, које су то оберучке зграбиле.

Државним ударом од 1. септембра 1969. године, уз велику подршку народа, срушен је краљ Идрис, установљена република на челу са вођом револуције Моамером ел-Гадафијем. Тог тренутка почео је и племенски рат две велике племенске групације, из сенке, субверзивно, кроз бројне покушаје атентата на Гадафија, а страни фактор је био активни учесник против Гадафија, од самог почетка. Знајући то, пуковник Гадафи се оженио управо девојком, Сафијом, из краљевског племена Барqа из Киренајке, како би и на тај начин показао да Либија треба да буде јединствена земља.

syrians-protesters-calling-for-syrias-president-bashar-al-assad-to-step-down_88_0.jpg

_________________________________________________________________
“Гадафи је најавио отварање Афричке развојне банке са почетним капиталом од 70 милијарди долара, из којих ће се давати бескаматни кредити, са седиштем у његовом родном граду Сирту. Такође је прошле године лансиран први афрички телекомуникациони сателит који повезује Африку и САД, а све то је финансирала Либија…”
_________________________________________________________________
Сигурно је да његово разочарење није мало, јер и после четрдесет година племенске размирице сада резултирају крвавим грађанским ратом, а САД, ЕУ и њихова војна структура НАТОИЛ, нови Вермахт, гледају са чежњом на ново освајање Либије. Оно што није успело Ромелу, можда ће успети Расмусену. Кад се одбаце све лицемерне бљувотине нових гебелсовских спин-доктора, на сцени је крвави племенски рат потпаљен споља, између Гадафијевог племена Кададфа и његових непријатеља из племена Магариха и Варфала.

Српски слугерањски медији нису показали велики митинг подршке Гадафију на Зеленом тргу у Триполију, док су авиони НАТОИЛ пакта бомбардовали периферију, док траје Рамазан.

Такође српски ”медији” нису пренели речи Луиса Фаракана, лидера покрета ”Нација Ислама,” који је организовао масовни мировни марш у Харлему, 13.августа, у корист Либије и Гадафија. Од многобројних примера које је навео Фаракан, шта је Гадафи учинио у Либији, ја ћу навести само два јер су довољно карактеристични.

Гадафи је најавио отварање Афричке развојне банке са почетним капиталом од 70 милијарди долара, из којих ће се давати бескаматни кредити, са седиштем у његовом родном граду Сирту. Такође је прошле године лансиран први афрички телекомуникациони сателит који повезује Африку и САД, а све то је финансирала Либија, и тиме избегла коришћење посредних телекомуникационих веза у Европи, што је европске телекомуникационе компаније оставило без прихода од 500 милиона долара годишње.

_________________________________________________________________
“Либерални капитализам већ 300 година пљачка земље и континенте, уништава милионе и милионе становника робовским радом, болестима и ратовима. Све зарад очувања светске доминације и лажног стандарда свог становништва чију политичку подршку треба. Али, цео концепт се истрошио брже него што су очекивали.”
_________________________________________________________________
Гадафи је лош пример за велики део земаља трећег света које бивши колонијални господари немилосрдно пљачкају и данас. Његов пример показује сву опасну, виртуелну, конструкцију светске економије базиране на долару, чију улогу одавно не одржава снага америчке економије већ снага носача авиона.

Либерални капитализам већ 300 година пљачка земље и континенте, уништава милионе и милионе становника робовским радом, болестима и ратовима. Све зарад очувања светске доминације и лажног стандарда свог становништва чију политичку подршку треба. Али, цео концепт се истрошио брже него што су очекивали.
Нису читали ”Капитал” брата илумината Карла Маркса, иначе би им овај расплет био познат. Маске су пале, пљачка других земаља и њихових ресурса једино је што је преостало овој политичко-економској накази. Зато Дејвид Ајк лепо пита на свом сајту, како то да Либију бомбардују осиромашеним уранијумом, зар је то начин да се помогне грађанској опозицији Гадафија?

Остаје кључно питање: ко су фанатици који стоје иза ових сулудих доктрина и политичких програма, који су свет опасно приближили граници новог глобалног сукоба? Онда се чуде, откуд неки Андерс Брејвик?

Па, ви сте га створили, по сопственој болесној матрици. Он је јасна слика ваше потсвести. Сад је јасно каква се застрашујућа канцерозна гука појавила на телу планете.

Морате бити одстрањени да би човечанство преживело!

PYC · 02.09.2011

Gaj stending: Otkrivanje prekarijata - klase koja će već ove jeseni promeniti svet

GAJ STENDING: OTKRIVANJE PREKARIJATA - KLASE KOJA ĆE VEĆ OVE JESENI PROMENITI SVET

Izvor: NSPM četvrtak, 01 septembar 2011 21:55 Bisera FABRIO

Političari ih se već plaše. U Italiji ih nazivaju "najvećim zlom Italije". Ali to govore političari koji su pokrali sopstvenu zemlju

Profesor govori dovoljno glasno. Italijani inače espreso piju za šankom, srknu ga brzo, jednim odlučnim pokretom prinesu šoljicu ustima, odlože je uz tresak i odu. Ali sad su zastajali i pitali se o čemu taj Englez govori? Vredelo bi ga poslušati, pominje pravdu, neofašizam, plate, revoluciju, obavezu države da građanima garantuje mesečnu pplatu od koje se pristojno živi, a ne preživljava. Italijani, naravno, nisu preterano talentovani za jezike, ali ovo je Toskana, ovde su Amerikanci i Britanci pokupovali kuće i stanove, zaljubljeni u zavodljiva zelena brda i lepe kamene kuće, pa su i njihovi domaćini hrabriji u savladavanju engleskog jezika sa svim tim "h" i "th". U Stendinga gledaju sa divljenjem. Čini mi se da će mu neko i aplaudirati.

Pedesetak kilometara od Firence, u slatkom Figline Valdarnu, mestašcu koje živi opuštenim letnjim životom letnje mesece provodi Gaj Stending, jedan od najzanimljivijih intelektualaca današnjice, engleski profesor sa Univerziteta Bath. Član je britanske Akademije društvenih nauka, objavio je više od 20 knjiga i predaje globalizaciju i ekonomsku bezbednost. Profesor Stending je heroj radničke klase, ideolog prekarijata, nove, besne, ljute većine koja u 21. veku živi bez perspektive, suočena sa celebrity kulturom u kojoj mali broj bogatih i slavnih ostalima pred nosom maše svojim milijardama.

Svetska distribucija pravde muči profesora Stendinga. I on je potekao iz radničke klase. I na nju je ponosan. Sve ono što se događa danas u svetu predvideo je i opisao u kapitalnoj knjizi "Prekarijat, nova opasna klasa", koja je objavljena ove godine. Postala je Biblija onih koji u Španiji, Grčkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Irskoj... osećaju da je sistem u kome žive nepravedan i da ga treba menjati.

Ako prepišemo definiciju, prekarnost je termin kojim se opisuje činjenica da je danas veliki deo stanovništva objekat fleksibilne eksploatacije ili "fleksoplotacije" (male i nesigurne plate, nesigurno radno mesto, neredovni prihodi itd.) i egzistencijalnog prekarijata (visok rizik društvenog isključenja zbog niskih primanja, visoki troškovi života itd.). Ovi uslovi prekarijata utieču na sve oblike rada koji se tiču servisne ekonomije u užem smislu i celokupnog stanovništva u širem smislu, ali posebno pogađaju omladinu, žene i imigrante. Da li je Marksov proletarijat u 21. veku postao Stendingov prekarijat?

"Mrzim kad moram nekom reći: jesam li vam rekao", kaže Stending dok prevrće neke papire i vadi ih iz fascikla. Redovni saradnik „Gardijana" uvek nešto piše. "Ali pre dva meseca dobio sam od jednih nemačkih novina poziv da napišem kolumnu o prekarijatu i onome što će se s njim događati. Napisao sam da će uslediti nemiri u Londonu. Sad moram da menjam tekst jer ga moram prilagoditi činjenici da su se neredi već dogodili, a oni ga nisu objavili tokom leta želeći s njim da započnu uvodnu temu jeseni."

„Jer prekarijat je upravo vezan uz javne prostore. Jedno od njegovih obeležja i jeste da se ljudi koji pripadaju prekarijatu koriste javnim prostorima i u njima se druže. Vlade sada nastoje da ograniče taj javni prostor za obične ljude; zatvaraju parkove, zatvaraju pabove, zatvaraju javne biblioteke, čak i javne toalete. U Mančesteru su sada u sklopu mera štednje ukinuli 900 od ukupno 1.000 javnih klozeta. Ako to radite da biste smanjili troškove, onda te ljude stavljate u svojevrsne kaveze. Zašto prekarijat živi u javnim prostorima? Zato što su im kuće i stanovi skučeni, loše opremljeni i bolje im je da što manje borave u njima. Njima trebaju ti javni prostori jer se tamo druže, uče, socijalizuju. A država im sve to zatvara pred nosom.

U čemu vi vidite uzroke londonskih nereda?

- Stvarno mrzim da predviđam loše stvari, ali u knjizi sam celo poglavlje posvetio nečem što se zove politika iz pakla. Ako se vlasti ne suoče sa problemima, sa besom i pitanjima koje prekarijat postavlja, slede neredi.

Dobro, pre nego što krenemo sa dubljom analizom, recite ko su sve ljudi koji spadaju u klasu prekarijata? Ko su oni i šta im je zajedničko?

- Postoji nekoliko različitih kategorija: to su ljudi koji nemaju visoko obrazovanje i dolaze iz klasične radničke klase, rade - ako rade - na određeno vreme i ne mogu da ostvaruju nikakve povlastice. Nisu kreditno sposobni, nemaju perspektivu i degradirani su. Oni uopšte ne razmišljaju o budućnosti i nemaju odnos saosećanja i solidarnosti sa drugim ljudima. Odnosno, oni će iskoristiti priliku da nešto uzmu drugima ako je budu imali, na primer, ako vide da je neko razlupao izlog prodavnice, oni će ući u uzeti nešto iz nje jer se osećaju iskorištenim od sistema i zapravo ne mare za druge ljude. Ta solidarnost je namerno iskorenjena. Zatim, tu su ljudi koji su obrazovani, koji su završili visoke škole, koji su vrlo pametni i napredni, ali su frustrirani jer žive u društvu za koje misle da im ne pruža nikakvu šansu, nikakvu karijeru, nikakvu beznednost, pa ni osećaj pripadanja. Oni neće uzeti robu iz trgovine, ali se osećaju kao da su napušteni od svih, kao očajnici. Ne vide da im politički predstavnici nude ikakvo rešenje. Ali mi u Evropi se moramo plašiti treće i najopasnije grupe prekarijata - to su oni koji su otpadnici iz stare radničke klase i koji slušaju sirene neofašista. Njima ti neofašisti govore: vi ste toliko slabi i uništeni zbog stranaca, zbog useljenika, zbog muslimana, zbog onih koji su drukčiji od vas. Morate ih izbaciti! Zajedno, sve ove grupe su nova, opasna klasa.

Zašto su opasni? Na šta su sve spremni?

- Još nisu ujedinjeni, ali to je pitanje vremena. Nisu ujedinjeni jer su nesigurni i smatraju se nedostojnim, ljudima bez vrednosti. Ali sve ove slike koje vide, svi ovi protesti koji se događaju po svetu daju im nadu da ljudi kao oni imaju pravo i hrabrost da kažu da je dosta i da žele dostojan život. Globalizacija ih je uništila jer je ona otvorila svetsku ekonomiju i tržišnom uitakmicom slomila radnu snagu. Odjednom ste imali radnika na bacanje! Milijardu Kineza, milijardu Indijaca, stotinu miliona Vijetnamaca koji su spremni da rade za jednu tridesetinu plate evropskog radnika. I time ste ga uništili. Evropska radnička klasa pala je na kolena. Gazde su im rekle: morat ćete da prihvatite manje plate. I tu su evropske vlade napravile faustovsku pogodbu.

U čemu se ona sastoji?

- Kad se tržište otvorilo, ljudi na vlasti znali su šta će se dogoditi, da će plate pasti. Ako bi pale naglo, odmah bi došlo do protesta i političari bi otišli sa vlasti. Umesto toga napravili su pogodbu sa bankama, sa finansijskim sektorom. Ljudi su počeli da mnogo lakše dobijaju kredite, počeli su da kupuju, prividno su počeli da osećaju neke povlastice. Ali sve je to bilo veštački. Trebalo je da krediti odgode propast i da prividno neutralizuju smanjivanje plata. Dvadeset godina je ta konstrukcija funkcionisala, mada je svima bilo jasno da se mora slomiti. Mogli ste dobiti kredit, a da niste bili za to sposobni, i počeli ste gomilati dugove. Isto je radila i država. To nije moglo trajati večno. Počela je finansijska kriza i odjednom se svet morao suočiti sa činjenicom da vlade u SAD i Evropi imaju toliko dugova i da moraju da počnu da dramatično seku sve izdatke. I ko to plaća? Finansijski kapital? Naravno da ne. Prekarijat.

Od 2008. prekarijat u svim evropskim zemljama sluša isto: morate da stegnete kaiš, smanjićemo izdatke za zdravstvo, za školstvo, za socijalu, za javne parkove, za vrtiće, za javne klozete! I tu smo danas. Na prelomnici. Stvarnost je strašna jer se vlade levog centra i vlade desnog centra potpuno jednako ponašaju, i one su ovu krizu podstakle i ubrzale uništavajući celu jednu klasu. Politička neodgovornost sa kojom smo suočeni tragična je i većinu nas bi trebalo da ozbiljno naljuti. Istovremeno, klasa superbogataša debelo je zaštićena od svega, a oni su ujedno i politički i finansijski sponzori ovih na vlasti. Njih nije briga što se događa u Londonu jer su u avgustu na svojim jahtama u Kanu ili u brdima u Davosu. Ljudi koji plaćaju ceh su prekarijat. Ali od 2008. prekarijat raste i jača.

Imaju li oni svoje političke predstavnike? Kako klasični predstavnici vlasti gledaju na prekarijat? Kao na pobunu najnižih društvenih slojeva?

- Ne, i ovde priča postaje uzbudljiva. U marksističkim kategorijama prekarijat je klasa u nastajanju, još nije klasa za sebe. Razume nesigurnost, besna je, ali nema osećaj da ima pravo glasa. U prošlosti je ta faza bila vrlo slična onome što smo imali pre nastanka klasične industrijske klase. Mi smo trenutno svedoci prekarijata u nastajanju.

Nedavno sam bio u Rimu, gde sam predstavljao knjigu. Na kraju predavanja prišla mi je grupa ljudi i pozvala me da dođem i posetim njihovo naselje jer su oni rimski prekarijat. Odveli su me tamo. Bile su to barake u kojima su živele stotine skvotera. Bilo ih je svih boja kože i životnih priča, i svi oni su imali jedno zajedničko - bili su svesni da nisu deo društva. To su ljudi koji nose plastične vreće i kopaju po kontejnerima. Ali njihova energija bila je takva da se mogla osetiti. Počeli su da se organizuju. Početkom okotbra u Milanu če se održati konferencija i najava štrajka prekarijata Italije. Prekarijat se organizuje i očigledno je da postaje svestan svoje snage. Političari ih se već plaše. U Italiji ih nazivaju "najvećim zlom Italije, najgorim slojem Italije". A to govore korumpirani političari, koji su pokrali sopstvenu zemlju, oni koji su zaista najgori predstavnici svoje države. Mladi Italijani žele posao i priliku da pristojno žive, ne žele korupciju i neofašizam, koji im servira Berluskoni.

Mada prekarijat nije tako jednoslojan, politička elita nastoji da te ljude predstavi kao "prljave, ružne, zle", društveni otpad koji je spreman na pljačku i palež. Treba li da se obični ljudi plaše prekarijata i njegovih akcija? Postoji li opasnost da zavlada anarhija ili ulica? Zašto bi najniži sloj poštedeo one koji su malo iznad njih na društvenoj lestvici?

- To nije pametna politika. Zbog toga će tenzije samo rasti. Prekarijat time neće biti zaustavljen. Pogledajte Grčku. Tamošnji prekarijat je već organizovan, na ulici je. I indignadosi iz Španije su na ulici. Mi u Engleskoj ili sada u Italiji, mi sutra možemo biti na ulici. Živimo u strašno nesigurnim vremenima u kojima je sve ono loše vrlo moguće, plašimo se. Ima nas mnogo koji se osećamo da smo na raskrisnici. Dovoljna je sitnica, neki događaj, porast švajcarskog franka, na primer, pa da postanete prekarijat. Niko nije izolovan. Na prekarijat ne smete da gledate kao na šljam. Oni nisu šljam. To su ljudi kao što smo mi. Kada govorim studentima o tome, oni shvataju što želim da im kažem. Razumeju da žive u svetu koji im neće mnogo ponuditi. Oni neće imati pristojan, lagodan, fini život, kao što su ga imali njihovi roditelji. Neće srećno odgajati unuke za 50 godina u kućici koju su sami sebi bez muke obezbedili. Nekad smo se radovali budućnosti, a sada smo na nju ljuti. Tužni smo. Prekarijata se ne treba plašiti, nego treba biti svestan te klase i saosećati sa njom. To smo izgubili. Saosećanje je nestalo. Otuđeni smo. Mislimo da moj problem nije vaš. Ali, kako prekarijat bude jačap, shvatićemo da i mi možemo biti deo njih i da zato moramo da sasećamo sa tim ljudima. Srednja klasa i bogati, oni se plaše lumpenprekarijata i treba da ga se plaše. Ugrađuju bezbednosne kamere, imaju obezbeđenje za svoju decu jer se plaše šta bi rulja mogla da im učini ako vide da nose skupu odeću ili izlaze iz skupog automobila.

Ima li prekarijat ideologiju? Jesu li oni politički organizirani?

- Ideologija je uvek opasna reč, ali prekarijat zapravo počiva na idejama Francuske revolucije, na idejama jednakosti, slobode i bratstva. Ove će se ideje ponovno osmisliti i realizovati sada, u 21. veku. Uništili smo slobode, nismo jednaki, nismo solidarni. ali prekarijat će to da promeni. Jedna od najgorih posledica u neoliberalizmu jeste upravo ta da je osiromašena većina ućutkana. Oni nemaju nikakva prava, nikakve slobode, nemaju glas. Kriminalizovali smo niže slojeve društva. Srednjoj klasi i bogatima takvi ljudi smetaju. Ne žele ni da ih gledaju i izoluju ih. Odlučuju u njihovo ime, a da ih niko ništa ne pita. Sve to ogrnuto je velom demokratije. Istovremeno, imamo toliko neravnopravnosti u raspodeli bogatstva da nikad u istoriji, otkada je statistike, nije bilo takvih nejednakosti. I mi sebe zovemo modernim društvom?! Neravnopravnost su namerno proizveli tvorci neoliberalizma jer nejednakost stimuliše rast. Ali, posle nekog vremena, nejednakost stvara i ono što smo videli na ulicama Londona jer je to manifest nepravde.

Vi ste jedan od inicijatora organizacije koja traži pravedniju raspodelu bogatstva: i to ne da svaki građanin ima pravo na minimalac nego na "osnovni dohodak", od koga može pristojno da živi. Vašu inicijativu prihvatio je bivši brazilski predsjednik Lula i danas u Brazilu oko 50 miliona ljudi ima takvu vrstu prihoda. Da li je realno da se i druge zemlje povedu za tim primjerom? Zapravo, pitam vas da li je to radikalno?

- To bi trebalo da bude temeljno ljudsko pravo. To i prekarijat traži, a ja se tim bavim poslednjih 25 godina. Dugo vremena bio sam suočen s tim da su ljudi mislili da se radi o ludim idealistima, ali sada i ostali shvataju da je to moguće. Zemlje stvaraju bogatstvo, i bilo bi pravedno da imate neki udeo od njega jer ste vi i vaši preci radili za tu zemlju, generacije pre vas dale su svoj doprinos i vi ćete svojim radom dati doprinos generacijama koje dolaze. Mi danas zaista ne znamo da li je razvoju više dao moj deda ili vaš i baš zbog toga jer ne znamo svi imamo pravo na neku vrstu socijalne dividende koju bi država trebalo da nam omogući. Radi se o skromnim iznosima, ali o velikom civilizacijskom napretku. Ako imate društvo u kome su ljudi sigurni i ne plaše se šta im nisi sutra, tek onda ćete imati ljude koji tom društvu pripadaju, koji su solidarni, koji su produktivni i altruistični. To će prekarijat izneti na svojim plećima, takvu jednu vrstu reforme. Da sam vam pre 15 godina rekao da će 50 milona ljudi u Brazilu primati taj temeljni dohodak, smejali biste mi se. Ali danas je to stvarnost. I proširiće se dalje. Nisam zbog toga socijalista. Infantilno je lepiti političke etikete.

Moglo bi se očekivati da prekarijat predstavlja neka nova levica, sindikati... Zašto oni nisu zauzeli to mesto? U krajnjoj liniji, doneli bi im glasove?

- Levicu je uništio laburizam. Socijaldemokrate su pogrešili jer su stavili rad na pijedesetal i počeli da štite samo one koji su radili u klasičnim poslovima. Oni koji nisu bili produktivni, ostavljeni su po strani i zanemareni. Tu je bila zamka. Žene su zanemarene i njihov rad se sistemski ignorisao, njihov doprinos i sve ono što rade kao žene i majke, sve je to odbačeno, sve se to smatralo normalnim, ali nije društveno honorisano. Rad nije samo produktivnost. Soijaldemokrate su smatrali da je zapošljavanje najvažnije. Ali onda su plate postale previsoke i oni su prvi upali u klopku faustovske pogodbe. Morali su da zadrže radnike, da zadrže glasove, a nisu više to bili u stanju. Time su ojačali prekarijat. Levica je izgubila integritet, svoje saosjećanje i poštenje i postala je politički manipulator koji želi samo glasove. To im se dogodilo u Velikoj Britaniji, u SAD, u Nemačkoj. Levica se mora da se vrati svojim vrednostima, mora ponovno da ima snagu za povratak na sveto trojstvo francuske revolucije i pravo moderno, ravnopravno društvo. Ne smemo se plašiti. Ne treba nam promena ni parole koje je izgovarao Obama, treba nam hrabrost. Ako ne postanemo bolji svijet, onda se plašim da ćemo dobiti novi fašizam. Čovek koji je posle paleži u Londonu uzeo bočicu vode iz trgovine koja je bila razbijena dobio je šest meseci zatvora po hitnom postupku. Izračunajte koliko bi onda samo brojni političari koji su ukrali velike svote novca trebalo godina, da ne kažem vekova, da provedu u zatvoru? Tačno mogu da zamislim kakvu bi parodiju na to napravili Monti Pajtonovci...

Elita radi što god želi. Pljačka, uzima i gura nas prema dnu. One koji nisu toliko bogati kao oni, ne želi ni da vide. Nažalost, u Evropi nas je sve više takvih. Svakog dana prekarijata je sve više. Nisam siguran da bi trebalo da budemo srećni zbog te masovnosti. Ali na kraju će ta nova opasna klasa da promeni svet, to je sigurno. Mrzim kad moram da kažem: "Jesam li vam govorio?" Prekarijat će se u punoj snazi pokazati već ove jeseni.

Možemo li to nazvati revolucijom?

- Ne u starom smislu te reči, nije to klasična revolucija. To je više revolucija svesti. Prekarijat je svestan da može da menja stvari. U Grčkoj i Španiji svesni su toga. Znaju svoju snagu. Ja sam proživeo 1968. sa revolucijom kao student, protestovao sam protiv rata u Vijetnamu, i pripadam tradiciji koja ima svoje uporište u evropskoj kulturi. Učio sam da su ljudi jednaki, da su ravnopravni, da trebalo da živimo u zajednici i mislimo o drugima, da nam treba napredak. Moja generacija osetila je trenutak, te 1968. godine, šta znači sloboda i kako se bolje društvo može ostvarivati. Možda je to deo neke moje boemske naravi, ali celi život se zalažem za to bolje društvo. Nasledili smo neke vrednosti na koje bi trebalo da budemo ponosni, koje bi trebalo da nadograđujemo, a ne uništavamo.

PYC · 03.09.2011

Американци неће Азију дати Кини

Извор: fakti.org

Вашингтон открио да Кинезе сматра `вероватним противником`

о Шеф кинеске дипломатије изјавио да Пекинг Русију сматра "поузданим залеђем на фону конфронтације са Вашингтоном"
о Једини начин да се заустави америчка империја јесте да Кина и Русија схвате опасност у којој се налазе и да формирају нераскидив савез који осигурава Индију, одваја Немачку од НАТО и штити Иран

ШЕФ Пентагона Роберт Гејтс признао је америчким савезницима у региону - на конференцији о безбедности у Сингапуру - да два истовремена рата која трају знатно дуже од првобитних предвиђања, у Ираку и Авнагнистану, Вашингтон суочила "са суровим политичким и економским реалностима". Још им је објаснио: "Учешће у два таква рата пренапрегло је наше копнене снаге и потрошило стрпљење Американаца и њихов успремност за сличне интервенције у будућности".

Гејтс, наравно,не би био министар одбране САД да одмах у наставку није рекао: "Упркос свему,САД вас неће оставити насамо са Кином и њеном растућом војном моћи. Иако је председник Обама наредио да се војни расходи до 2023. смање за 400 милијарди долара, Америка ће задржати све војне базе и војно присуство у региону. Дакле: неће се уклонити од преузетих обавеза у заштити својих савезника. Напротив, додатно ће учврстити сарадњу са Токијом, Сеулом, Канбером и Сингапуром. Наставићемо да своје трупе шаљемо на `истурене положаје` и да даље ширимо војно присуство у Југоисточној Азији и Индијском океану."

НАДМОЋ У ВАЗДУХУ И НА МОРИМА

Враћајући се на Обамине мере штедње, Гејтс је био недвосмислен: "Пентагон ће наћи новац потребан да задржимо надмоћ Америке у ваздуху и на морима и да наносимо ударе удаљеним циљевима. Бринућемо о свом потенцијалу за нулкеарно обуздавање, могућностима шпијунаже из космоса и у сајберпростору.»

Гејтс је избегао да одговори на новинарско питање: против кога је окренута све импресивнија војна сила у Азији? Можда и зато што је поред њега, наистој прес-конференцији, седео кинески министар одбране Лиан Гуанле. Међутим,одмах по завршетку скупа у Сингапуру, "Њујорк тајмс" је написао: да је Кина једина држава у Азији са оружаним снагама које ће бити у стању да спрече доступ америчких бродова најважнијим поморским трговачким путевима.

НУКЛЕАРНИ РАТ СА ИНДИЈОМ?

На све ово, Гуанле је одреаговао колико тактички, толико типично кинески. Изјавио је да његова земља по наоружању далеко заостаје за Западом,чак за две генерације,и да Пекинг није претња никоме. Још је, можда, индикативније што је Гејтсов кинески колега додао да Русију сматра "поузданим залеђем на фону конфронтације са Вашингтоном". Све у свему, Гејтс је означио `вероватног противника` у Азији, а Пекинг најавио да ће учинити све што буде потребно да учврсти своје `стратешко партнерство са Москвом`. Приликом сусрета са руским вицепремијером Сергејом Ивановом, он је обзнанио да ће сарадња и координација између две земље на међународној арени "бити подигнуте на нови степен`.

Кина је у 2011. своје војне расходе повећала за 12 одсто. А до оваквог `кошкања`дошло је само који дан након најновијих територијалних трвења између Кине и Вијетнама, односно Кине и Филипина,поводом острва у Јужном Кинеском мору. Треба ли наглашавати да су САД у тим споровима стане на страну кинеских конкурената и опонената?

Шта је за Вашингтон решење за растућу моћ Кине? – покушао је (отвореније од Гејтса и Њујорк тајмса) да одговори утицајни и добро обавештени Пол Крег Робертс (у Global Research). Он није крио да одговор може бити - увлачење Кине у нуклеарни рат са Индијом.

ПЕКИНГ БРАНИ ПАКИСТАН

Неоконзервативци, а све више и челници америчке војске, сматрају да талибани не могу бити побеђени уколико НАТО не прошири ратиште према Пакистану, где талибани наводно имају уточиште под заштитом пакистанске владе, која узима амерички новац, али не извршава наредбе Вашингтона – указује Робертс. Ликвидацијом Осаме Бин Ладена Пакистан је добио претећу поруку и отрчао је до Кине. Чим је стигао у Пекинг 17. маја, премијер Пакистана Јусаф Раза Гилани, објавио је да ће Кина бити "најбољи и највернији пријатељ" Пакистана. А Кина је изградила луку у Пакистану у Гвадару, што је близу улаза у Ормуски теснац (мореуз), која би могла да постане кинеска поморска база у Арапском мору.

Робертс такође подсећа да је у ’Пакистан трибјуну’ (4. јуна) штампано да је на недавном предавању на пакистанском Универзитету народне одбране, амбасадор Пакистана у САД Хусеин Хакани упитао пакистанске официре да ли највећа претња за Пакистан долази изнутра, из Индије, или из САД. Већина официра је одговорила да су САД највећа претња за Пакистан.

Кина, забринута због Индије као другог азијског гиганта чија моћ је у порасту, спремна је за савезништво са Пакистаном. Поред тога, Кина не жели Американце на својој граници, што би се догодило ако би Американци проширили бојно поље и на Пакистан.

Стога је Кина показала своје незадовољство због америчке претње Пакистану, и саветовала Вашингтон да поштује суверенитет Пакистана, додајући да би сваки напад на Пакистан могао бити сматран нападом на Кину.

Зато су се САД – наставља Робертс - нашироко додворавале Индији, подилазећи јој на најсрамније начине, укључујући и жртвовање америчких радних места. Из истих разлога је у последње време дошло до масовне продаје америчког оружја Индији, склапања војног споразума о сарадњи, као и заједничких војних вежби.

ПРЕОСТАЈЕ САМО РУСИЈА

Своја размишљања Робертс је закључио овако:
«Елиминисањем Кине и Индије, једино преостаје Русија, која је већ окружена америчким ракетним базама и изолована од Европе од стране НАТО, који сада укључује бивше конститутивне делове Совјетске империје. Велики проценат младих и лакомислених Руса обожава САД због њихове "слободе" (ех кад би само знали), а мрзи "ауторитарну" руску државу, коју сматрају наставком старе совјетске државе. Ови "интернационализовани Руси" ће стати на страну Вашингтона, приморавајући мање или више Москву на предају.

Пошто је остатак света, са изузетком неких делова Јужне Америке, већ део америчке империје, предаја Русије омогућила би Сједињеним Државама да сконцентришу своју војну моћ на Јужну Америку. Чавес ће бити свргнут, а ако се и други не покоре, примера ће бити више.
Једини начин да се заустави америчка империја јесте да Кина и Русија схвате опасност у којој се налазе и да формирају нераскидив савез који осигурава Индију, одваја Немачку од НАТО и штити Иран. У супротном ће Америчка империја загосподарити над целим светом.«

PYC · 03.09.2011

Кина мора казнити САД „финансијским оружјем”

Извор: fakti.org
Превео: Душан Ђурић

Da vidimo malo o čemu Kinezi pišu

ВЕБСАЈТ “ЧАЈНА ДЕЈЛИ“ (CHINA DAILY) ПОВОДОМ АМЕРИЧКОГ НАОРУЖАВАЊА ТАЈВАНА

америчке и кинеске заставе на Капитолу, где заседа амерички Конгрес

Кина не намерава да као оружје произвољно користи дуг САД који држи. Међутим, Кина нема избора већ да ово користи као оружје како би се бранила када је суочена са очигледном претњом по кинески суверенитет.
Кина може директно везати количину обвезница централне банке САД за америчку продају оружја Тајвану и тражити да међународне агенције за кредитни рејтинг умање вредност обвезница САД како би натерале САД да подигну каматну стопу
Кина такође може увести ограничене трговинске санкције (савезним) државама оних чланова америчког Конгреса који одлучно заговарају продају оружја Тајвану како би утицали на стопу запослености у њима

САДА је право време за Кину да искористи своје „финансијско оружје” како би одржала лекцију САД уколико ове наставе са планом продаје оружја Тајвану.

Кина никада није желела да користи као оружје дуг САД који држи. Међутим, Сједињене Америчке Државе је приморавају да управо то учини.

Амерички Конгрес тек што је усвојио закон о прагу задужености 1. августа, а већ следећег дана је укупно 181 члан Доњег дома САД потписао писмо упућено председнику Бараку Обами тражећи да савезна влада одобри продају борбених авиона типа Ф-16 Ц/Д Тајвану. У што краћем могућем року како би се, како кажу, обезбедили мир и стабилност преко Тајванског мореуза.

Амерички сенат је усвојио закон о прагу задужености 2. августа, а Обама га је потписао и тиме учинио важећим. Убрзо након овога, америчка централна банка је добила одобрење да емитује 400 милијарди долара као нови дуг.

Хоће ли Кина опет бити главни купац новог америчког дуга? Упркос што знају да ће највеће земље-повериоци, нарочито Кина, бити главни купци и овог новог дуга, поједини арогантни чланови Конгреса, који немају ни трунке поштовања, у потпуности игноришу виталне интересе Кине и врше притисак на свога председника да се Тајвану испоруче савремени млазњаци, плус још цео пакет модернизованог наоружања.

Америчке обвезнице ће изгубити на вредности уколико Кина престане да их узима или смањи куповину на велико, а ово ће такође утицати и на вредност америчких обвезница које држи Кина. Упркос томе, пошто се ситуација отима контроли, дозвољавати политичарима из Вашингтона да настављају са својом игром може довести до још већих губитака.

Америчка продаја оружја Тајвану може само да отвори нова радна места за Сједињене Америчке Државе, али не може повећати могућности оружаних снага Тајвана да се надмећу са континенталним делом Кине. Суштина проблема је у томе што поједини чланови америчког Конгреса имају презрив став према суштинским интересима Кине што указује на то да они никада неће поштовати Кину.

Кинеско-амерички односи ће увек бити оптерећени таквим људима и наставиће да се крећу горе-доле, путањом тобогана, уколико их Кина не почне да их удара док не заболи. Престанак куповине обвезница централне банке САД, или њихово масивно смањење, свакако ће, у извесној мери, и Кини донети губитке.

Кина мора да покуша да умањи ове губитке и да трансформише пасивну ситуацију у активну. Кина треба да размотри начин како да изгради директну везу између куповине обвезница централне банке САД и домаће политике САД а да за све ово време доноси мере постепеног прилагођавања структуре својих резерва у страној валути.
На пример, Кина може директно везати количину обвезница централне банке САД за америчку продају оружја Тајвану и тражити да међународне агенције за кредитни рејтинг умање вредност обвезница САД како би натерале САД да подигну каматну стопу.

Кина такође може увести ограничене трговинске санкције (савезним) државама оних чланова америчког Конгреса који одлучно заговарају продају оружја Тајвану како би утицали на стопу запослености у њима.

Због чињенице да се овде ради о новцу који је народ зарадио тешким радом, Кина не намерава да као оружје произвољно користи дуг САД држи. Међутим, Кина нема избора већ да ово користи као оружје како би се бранила када је суочена са очигледном претњом по кинески суверенитет.

Пекинг позвао „релевантне нације“ на одговорност

кинески премијер Вен Ђијабао

Кинески премијер Вен Ђијабао је апеловао на релевантне нације да следе конкретне и одговорне фискалне и монетарне политике како би смањиле фискалне дефиците и решиле дужничке проблеме како би се одржало поверење глобалних инвеститора, пренела је Новинска агенција Нове Кине (Хсинхуа).

Овај апел је упућен током састанка директора Државног већа НР Кине, односно, Кабинета владе НР Кине којим је председавао премијер Вен Ђијабао у уторак 9. августа, након што су америчке и европске берзе као и већина азијских пале у страху од терета дугова.
Кина подржава заједничку изјаву министара финансија и гувернера централних банака Групе 20 у вези стабилизације финансијских тржишта, каже се у саопштењу за јавност издатог након састанка.
Релевантне нације би требало да раде на одржавању безбедности инвестиција и стабилног рада тржишта, а међународна заједница да појача сарадњу и координацију механизама макроекономске контроле како би погурала унапред један снажан, одрживи и избалансирани развој глобалне економије, каже се у овом саопштењу кинеске владе.

КИНЕСКА ДРЖАВНА АГЕНЦИЈА ХСИНХУА

О` Брајен похвалио квалитет кинеске робе

Квалитет кинеских производа се увелико поправио и, сходно томе, значајно се у току протеклих пар година смањио број случајева повлачења кинеских производа са тржишта САД, изјавио је Ричард В. О'Брајен, директор Међународних програма и међудржавних послова америчке Комисије за безбедност производа за потрошаче (CPSC).

Он је ово рекао на брифингу за новинаре у амбасади САД у Пекингу у понедељак (8. августа) поподне.

Према О'Брајену, број повлачења производа из Кине од стране CPSC-а је спао са 348 током 2008. на 220 у току 2011. Текући број оваквих случајева за 2011. је 120 и О'Брајен не крије да је оптимиста да ће доћи до даљег смањења.

Један од циљева О'Брајенове посете Кини је упознавање са последњим дешавањима у вези безбедности кинеских производа и ширење сарадње са Општом администрацијом супервизије квалитета, инспекције и карантина (AQSIQ), главном кинеском институцијом за безбедност производа.

PYC · 03.09.2011

Sirijski lavirint i „turska voda“

Izvor: Pečat | septembar 1, 2011 at 23:24
Piše Zoran Milošević

Pored turske vojske, u planiranom napadu na Siriju učestvovale bi i vojske SAD-a, Saudijske Arabije, Izraela i još nekih arapskih država. Iako bi američko vojno učešće bilo minimalno, SAD su glavni kreator koalicije protiv Sirije, čime „rešavaju dva zadatka“: kroćenje Sirije i pripremu terena za rat sa Iranom

Sredinom avgusta, predsednik Sirije Bašar Asad proglasio je prekid dejstva policije i vojske u zemlji. Prekid dejstava je iznuđen pretnjom rata. Uporedo sa ovim popuštanjem Damaska, američki predsednik je zatražio da Asad podnese ostavku. I predsednici Sarkozi, Merkelova i Kameron, u istom tonu, takođe su pozivali sirijsku vlast „da podnese ostavku u interesu sirijskog naroda“. Istovremeno, SAD su donele odluku da zabrane uvoz sirijske nafte na svoju teritoriju, kao i da se zapleni sva imovina i novac Sirije u SAD-u. Zemlje saveznice SAD-a na Bliskom istoku pratile su ovo i povukle svoje ambasadore… No, kako je došlo do prekida dejstava sirijske policije i vojske?

TURSKI ULTIMATUM

Glavnu ulogu odigrala je Turska, verni saveznik Vašingtona. Ministar inostranih poslova Turske Ahmet Davutoglu preneo je ultimatum Siriji, odnosno kako se to diplomatskim jezikom kaže „poslednje upozorenje“ da „prekine vojne operacije protiv mirnog stanovništva“, javljaju turski mediji. Uzgred, a povodom „mirnog stanovništva“, navedimo i interesantnu ocenu koju navodi Tafik Abasov, azerbejdžanski politikolog, otvoreno primećujući da ljudi koji se bore protiv sirijske armije „nisu mirni građani, već dobro obučene diverzantske grupe, koje u većini i ne znaju arapski jezik, kao i da su njih ubacili u državu da izvode konkretne borbene zadatke“. Ove grupacije na ulicama sirijskih gradova kada bi uhvatili predstavnike vlasti, vojnike i policajce, odmah bi ih linčovali, tvrdi Abasov. „Ove diverzantske grupe davno su ubačene u Siriju, nazivaju se Alkaida i finansiraju ih susedi Sirije, pre svih Saudijska Arabija uz podršku SAD-a. Imaju i lako streljačko oružje i svakome ko bi išao na proteste plaćali su dnevno od 100 do 150 dolara.“ No vratimo se turskoj „noti“, koja znači, upozoravaju posmatrači, da se Turska spremala za uvođenje vojske na teritoriju Sirije. Turski političari su naime i ranije govorili da ne isključuju mogućnost vojnog napada na Siriju, ako režim Bašara Asada ne prekine „nasilje nad sopstvenim narodom“.

Na sednici Saveta vladajuće Partije pravde i razvoja u Turskoj ministar Davutoglu to je i potvrdio, rekavši: „Obratio sam se lično vlastima Sirije i rekao im, ako operacije ne budu prekinute to neće biti tolerisano. To je moja poslednja reč“. Napomenimo da je 9. avgusta turski ministar bio u poseti Damasku da bi predsedniku Sirije preneo poruku premijera Turske Redžepa Tajipa Erdogana o tome „da Turska gubi strpljenje“. Takođe, Davutoglu je predao i pismo turskog predsednika A. Gula, u kojem je rekao Asadu, između ostalog, „Ako samo u jednom danu pogledaš nazad, uvidećeš da je već kasno“. „Poslednjih nekoliko meseci“, piše turski predsednik Asadu, „mi smo pokušavali da ubedimo zapadne partnere da je sirijskom predsedniku potrebno vreme za realizaciju socijalno-ekonomskih reformi. Međutim, režim u Siriji ne sluša savete suseda i saveznika i produžava da ubija sopstvene građane i zato više ne može da računa na tursko prijateljstvo“.

Asad je odgovorio Gulu, „Ako hoćete rat koji će zahvatiti ceo region, onda ćete ga i dobiti“.

Odmah posle povratka iz Damaska, 10. avgusta 2011. godine, turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu je izjavio da će naredni dani biti „kritični“ u vezi sa događajima u Siriji i oni će opredeliti ponašanje Turske. Na ovu izjavu nadovezao se, u sličnom tonu, i premijer Erdogan rekavši: „Događaji u Siriji za Tursku su ‘unutrašnji problem’, jer dve države imaju 850 km dugu granicu, rođačke, istorijske i kulturne veze. Zato mi ne možemo posmatrati sa strane šta se događa u Siriji“.

Rat rečima turskih i sirijskih političara dobio je i epilog. Naime, 12. avgusta 2011. godine Turska je objavila mobilizaciju dela rezervista i rasporedila ih u blizini sirijske granice, gde se već nalazila redovna vojska. Sa druge strane je sirijska vojska i rastojanje dve vojske od granice je na mestima manje od 500 metara. Prema službenoj verziji Turske, to je urađeno radi zaštite granice zbog sirijskih izbeglica, čiji broj je za sada, sa stanovišta izbeglištva, prilično beznačajan – osam hiljada. Međutim, „Turska se plaši da će taj broj u određenom trenutku dostići i cifru od oko milion ljudi“.

Ipak, ovo ne bi bio tursko-sirijski rat, jer, kako je izjavio savetnik predsednika Turske u intervjuu iračkoj novini „Zaman“, „Ankara ne planira samostalna dejstva protiv Damaska“. Biće to međunarodna vojna koalicija, što će značajno izmeniti odnos snaga u regionu. Pored turske vojske u napadu na Siriju bi učestvovale i vojske SAD-a, Saudijske Arabije, Izraela i još nekih arapskih država. No, vojno učešće SAD-a bilo bi minimalno i više logističko. Ipak, SAD su glavni kreator koalicije protiv Sirije, a time rešavaju dva zadatka: kroćenje Sirije i priprema terena za rat sa Iranom. Slično misli i azerbejdžanski politikolog Tafik Abasov, on smatra da rat Turske protiv Sirije traže SAD. „Postupci Ankare se poklapaju sa kursom Vašingtona i u arapskom i muslimanskom svetu izazivaju razdraženost i pitanje da li je to isti onaj Erdogan koji je branio Palestince i štitio ‘Flotilu slobode’ poslatu u sektor Gaze.“

TEHERAN ŠALJE SPECIJALCE

Da je reč o ispravnom uverenju svedoči istupanje Dmitrija Rogozina, ruskog predstavnika u NATO-u. Prema pisanju američkog „Hafington posta“, koji se poziva na saznanja Moskve, NATO planira napade na Siriju i Iran, pri čemu dodaje da Rusija savetuje da „to ne bi trebalo raditi“.

Dmitrij Rogozin je izjavio: „Rusi smatraju da NATO i SAD Siriji, ali i Iranu, definitivno šalju signal sledećeg sadržaja: dolazimo uskoro i napašćemo vas“. „NATO planira vojnu kampanju protiv Sirije, kako bi zbacio predsednika Bašara al Asada i to čini da bi načinio pripremu terena za napad na Iran.“ Planiranje rata protiv Sirije već je dakle učinjeno.

U tursko-sirijski sukob umešao se i Teheran na strani Damaska, upozorivši Ankaru da će „u slučaju upada turske armije u Siriju, Iran adekvatno odgovoriti“.

Važnost Sirije za Iran, prema mišljenju britanskog „Ekonomista“, povezana je sa pozicijom vladajućih krugova u arapskim sunitskim državama koje šiitski, teokratski Iran, smatraju osnovnom opasnošću za region. Pri tom, ne treba ispustiti iz vida da je predsednik Bašar alavit i da je dobar deo sirijske armije alavitski, odnosno šiitski. Ako Teheranu pođe za rukom da sačuva režim Bašara Asada u Siriji, to će naneti suštinski udar po planovima SAD da uz pomoć Saudijske Arabije, Turske i Izraela slomi osu Damask-Teheran, koji su i glavni sponzori razdražujućih, za SAD i Izrael, HAMAS-a i Hizbulaha.

Ultimatum Davutoglua Siriji znači da se Ankara otvoreno svrstala na stranu sirijskih „ustanika“ i da je spremna i na sukob sa Iranom. Jasno je da politiku Turske snažno podržavaju SAD, NATO i Evropska unija, na čiju pomoć Turska, nesumnjivo, računa.

Teheran je poslao veliku pomoć Siriji, pre svega u savetnicima i stručnjacima, ali i elitnim vojnicima. Specijalisti pomažu sirijskim kolegama da na socijalnim mrežama „Fejsbuku“ i „Tviteru“ pariraju „ustanicima“. U Siriji su i specijalisti „Quads Force“ („Jurišni odred“), koji ulaze u sastav Iranske revolucionarne garde. Što se tiče snage Irana, potrebno je naglasiti da je ova država trenutno politički nejedinstvena država, razjedinjena dvema strategijama: islamskim imperijalizmom i persijskim nacionalizmom. Strategija nacionalista je prvo atomska bomba, a potom sve ostalo. Strategija imperijalizma je mešanje u sve konflikte na Bliskom istoku, od Bahreina do Izraela i Libije. Otuda potiču poslednje izjave o spremnosti Irana da brani Siriju od napada SAD-a, Turske, Saudijske Arabije, Izraela i NATO-a.

Zanimljiva je i vest koja se pojavila na sajtu moskovske šiitske organizacije „Ahl-Bejt“, prema kojoj je Saudijska Arabija ponudila Turskoj 50 milijardi dolara na ime kompenzacije za vojni napad na Siriju. No, takođe je jasno da Saudijska Arabija i Turska imaju različite pristupe rešavanju sirijskog pitanja. Saudijci predlažu vojni napad NATO-a (u kojem bi Turska imala glavnu ulogu), a Turci se zalažu za političko rešenje situacije u Siriji. Turci imaju računicu da je ponuđenih 50 milijardi malo (nije dovoljno ni za tekuće vojne rashode), jer misle da je to samo moguća kompenzacija za kidanje svih odnosa sa Iranom, ali ne i za učešće turske vojske u napadu na Siriju. Pošto su Saudijci životno zainteresovani za izolaciju Irana – onda je moguće da suma koju nude bude i znatno veća.

Jasno je da su se turski i iranski interesi sudarili u Siriji, no ako Ankara vojno interveniše bliskoistočni teatar vojnih dejstava očekuje totalna smena „dekora“. Šta se rešava ratom protiv Sirije, odnosno šta se krije u zapadnim pozivima „na reforme“?

HRONIKA NETRPELJIVOSTI

Posmatrano iz istorijske perspektive odnosi Turske i Sirije su krajem XX i početkom XXI veka bili opterećeni sa tri pitanja: teritorijom Aleksandretskog sandžaka (koju su Turci oteli Siriji), problemom vodnih resursa i kurdskim pitanjem. Sirija je savremenu Tursku uvek posmatrala kao naslednicu Osmanske imperije (u čiji sastav je ulazila), koja je vekovima terorisala i eksploatisala stanovništvo ove države. Zato su Sirijci podržavali Radničku partiju Kurdistana da u Turskoj vodi borbu za otcepljenje Kurdistana. (Aktuelna ratobornost Turske dobila je inače odmah odgovor u aktivizaciji boraca Radničke partije Kurdistana u Turskoj, koji su izvršili nekoliko napada na tursku armiju i naneli joj najveće gubitke u poslednjih nekoliko godina. Drugim rečima, poruka Damaska je stigla u Ankaru, da Sirija i Iran kontrolišu deo kurdskih boraca i da će oni udariti po ciljevima u samoj Turskoj).

Sva ova ranija opredeljenja dovela su do situacije da se između Sirije i Turske razvila žestoka borba za uticaj u regionu, čemu je doprinelo i geopolitičko opredeljenje dve države – Turske za atlantizam, a Sirije za Sovjetski Savez. Aktivna antikomunistička pozicija Turske i politika SSSR-a u regionu formulisali su i politiku Turske u regionu. Sirija je posmatrala Tursku kao žandara SAD-a u regionu. Na sve ovo se nadovezala i aneksija 1939. godine od strane Turske Aleksandretskog sandžaka, naravno uz pomoć Zapadne Evrope i SAD-a. Problem je aktuelan i danas, i Sirija još uvek nije priznala ovaj deo svoje teritorije za deo Turske. I u najnovijim geografskim kartama Sirije, teritorija Aleksandretskog sandžaka se „crta“ kao da je u sastavu Sirije.

Kurdski problem je takođe nešto oko čega se spore Turska i Sirija. Posle Iranaca, Turaka i Arapa, Kurdi su najmnogobrojniji narod na Bliskom istoku (procene su da ih ima od 35 do 40 miliona), a nemaju svoju državu, već su podeljeni u četiri države. U Turskoj živi oko 20 miliona Kurda, u Iraku oko sedam miliona, u Iranu oko milion i u Siriji ostatak. No, pitanje je kako će u tom trenutku reagovati Kurdi, jer očigledno je da sukob oko Sirije treba da reši i „kurdsko pitanje“. Oni se bore protiv Turske, protiv Irana, ali i protiv Sirije, odnosno protiv država koje sprečavaju njihovo ujedinjenje (a kroz srce Kurdistana treba da prođe gasovod „Nabuko“, pa se otvara pitanje za čije se sve ovo interese radi). Drugim rečima, ovde postaje jasno da se rešavanjem kurdskog pitanja rešava i američki interes iz oblasti energetske bezbednosti.

Prema mišljenju stručnjaka, kontrola nad vodnim resursima u Turskoj se razmatra kao ključni element buduće moći države i turski generali otvoreno izjavljuju da „ko kontroliše vodu koja ide u arapske države, može kontrolisati i arapsku politiku“. Realizacijom svojih projekata, brana i navodnjavanja zemlje za poljoprivredu, Turska već oduzima 50 posto vode Siriji, a Eufrat, na primer, trenutno obezbeđuje 80 posto svih vodnih resursa Sirije. Pošto i Sirija planira izgradnju brana, to opet ugrožava Irak.

Zato, kako piše turska novina „Cumhuriyet“, premijer Turske Erdogan priprema vojsku za napad na Siriju. Taj vojni napad imao bi, navodno, za cilj da stvori „zonu bezbednosti“, kako bi sprečila priliv izbeglica. No, to je očigledno dobar izgovor (biti human je uvek lepo, a posebno je dobro da se interesi sakriju iza humanističke retorike). Niko ozbiljan, međutim, ne misli da će se rat voditi zbog pojave izbeglica. Stvarni problem su vode Tigra i Eufrata koje koriste Iran, Irak, Jordan, Saudijska Arabija, Sirija i Turska. Naime, vodni resursi su na Bliskom istoku raspoređeni krajnje neravnomerno, a najveći broj reka formira se u Kurdistanu (jugoistok Turske, Sever Irana i Iraka). Rečni sistem Mesopotamije transportuje vodu iz vodom bogatih regiona u jugoistočnu Anadoliju i na severoistok Mesopotamije (Irak), u suvu zonu i daje život arapskim pustinjama. Reke Tigar i Eufrat su zbog svega ovoga predmet velikih sukoba Turske, Sirije i Iraka.

Treba podsetiti da su se Turska i Sirija već 1990. godine u senci jugoslovenske krize sukobile oko voda Eufrata, jer su turski stručnjaci na mesec dana zaustavili tok ove reke u Siriji. Iako je Ankara tvrdila da je „preduzela sve mere kao bi načinila najmanju moguću štetu“, u arapskim državama se ovo ocenilo „kao namerno lišavanje arapskih država vode“. Sirija je ovo pitanje pokušala da reši internacionalizacijom pitanja i uz pomoć Međunarodnog suda, Međunarodne pravne komisije i Lige arapskih država. Sirija, pored toga, ima spor oko voda i sa Jordanom (reka Jarmuk) i Izraelom (vodni resursi Golanske visoravni).

Najvažnije reke koje teku Sirijom i Turskom su Eufrat, Asi, Afrin i Čagčag. Problem raspodele vode iz ovih reka je veoma uticao na odnose između dve države. No, Turska kontroliše vodu, jer ove reke teku iz Kurdistana (koji kontroliše Turska) ka Siriji, čime obezbeđuje dominaciju nad celom Mesopotamijom.

Vodni problem na Bliskom istoku je toliko važan, da značajno utiče na regulisanje arapsko-izraelskog spora. Da bi se „palestinsko“, „izraelsko“, odnosno „arapsko“ pitanje rešilo (zavisno ko kako gleda na problem), mora da se shvati faktor vodnih resursa Eufrata. Sa jedne strane Turska izjavljuje da „turska voda“ ne može da bude predmet pregovora u okviru blisko-istočnog mirovnog procesa. Sa druge strane SAD, od početka pregovora, nameću pitanje eksploatacije voda Eufrata, kao ključ rešenja blisko-istočnog pitanja. Pri tome se stvaraju interesantne koalicije. Na primer, Izrael pomaže Turskoj da obezbedi svoje interese u pregovorima sa Sirijom. Tako vodni interesi Turske mogu biti i grobar blisko-istočnog mirovnog procesa. Zato je ovo pitanje tako i složeno i skoro nerešivo. Jasno je da bi mirovni proces na Bliskom istoku pošao snažno napred, ako bi Turska žrtvovala svoje vodne interese. No, ona to, jasno je, neće i spremna je i na rat i velike žrtve zbog kontrole vode. Da li je došlo vreme da ratove za naftu zamene ratovi za vodu?

Iza reči o reformama u Siriji, dakle, kriju se konkretni interesi većeg broja država – želja da se zadrže anektirane teritorije, obezbedi snabdevanje gasom (ujedno i reši kurdsko pitanje), razbije partnerstvo Teherana i Damaska i na kraju obezbedi dominacija Turske nad vodnim resursima u regionu. „Reforme“, ta tako slatka i magična reč, treba da dovede do toga da se Sirija odrekne svojih interesa u korist interesa svojih suseda i SAD-a. Drugim rečima, Sirija bi trebalo da pristane da u procesu „reformi“ bude dobrovoljni gubitnik, jer bi tek tada ta „elita“ bila po volji Zapada.