Geopolitika Geostrategija Analize Trendovi

[PYC]

Zemlja izlazećeg stroncijuma
​

Piše Vladimir Kozakov
Izvor: Pečat | jul 25, 2011 at 23:35
Prevod: Ksenija Trajković

Zemljotres i cunami u Japanu veštački su izazvale specijalne službe SAD sa ploveće platforme „Sea-Based X-Band Radar platform“

Platforma Sea-Based X-Band Radar
​

Opasnost na nuklearnoj elektrani „Fukušima-1“ dostigla je maksimalni nivo. Isticanje radijacije se nastavlja. Stručnjaci smatraju da će se situacija samo pogoršavati i više ne vrše analize posledica ove tragedije. U svakom slučaju one će biti strašnije od posledica havarije na Černobilskoj nuklearnoj elektrani, čija su se opšta svojstva pojavila na „Fukušimi-1“. Eksperti smatraju da je protiv obe nuklearne elektrane izvršena diverzija uz primenu najnovijih sredstava vođenja rata. Kinezi su već optužili Pentagon za izazivanje veštačkih zemljotresa.

I ČERNOBIL ŽRTVA HAARP-a

​

Bendžamin Fulford, bivši rukovodilac azijsko-tihookeanskog sektora časopisa „Forbes“, prvi je progovorio o ruci Pentagona koja upravlja katastrofom. O njegovoj kompetentnosti govori zarada od 220 hiljada dolara godišnje, koju je on na tom mestu dobijao. Bendžamin je na internetu postavio snimak svog intervjua iz 2007. godine sa ministrom finansija Japana (Kodzi Omi), koji mu je ispričao da grupa američkih tajkuna preti njegovoj zemlji veštačkim zemljotresima primoravajući Japan da im preda kontrolu nad sopstvenim finansijskim sistemom. Dva dana posle intervjua najveći nuklearni reaktor glavnog japanskog ostrva Honso postao je epicentar dva zemljotresa magnitude 6,5st. Odmah zatim Omi, koji kao ministar nije radio ni čitavu godinu, podneo je ostavku bez zvaničnih objašnjenja.

„Ispostavilo se da je centar sadašnjeg zemljotresa u Japanu neposredno ispod nuklearne elektrane ‘Fukušima-1′“, čudi se Fulford. „Događaji savršeno tačno ponavljaju ono što su govorili očevici događanja u Černobilu. Trenutak pre katastrofe ispod Černobilske nuklearke ljuljala se zemlja. Seizmičke stanice razmeštene po čitavoj Zemaljskoj kugli fiksirale su čudan visoko frekventni talas. Njegova neobičnost bila je u tome što se spektar frekvencija koje prate seizmički talas, na primer, prilikom zemljotresa, nalazi mnogo niže. U početku su taj visokofrekventni talas smatrali za posledicu eksplozije četvrtog reaktora, ali je kasnije utvrđeno da se eksplozija na Černobilskoj nuklearnoj elektrani desila 25 sekundi kasnije. Najindikativnije je to što se izvor pojavljivanja tog talasa nalazio maltene ispod četvrtog energetskog bloka Černobilske nuklearke. Prirodnim uzrocima to niko ne može da objasni.“

Zato jedini veštački agregat koji je sposoban za takav trik nije potrebno dugo tražiti. Postrojenje HAARP – program visoko frekventnih aktivnih auroralnih istraživanja – izgradile su još 60-ih godina HH veka formacije mornarice i vazdušnih snaga SAD. Glavni objekat HAARP-a koji se nalazi na Aljasci zauzima površinu od 14 hektara, sastoji se od 360 radio-predajnika i 180 antena. Ostala postrojenja po svetu nešto su manja.
„Zvanična namena kompleksa je proučavanje prirode jonosfere i razvoj sistema RVO i PRO. Međutim, u stvarnosti on služi za delovanje na globalne i lokalne prirodne mehanizme u zonama položaja protivnika SAD“, uveren je predsednik Akademije za geopolitička pitanja, general-pukovnik Leonid Ivašov. „HAARP ima sposobnost da utiče na atmosferske procese sve do izazivanja stihija: provale oblaka, zemljotresa, poplava, uragana“.

Prema nekim podacima Amerikancima polazi za rukom da realizuju gigantske loptaste munje dužine nekoliko kilometara. Sve to govori o stvaranju integrisanih sistema geofizičkog naoružanja.

ZEMLJOTRES PROMENIO REŽIM U BURMI

​

Princip rada HAARP-a ovako opisuju: antene „streljaju“ milijardama vati mikrotalasa u jonosferu koja je deo atmosfere sa ogromnom količinom energije. Jonosfera se gura nagore u kosmički prostor, a zatim se odbija nazad, što izaziva zemljotres. Na isti takav način HAARP može zagrevati podzemne vode izazivajući zemljotres.

„Po svoj prilici cunami i zemljotres u Indoneziji bili su izazvani tim oružjem“, kaže Fulford. Bela kuća je 2006. godine zamolila vladu Indonezije da otvori Malakski zaliv i priključi se borbi s terorizmom. Ovi su odbili. I šta se desilo? Cunami! A Indonezija je odjednom počela da sarađuje. U komunističkoj Burmi trebalo je da se održe izbori na kojima bi na vlast opet došli komunisti. I odjednom se desio zemljotres. Šta bi ste pomislili? U pravi čas blizu obale našli su se brodovi SAD i V. Britanije sa rezervama namirnica. U slučaju neplanirane prirodne katastrofe to bi oduzelo tri nedelje. Međutim, oni su već bili tamo!

Jedina ličnost koja govori u ime vlade svoje zemlje i direktno optužuje vladu SAD za primenu geofizičkog oružja za sada je general major Narodnooslobodilačke armije Kine, prvi čovek službe za kontrolu kosmičkih objekata, Ču Čenhu. On je izjavio da su se prema podacima njegovog resora zemljotresi i provale oblaka koji su 2008. godine izazvali masovne katastrofe u Kini, desili u okviru realizacije tajnog vojnog programa Pentagona „Vremenske prilike kao faktor sile“.

General je ispričao da su u maju 2008. godine očevici zemljotresa u Sečuanu neposredno pre početka zemljotresa posmatrali na nebu čudne vatrene oblake koji liče na polarnu svetlost, što je „potpis“ rada meteorološkog oružja. Sem toga, tajvanski satelit je ustanovio pad nivoa elektriciteta u jonosferi iznad zone zemljotresa za 50 odsto. To je upravo ono što bi se desilo prilikom delovanja HAARP-a koji je odgurnuo jonosferu nagore i obrušio je nazad.

Zaključke potvrđuje kineska Seizmološka služba. Epicentar faktički nije ispoljavao nikakve aktivnosti sve do samog zemljotresa. Naučnici su bili zbunjeni zbog odsustva bilo kakvih predznaka, naprimer, neobičnog ponašanja životinja.

INDUKOVANI ZEMLJOTRES U JAPANU

​

Katastrofa u Japanu se odvijala po isto takvom scenariju. U Tokijskom univerzitetu već su proverili tragove rada magnetometra indukcije HAARP-a i videli da je 9. marta 2011. godine bio uključen u rad sa punom snagom i da je u tom režimu radio nekoliko dana. Transmisija se najverovatnije odvijala sa ploveće platforme „Sea-Based X-Band Radar platform“ koju premeštaju po Tihom okeanu kao zaštitu nosača aviona „Ronald Regan“. Uzgred, prema saopštenju novina Ministarstva odbrane SAD, „Stars & Stripes“, 9. marta 2011. godine brod se uputio prema Južnoj Koreji da bi učestvovao u manevrima. Ne može se zamisliti povoljnija tačka za nanošenje udara po Japanu.

Postavlja se pitanje: zašto su SAD „bombardovale“ Japan? Isto zašto i Jugoslaviju, Irak i Libiju – u težnji za zaradom. U skladu sa doktrinom Stejt departmenta SAD izvan granica Pindostana čitav svet treba da bude uronjen u haos, stanje permanentnog građanskog rata, krize i slično. Polazeći od toga zadatak Vlade dobitnika Nobelove nagrade za mir Baraka Obame je – da destabilizuje sve ostale valute, sve ostale finansijske instrumente da bi potražnja za državnim papirima i dolarima SAD ostala visoka.

Akademik N. Levašov smatra da je u okviru pindoske doktrine udar klimatskog oružja na sebi osetila i Rusija. Kako objašnjava Levašov, čitava galama o globalnom otopljenju, koje ne postoji, stvorena je sa jednim ciljem –da se prikrije primena klimatskog oružja. A borba sa anomalijom žega prošlog leta planirana je pored ostalog i da bi se uništila žetva i nama prodavala GM pšenica. Sasvim je moguće da će se „klimatski udar“ ponoviti i ovog leta. Pripremite se.

 

[PYC]

Korporativna odgovornost
​

Piše Mara Knežević Kern
Izvor: Pečat| jul 28, 2011 at 23:44

Klimatske promene više nisu samo predmet prognoza i grafikona – suočeni smo sa najekstremnijim vremenskim prilikama od erupcije gigantskog vulkana 1816. godine i prisiljeni da priznamo dramatičan uticaj neverovatne količine gasova koje industrija emituje u atmosferu. Propali su svi pokušaji da se na međunarodnim konferencijama nešto promeni, a nema nagoveštaja ni da će se u bliskoj budućnosti bilo šta promeniti ukoliko korporacije koje profitiraju zagađujući atmosferu ne otkriju „isplativ“ način da se pozabave ovom tematikom

​

„Mi smo od zemlje učinili nasilno i dinamično mesto i to je suština problema“, kaže pisac, novinar i aktivista Bil mek Kiben, osnivač ekološke organizacije „350“ (što je simboličan naziv za dozvoljenu količinu ugljendioksida u atmosferi). Mek Kibenova knjiga „Kraj prirode“ (1989) smatra se prvom knjigom koja je pokrenula pitanje klimatskih promena, a „Tajms“ ga je proglasio za „najboljeg zelenog novinara na planeti“. Vremena su se promenila, Mek Kiben je iz analitičara evoluirao u aktivistu – što današnja Amerika ne prašta.

NOVI NAFTNI IZAZOV

​

Nedavno je grupa aktivista, na čelu sa Mek Kibenom, podigla glas protiv planova kanadskih kompanija da duž američke obale zakupe zemlju, na kojoj bi započeli nekonvencionalnu masivnu eksploataciju nafte iz takozvanih „tar sends“ koje naši geolozi nazivaju „naftni peskovi“ (površinske akumulacije degradovane nafte u peskovima, nastale erozijom zaštitnih stena ležišta nafte ili migracijom iz većih dubina).

Stručnjaci uveravaju da je ovaj postupak daleko prljaviji od postupka primenjenog prilikom vađenja saudijske nafte i da jednako zagađuje atmosferu. Pri tom ne treba gubiti iz vida da je eksploatacija saudijske nafte započela pre nego što se čovečanstvo suočilo sa ekološkim posledicama, pa su utoliko bezočnija nastojanja kanadskih korporacija ( uz američku pomoć) da se ovaj proces nastavi u trenutku najveće ekološke krize.

„Sve ćemo učiniti da Severna Amerika ne postane Bliski istok!“, izjavljuje Mek Kiben, preteći protestima – „nezapamćenim na američkom kontinentu“ – ukoliko Obamina vlada izda licencu kanadskoj kompaniji „Keystone XL“ za izgradnju novog cevovoda od Alberte do Meksičkog zaliva. To bi dramatično uvećalo protok nafte iz ove regije širom Amerike, uz dodatna zagađenja i potencijalnu mogućnost izlivanja u okolinu.

Dodatna opasnost na koju Mek Kiben upozorava odnosi se na činjenicu da su „tar sends“ u Alberti najveća ugljenička bomba na svetu. Tu se nalazi jedan od najvećih bazena uglja, kao i asfaltna jezera, i ako bi se ova nalazišta kojim slučajem zapalila – bio bi to „kraj igre“ na ovom kontinentu.

Uznemiren aktivnostima „zelenih“ predstavnik Stejt departmenta za energiju dao je instrukcije kompaniji, zainteresovanoj za poslove u Alberti, kako da „upotpuni i poboljša svoju ponudu, ne bi li ostavila što pozitivniji utisak“, što ukazuje na mogućnost da je ovaj ugovor svršena stvar, ali ukazuje i na rastući uticaj ekološkog pokreta.

GLOBALNO ZAGREVANJE „NE POSTOJI“

​

U knjizi „Od oluje do suše“ Mek Kiben skreće pažnju na činjenicu da je 2011. godina najstrašnija godina po broju i intenzitetu tornada, što su mediji (u rukama moćnih korporacija) sistematski ignorisali, informišući o njima kao o uobičajenim pojavama. Bilo kakva ozbiljna analiza uzroka i uticaja ljudskog faktora nije dolazila u obzir, a u nekim državama SAD se išlo dotle da je nastavnicima zabranjeno da govore o klimatskim promenama. Mek Kiben optužuje SAD za sistematsko prikrivanje dimenzija klimatskih poremećaja, o čemu svedoči ponašanje Kongresa koji je – posle glasanja, sa 248 prema 174 – izglasao rezoluciju da globalno zagrevanje ne postoji!

Svoja praktična iskustva na polju kolektivnog i individualnog otpora Mek Kiben je pretočio u knjigu „Pobedimo globalno zagrevanje sad“, u kojoj je osim informacija o uzrocima klimatskih promena izložio strategiju za izgradnju širokog pokreta otpora i predložio mehanizme za uspešno praktično delovanje. „Dobra vest je“, primećuje autor „ da su praktični rezultati naših akcija počeli da utiču na političke odluke!“

Prvi ozbiljan korak u praktičnom otporu napravio je Tim de Kristofer, u vezi sa kanadsko-američkim namerama da započnu eksploataciju „tar sends“ nalazišta. On je pokušao da omete aukcijsku prodaju 100.000 ari državne zemlje (u svrhu crpljenja gasa i nafte) i skrene pažnju javnosti na ovaj kriminalni akt iza kojeg stoji Vlada.

Tim se 17. decembra 2008. godine pojavio na aukciji kao ponuđač i kupio (bez novca) 22.000 ari zemlje pored „Canyon Lands National Park“-a, sprečivši na taj način zainteresovane naftaše da se dokopaju ovog komada zemlje. U martu 2011. godine optužen je za „prevaru“ i očekuje odluku suda o visini kazne.

Uprkos zaprećenoj kazni od 10 godina Tim se ne povlači – on koristi svaku priliku da se javno obrati mladim aktivistima, ukazujući na neophodnost energičnijeg suprotstavljanja sistemu: „Mi posedujemo snagu da se izborimo za našu viziju zdravog i pravednog sveta, ali su za to potrebne velike žrtve. Suština otpora je u tome da shvatimo da je naša borba protiv nepravde važnija od naših karijera!“



U nekim oblastima Latinske Amerike otpor zagađivačima poprima agresivniju formu. Meta „zelene gerile“ je „Koka-Kola“, čija postrojenja usisavaju vodu iz podzemnih izvora i zagađuju rečne tokove. Suočeni sa presušenim bunarima bespomoćni seljaci su objavili rat službenicima kompanije i lokalnim „saučesnicima“ – distributerima i prodavcima „Koka-Kole“ – a niz ubistava govori da misle ozbiljno

NOVA GEOGRAFIJA NASILJA

​

Dok Timu preti robija zbog „ometanja zakonske procedure“, vlasnici „BP Dipvoter horizona“ (prouzrokovači ekološke katastrofe u Meksičkom zalivu) ostaju nekažnjeni. Godinu dana posle eksplozije naftne platforme, kompanija sistematski izbegava bilo kakvu nadoknadu štete stanovnicima koji masovno prijavljuju zdravstvene probleme sa simptomima hemijskog trovanja, niti je na bilo koji način pomogla ekonomski uništenim porodicama koje su živele od ribolova.

Antonija Juhas, autor knjige „Crni talas: Pogubni uticaj izlivanja nafte u Zalivu“, nedavno je govorila na sastanku akcionara „BP“, u ime stanovnika Zaliva kojima nije bio dozvoljen pristup. Otac jedne od žrtava eksplozije na naftnoj platformi svedoči o nemaru kompanije koja je tokom rada „zanemarivala jedan po jedan sloj bezbednosnih pravila, usled čega je eksplozija bila neizbežna“. Kritici se pridružila i Naomi Klajn, koja već godinama upozorava na opasnost od klimatskih promena, povezujući pravičan odnos prema prirodi sa zaboravljenim terminom „ekonomska pravda“.

U nekim oblastima Latinske Amerike otpor zagađivačima poprima agresivniju formu. Meta „zelene gerile“ je „Koka-Kola“, čija postrojenja usisavaju vodu iz podzemnih izvora i zagađuju rečne tokove. Suočeni sa presušenim bunarima bespomoćni seljaci su objavili rat službenicima kompanije i lokalnim „saučesnicima“ – distributerima i prodavcima „Koka-Kole“, a niz ubistava govori da misle ozbiljno.

Novinar i pisac Kristijan Parenti predvideo je takav sled događaja. U knjizi „Povratak haosa: Klimatske promene i nova geografija nasilja“, autor analizira posledice globalnog zagrevanja i uticaj na raspirivanje ratova izazvanih socijalnom katastrofom. Rog Afrike se upravo suočava sa najvećom sušom u poslednjih 60 godina, čije posledice trpi preko 10 miliona ljudi. Parenti apeluje da se konačno javno progovori o povezanosti ovih pojava.

„Zahtev za preuzimanje korporativne odgovornosti nalazi se u srcu našeg pokreta“, izjavljuje dr Šiva, koja svojim aktivnostima u Indiji pomera granice mogućeg. S tim u vezi ona neumorno podseća javnost na „jedan od najvećih medicinskih zločina u savremenoj istoriji“ – slučaj Bopal (1984) – koji ogoljuje osnovnu opsesiju kapitalizma da smanji troškove i izbegne odgovornost. Posle havarije u gasnim postrojenjima „Union Karbida“ u Bopalu, dr Šiva se našla na licu mesta sa ekipom indijskih lekara koji su se odmah obratili kolegama iz kompanije radi informacija o prirodi gasa i merama hitne pomoći. Na osnovu ponašanja medicinskog osoblja „Union Karbida“, koje nije htelo da im da pune informacije o vrsti hemikalija i medicinskim posledicama, bilo je očigledno da postoji direktiva da se minimiziraju dimenzije tragedije i prikrije razorna priroda gasa.

Do koje mere se razvija strategija „ušteda“ po cenu tuđih života svedoči izjava Lorensa Samersa, koji je na jednom od korporativnih samita izjavio: „Preselimo rizike u treći svet, tamo je život jeftiniji“. Kolika je cena života bopalskih žrtava vidi se iz presude, na osnovu koje je „Union Karbid“ obavezan da „obešteti“ unesrećene sa po 250 dolara.

O atmosferi hroničnog izbegavanja odgovornosti svedoči udvorički (predizborni?) pledoaje Al Gora: „Klimatska opasnost je realan problem i mi znamo kako da ga rešimo… Ne brinite, vi niste prouzrokovali klimatske promene vozeći svoj automobil, trošeći struju, jedući hranu – ali moramo zajedno raditi da to ispravimo“.

Pesnik filozof i neka vrsta gurua pokreta zelenih – Derik Dženson, autor „Zelenog otpora“, dao je dijagnozu korporativnoj Americi, koja se mnogima neće dopasti: „Da bi se preokrenuli efekti civilizacije moraju se uništiti snovi velikog broja ljudi. Nema drugog puta. Možemo da govorimo koliko hoćemo o održivom razvoju, ali njihovi snovi ostaju njihovi snovi. Ko daje pravo meni ili bilo kome drugom da ih uništi? Ali istovremeno – ko njima daje pravo da unište svet?“

 

[PYC]

Raskol među pobunjenicima kao kraj NATO scenarija u Libiji?



​

Autor: Goran Vujević
Izvor: NSPM ponedeljak, 01. avgust 2011.

Prava slika o stanju u redovima pobunjenika izbila je u javnost ubistvom bivšeg glavnokomandujućeg generala libijskih pobunjenika Abdula Fataha Junisa, koji je najverovatnije ubijen po nalogu predsednika tzv. prelaznog pobunjeničkog veća Mustafe Abdule DŽalila.[1] Interesantno je da je to isto “prelazno veće” Britanija nedavno priznala kao legitimnu, tobože prelaznu, vlast u Libiji.

Telo generala Junisa, koji je komandovao separatistima, pronađeno je oko četrdeset kilometara od Bengazija, glavnog uporišta pobunjenika. On je ubijen nakon što je pozvan na sud kako bi se izjasnio o optužbama da još uvek sarađuje sa libijskom Vladom Moamera Gadafija. Najverovatniji nalogodavac ubistva, Mustafa DŽalil, nekada je bio libijski ministar pravde koji je na smrt osudio doktora koji je po nacionalnosti bio Palestinac, kao i medicinske sestre iz Bugarske koje su navodno zarazile decu virusom AIDS-a.

Činjenica je da ubistvo generala Jusufa neće proći nekažnjeno od strane pripadnika njegovog sopstvenog plemena koji su sada željni osvete. I više od toga, ovo najverovatnije predstavlja uvod u veliki raskol među pobunjenicima koji su pokazali da nisu u stanju da, čak ni uz svakodnevnu podršku NATO-a, poraze regularne jedinice libijske vojske koje su ostale odane vlasti u Tripoliju. Da je situacija za pobunjenike sve teža pokazuje i haos koji je zavladao na ulicama Bengazija nakon ubistva generala Jusufa. “Nakon jučerašnjeg ubistva vojnog komandanta separatista, u Bengaziju je zavladao haos, prenose agencije. Članovi plemena kojem je pripadao ubijeni general podigli su ustanak protiv separatističkih vlasti. Naoružani vatrenim oružjem došli su do hotela Tibesti, u kojem je smešteno tzv. Prelazno veće, otvorili vatru i sukobili se sa čuvarima. Članovi nekoliko plemena pridružili su se plemenu ubijenog generala i sve je veći broj nezadovoljnika separatističkom vladom. Očevici iz Bengazija javili su da su članovi tzv. Prelaznog veća evakuisani iz Bengazija na sigurnija mesta zbog straha od osvete.”[2]

Osim toga, u Bengaziju su istaknute zelene zastave države Libije što dovoljno govori o tome da pobunjenici nemaju podršku ni celokupnog stanovništva njihovog glavnog uporišta Bengazija.[3] Uprkos tome što je pomenuti DŽalil izjavio kako je uhapšen vođa grupe koja navodno stoji iza ubistva generala Jusufa, koji je pre nego što je prešao na stranu pobunjenika (koji su odgovorni za brojne zločine nad zarobljenim vojnicima regularne libijske armije) bio ministar unutrašnjih poslova Libije,[4] pitanje koje se sada neumitno nameće glasi: na koji način će se održati kakva takva kohezija među pobunjeničkim redovima koji su prilikom svojih borbenih akcija i ranije pokazali da im nedostaje disciplina, uprkos stranim instruktorima?

Ove činjenice dovoljno govore koga zapravo to Zapad podržava i koga priznaje za “legitimnu vladu” Libije, te se postavlja pitanje da li su Rusija i Kina znale da će se NATO avantura u Libiji završiti neuspehom? Ukoliko se to desi, a sva je prilika da pobunjenici niti imaju dovoljno snage niti su jedinstveni, što je pokazalo Jusufovo ubistvo, da osvoje Tripoli i zbace Moamera Gadafija sa vlasti, to će značiti ne samo da je NATO izgubio na bojnom polju već i da više nema, što je mnogo važnije, poziciju najmoćnije vojne organizacije na svetu. Na NATO se, ukoliko njihov scenario ne uspe u Libiji, više ne može sa istom ozbiljnošću računati na međunarodnoj sceni. “Ugled“ NATO-a je već dovoljno poljuljan u Gruziji – u ratu u kome je Alijansa bila na strani gruzijskog predsednika Sakašvilija, koji je želeo da Južnu Osetiju vojnom operacijom vrati pod kontrolu vlasti u Tbilisiju.

U međuvremenu, glavni oslonac i kamen temeljac NATO-a, SAD se suočavaju sa ogromnom finansijskom krizom koja preti da trenutno najmoćniju državu sveta dovede do tehničkog bankrotstva[5] – što bi običnim jezikom značilo da Sjedinjene Države više neće biti u stanju da budu barjaktar NATO-a i glavni svetski policajac sa isključivim pravom nametanja volje “neposlušnim državama” (kao što je to bilo 1999. godine). Ove činjenice će samo dodatno ojačati međunarodnu poziciju i ugled Rusije i Kine, što su bez sumnje stratezi ovih država i predvideli. Ovo će označiti prekretnicu na međunarodnoj sceni i sasvim novi raspored moći u globalnom smislu.

Kao što prenosi sajt Istina o Libiji strani mediji su već imali priliku da se uvere u to da pobunjenici nisu nikakva grupica nenaoružanih civila, jer svakoga dana izlaze priče o zločinima koje su počinili nad libijskim vojnicima. Činjenica jeste da je Gadafijeva pozicija sve jača a da pobunjenici – koji su i sami nejedinstveni – neće moći da računaju na beskonačnu pomoć NATO avijacije. Osim toga, danas se i Norveška povukla iz akcija bombardovanja Libije, što po sebi govori i o nejedinstvu u NATO-u. Britanski analitičar Kreg Marej izjavio je da je “Obama napravio mudar politički potez ubijajući Osamu bin Ladena, te tako prikrio bedni neuspeh okupacije Avganistana. Možemo očekivati da će sad pokušati slično u Libiji – atentat na Gadafija ili možda neki drugi radikalni pokušaj spasavanja iz ovog poniženja”.[6]

[1] Saznajemo: U području Al Katareh pronađeno tijelo ubijenog separatističkog komandanta

[2] Nakon ubistva Abdel Fattaha Younisa: Članovi tzv. Prijelaznog vijeća u strahu bježe iz Bengazija

[3] Video: Zastave u Bengaziju

[4] B92 - Vesti - Libija: Ubijen voa pobunjenika

[5] Senate Democrats block Boehner debt ceiling plan after House approval - CNN.com

[6] Libijska vojska kontroliše sada 20% više teritorije nego na početku

 

[PYC]

Vašington preti Moskvi i Pekingu


​

Piše Bogdan Đurović
Izvor: Pečat| avgust 4, 2011 at 23:55

Tri supersile, SAD, Rusija i Kina, gde se svako bori protiv svakog, presudno utiču na raspored snaga u svetu, ali u poslednje vreme Vašington sve više vojno izaziva i Peking i Moskvu

​

Dok decenijski rivalitet SAD-a i Rusije tradicionalno puni novinske stupce i predstavlja večitu temu za televiziju, radio i film, dotle se odnosi Amerike i Kine nekako uvek guraju u drugi plan, o tome se manje govori. Kao da Amerikanci, čija je privreda potpuno zavisna od kineske, zaziru od ove rastuće supersile i svoje odnose sa Pekingom drže daleko od očiju javnosti. Međutim, posebno sada, kada sukob Kremlja i Bele kuće oko pitanja protivraketne odbrane (PRO) dostiže kulminaciju – sve jasnije se vidi da se svetski odnosi ne mogu pravilno tumačiti ako se ne posmatraju upravo u trouglu Moskva-Peking-Vašington.

SKIDANJE MASKI

​

Očigledno je da, osim ove tri supersile, ostali akteri svetske politike ili nisu dovoljno jaki, ili nisu dovoljno samostalni, ili nisu dovoljno zainteresovani da budu jedan od polova novog svetskog poretka, nastalog posle 11. septembra 2001. godine, kada su Amerikanci zbacili maske i zvanično započeli osvajanje sveta. Čak ni Evropska unija, čije države članice imaju značajnu ekonomsku i političku moć, ne predstavlja dovoljno jaku, samostalnu i zainteresovanu silu, već, kao prilično neprirodna naddržavna tvorevina, i dalje egzistira pod američkim političko-bezbednosnim kišobranom. Neke druge velike države, poput Brazila ili Indije, još uvek nemaju dovoljno snage i autoriteta da obrazuju sopstveni geopolitički pol, pa, iako uticajne u međunarodnim odnosima, svoje interese ostvaruju lavirajući između tri prvorazredne supersile.

Pitanje koje već decenijama opterećuje odnose Moskve i Vašingtona, jeste problem PRO. Sa probojem čoveka u svemir i ovladavanjem kosmičkim tehnologijama, pojavila se mogućnost presretanja balističkih raketa koje se kreću velikim brzinama. Vojni eksperti odmah su u tome prepoznali šansu za stvaranje vojne nadmoći nad protivnikom, preteći da eliminišu čitav neprijateljski strateški arsenal, a da zatim zadaju smrtonosni nuklearni udar. Posle decenije pregovora, ucena i međusobnog zastrašivanja, Moskva i Vašington ipak su 1972. godine potpisali čuveni ABM sporazum, kojim su zabranjena ispitivanja antibalističkog oružja i strogo je ograničeno njegovo razmeštanje na kopnu, moru, vazduhu i svemiru.

Ipak, najpre je Ronald Regan već početkom osamdesetih odustao od striktnog poštovanja ovog ugovora, pa je desetak godina kasnije isto učinio i Bil Klinton, da bi Džordž Buš 2002. godine i zvanično poništio ABM sporazum. Od tada, Vašington neprestano razvija opasne antibalističke komponente, instalira ih svuda po svetu. Poslednjih godina na red je došao i Stari kontinent, pa je SAD potpisao niz sporazuma sa evropskim zemljama o prihvatu američkog PRO na njihovoj teritoriji. Iako se Amerikanci i dalje zvanično kunu da se to radi iz straha od iranskog nuklearnog napada, više je nego očigledno da bi tada američki PRO bio razmešten duž iranske, a ne ruske granice.

Izgleda da je, kako sada stvari stoje, sasvim isključena mogućnost kompromisa Moskve i Vašingtona po pitanju PRO. Tako je, recimo, sasvim razuman predlog predsednika Dmitrija Medvedeva – o formiranju takozvanog „sektoralnog“ ili „zonskog“ zajedničkog evropskog PRO, koji podrazumeva da SAD i Rusija podele zone odgovornosti u ujedinjenom sistemu – bio ne samo odbijen, već praktično ismejan u Vašingtonu i Briselu. Pošto je ruski predlog odbijen, ostaje još mogućnost da NATO i SAD pruže pravne garancije Moskvi da američki PRO neće biti uperen protiv Rusije. No, za sada nema ni takvih naznaka, s obzirom na to da zvaničnici NATO-a uporno tvrde da sistem nije uperen protiv Rusije, već protiv Irana. Pa samim tim nema potrebe za bilo kakvim garancijama.

U Moskvi su, međutim, uvereni da se američki PRO instalira, ne samo sa ciljem snižavanja efikasnosti ruskog strateškog arsenala, već i za raspirivanje antiruskih osećanja širom Evrope, a posebno u zemljama koje prihvataju razmeštanje štita na svojoj teritoriji. Zato ne čudi što američki planovi izazivaju jasnu reakciju Moskve, koja najavljuje oštre uzvratne mere u vidu masovnog naoružavanja, zašta je Rusija već opredelila 650 milijardi dolara. Osim novih nuklearnih raketa narednih godina ruska armija dobiće 1.000 novih helikoptera, 600 borbenih aviona, 100 ratnih brodova (uključujući i četiri superiorna nosača helikoptera klase „mistral“), kao i osam atomskih podmornica na koje će biti instalirane rakete nove generacije „bulava“.

ŠPIJUNIRANJE IZ VAZDUHA

​

Ali, sve je očigledniji plan SAD-a da antirusku politiku i PRO uveže u jednu neraskidivu celinu. Američki jastrebovi zahtevali su od predsednika Baraka Obame da ne potpisuje sa Medvedevom sporazum o smanjenju nuklearnog naoružanja (START), i istovremeni razvoj PRO, čime su želeli da postignu brzu i dramatičnu stratešku nadmoć. Obama im, ipak, nije izašao sasvim u susret ni po jednom od ovih pitanja. START je potpisan prošle godine u Pragu, a po pitanju PRO američki predsednik i dalje taktizira, realizujući tek onoliko koliko je neophodno da bi umukli glasovi da je previše popustljiv prema Rusiji.

Međutim, dok je okršaj SAD-a i Rusije i dalje u fazi „hladnog rata“, američko-kineski odnosi ulaze u vruću fazu, u kojoj dve moćne armije sve češće gledaju jedna drugu preko nišana. A ponekad i povlače obarač. Načelnik Združenog generalštaba američke vojske general Majkl Malen izjavio je da će SAD nastaviti špijunske letove duž kineskih granica, bez obzira na oštre proteste Pekinga. Tako je Malen prokomentarisao incident koji se desio 29. jula, kada su dva lovca Su-27 kineske armije u svom vazdušnom prostoru presrele američki špijunski avion i tom prilikom, prema tvrdnjama Vašingtona, prateći ga, narušili vazdušni prostor Tajvana.

„Kina želi da mi prekinemo izviđačke letove. Ne možemo na to da pristanemo, ti letovi su suviše važni“, izjavio je Malen. Tek naknadno Malenov portparol je pojasnio da njegov šef nije mislio na letove u vazdušnom prostoru Kine, već na izviđanje u tom regionu uopšte, ali su Kinezi Malenovu izjavu već okarakterisali kao „frojdovsku“. Jer, u poslednje vreme kineski lovci sve češće presreću američke špijune. Pri tom, najozbiljniji incident takve vrste desio se 2001. godine, kada je u takvom jednom naletu kineski pilot poginuo, a oštećeni američki avion morao prinudno da sleti na kinesko ostrvo Hajnan. Amerikanci su se posle žalili da su Kinezi suviše dugo odugovlačili sa predajom američkog aviona i da su to vreme iskoristili da prekopiraju sve vitalne sklopove letelice…

Amerikanci su aktivno špijunirali iz vazduha Kinu od 1951. do 1972. godine, da bi ove letove obnovili pre dvadeset godina, a posebno su ih intenzivirali u poslednjoj deceniji. Za to vreme Kinezi su pokazali dokaze o uništenih 18 američkih aviona, dok Vašington zvanično priznaje tek polovinu. Pamti se izjava svrgnutog kirgizijskog predsednika Askara Akajeva, da su mu Amerikanci tražili da odobri lociranje špijunskog aviona u bazi „Manas“, koju Vašington iznajmljuje za operacije u Avganistanu. Akajev, koji je ubrzo posle toga zbačen u obojenoj revoluciji i jedva je izvukao živu glavu, odbio je američki zahtev, jer, kako je rekao, nije želeo da se sa njegove teritorije špijunira zapadna Kina.

Suština je u tome što Kina već punih 15 godina džinovskim koracima uvećava svoju vojnu moć, sa stopom rasta većom od 10 odsto godišnje. Zato Amerikanci, koji u svakom izveštaju Pentagona upozoravaju na „netransparentnost“ kineskog vojnog budžeta, špijunskim letovima pokušavaju da dokuče novu konfiguraciju kineske vojne sile, posebno u osetljivom tihookeanskom regionu. Amerikanci su zabrinuti zbog jačanja kineskog PVO, ratne mornarice i avijacije, ali pre svega zbog uvećanja nuklearnog potencijala Pekinga. Kinezi ne samo što odbijaju svaki razgovor na temu smanjenja svog strateškog arsenala, već ga iz dana u dan jačaju, povećavajući broj bojevih glava i raketa, kao i njihov domet.

Stoga je jasno da Amerikanci, pored Rusije, imaju veoma ozbiljnog rivala u Kini. I ma koliko se trudili da taj problem guraju dalje od očiju javnosti, on se više ne može sakriti. Već godinama je odnos u trouglu Moskva-Peking-Vašington jedna od najvećih zagonetki, jer su karte tako podeljene da tu svako igra sa svakim i protiv svakog. Ipak, reklo bi se da odnosi Moskve i Pekinga imaju uzlaznu tendenciju, bez većih nesuglasica, dok Vašington poslednjih godina sve jače staje na žulj – i Rusiji i Kini.

 

[PYC]

TEHNOLOGIJA VELIKOMUČENIKA U REVOLUCIJAMA NOVOG DOBA
​

Piše: Dimitrij Sedov
Izvor: Fond strateške kulture Moskva

​

Na sirijskom internetu pojavio se mladi pevač poznat i kao Rahmani. On tvrdi da je napisao pesmu „Ajde, Bašar, beži odavde"

Događaji u Siriji počinju da se razvijaju prema scenariju koji u nečem podseća na češku „plišanu revoluciju" iz 1989. godine. Ta „revolucija" je predstavljala novu reč u tehnologijama zapadnih tajnih službi, koje su se bavile destabilizacijom društvenog uređenja socijalističkih zemalja. Posle neuspešnih pokušaja prevrata u Mađarskoj (1956. godine) i Čehoslovačkoj („Praško proleće", 1968), tajne službe zapadnih zemalja su morale ozbiljno da preispitaju metodologiju delovanja. Do tada su računale na korišćenje ograničenih grupa sitne buržoazije i buntovnički raspoloženu omladinu. Propagandna obrada masovne svesti vođena je prilično iskusno i detaljno. Nosioci antikomunističke ideologije nisu primećivali da realni socijalizam u očima širokih slojeva naroda ima i svoje prednosti. Zato se pokušaji destabilizacije, iako su uzdrmali te zemlje, nisu proširili na široke slojeve i bili su ugušeni odlučnim delovanjem saveznika Varšavskog ugovora.

Zato je priprema „plišane revolucije" vršena po sasvim novoj metodologiji. Organizatori su se našli pred izuzetnim zadatkom - da protestne grupe naoružaju argumentima koje će uspeti da dignu na noge celo društvo. A, kada na ulice počnu da izlaze velike mase naroda, vlada počinje da se predaje.

Amerikanci nisu izmislili ništa novo. Vratili su se na ideju staru kao svet - stvarali su lik velikomučenika. Koliko je samo ratova, ustanaka i revolucija u prošlosti izbilo u ime velikomučenika! Samo u Rusiji: strašne bune Smutnog vremena i pugačovštine izvršene su pod znakom mitova vaskresenja iz mrtvih carevića Dimitrija i Petra Trećeg.

Istina, CIA je u Pragu imala tihog i snažnog saveznika. U tom gradu se nalazilo odeljenje sovjetskog žurnala „Problemi sveta i socijalizma", koji je pisan prema idejama M. Gorbačova i A. Jakovljeva. To odeljenje je bilo centar koji je privlačio lokalne disidente, kroz njega su išle tajne veze od „perestrojaca" do najviših čehoslovačkih političara i generala bezbednosti. To je bio jedinstven (ali ne i jedini) slučaj saradnje CIA i okruženja Gorbačova koji se zasnivao na antikomunizmu.

U jesen 1989. godine agentura CIA je počela realizaciju već pripremljene operacije širenja protesta u Pragu. Posebno su izdvojene studentske demonstracije 17. novembra, posle kojih je trebalo da se pojavi velikomučenik u liku poginulog studenta. Pod maskom studenta se našao saradnik državne bezbednosti ČSSR, poručnik Zifčak, koji je po zadatku svojih šefova imitirao smrt tokom iznenadnog upada policije, izvršenog bez obzira na to što su demonstracije organizovane sa dozvolom vlasti. Odmah je postalo jasno da su na neki način u zaveru uključeni i neki rukovodioci češke službe bezbednosti.

ZIFČAK JE ŽIV
​

Vest da je policija ubila studenta izazvala je planirani efekat. Počeli su studentski nemiri. Istina, situacija je izmakla kontroli zaverenika. Neke snage koje nisu bile zainteresovane za prevrat pronašle su živog Zifčaka sakrivenog negde u predgrađu Praga i razgovor s njim su snimili na video-traci. U intervjuu Zifčak je priznao svoje učešće u zaveri, javljao je da je živ i zdrav i tako dalje. Snimak je prikazan na televiziji i operacija je počela da puca po šavovima. Sigurno bi i propala da zaverenicima nije stigla pomoć iz Moskve u liku Aleksandra Nikolajeviča Jakovljeva, koji je tada bio član politbiroa CK KPSS. On se sastao sa češkim učesnicima čitave kombinacije i od njih zatražio odlučniji nastup. Trebalo je da se dokaže da je snimak na traci lažan i da je Zifčak stvarno ubijen.

Najvažnije je bilo da se utiče na televiziju. Ni ovde se nije moglo bez specijalnih veza. Još juče lojalna vladi državna televizija napravila je zaokret od 180 stepeni i počela besnu hajku na komunističko rukovodstvo zemlje. Kako je to moglo da se desi - takođe je dobro pitanje koje još uvek čeka odgovor. Operacija je ponovo postala dinamična, masovni protesti su se izlili na ulicu, za Zifčaka su služene mise za pokoj duše, televizija se zagrejala do usijanja, i narod se zaista digao na noge.

U ispravnost izabranog metoda organizatori operacije biloi su ubeđeni kad su predstavnici vlade i partijskih organa počeli da šetaju po preduzećima kako bi umirili radnike, a kao odgovor su čuli samo: „Ako vi ubijate decu - mi sa takvima nećemo!"

Posle toga je KPČ počela da popušta, tako da je došlo do mirnog prevrata, koji je postao prvi razarajući udar svetskog socijalističkog sistema.

„Plišana revolucija" je postala primer međunarodne zavere koja je u svoju mrežu uhvatila ne samo poslednje sovjetsko već i deo čehoslovačkog rukovodstva. To je bio veliki spektakl u kome su glavne uloge igrale tajne službe i lažni „velikomučenik".

A sada da se okrenemo najnovijim događajima u Siriji. Danas je očigledno da odlučna dejstva sirijske vlade ne dozvoljavaju manipulatorima da zemlju puste na put unutrašnjih razmirica i religioznih rasprava. Dovoljno operativno su ugušeni sukobi među konfesionalnim grupama i presečeni prepadi letećih odreda terorista, koji su sa teritorije Turske upadali na motociklima. Pobunjene gradove Hamu i Homs opkolila je vojska. Počinje dijalog o reformi, prihvata se niz neophodnih mera koje bi smirile situaciju. „Revolucija" se očigledno zagrcnula. Potreban joj je novi stimulans. Pa šta su u vezi sa tim uradili protivnici Bašara Asada?

Nedavno se na sirijskom internetu pojavio mladi kompozitor i pevač Abdel Rahman, poznat i kao Rahmani. On tvrdi da je napisao pesmu „Ajde, Bašar, beži odavde". Tekst je neverovatno jednostavan: „Bašare - ti si lažov! Da si proklet i ti i tvoje reči. Sloboda nam je pred vratima. Ajde, Bašar, beži odavde!"

Baš ne bi moglo da se kaže da je pesma odmah postala popularna. U njoj nema ničeg što bi je isticalo. Mada njen smisao sa malo reči izražava glavnu želju opozcije raznih sorti pomagane sa Zapada - Bašar Asad, kao i Moamer Gadafi u Libiji, moraju da odu!

Tog oštrog oružja politike prisetio se neko pametan. Istorija je puna primera mobilizacijskog delovanja masovnih pesama na političke tokove. Tu spadaju i komunistička „Internacionala", i fašistička „Horst Vesel", i himna italijanskog otpora „Bandera rosa" i mnoge druge pesme koje su palile srca velikih masa naroda. Uostalom, danas se na ulicama Minska čuje „Mi čekamo promene"- pesma M. Coja.

SIRIJSKI MUČENIK KOKOUŠ
​

Međutim, u vezi sa Rahmanijem za manipulatore „narodnim revolucijama" postoji jedan bitan nedostatak. Rahmani je živ, i to njegovu pesmu svrstava u prilično obične. „Revoluciji" je hitno zatrebao mučenik. Tako da se i on pojavio.

Četvrtog jula je iz reke Orontes izvađeno telo mladog betonirca, takođe pevača-amatera Ibrahima Kokouša. Pre nego što je momak bačen u reku, prestupnici su ga zaklali. Eto, to je postalo početak priče. Neko se postarao da se pročuje da su pokojniku iščupane glasne žice i da niko osim tajnih službi nije mogao da se tako našali sa mladićem. Zašto? Zato što je pravi autor pesme „Ajde, Bašar, beži odavde" bio on. Internet je momentalno raspršio tu verziju po Siriji i talas protesta je počeo da zapljuskuje zemlju. Pesma „Ajde, Bašar, beži odavde" je za samo nekoliko dana postala i neverovatno poznata i istovremeno himna mladih koji su protestovali. Ona se izvija nad demonstrantima i odzvanja po kafićima.

Pevaju je na ulicama i u dvorištima. Još juče potpuno nepoznat, Ibrahim Kokouš se pretvorio u junaka-mučenika. Čak i šestogodišnji dečaci žele da se nađu na njegovom mestu.

Šireći se preko interneta i razgorevajući bes, ova pesma je osvojila sirijske gradove; gomile koje protestuju, protestuju skandirajući njene reči.

Ali svaka zemlja je na svoj način. U Tunisu je u usta gomila bila ubačena mantra „narod želi da obori ovaj režim". Egipćanima su, po tradiciji, na uvo zapevali ulični pevači stihove pune humora i sarkazma. To je baš bio posao za divljenje.

„Ajde, Bašar, beži odavde" je sirijski doprinos nacionalnoj specifičnosti „revolucije". Samo jedna pesma je nanela razoran udar čitavoj informativnoj politici vlade zato što se pesma ne obraća pameti, već emocijama običnih ljudi. I zato što, kada je pevaju hiljade, te hiljade zaboravljaju na nesuglasice, a osećaju samo jedinstvo i polet.

Vlada Sirijske Arapske Republike čini ogromnu grešku kada ljude koji protestuju naziva „mikrobi u telu politike". Ti „mikrobi" su se novom himnom podigli na onaj stepen egzaltiranosti da oni sami to smatraju za građanski polet. Sa ljudima u takvom stanju treba da se razgovara obraćanjem njihovim dušama, i to uz puno poštovanje. Inače će masovna histerija da obuhvata sve šire mase naroda. Jer oni su dobili svog sirijskog „velikomučenika, žrtvu vlade, onoga ko je govorio o nadama naroda i ko je postradao za pravdu".

Narod je velikom brzinom stekao svog junaka koji će, obzirom da je mrtav, povesti svoj narod na odlučni juriš na vlast.

A nekad, ko zna kad, Sirijci će saznati da dobri momak Ibrahim Kokouš nikada nije pravio pesme, da je samo na seoskim svadbama pevušio i da uopšte nije ni sanjao da će jednom svom narodu pokloniti pobedničku himnu. Ali kada to shvate, najverovatnije je da će biti kasno. A da se to ne bi desilo i kako podmetnuti „velikomučenik" ne bi svom narodu napravio muku o kojoj za života nije ni sanjao, sirijska vlast mora da deluje izuzetno efikasno i mudro.

 

[PYC]

Rumunski prodor na Istok

​

Piše Zoran Milošević
Izvor: Pečat | avgust 8, 2011 at 23:38

Kako se projekat „velike Rumunije“, započet još Prvog svetskog rata, danas ostvaruje u praksi pod okriljem Evropske unije

​

Godine 1858. u Parizu pod velikim pritiskom Francuske i Velike Britanije dogodio se prvi pokušaj formiranja države Rumunije, ne kao plod oslobodilačkog pokreta samih Rumuna, već kao želja ondašnjih velikih sila. Tada su Francuska i Velika Britanija pokušale da ujedine Vlašku i Moldaviju, a godinu kasnije obe kneževine su izabrala zajedničkog vladara Aleksandra Kuza, što se nije svidelo rumunskim mentorima.

Već 1866. godine vladar ujedinjenih kneževina je zbačen akcijom evropskih država, a na njegovo mesto je postavljen pruski čovek Karl I, koji je 1881. godine postao kralj Rumunije. Pod ovim vladarem Rumunija je počela da se teritorijalno širi, a takvu politiku je nastavio i njegov naslednik Ferdinand I. Teritorija današnje Moldavije nikada nije bila u sastavu Kraljevine Rumunije. I kada je ušla u sastav Ruske imperije 1812, i kasnije do 1858. godine kada je bila formirano ujedinjeno kneževstvo Vlaške i Moldavije, zvala se Besarabija.

Godine 1917. u Ruskoj imperiji izbila je revolucija. Socijaldemokrati i boljševici su podigli revoluciju i u Besarabiji i posle pobede proglasili Moldavsku Demokratsku Republiku u sastavu Rusije. Ova republika bila je priznata od Saveta narodnih komesara. Na teritoriji Moldavije došlo je do sukoba revolucionara i carskih vlasti, što je iskoristila vojska Kraljevine Rumunije i prešla reku Prut, 8. januara 1918. godine, sa željom da je osvoji. No, budući da je rumunska vojska bila slaba i nije mogla da pređe Dnjestr, 5. marta je potpisan protokol o prestanku sovjetsko-rumunskog konflikta, prema kojem se Rumunija obavezala da će u roku od dva meseca napustiti teritoriju Besarabije, uz posredništvo SAD, Velike Britanije i Francuske. U to vreme Bukurešt je bio okupiran od strane nemačke vojske, a vlada Rumunije nalazila se u Jasahu.

Godine 1918, 27. marta, pod pretnjom rumunskih topova i vojske sazvan je Parlament koji je izglasao autonomiju Besarabije u okviru Rumunije. Kada je stanovništvo čulo za ovo podignut je masovni ustanak, koji je rumunska vojska u krvi ugušila. Pod pritiskom Rumuna ponovo je sazvan Parlament koji se odrekao statusa autonomije u okviru Rumunije, 25. novembra 1918. godine. Međutim, rumunska vojska nije mogla da privoli svih 125 članova Parlamenta da dođu na glasanje, pa je to učinilo samo 36 prisutnih. Tako je doneto rešenje pogodno za Rumuniju o bezuslovnom prisajedinjenju Besarabije Rumuniji. Posle ove odluke Besarabijski Parlament je raspušten i formirana je Vojna uprava Kraljevine Rumunije, koja je vladala ovom teritorijom pune 22 godine. Tokom svih ovih godina međunarodna zajednica se bavila „Besarabijskim pitanjem“.

Ono je postalo aktuelno jer Rumunija nije mogla da dobije međunarodno priznanje kojim bi se potvrdilo da je Besarabija njena teritorija, zato što nikada nije ulazila u sastav rumunske države, a narodu nije omogućeno da se izjasni na referendumu u kojoj državi želi da živi. U tim okolnostima u Besarabiji (Moldaviji) se razvio snažan separatistički pokret koji je želeo da ovu teritoriju izvede iz sastava Rumunije.

Godine 1991, 22. avgusta Parlament Republike Moldavije proglasio je nezavisnost Moldavije. Moldavija je izašla iz sastava Sovjetskog Saveza, pri čemu je tokom raspada SSSR-a stekla ogromne vojne i ekonomske potencijale i razvijenu kulturu. Formirani državni organi ubrzano su donosili pravna i druga akta, neophodna za funkcionisanja države i međunarodno priznanje.

BITKA ZA MOLDAVIJU

​

Nova vlast, međutim, nije imala snage da obezbedi ekonomsku nezavisnost nove države kao osnovu za politički nezavisnost. Na talasu velikih ekonomskih problema i dezorijentacije stanovništva pojavile su se unionističke tendencije za ponovno ujedinjenje sa Rumunijom, što je dovelo do separatističkog pokreta i oružanog pridnjestrovskog sukoba 1992. godine. Teritorijalna celovitost Moldavije je izgubljena, a na levoj obali Dnjestra formirana je nova država koja je ograničavala status Nezavisne Moldavije.

Samoproglašena i nepriznata Pridnjestrovska Moldavska Republika slavila je u septembru 2010. godine 20 godina svog postojanja. Svetska zajednica je ostavila šansu Moldaviji da obnovi svoju teritorijalnu celovitost. Od 1991. godine rukovodstvo Moldavije nije promenilo metod političkog rada, već je administriranjem i suzbijanjem prava na slobodno izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti, praktikovanjem vlastite kulture naroda koji žive na ovoj teritoriji, samo odlagala mogućnost formiranja demokratije na ovom prostoru, a nije se ni pojavio lider kojem bi većina građana poverovala, kako sa desne, tako i sa leve obale Dnjestra.

No, u Republici Moldaviji, bez Pridnjestrovlja, privatizovani su mediji kojima gazduju stranci, formirane su dve iluzije kao rešenje svih mogućih problema. Prvo, da je potrebno strpljivo čekati ulazak u Evropsku uniju, kada će biti u jednom danu rešeni svi problemi. Međutim pošto niko nije saopštavao kada će se to desiti, formirana je druga iluzija da će problemi nestati kada se Moldavija ujedini sa Rumunijom.

I ovde se istorija ponavlja. Ako je prva Rumunija stvorena od Evrope kao protivteža interesima Turske i Rusije, bez obzira na to što je Rusija položila u borbama protiv Turske stotine hiljada ljudskih života, današnje stvaranje „velike Rumunije“ na štetu Moldavije, takođe je usmereno protiv Rusije. Zato se ovde diskredituje uloga Rusije u svim periodima njenog postojanja, a popularizuje pravo Rumunije na Besarabiju i delove današnje Ukrajine, pa i same Rusije.

Sami Moldavci su se na veoma čudnom i demokratski upitnom referendumu, 2010. godine, uz nagovor medija, odrekli svoje nezavisnosti donevši rasističku odluku da najviše političke funkcije u zemlji mogu da obavljaju samo građani Rumunije, a onda su isti ti rukovodioci doneli odluku da se državnost Moldavije likvidira. Ovakva odluka mogla je da opstane samo u uslovima neslobodnih medija, jer nisu postojali uslovi da se njena suština razobliči u javnosti, kako Moldavije, tako i Evrope. Da bi spomenuti proces demontiranja državnosti Moldavije mogao da se odvija u željenom pravcu morao je da se menja Ustav, jer se predsednik bira od strane građana, a ne Parlamenta, a predsednik može da onemogući ovaj plan stranaca u Moldaviji. Međutim, poslanici Parlamenta su doneli odluku o referendumu na kojem je dovoljna izlaznost od 17 odsto birača radi promene bilo kojeg člana Ustava, a to je i broj (17 odsto) pristalica prisajedinjenja Moldavije Rumuniji.

Tri Pridnjestrovske društvene organizacije (Savez Moldavljana, Savez Ukrajinaca i Savez ruskih opština Pridnjestrovlja) pokrenuo je projekat posvećen istraživanju i razobličenju agresivne politike Rumuna prema Moldaviji, Pridnjestrovlju i Ukrajini u XX veku. Na ovo ih je nateralo otvoreno mešanje rumunskih obaveštajnih službi u izborni proces u Moldaviji, kada su usmeravale birače da glasaju za prorumunske partije (izbori su održani 5. septembra 2010. godine).

Odmah potom, usledila je izjava predsednika Rumunije Trajana Baseskua da će za 25 godina granica Evropske unije biti na Dnjestru, a Besarabija će biti ujedinjena sa Rumunijom. Praktično, predsednik Rumunije je otvoreno izrazio teritorijalne pretenzije na teritoriju Moldavije i Odesku oblast Ukrajine. Takođe, Basesku je negodovao zbog prisustva ruske vojske u Pridnjestrovlju i Crnomorske flote u Krimu. „Ako Rusija tako druželjubivo gleda na Crnomorski region, zašta će joj tako velika flota u tako malom moru?“, pitao se rumunski predsednik, istovremeno ne objašnjavajući zašto toliko ulaže u rumunsku vojsku, posebno mornaricu i zašto pristaje da se američke protivraketne jedinice stacioniraju u njegovoj zemlji!

TRI RUMUNSKA NAPADA

​

Rumuni su prvi put pokušali da se teritorijalno prošire na Istok krajem Prvog svetskog rata, kada su narušavajući sve norme Međunarodnog prava i moralne zakone od Rusije otrgli deo njene zemlje, teritoriju Besarabije, koju su Rusi oslobodili od Turaka još početkom XIX veka, a na kojoj se tokom vremena formirala moldavska nacija, sa svojom osobenom istorijom, kulturom, jezikom i mentalitetom.

Iskoristivši u svom interesu građanski rat u Rusiji, Rumuni su okupirali mnogonacionalne zemlje između reka Prut i Dnjestra. Ova okupacija, što je posebno bilo važno, nije bila priznata od vlade Sovjetskog Saveza, SAD, Japana i drugih država. Lokalno stanovništvo je u tom periodu stradavalo od politike nasilne rumunizacije i drugih ispoljavanja velikodržavnog šovinizma rumunskih vlasti. U okupiranim krajevima da bi „disciplinovali“ narod zatvarali su fabrike, škole i biblioteke, a knjige na ruskom jeziku su spaljivane – čak i dorevolucionarna klasika. Seljacima su oduzimali zemlju koju su dobili tokom sovjetske revolucije. Besarabija je bila pretvorena u koloniju čije se stanovništvo tretiralo kao niža rasa u odnosu na Rumune.

Zabranjeno je bilo korišćenje svih jezika, sem rumunskog, a Moldavljani su posmatrani kao deo rumunske nacije, doduše prožet „slovenskom krvlju“.

Rumuni su nastavili da prodiru na Istok i tokom Drugog svetskog rata, ovaj put pod okriljem Hitlera. Tačnije, 22. juna 1941. godine rumunska vojska je zajedno sa nacističkim hordama napala Sovjetski Savez, poželevši ovaj put da u svoj sastav, pored Besarabije i Bukovine, uzme i Transnistriju (teritorije istočno od Dnjestra).

Administrativni centar novog gubernatorstva postao je Tiraspolj, a zatim je prenesen u Odesu, od rumunskih okupatora preimenovan u „Antonesku“. Na okupiranim zemljama uspostavljen je nečovečni fašistički režim. Lokalno stanovništvo je bilo izloženo potpunom uništenju (Jevreji i Cigani), odnosno delimičnom (Rusi, Ukrajinci, Bugari, Gaguzi) ili su pretvarani u robovsku radnu snagu (Moldavljani). No, Rumunski fašisti su težili da istrebe pre svega Ruse.

Bukurešt u to vreme razvija propagandu i piše udžbenike po kojima njima u istorijskom smislu pripadaju zemlje do Dnjepra, a kasnije su razvili teorije da im pripada sve do Dona i Volge, „gde su nađene stare rumunske naseobine“ koje svedoče vekovima ili milenijumima „rumunske vrednosti“ u „neprijateljskom slovenskom okruženju“.

Posle poraza fašista od Crvene armije, Rumuni su u neredu bežali sa osvojenih teritorija u granice etničke Rumunije. Pošto je dokazano postojanje rumunske varijante fašizma, odgovornog za mnogo nevine krvi, Antonesku i njegova klika su streljani kao zločinci, a kralj Mihaj, koji se pravovremeno preorijentisao, skrasio se u emigraciji napustivši bavljenje politikom.

Novi rumunski predsednik Čaušesku nije iskazivao teritorijalne pretenzije prema susedima, ali mu se u nekoliko navrata omaklo: „Do rata sam bio u Besarabiji i tamo nisam video nikakve Moldavljane“. Istovremeno, davao je naloge istoričarima i propagandistima da vaspitavaju omladinu da je rumunska teritorija sve do reke Prut.

Krajem XX veka u periodu agonije Gorbačove perestrojke i propasti Sovjetskog Saveza događa se treći napad Rumuna na Istok. Iako je Rumunija među najsiromašnijim državama Evrope, nije žalila novca za kupovinu političara, sveštenika, novinara, pisaca, istoričara, politikologa, lingvista i druge moldavske „elite“. Napad nije vojni, već ekonomski, propagandni, politički i obaveštajni. Kao gljive posle kiše u Moldaviji se javljaju nevladine organizacije, društva i fondovi koji zahtevaju prevođenje moldavskog jezika na rumunsku grafiku i priznanje da se radi o dijalektu rumunskog. Takođe iste organizacije pokušavaju da u Moldaviji život neistomišljenika Rumuna učine nesnošljivim, kako bi podstakli dobrovoljnu emigraciju „rusofila“ iz Republike.

STVARANJE „VELIKE RUMUNIJE“

​

Svoje ciljeve u Moldaviji rumunski političari su u određenom (većem) stepenu uspeli da ostvare. Faktički sav ekonomski potencijal Moldavije je stavljen pod kontrolu i ne može da postoji samostalno. Deo rusko-jezičkog i ukrajinskog stanovništva je prognan iz Republike, dok je drugi deo zaplašen i demoralisan izgubio volju da se opire.

Ogroman broj mladih Moldavljana je prošao (besplatno) ideološko školovanje u školama i univerzitetima Rumunije, dobivši snažne ideološke injekcije direktno u mozak, u duhu politike „velike Rumunije“. Rumuni uspešno potiskuju iz Moldavije i Rusku pravoslavnu crkvu (dajući sveštenicima ogromne honorare da pređu u Rumunsku pravoslavnu crkvu, ucenama i drugim nečasnim postupcima), zamenjujući je Besarabijskom mitropolijom koja je deo rumunskog državnog aparata. Ko se izjasni kao Moldavljanin u javnosti se žigoše kao „primitivac“ i ostavlja bez posla i podvrgava podsmehu.

Deo mladih Moldavljana, indoktriniranih u duhu rumunskog šovinizma, prolazi obuku u neonacističkim logorima u Rumuniji (takozvani „falangisti“). Oni se, u slučaju potrebe, od rumunskih tajnih službi angažuju za pogrome, političke mitinge i državne prevrate (to se dogodilo u Kišinevu, aprila 2009. godine). Ovi neonacisti se potom nazivaju „spasiocima demokratije“.

Koncepcija rumunske istorije je etnokratična i narušava nacionalna prava i mentalitet naroda, a istovremeno obiluje idejama stvaranja „velike Rumunije“. Na štetu drugih naroda. Ova koncepcija istorije je odbačena u nauci, ali i u Evropskoj uniji, a zašto se toleriše Rumunima, ostaje nejasno.

 

[PYC]

DŽozef Stiglic: SAD i Evropa – marširanje ka debaklu
​

Izvor: Danas utorak, 09. avgust 2011.

​

Velika recesija iz 2008. pretvorila se u severnoatlantsku recesiju, budući da su Evropa i Sjedinjene Države, a ne zemlje u usponu pogođene slabim ekonomskim rastom i visokom stopom nezaposlenosti. Evropa i Amerika marširaju, i zajedno i odvojeno, ka raspletu zvanom veliki debakl. Pucanje kreditnog mehura vodilo je ka masivnom kejnzijanskom stimulansu čime je sprečena mnogo dublja recesija, ali su napravljeni značajni budžetski deficiti. Odgovor na takvu situaciju - duboki „rezovi“ u potrošnji - podrazumeva da će se nedopustivo visoke stope nezaposlenosti nastaviti, verovatno još dugo.

Evropska unija se konačno posvetila pomoći svojim finansijski oslabljenim članicama. Nije imala drugog izbora - pretila je opasnost da će se finansijski potres iz malih država poput Grčke i Irske proširiti na velike kao što su Italija i Španija, što bi dovelo u pitanje opstanak evra. Evropski lideri su shvatili da finansijski slabe države neće biti u stanju da otplate dugove ukoliko njihova ekonomija ne doživi uspon, kao i da rast ne može biti ostvaren bez davanja pomoći. Iako su obećali da će pomoć stići, insistirali su na tome da i zemlje koje nisu pogođene krizom moraju da smanje potrošnju. Mere štednje će zaustaviti ekonomski rast Evrope, uključujući uspon finansijski najslabijih zemalja. A Grčkoj bi najviše pomogao snažan rast njenih trgovinskih partnera. Istovremeno, niska stopa rasta će smanjiti prihode od poreza, što će osujetiti napore preduzete u cilju fiskalne konsolidacije.

Diskusije vođene pre krize pokazuju da smo učinili malo da promenimo stavove ekonomskih fundamentalista. Snažan otpor Evropske centralne banke (ECB) onome što je suštinsko za sve kapitalističke privrede - restrukturiranju dugova finansijski slabih država - predstavlja dokaz da je bankarski sistem na Zapadu i dalje ranjiv. ECB je tvrdila da poreski obveznici treba da plate sav ceh za otplatu dugova Grčke, iz straha da bi uplitanje privatnog sektora predstavljalo okidač za novi potres. Ali, ukoliko je takav strah ECB istinski, i ako njene akcije nisu podstaknute samo željom da zaštiti privatne finansijske institucije, trebalo je da zahteva od banaka da imaju više kapitala.

Istovremeno, bilo je potrebno da ECB zabrani bankama pristup tržištu rizičnih kreditnih derivata, gde mogu da postanu taoci odluka agencija za kreditni rejting. Nesumnjivo, pozitivna odluka koju su evropski lideri doneli na nedavnom samitu u Briselu odnosi se na početak procesa nadzora ECB i nadležnosti američkih agencija za kreditni rejting. Stav ECB služi kao podsetnik da su centralne banke političke institucije, sa političkom agendom. Situacija nije mnogo bolja ni sa druge strane Atlantika, gde je ekstremna desnica pretila da će „zatvoriti“ američku vladu, čime je potvrdila ono što sugeriše teorija igara: kada se oni koji su iracionalno posvećeni uništenju ukoliko ne dobiju ono što žele sukobe s racionalnim pojedincima, odnose pobedu. Iz tog razloga, predsednik Sjedinjenih Država Barak Obama prećutno je pristao na usvajanje neuravnotežene strategije osmišljene da bi se smanjio dug, koja ne podrazumeva povećanje poreza - čak ni za milionere koji su doživeli veliki uspeh tokom protekle dve decenije, niti ukidanje poreskih olakšica za naftne kompanije, koje podrivaju ekonomsku efikasnost i doprinose zagađenju životne sredine.

Optimisti tvrde da će kratkoročno gledano sporazum o podizanju granice zaduživanja SAD i sprečavanju dužničke krize imati ograničen makroekonomski uticaj - javni troškovi biće smanjeni za oko 25 milijardi dolara u narednoj godini. Ali, recept koji podrazumeva smanjenje poreza na zarade (čime je stavljeno više od 100 milijardi dolara u džepove običnih Amerikanaca) nije obnovljen. Istovremeno, okončanje procesa davanja finansijskog stimulansa je samo po sebi kontradiktorno. S obzirom na nastavak trenda povećanja cena nekretnina, nedovoljan rast stope bruto domaćeg proizvoda (BDP), te visoku stopu nezaposlenosti (svaki šesti Amerikanac koji želi da dobije stalan posao i dalje nije u stanju da to učini), potreban je dodatni stimulans, a ne primena mera štednje.

Najznačajniji uzročnik povećanja deficita jesu mali prihodi od poreza, što predstavlja posledicu lošeg stanja u ekonomiji, a najbolji lek za to jeste zapošljavanje Amerikanaca. Dakle, nedavno postignuti sporazum o dugu predstavlja korak u pogrešnom pravcu.

Postoji veliki strah da će se finansijski problemi iz SAD poput zaraze proširiti na Evropu. Između ostalog, loše upravljanje finansijama u Sjedinjenim Državama poslužilo je kao okidač za probleme u Evropi, a finansijski potres u Evropi ne bi predstavljao dobru vest za SAD, naročito imajući u vidu ranjivost američkog bankarskog sistema. Ali, istinski problem može da nastane ukoliko se dogodi druga vrsta zaraze, jer se loše ideje lako šire preko granica, a pogrešni ekonomski stavovi prisutni su na obe strane Atlantika.

Autor je profesor na Univerzitetu Kolumbija i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju

 

[PYC]

PREVARE
​

Piše: Branko Dragaš
Izvor: dragas.biz

KAPITALIZAM - Neoliberalni kapitalizam je poslednja faza korporativnog kapitalizma. Neoliberalni tržišni fundamentalisti su doveli razvijena zapadna društva do bankrota. Suludim štampanjem dolara i evra kupuje se vreme produžavanja agonije. Izuzev ubacivanja papirnog novca u teško oboleli sistem, kapitalizam ne nudi nikakvu viziju izlaska iz društvene krize. Izlazak iz eksponencijalne funkcije štampanja lažnog novca je moguć na sledeća tri načina: novi svetski rat, hiperinflacija ili građanski rat u Imperiji u rastrojstvu. Čekamo rasplet. U svakom slučaju, došlo je novo doba. Vreme obilja je uveliko prošlo. Pripremajte sebe i svoju porodicu za život u novom dobu. Ko prvi shvati šta se dešava i ko počne da prvi reže sve troškove, dobiće priliku da opstane. Sve ostalo je prevara i gubljenje vremena. Prevara do prevare.

POTROŠAČKA CIVILIZACIJA - Raspada se potrošačka civilizacija koja je počivala na neprekidnom zaduživanju i trošenju nezarađenog. Vreme zaduživanja je prošlo. Od izbijanja finansijske krize u SAD 2008. došlo je do pada životnog standarda za 30 odsto. Očekuje se dalji pad standarda u razvijenim zemljama za novih 50 odsto. Toliko je naduvan balon koji mora da se izduva. Građani razvijenih zemalja su potpuno sluđeni, ne znaju šta ih je snašlo. Niko nema hrabrosti da im kaže pravu istinu i da im saopšti da sledi drugi talas krize koji će biti mnogo gori od prvog finansijskog udara. Kejnsov model svekolike potrošnje je propao. Ne može se bankrotirani sistem spasavati novom prevarom. Realna ekonomija počinje štednjom.

IMPERIJA - Imperija se nalazi u potpunom rastrojstvu. U Juti je Kongres izglasao da obračunska jedinica može da bude i zlato. To je veliki iskorak. Teksaški univerzitet je uložio jednu milijardu evra u zlato, ali nije hteo da primi nikakave lažne papire i potvrde o zlatu, nego su tražili da im isporuče samo zlatne poluge. Papir više niko neće da primi. Lažni dolari narkomanski se ubacuju u oboleli sistem. Ugrožen je bio i budžet države. Poslednjeg dana, u petak do 24 časa, budžet nije bio usvojen. To je značilo da nema isplate korisnicima budžetskih plata, što bi doveo do raspada Imperije. A onda je u subotu sve izglasano. Lobisti su imali noćne polucije i svaki je kongresmen dobio apanažu da bi glasao. Sve je na prodaju. To je čelični zakon kapitalizma. Svako gleda samo svoje lične interese. Svi znaju da sistem propada. Obama se sprema za nove prevare i skuplja milijardu dolara. Nobelovac vodi rat u Libiji i ubija decu. Prevara do prevare.

DEMOKRATIJA - Savremena demokratija je prevara. Ološ političari i pohlepni oligarsi su obesmislili demokratiju. Građani su savremeni robovi, koji su zaduženi i moraju da glasaju kako im kovači lažnog novca narede. Nema slobode, nema jednakosti i demokratija se pretvorila u kastinsko društvo gangstera na vlasti i gramzivih oligarha. Totalitarni sistem je uništio demokratiju i čoveka pretvorio u konzumenta.

REPUBLIKA - Republikanska ideja je umrla propašću demokratije. Nema više istinskih republika, sve je postalo bezdušna prevara političara i tajkuna. Izbori su farsa. Sve je unapred namešteno. Izvršena je lobotomija građana. Vladaju plutokratije koje čovečanstvo vode u ambis. Vladaju strahom i prevarom.

LJUDSKA PRAVA - Propaganda o ljudskim pravima je prevara koja služi da se pokore drugi, nepokoreni narodi. U zaštitu ljudskih prava ustaju zlikovci koji pametnim NATO bombama sa osiromašenim uranijumom ubijaju nevine civile da bi se dokopali tuđih prirodnih bogatstava i da bi ih stavili pod svoju kontrolu. Foliranti iz nevladinih organizacija su plaćenici koji izvršavaju naredbe moćnih.

SLOBODNO TRŽIŠTE - Nema slobodnog tržišta. Sve je stavljeno pod kontrolu plutokratije. Familija upravlja planetom preko svojih političara i tajkuna. Priča o slobodnom tržištu je velika prevara. To pričaju oni koji su plaćeni da šire laži kako bi se slomile nacionalne ekonomije. Svet mora biti u posedu Familije.

POLITIKA - Stari narod je govorio da je politika velika prevara i lažljiva kurva. Politika se zasniva na borbama političkih stranaka za njihove partijske interese. I interese oligarhije, koja finansira političke stranke. A oligarhija zastupa interese Familije. Tako je umrla politika. Ovo što sada gledamo u politici je gnusna prevara. U politici je sve dozvoljeno. Važno je samo da se prevari što veći broj naivnih građana. Nisu važne ideje, ideali, moral ili dobrobit zajednice. Važno je samo da se trenutno obmanu zavedeni birači, da se prevare kako bi se nastavila krađa. Ukoliko želimo da čovečanstvo opstane, onda moramo iz temelja menjati politiku. Nova politika treba da donese novi moral i nove ljude.

POLITIČARI - Političari su ološ i prevaranti. To je suština njihove profesije. Oni su lažovi, secikese, jajare, psihopate i protuve. Njih ne zanima da zastupaju interese zajednice ili građana koji su ih izabrali. Oni su u politici da bi lečili svoju bolesnu sujetu. Političari su ludaci koji se leče dok vladaju. Psihopate na vlasti su doveli planetu do stresa. Ukoliko želimo da ozdravimo, moramo da se izborimo za moral u politici. Ukoliko želimo poštenu politiku, moramo da dobijemo novu politiku. Nova politika će biti u interesu čitave zajednice. Nova politika traži novi tip političara. Političara koji neće da krade i da vara. Političara koji će biti sluga javnog interesa. Političara koji će biti pošten, vredan i skroman.

MEDIJI - Nema slobodnih medija. Tačnije, gotovo da ih nema. Oni koji su slobodni marginalizovani su. Ne mogu da prežive. Medijima gospodare političari i tajkuni. Kako su oni ološ, onda mediji šire prostakluk i perverziju. Osnovni cilj političara i tajkuna je da građane naprave idiotima. To rade preko medija. I zato su mediji debilni. Pored stotine televizijskih kanala, normalan čovek nema šta da gleda. Mediji su glavno oružje za masovno istrebljenje zdrave pameti. Treba ih konzumirati vrlo retko. Ugasite, televizore!

INTELEKTUALCI - Većina intelektualaca su u službi plutokratije. Većina intelektualaca su prodane duše. Njihova uloga je da totalitarnom režimu daju privid da je demokratski. Oni šminkaju mrtvaca. I to šminkanje dobro naplaćuju. Intelektualci su izdali um i dušu. To su duhovne prostitutke. I lažljivi prevaranti.

CRKVA - Crkva se udaljila od istinske vere u Boga. Sveštenici su postali dileri i brokeri na duhovnom tržištu. Njihova posrednička uloga im donosi velike materijalne koristi. Propovedaju veru iz audija i novih džipova. Okovali su se zlatom i postali veliki graditelji. Većina sveštenika ne služi Boga, nego svojim ličnim interesima. Fariseji i sadukeji su proterali Hrista iz hrama Božijeg. Trgovci, špekulanti i prevaranti su se uselili u hram Božiji. Vreme je za Hristov povratak. Vreme je da se bičom Božijim isteraju prevaranti iz Crkve. Sveštenici moraju da se vrate Hristu. Odbacite sva materijalna dobra i propovedajte jevanđelje.

ŠKOLA - Škola više nije obrazovna institucija. Škola je dnevni boravak za odrastanje dece. Škola je bebisiterka koja pazi na decu dok im roditelji robuju na poslu. Škola ne podučava mladež, nego brani nakardni sistem vrednosti. Zato deca beže iz škole. Neće da uče kako da se uklope u prevaru. Bune se protiv prevaranata. Mladost im ne dozvoljava da prevremeno ostare. Škola ne uči decu da misle, nego kako da se prilagode i snađu. Škola je postala trening i veština. Uspevaju samo oni koji su uporni u vežbanju.

EVROPSKA UNIJA - EU je zahvatio jugoslovenski sindrom. Ideja o udruživanju evropskih naroda i stvaranju velikog, zajedničkog tržišta ne može da se ostvari j.er nisu dobro rešeni međusobni odnosi unutar EU. Temelji nisu dobro postavljeni. Ideja je bila dobra, ali je realizacija propala. Glavni krivac za propast je vavilonska briselska administracija. Ona je nesposobna, korumpirana i prevarantska. EU se raspada. Ne može da opstane zajednica u kojoj, recimo, Grčka ne radi i pravi gubitke, a nemački poreski obveznici treba da pokriju te gubitke. Ta ekonomska politika vodi u bankrotstvo. Ta politika se ne razlikuje od sovjetske politike sovhoza i kolhoza. Mlađim čitaocima preporučujem da pročitaju "Uzoranu ledenu" Mihaila Šolohova. Ekonomska zajednica koja se ne bazira na realnim interesima njenih članica i čistim računima neće ostati. Jugoslavija i Sovjetski Savez su dokaz za to. Sada je na redu da se raspadne lažna EU.

EVROPSKE INTEGRACIJE - Mantra za političku prevaru naroda koji nije član propale EU. Propaganda o raju koji nas čeka kada uđemo u EU služi da bi naši političari nastavili da pljačkaju sopstvenu državu i građane. Kandidatura za EU i čitava ta farsa koja se igra pred gladnim i opljačkanim građanima, treba da posluži samo tome da građani ne izađu na ulicu i ne sruše odnarođeni režim. Srbija je evropska država i mi smo evropski narod. Nama nije najvažnije da siromašni i bedni uđemo u EU. Nama je važno da budemo bogata i organizovana država koja sarađuje sa čitavim svetom, gde možemo da ostvarimo svoje nacionalne i državne interese. Stvaranje evroazijske unije sa sedištem u Moskvi i čvršče povezivanje zemalja BRIKS menja našu geostratešku politiku. Za Srbiju je najbolje da bude nezavisna i da radi sa svima.

STANDARDIZACIJA - Briselska birokratija je nametnula prevaru nazvanu standardizacija. Nije problem u tome da se za potrebe tržišta standardizuje roba koja se uvozi, to je normalno i svako tržište tako treba urediti, ali je problem nastao kada su briselske birokrate počele da određuju pod kojim stepenom povijenosti će se uvoziti krastavac na njihovo tržište, kolika kalibracija paradajza je dozvoljena, i niz drugih stupidnih ograničenja koja su pokazali totalitarizam tog sistema. Na slobodnom tržištu suvereni potrošač određuje šta će kupovati. Da li će kupiti veliki ili mali krastavac, to je njegova odluka i tu nikakav birokrata ne sme da se meša. Ali kako živimo u totalitarnom svetu, kako nema slobodnog tržišta, kako su građani pretvoreni u potrošačke konzumente, onda se njima nameću standardi koje određuju staljinističke birokrate u Briselu. Kada bi rekli da je to fašističko ponašanje, mislim da ne bismo pogrešili. Tako se počinje.

FED - Privatna centralna banka Imperije je za poslednje tri godine ubacila u sistem 20.000 milijardi dolara. Prikazali su američkim građanima da je ubačeno samo 797 milijardi. Za finansijsku podršku bankrotiranim i pohlepnim bankarima odštampano je dovoljno novca da gramzivi bankari mogu da uzmu za sebe i bonuse. Banke su bankrotirale, poreski obveznici su pokrili sve gubitke i bankari-gangsteri, bangsteri, uzeli su sve provizije. Gubici se socijalizuju, a dobitke dele bankari. Državni socijalizam je pobedio u Imperiji. Sada FED plasira preko trejdera na finansijskom tržištu bezvredan novac, iz te ogromne oštampane mase bezvrednog novca, pretpostavljam da je 2.000 milijardi evra namenjeno za potkupljivanje ostatka čovečanstva. Odobravaju se nepovratna sredstva za projekte i tako se pere savest nečista od prevare.

VOL STRIT - Ništa se nije promenilo. Nikakav zaključak nije izvučen iz finansijskog brodoloma. Bankari prevaranti i njihovi brokeri i dileri i dalje pale vatrene plamenove na finansijskim tržištima. Namerno se nabija rast indeksnih poena. Prikazuje se izlazak iz recesije, dok milioni ljudi ostaju bez posla i gladuju. Ne trgujte na berzama. Ne kupujte falsifikovane papire bez vrednosti. Kupujte zlato i srebro. Kupujte plodnu zemlju, šume i vodu. Vol Strit je kazino u Las Vegasu. Nemojte da se kockate, naučite da radite i štedite.

IDEOLOGIJA - Sve ideologije su prevarantske. Svako ko propoveda mora da živi u skladu sa onim što govori. To je početak našeg ozdravljenja. Ideologije su punjenje praznih glava podanika. Nije bitno da li se to radi u ime radničke klase, nacije ili evropskih integracija, sve se te ideologije baziraju na prevari. Zato, prosuđujte pametno. Ne verujte praznim pričama, verujte samo delima.

 

[PYC]

Fašizam u mađarskim letnjim kampovima

​

Piše Vlastimir Vujić
Izvor: Pečat avgust 11, 2011 at 23:02

Na letnjim kampovima Mađara u regionu direktno se promovišu fašistička i nacistička ideologija

U organizaciji Fidesovog manjinskog sekretarijata, engleskih Mladih socijalno-liberalnih demokrata, rumunske Proevropske lige, Građanskog saveza i Saveza mađarskih omladinskih organizacija (MISS), prvi Letnji Slobodni univerzitet Mađara izvan granica matice održan je od 21. do 29. jula 1990. godine u Balvanjošu (Rumunija). Kamp se 1997. godine preselio u Taušnadfirdo, takođe u Rumuniji (od tada ga nazivaju „Tušvanjoš“), a tokom godina političari, stručnjaci i predstavnici civilnih organizacija držali su predavanja o privatizaciji, javnoj bezbednosti, pravosuđu, odnosu države i crkve, rumunsko-mađarskim privrednim i kulturnim vezama, funkcionisanju manjinskih samouprava, geopolitičkim izgledima država Karpatskog basena…

​

Vremenom, međutim, bilo je sve manje Rumuna, a sve više Mađara. Od pre tri godine Rumuni su definitivno odustali od „univerzitetskog prisustva“ u Tušnadfirdu. A ovogodišnje julske teme, izjave i poruke koje su Viktor Orban, Laslo Tekeš i svi politički predstavnici Mađara u regionu (među kojima je bio i predsednik SVM u Srbiji Ištvan Pastor) uputili iz Tušvanjoša, revoltirale su rumunsku opoziciju koja je odmah zatražila vanrednu sednicu Parlamenta i usvajanje deklaracije u kojoj se osuđuju izjave mađarskih zvaničnika, jer je to pitanje „nacionalnog dostojanstva“! Žestoko je reagovao i predsednik države Trajan Basesku.

ČIJI JE ERDELJ?

​

Ali, vratimo se na – uvertiru. Četiri meseca ranije. Na ovogodišnje martovsko obeležavanje nacionalnog mađarskog praznika kada je premijer Viktor Orban poručio „neka Erdelj bude kao što je bio, i mađarska nacija – kakva je bila. Erdelj su nam uzele sile i države koje su imale dobro definisan cilj da teritorijalno rastoče istorijsku mađarsku naciju i nacrtaju veštačke granice kako bi i dalje bili dirigenti. Tome je početak kraja.“

I predsednik mađarskog Parlamenta Laslo Kever (Fides) nedugo posle Orbana izjavio je da Budimpešta bezrezervno podržava želju za autonomijom Mađara u županijama u Rumuniji, u kojima su Mađari većina. On je na obeležavanju Dana svih Mađara, u rumunskom gradu Trgu Murešu, poručio da „ne samo što ljudi traže autonomiju, već je to i Božja volja“! Iako je šef rumunske diplomatije Teodor Bakonesku tražio od mađarskog ambasadora u Bukureštu Oskara Fuješa da se Budimpešta ogradi od tih delova govora Orbana i Kevera – odgovor nikada nije stigao. Pokušaju usvajanja deklaracije o zaštiti rumunskog „nacionalnog suvereniteta“ povodom ovih politički provokacija usprotivila se mađarska zajednica u Rumuniji (čiji je UDMR u vladajućoj koaliciji!), ocenivši da zvaničnici iz Mađarske nisu ništa uvredljivo govorili, niti uradili.

Nova ucena Mađara stigla je u maju. Potpredsednik rumunske vlade Marko Bela imperativno je uslovio da u Prosvetnom zakonu ostane Odredba da se istorija i geografija predaju na jezicima manjina (dakle, mađarskom i ostalima). U suprotnom, kako je naveo Bela (koji je inače iz redova Demokratske unije Mađara), vladajuća koalicija može da „odleti u vazduh“, a zna se da vlada Emila Boka u Parlamentu zavisi od glasova UDMR-a, glasova poslanika nacionalnih manjina (uključujući i poslanika srpske zajednice u Rumuniji) i glasova poslanika i senatora iz opozicionih partija koji su prešli na stranu vlasti. Zakon o prosveti (posle Beline „pretnje“) delimično je modifikovan. Taman toliko da Mađari „drage volje“ ne napuste vladajuću koaliciju. Pitanje je, međutim, kažu analitičari, da li bi to oni uopšte i uradili. Jer, osim potpredsednika, u vladi imaju tri ministra i veći broj državnih sekretara i savetnika, kao i značajan broj rukovodećih položaja u državnim institucijama i državnim kompanijama na centralnom i lokalnom nivou.

REVANŠIZAM MAĐARIMA

​

Na ovogodišnjem julskom 22. Letnjem Slobodnom univerzitetu u Tušnadfirdu ucene Mađara su nastavljene. UDMR je odbio da prihvati novu mapu teritorijalno-administrativne organizacije u Rumuniji (gde bi u jednoj velikoj centralno-transilvanskoj regiji bile sve mađarske županije Sekeljfelda), a predsednik Basesku zbog takve odluke rumunskih Mađara morao je da odloži donošenje novog Zakona o kulturnoj autonomiji nacionalnih manjina u toj zemlji! Orbanu je putem rumunskih medija poručio (pošto ga, za razliku od prethodna dva kada je bio lično prisutan, ovoga puta nije pozvao u Tušvanjoš) da nikada neće doći vreme u kojem će mađarski premijer moći „da se pita“ za bilo koji slučaj koji dotiče Mađare u Transilvaniji. Zato neka ih pogrešno ne podržava i ne prelazi „crvenu liniju“ kojom narušava teritorijalni suverenitet Rumunije. Drugom glasnogovorniku obnavljanja „velike Mađarske“, potpredsedniku EP Laslu Tekešu, lideru Nacionalnog saveta Mađara u Transilvaniji (kome je Sud u Bukureštu nedavno odbacio zahtev za registraciju nacionalne stranke, mađarske Narodne partije), poručio je da kompenzacija za izgubljene teritorije Mađara nikad nije bila, niti će biti – pravo za bilo kakvu vrstu posebne etničke autonomije njihovoj nacionalnoj manjini u bilo kojoj zemlji.

„Rumunija ima 22 miliona stanovnika, od čega je samo milion i po Mađara. Ne može se interes više od dvadeset puta brojnije većine, Rumuna, kojima je to matična zemlja – žrtvovati ni zbog jedne nacionalne manjine koja u njoj živi. Pa ni Mađarske“, rekao je predsednik Trajan Basesku, ovih dana u centru pažnje rumunske štampe zbog izjave da je bivši kralj Mihaj Prvi (koji sada živi u Bukureštu) izdao nacionalne interese Rumunije kada je 1947. godine abdicirao pod pritiskom Crvene armije. Istovremeno, kao što je „Pečat“ pisao u prošlom broju („Rumunski prodor na Istok“), Basesku je branio naredbu maršala Jona Antoneskua da se rumunska vojska pridruži napadu Hitlera na SSSR kako bi oslobodila Basarabiju (današnja Republika Moldavija) koju su Sovjeti otcepili od Rumunije, 1939. godine, na bazi pakta Molotov-Ribentrop!

Iako je gledanje predsednika Baseskua na događaje iz Drugog svetskog rata krajnje uvredljivo za Rusiju (SSSR) koja je u toku rata imala 27 miliona žrtava, analitičari tvrde da izjava rumunskog čelnika može da se čita u kontekstu – revanšizma Mađarima! Posledica, dakle, sve agresivnije podrške Orbanovog Kabineta propagiranju fašizma i nacionalizma idejom ponovnog ustrojstva „velike Mađarske“.
_________________

Pogrešna „multikulturalnost“ drugih

​

I trodnevno okupljanje mladih Mađara ultradesničara (od 8. do 10. jula) na Šestom „EMI taboru“ u Kanjiži (kada su nesmetano vijorila mađarska znamenja iz najcrnjih istorijskih perioda te države) krajnja je politička zloupotreba letnjih kampova. Nedopustivo je da vlast Borisa Tadića i celokupni državni aparat dozvoljavaju da se u Srbiji pod izgovorom pogrešno shvaćenog srpskog multikulturalizma(!?) – legalno održavaju skupovi koji propagiraju fašizam i nacionalizam.

U programu ovogodišnjeg „EMI tabora“, između ostalog, održana je i tribina „Da li će biti pomilovanja, hoće li pobediti pravda“, povodom zatvorske kazne od ukupno 61 godine izrečene mađarskim mladićima iz Temerina koji su na zverski način ubili mladog Srbina.

Na kanjiškom skupu bilo je reči i o „južnoslovenskim ratnim sukobima“ od pre dve decenije. Jedna od tema kojom su se bavili učesnici kampa glasila je „Mađari u svetlu beogradskih ravnica ili naša zlatna era u Južnim krajevima“(!), a „Vojska staje na svet“ bio je naslov predavanja o vojno-istorijskoj i diplomatskoj pozadini ponovnog priključenja 1941. godine „Južnih krajeva“ Mađarskoj. Naziv – Vojvodina, gotovo niko od aktera nije ni pomenuo! Čula se samo reč „Delvidek“ (koja na mađarskom označava tzv. „Južni kraj“ iz vremena pre Trijanonskog sporazuma).

Iako je organizator ovog, kako ga je lokalna samouprava Kanjiže nazvala „festivala“, mesni Savez „Rakoci“, javna tajna je da je manifestacija imala „institucionalnu podršku“ Nacionalnog saveta Mađara u Srbiji, a finansijsku mađarske vlade i ekstremno desnog pokreta Ujedinjene mađarske omladine u Južnom kraju „Jobik“!

 

[PYC]

Ukrajina, EU i anglosaksonci
​

Piše Zoran Milošević
Izvor: Pečat| avgust 11, 2011 at 23:44

Stvaranje hronične nestabilnosti na ruskim granicama korišćenjem ekstremističkih organizacija i nevladinog sektora bio je i ostao prioritet britanske diplomatije i obaveštajnih službi, pa su danas i ukrajinski ekstremisti uvučeni u aktivni mehanizam realizacije mnogih anglosaksonskih projekata u Centralnoj i Istočnoj Evropi

​

Ideja pristupanja Evropskoj uniji postala je dominantna u spoljnoj politici Ukrajine, odmah po sticanju nezavisnosti. No, kada je 13. januara 2005. godine Evropski parlament sa 467 glasova „za“ i 19 „protiv“ usvojio prijavu Ukrajine za stupanje Uniji, euforiji nije bilo kraja. Istine radi, Evroparlament je naglasio da je potreban duži period do stupanja ove zemlje u Uniju, ali na to tada niko nije obraćao pažnju. Narodu je bio potreban politički mit i on ga je dobio.

OD TRAGIČNOG DO TRAGIKOMIČNOG

​

Evrooptimisti u Ukrajini se obično pozivaju na uspešni pristup Poljske EU. Iznad svega, ukrajinske političare oduševljava suma novčane pomoći, koju je Varšava primila od Brisela. Istina, oni zaboravljaju da kažu da je tom prilikom faktički selo bankrotiralo, kao i cela oblast poljoprivede, da je veoma visok stepen nezaposlenosti, da stanovništvo masovno odlazi „trbuhom za kruhom“ u druge delove Unije i sveta, da se Poljska tretira kao drugostepena država po važnosti u EU i mnogo, mnogo toga…

Zagovornici „evrointegracija po svaku cenu“ propuštaju da analiziraju i izvuku adekvatne pouke iz veoma sumornog i tragikomičnog puta u Evropsku uniju „bratskih sovjetskih republika Pribaltika“. Kijev je, dakle, rešio da traži svoju sudbinu u Evropi, odbacujući integracije na postsovjetskom prostoru.

U Ukrajini su birači mislili da će glasanjem protiv Viktora Juščenka, tj. njegovim odlaskom sa vlasti – sve biti rešeno! No, „proruski“ kandidat Viktor Janukovič ne samo da je javno manifestovao privrženost „evrointegracijama po svaku cenu“, već i radi sve da dođe do što bržeg potpisivanja „Saglasnosti o asocijaciji između Ukrajine i Evropske unije“.

Još u novembru 2010. godine u okviru samita Ukrajina-EU bio je predstavljen Plan rada za uvođenje bezviznog režima za kratkoročne boravke građana Ukrajine u državama Evropske unije. Plan je predviđao uvođenje pasoša sa biometrijskim čipom, pojačanu borbu sa nelegalnom migracijom i usavršavanje upravljanja granicom, jačanje saradnje u sferi borbe sa organizovanim kriminalom, nezakonitom trgovinom narkoticima i ljudima.

Ipak, najvažnija tačka oslonca Ukrajine je stvaranje Zone slobodne trgovine između Ukrajine i Evropske unije. Kijev je očekivao da to bude potpisano u jesen 2011. godine, ali, kako sada stvari stoje, teško da će ovaj dogovor o trgovini uopšte biti potpisan u 2011. godini, jer su zainteresovane strane saopštile da do potpisivanja Ugovora o Zoni slobodne trgovine neće doći u septembru 2011. godine. Strane su uspele, za sada, da se tokom 17 sednica samo usaglase oko čega se ne slažu, a poslednja je održana u Kijevu krajem juna ove godine. Smešne su i teme oko kojih se vode „teški pregovori“: pitanja uvoza u Ukrajinu polovnih automobila iz država EU, polovne odeće (sekend-hend), izvoznih taksi i jeftinih energenata za evropske investitore.

Naravno, EU ne bi to bila da u „paketu“ sa Sporazumom o slobodnoj trgovini nema i političkog aneksa, a to je, razume se, spoljnopolitička orijentacija Kijeva. Brisel od Kijeva traži da se u Sporazum o slobodnoj trgovini unese obavezujući član da se Ukrajina nikada neće priključiti Carinskom savezu Evroazije (Rusija, Belorusija, Kazahstan). Međutim, EU ne nudi nikakvu kompenzaciju ili odštetu Ukrajini ako se odrekne Carinskog saveza. Nudi se samo „magla“ nagoveštena u stavu da „Ukrajina mora podneti žrtve“ u procesu „prisajedinjenja pozitivnim evropskim tradicijama“. Proces „prisajedinjenja pozitivnim evropskim tradicijama“ za Tursku važi već 48 godina, iako je član NATO-a i verni saveznik SAD.

Brisel javno savetuje Kijevu da se „odrekne brzog novca“ (u korist sniženja cena gasa za strane investitore, otvaranja svog tržišta za robu iz EU i, naravno, da omogući bankama iz EU da privredi i građanima daje „povoljne kredite“), a sve zbog „predivne ideje evrointegracija“.

RAVNOPRAVNOST ILI OBMANA?

​

Ukrajinska javnost, međutim, sve češće, ovim povodom, postavlja racionalno i razumno pitanje: o čemu je reč – o ravnopravnosti ili obmani? Ukrajinski političari su toliko isprovocirani ponašanjem Brisela, te im se povremeno omakne i javno izlivanje žuči. Tako je premijer Ukrajine Nikolaj Azarov, s jedne strane, obavezan da ispunjava naloge predsednika Janukoviča u vezi sa evrointegracijama, a sa druge da bude realni političar što se bori za dobrobit naroda koji predstavlja. Iako javnost sluti da su mnoga teška politička i ekonomska pitanja uneta u pregovore o Sporazumu o slobodnoj trgovini, vlada to krije „kao zmija noge“, pa informacije o pregovorima nemaju ni poslanici Državnog parlamenta.

Kijev se posebno nadao da će dobiti bolje uslove za pridruživanje Uniji, kada, 1. jula 2011. godine, Poljska započne šestomesečno predsedavanje, ali nade su se brzo izjalovile. Poziciji Varšave suprotstavlja se „Stara Evropa“, pre svega Nemačka i Francuska, koje ne žele da se spominje bilo kakav rok prijema Ukrajine u EU. Pored ove prepreke za Kijev, javlja se druga, a to su interesi same Poljske koja za „vreme svojih pet minuta“ želi da uveća subvencije iz opštih fondova za sebe. Hladan tuš za ukrajinske političare.

Dok Ukrajina mazohistički trpi snažne i nepredvidljive udarce na svom „evropskom putu“ od strane Brisela, dotle joj se zatvaraju i dosadašnje mogućnosti u državama Carinskog saveza. Države Carinskog saveza odbile su ukrajinsku ponudu da se radi po principu 3 plus 1 i uvele niz ograničenja za ukrajinsku robu, a sredinom jula 2011. godine uvedeno je ograničenje na izvoz ukrajinskih mesnih proizvoda (ovim poslom se bavi 28 preduzeća), a sve je urađeno na zahtev veterinarskih službi Belorusije, Kazahstana i Rusije. Ovo je, naravno, umerena mera jer je privremena – dakle daje se šansa ukrajinskim političarima da „još razmisle“, jer šteta će biti oko 600 miliona dolara, što će imati posledice po makroekonomsku stabilnost zemlje.

U slučaju izbijanja „trgovačkog rata“ između Ukrajine i država Carinskog saveza, Kijev nema jakih argumenata, dok Belorusija, Kazahstan i Rusija imaju. To je „ograničenje pristupa tržištima ovih država ukrajinske armature“, što za ukrajinsku privredu može da bude katastrofa. Tako evrointegracije Kijev koštaju sve skuplje, a nisu izvesne.

HITLER – „EKOLOG NAŠEG VREMENA“

​

U međuvremenu u Ukrajini cveta ekstremizam svake vrste, a ponajviše fašizam. Za Ukrajinca i eksperta za međunarodnu politiku Vladislava Guleviča, odgovor na „zagonetku“ pojave ekstremizma treba tražiti u kabinetima Londona i Otave. Institut odbrane i spoljnih poslova Kanade predlaže stavljanje akcenta na rad nevladinog sektora koji je sposoban da sprovodi politiku NATO-a, ne samo u Aziji ili Africi, već i u Evropi. Otava ukazuje na greške NATO-a u Avganistanu i Kosmetu, te na Ukrajinu kao dobar primer. Ova kanadska koncepcija ima podršku Londona, što zadivljuje i Vašington. Jer rad nevladinog sektora na ruskim granicama je više nego dobar. Britanci drže niti nacionalističkih (fašističkih) i drugih ekstremističkih grupacija u Ukrajini, kao i „umerene“ prozapadne nevladine organizacije i ne nameravaju da svoje mesto prepuste Kanađanima. Takođe, interesantno je da Britanci u EU finansiraju i evroskeptike, jer u Briselu vide konkurenciju i pretnju svojim interesima i zoni uticaja, i da to onemoguće spremni su da iskoriste stare konflikte i stvore nove.

Velika Britanija (to u njeno ime radi Grehem Votson, britanski liberal i član Evroparlamenta, predsednik Alijanse demokrata i liberala, danas ključna figura u sastavljanju nacionalističkog mozaika u Evropi u interesima Londona i u saglasnosti sa Vladom Dejvida Kamerona), stoji, dakle, iza projekta „velike Rumunije“ kojoj treba da se pripoje delovi Ukrajine (Bukovina i Odeska oblast). Takođe, London stoji iza „velike Mađarske“ koja treba da otkine delove teritorija Srbije, Slovačke, Rumunije i Ukrajine (na teritoriji ove države živi 156.000 Mađara). Za Ukrajince je posebno interesantno da predsednik fašističke partije „Sloboda“ Oleg Tjagnibok, koji svoje sledbenike usmerava da mrze Ruse, ima dobre odnose sa zagovornicima „velike Rumunije“ i „velike Mađarske“, tačnije navodi ih kao svoje saveznike.

Koliko ovi šovinistički pokreti i nevladin sektor zastranjuju pokazuje događaj iz Ukrajine, gde je tzv. „ekološko društvo ‘ENOT’“ iniciralo podizanje spomenika Hitleru kao „istaknutom ekologu našeg vremena“, budući da „firer nije pio, nije pušio i pretvorio je Nemačku u obrazac ekološke države“.

Stvaranje hronične nestabilnosti na ruskim granicama korišćenjem ekstremističkih organizacija, političkih partija, nevladinog sektora i pojedinaca bio je i ostao prioritet britanske diplomatije i obaveštajnih službi. No, sada je Britanija dobila i podršku – pridružuju joj se Kanada i SAD. To znači da su ukrajinski ekstremisti uvučeni u mehanizam realizacije anglosaksonskih projekata u Centralnoj i Istočnoj Evropi, te da porast aktivnosti ovih ekstremista tek treba očekivati.