Geopolitika Geostrategija Analize Trendovi

[PYC]

RUSIJA-SAD Dogovor o PRO ili „iskanderi“ na granicama

RUSIJA-SAD Dogovor o PRO ili „iskanderi“ na granicama



​

Izvor: Pečat| septembar 22, 2011 at 23:15

---

Piše Bogdan Đurović


Moskva traži da se do juna sledeće godine pronađe kompromisno rešenje za američku antiraketnu odbranu u Evropi ili će početi sa razmeštanjem taktičkih raketnih sistema na zapadu zemlje

​

Ratna mašinerija SAD-a i NATO-a približava se ubrzano ruskoj teritoriji. Posle najnovijih američkih poteza tokom septembra – potpisivanja međudržavnog ugovora Vašingtona i Bukurešta o razmeštanju protivraketne odbrane (PRO) na rumunskoj teritoriji i pristanka Ankare da ustupi svoju zemlju za isti cilj – postavlja se pitanje šta je sledeće? Koji je naredni korak u američkoj strategiji opkoljavanja Rusije vojnim bazama? Ima li Moskva odgovor na to?

LANAC ZATEGNUT DO KRAJA

​

Prošle nedelje, 13. septembra, prilikom posete predsednika Trajana Baseskua Vašingtonu, SAD i Rumunija potpisali su ugovor o razmeštanju američkog PRO u ovoj balkanskoj, nama susednoj zemlji. U ugovoru je naznačeno da će do 2015. godine u nekadašnjoj rumunskoj avio-bazi Deveselu biti postavljeni elementi američkog kopnenog PRO. Oni uključuju radarsku stanicu sistema „edžis“ („Aegis“), centar operativnog upravljanja i mobilne lansere raketa „SM-3“ („Standard Missile-3“), koji će biti locirani na 500 kilometara od Sevastopolja, glavne baze ruske ratne Crnomorske flote. A „SM-3“ rakete imaju domet od tačno – 500 kilometara.

Iako su Amerikanci, kao i sam Basesku, ranije u više navrata uveravali da njihov PRO nije pretnja Rusiji, sve čvršćem lancu koji se Moskvi obmotava oko vrata, odnedavno je dodata još jedna karika. Vašington i Ankara saopštili su početkom meseca da će se na turskoj teritoriji pojaviti antiraketni radar ranog upozoravanja, kao deo američkog sistema „EvroPRO“. „Vodili smo pregovore u vezi sa pitanjem stepena učešća Turske u ovom sistemu, koji su najzad stupili u završnu fazu“, rekao je portparol turske diplomatije Seldžuk Unal. Moćni radar biće stacioniran u jugoistočnom delu Turske i skeniraće teritoriju u radijusu od nekoliko hiljada kilometara! Ali, i Turska se kune da novi objekat neće biti usmeren protiv Rusije. To je samo, tvrdi Unal, turski „doprinos razvoju novog bezbednosnog sistema NATO-a“…

Prema američkim planovima, u Turskoj će najpre biti razmešten mobilni radar za rano upozoravanje od raketnih pretnji „AN/TPY-2“. U sledećoj fazi, do 2015, stići će i usavršeni „SM-3“ projektili, sa poboljšanim karakteristikama (ove trostepene rakete kompanije „Boing“ sada imaju domet od 500 kilometara, pri brzinama od 2,7 kilometara u sekundi, odnosno 9.600 na čas, i visini leta od 250 kilometara). Očekuje se da će instalacije PRO u Poljskoj, Rumuniji i Turskoj biti usavršene do nivoa kada će moći da obaraju rakete srednjeg i dugog dometa. I to će biti trenutak kada će se američki lanac zategnuti do kraja. Jer, sadašnja modifikacija „SM-3“ raketa ne predstavlja još uvek veliku pretnju za ruski strateški arsenal, ali druga i, očekivano, treća generacija raketa presretača će to svakako biti.

Rusi, naravno, protestuju protiv američkih planova i predlažu alternativne varijante, koje isključuju mogućnost da PRO bude upotrebljen protiv njih. U Moskvi ispravno zaključuju da se američki PRO razvija velikom brzinom, bez uzimanja u obzir da slabašni iranski i severnokorejski nuklearni programi ni u kojem slučaju ne opravdavaju stvaranje globalnog sistema antibalističke odbrane. Rusija traži dijalog po ovom pitanju, ali svaki put nailazi na sve tvrđe odbijanje. I sve gušću i razgranatiju mrežu radara, antiraketa i baza na svim svojim granicama.

STRATEGIJA ANAKONDE
​

Još ranije, Vašington i Varšava zaključili su Sporazum o postavljanju moćnog PVO sistema „patriot“ („Patriot PAC-3“), koji takođe služi i za presretanje balističkih raketa. I već sama činjenica da će baterije „patriota“ biti instalirane u mestu Morong, na samo 60 kilometara od Kalinjingrada u kojem je bazirana ruska ratna Baltička flota – dovoljno govori. A osim PRO sistema (takođe će biti postavljene „SM-3“ rakete), Morong će biti baza i američkim teškim lovcima bombarderima „F-16“, kao i transportnim avionima „Herkules“. Sve to opsluživaće 500 američkih vojnika. I opet, obrazloženje je isto: ništa nije usmereno protiv Rusije.

No, ni to nije sve. Manje je poznato da američki PRO ima još jednu važnu kariku na samom severu Evrope. U Norveškoj, u mestu Varde, tik uz rusku granicu, još ranije postavljen je američki radar. Zvanično, služi za „nadgledanje kosmičkog otpada“, ali Rusi znaju da je to deo sistema PRO, instaliran pre nego što je 2002. godine Džordž Buš jednostrano istupio iz „ABM“ sporazuma iz 1972, kojim su antiraketne aktivnosti bile strogo zabranjene. Moskva već dugo pregovara i sa Vašingtonom i sa Oslom u vezi sa pitanjem ovog radara – ali bez uspeha.

I tako se sada potpuno jasno vidi koje zemlje čine prvu borbenu liniju NATO-a protiv Rusije. U tom lancu PRO biće Norveška, Poljska, Rumunija i Turska, a očekuju se još i Češka i Bugarska. Ko još, ostaće za sada tajna, ali je izvesno da će front jačati u meri u kojoj Rusija bude gradila savršenije i pametnije raketne sisteme koji izmiču PRO lovcima. Konstantin Sivkov, zamenik predsednika Akademije geopolitičkih problema, na čijem je čelu čuveni general Leonid Ivašov, objašnjava da SAD i NATO nastavljaju opkoljavanje Rusije sprovođenjem „strategije anakonda“. „Amerikanci ne kriju da im je naša zemlja i dalje glavni strateški protivnik. Njihov je zadatak da neutrališu naše atomsko oružje i da nas potisnu iz glavnih regiona svetskog okeana. U ovom slučaju, čak i iz Crnomorskog basena“, tvrdi Sivkov.

Američki PRO razvijaće se u tri faze. Posle 2012. godine preći će se na drugu etapu i do 2015. godine u Rumuniji, Turskoj i Poljskoj pojaviće se usavršene „SM-3“ rakete, dometa preko 500 kilometara. A u završnoj fazi, do 2020, biće isporučene rakete treće generacije, mnogo brže i sposobne za presretanje projektila srednjeg i dugog dometa, kao i interkontinentalnih raketa. Ruski eksperti već procenjuju da bi u tom slučaju oni morali da postave najmanje 200 raketnih sistema „iskander“ duž čitave zapadne granice, uključujući Belorusiju i, možda, Pridnjestrovlje. Tako bi ovi sistemi, poznati i kao „ubice PRO“, u slučaju zaoštravanja situacije svojim hiperzvučnim i preciznim raketama, gotovo nevidljivim za radare („stelt“ tehnologija), dejstvovali po čitavom frontu američke antiraketne odbrane.

​

„Iskanderi“ za sada imaju domet od 500 kilometara, ali mogu nositi taktičke nuklearne glave i biti opremljeni „R-500“ krilatim raketama sa dometom od 2.000 kilometara. Najveći deo trajektorije leta rakete odvija se na visini od 50 kilometara, što „patrioti“ ne mogu ni upola da dosegnu, a navođenje „iskandera“ odvija se preko ruskog nezavisnog satelitskog sistema „GLONASS“, u čiji razvoj poslednjih godina Moskva ulaže ogromna sredstva. Američke „SM-3“ rakete (2,7 kilometra u sekundi) jesu nešto brže od „iskandera“ (2,1 km/s) i postižu veliku visinu leta (250 kilometara), ali rusko oružje ima svoje prednosti. To su veoma niska uočljivost na radarima i mogućnost intenzivnog manevrisanja u svim fazama leta, kao i masovnost u gađanju. Protiv „iskandera“ nema sigurne odbrane.

ULTIMATUM RUSIJE

​

Kada je, s jeseni 2009, predsednik Barak Obama proklamovao zaokret u planovima PRO, ruski eksperti su upozoravali da Amerikanci ne samo što neće odustati, već će u Evropi postaviti još moćniji štit nego što je planirala Bušova administracija. I bili su u pravu. Samo dva dana posle 20. oktobra 2009. godine i posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Beogradu, američki potpredsednik Džozef Bajden odlazi u Bukurešt i Varšavu i objavljuje da je novi PRO rođen. Bez potrebe se unervozio Vitold Vašikovski, savetnik bivšeg poljskog predsednika Leha Kačinjskog, koji je u susretu sa američkim senatorima zavapio: „Koliko vam još vremena treba da shvatite da se Rusija i Iran neće promeniti“? Ispostavilo se – vrlo malo. Bajden je o istom trošku utanačio postavljanje PRO u Poljskoj i Rumuniji, i rezervisao Bugarsku kao dodatnu destinaciju.

​

Rusija je pre dva meseca postavila NATO-u svojevrsan ultimatum: da do juna sledeće godine bude rešeno pitanje PRO u Evropi, koje bi podrazumevalo zajednički sistem antibalističke odbrane ili pomeranje američkih raketa izvan dometa ruske teritorije. U suprotnom će preduzeti uzvratne mere koje uključuju ubrzano jačanje vazdušno-kosmičke odbrane (sistemi zemlja-vazduh „S-400“ i „S-500“), uvećavanje taktičkog arsenala na zapadnim granicama („iskander“), uz moguće istupanje iz Sporazuma o redukciji strateškog naoružanja „START-3“, koji predviđa drastično smanjenje nuklearnog potencijala Rusije.

Pregovori o PRO vode se i u ovom trenutku, ali je njihov ishod krajnje neizvesan. Jer, malo je verovatno da bi Amerikanci toliko godina i napora uložili u stvaranje oružja za bacanje Rusije na kolena, da bi sada odustali. Ukoliko se nešto bitno ne promeni, Moskva će čekati najdalje do juna. A tada će početi sa razmeštanjem „iskandera“.

Rusi pokazali nezaustavljivu raketu


​

Srna 23. septembar 2011. 15:23 > 18:03

Javnosti pokazano oružje je jedinstveno i ne može da mu se suprotstavi nijedan sistem PRO na svetu - prenosi Glas Rusije.

​

Raketne vojne jedinice strateške namene Rusije prikazale su novinarima u Ivanovskoj oblasti, u evropskom delu Rusije, najnoviji pokretni raketni sistem "jars".


"Jars" će zameniti legendarni "topolj-M". Nova međukontinentalna balistička raketa u stanju je da odjednom pogodi nekoliko ciljeva na udaljenosti od 11.000 kilometara.

Najnoviji izum u vojsku je stigao pre nekoliko meseci, ali su zasad tajnu mašinu mogli da vide samo naučnici i vojna lica.

ЈАРС (РС-24 Ярс)



​

Извор: Голос России

У Русији је ступио на борбено дежурство први пук нових интерконтиненталних ракета Јарс. РС-24 Јарс (по НАТО класификацији СС-27) представља руску интернкониненталну балистичку ракету на чврсто гориво мобилног базирања са дељивом главом. Фактички она је модернизација ракете комплекса Топољ-М.

Крактеристике РС-24 нису превише познате. По најверодостојнијим информацијама њен домет треба да износи најмање 11 хиљада километара, а снага бојевих блокова се налази у границама 150-300 килотона. По совојим тактичко-техничким карактеристикама она ће се налазити између Топоља М, који носи моноблоковски бојеви део капацитета 550 килотона и тешког носача типа РС-20 Веевода (по НАТО карактеристици – СС-18 Сатана), који носи до 10 глава капацитета до 750 килотона. Осим бојевих блокова, РС-24 носи комплекс средстава пробоја ПРО, који отежава противнику откривање и пресретање, што веома повећава њену вредност у условима постављања глобалног система ПРО САД. Мобилност комплекса пружа му могућност да оперативно излази из пункта сталног базирања и да скривено заузима положаје на великим територијама. Што са једне стране повећава виталност војне групације, а са друге омогућава да се врши лансирање са места неочекиваног за могућег противника. Војска сматра да ракете РС-24 заједно са комплексима Топољ-М у перспективи треба да замене МБР РС-18 (по НАТО класификацији СС-19 Стилето) и РС-20 (СС-18 Сатана).

Полазећи од могућнсоти индустрије за увећање производње интерконтиненталне балистичкие ракете, прогнозира се да РВСН могу да добијају сваке године до 15 интерконтиненталних балистичких ракета, што ће омогућити да се одржава бројност групације на неопходном нивоу.

 

[PYC]

ЕВРОПСКИ УСИЉЕНИ МАРШ НА КАВКАЗ

ЕВРОПСКИ УСИЉЕНИ МАРШ НА КАВКАЗ

​

[TABLE]
[TR]
[TD="class: sh10"]Аутор: Андреј АРЕШЕВ[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="align: left"] Извор: Фонд стратешке културе Москва | 24.09.2011 | 12:20[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="align: left"]

Европска унија, мада заузета економским проблемима унутар ње, не прекида покушаје да зону свог утицаја прошири и на пост-совјетски простор, између осталих области, и на Јужни Кавказ. 29. и 30. септембра ће се у Варшави одржати самит „Источног партнерства“, у чији програм су осим Украјине, Белорусије и Молдавије укључени и Грузија, Јерменија и Азербајџан. 6. и 7. октобра ће Јереван, Баку и Тбилиси [1] посетити Никола Саркози, због чије се посете већ сада разгоревају страсти.

Формално – иницијатори прихватања програма „Источног партнерства“ су у своје време били Пољска и Шведска, уз помоћ САД. Пред почетак пројекта чула су се богата обећања, али су многа међу њима и остала само обећања. Још у току „припремне“ посете пољског председника Б. Комаровског Јужном Кавказу, јула 2011, широко је дискутовано о спремности руководилаца јужно-кавкаских држава да на прави начин оцене напоре Варшаве, која је тежила, уз сву слабост њених економских позиција у региону, да игра стратешку улогу у геополитичком луку који се протеже од Балтика до Каспијског мора. Није шкртарио на многообећавајућа, мада и замагљена обећања, ни шведски министар за иностране послове Карл Билт. Према његовим речима, „Источно партнерство“ као елемент евроинтеграције представља јако исказивање солидарности, јер Европска унија на себе преузима дугорочне обавезе према земљама Јужног Кавказа. По Билту, овај програм ће на дневном реду Европе „источне партнере“ да постави као најважнију тему.

Раст спољнополитичке активности Саркозија, који се као проамерички активиста доказао у либијским догађајима, показује да су се САД и њени савезници озбиљно намерили да одмах после Блиског Истока пређу на прављење новог распореда утицаја на пост-совјетском простору. Очигледно је да САД нису оставиле планове за проширење свог присуства у унутрашњим деловима Евро-Азије зато што игноришу интересе Русије практично у вези са било чим. Задаци које ће решавати Саркози, путујући по Закавказју, објашњавају се углавном као - анти-руски…

Припрема за варшавски самит „Источног партнерства“ се подударила са активизацијом европских структура на регулисању регионалних конфликта, конкретно – нагорно-карабахског. Кулуарске борбе европских политичких кругова завршиле су се именовањем новог специјалног представника Европске уније за Јужни Кавказ и грузијску кризу - француског представника Филипа Лефора (у почетку се уопште није могло предвидети именовање Француза). У периоду 2004. – 2007. год. Лефор је био амбасадор Француске, затим је био директор департмана МИП-а Француске за континенталну Европу. Нови специјални саветник, који одлично познаје ситуацију (чак и најделикатније политичке догађаје из тог региона) почео је да ради са ентузијазмом тако што је редом посетио Баку, Јереван, Тбилиси и Москву. Европска унија, према речима Лефора, тежи да „повећа свој ангажман у процесима на Јужном Кавказу, конкретно, да помогне странама у конфликту“ за шта ће, наравно, добро доћи европско искуство. У жижи пажње Филипа Лефора се налази, осим питања Нагорног Карабаха, и ситуација на територијама које су близу границе са Грузијом и републикама Јужна Осетија и Абхазија.

У последње време почеле су да се шире приче да функција главног посредника у оквиру Минске групе ОЕБС може да пређе са Д.Медведева на Н.Саркозија. До таквог предлога долази, како „показују“ главом, затоштона сусрету у Казању [2] нису постигнути резултати. А почетком септембра француска компанија Total је објавила да су на налазишту „Абшерон“ у Азербајџанском сектору Каспијског мора откривене огромне резерве природног гаса и кондензата што би, ако се покаже као тачно, одмах повећало шансе пројекта „Набуко“. Тако се намера Париза да постане утицајан играч на Кавказу поткрепљује и на дипломатском бојном пољу, али и пројектима у сфери енергетике.
За сада европски дипломати раде на распиривању нада.

У вези са Јерменијом, на пример, појављује се информација о форсираном потписивању споразума о асоцијацији између Јеревана и Брисела, којим се предвиђа олакшање визног режима и у перспективи отварање бесцаринске зоне. Продубљивање партнерских односа са ЕУ треба пред Јерменију да постави питање „нивоа економске и војне суверености“ у односу на Русију.

Карл Билт говори о све већем интересовању Брисела и за Јерменију, и за Азербајџан, тако што говори о тежњи да се обе стране „натерају“ „да траже мирно решење“ и да подрже напоре Минске групе ОЕБС-а. Према његовим речима, стране треба да се уздржавају од агресивне реторике, ЕУ треба да „становништву у региону демонстрира да се мирним путем може доћи до многих предности“.

Као што видимо, те изјаве европских дипломата се не одликују конкретношћу, уосталом – и јасно је да тешко да ће се у најскорије време у Европи појавити нове могућности за решавање најексплозивнијег од свих закавказких конфликата. Активирање Запада у правцу Карабаха допуњава се и гуркањем на дијалог власти и опозиције у Јерменији. Према мишљењу експерата тај „дијалог“, уз пријемчивост обе стране за аргументе европских и америчких партнера, треба да постане инструмент слабљења утицаја Русије на Јерменију. Али уколико ипак успеју да се посумња у руско-јерменски војно-политички савез – последице ће бити врло озбиљне. И никакво „Источно партнерство“, чији идеолози у комуникацијама са Бакуом и Јереваном демонстрирају лицемерно „политички коректан прилаз“, уколико се заоштри ситуација око Нагорног Карабаха, неће помоћи…

Представници азербајџанских НПО су већ изашли са предлозима о развоју грађанског друштва, који је упућен самиту „Источног партнерства“. Наде да ће „цивилизовани свет“ помоћи при дијалогу са сопственим владама сасвим сигурно ће постојати и код њихових грузинских и јерменских колега. Међутим, очекивати да ће на Кавказу деловати западни политички пројектанти, како би извели „из мрака на светлост“ тамошње народе у најмању руку је наивно. Јер цео претходни двадесетогодишњи период бурног освајања пост-совјетског простора од стране Запада, био је праћен процесима социјално-економске деградације, при чему је долазило до богаћења једино релативно малих група елите.

Америчке и европске иницијативе су чврсто оријентисане на извлачење потпуно конкретних користи, а средства, која се издвајају за овај или онај програм пре свега треба да донесу дивиденде самим спонзорима. Руководилац Центра за европска истраживања на Јереванском државном универзитету, Артур Казињан, скреће пажњу да је само у мају било пет – шест посета високих представника ЕУ Јерменији: „Пре свега, до тих посета је дошло зато што је Европска унија званично разрадила и у своје могућности укључила програм „Јужни коридор“ – пројекат, који предвиђа да се формира копнена веза између Истока и Запада. До тога је дошло зато што је, због конфликта са Украјином у вези са гасом, руски транзит постао несигуран, баш као и украјински, и Европска унија је била принуђена да размишља у правцу диверсификације енергетике. Ако се тако посматра – маршрута која би водила преко Јужног Кавказа изгледа оптимална. [3]

Интереси Европејаца у региону су увек били повезани са такозваном „енергетском безбедношћу“ – довољно је сетити се догађаја 1917. – 1918. год. до којих је дошло на Кавказу. [4] Па и сада, почетком 21. века, „алтернативни“ цевоводи и „коридори“ се у ствари разматрају као средства за спречавање интеграције пост-совјетских држава. Запад хоће не само да прошири свој политички утицај на пост-совјетским просторима, већ и да преузме контролу свих значајних економских пројеката у земљама бившег СССР-а.

Експанзија иде одмах у неколико праваца: политичке пројекте САД и њихових савезника подржава војна машинерија НАТО, а лидерима који не желе да се договарају или који се једноставно нису снашли предлаже се да размисле о судбини Слободана Милошевића, Садама Хусеина, Хоснија Мубарака, Моамера Гадафија… Као резултат – по цену релативно малих губитака се освајају нове позиције у стратешки важним рејонима, који, са своје стране, постају тачке ослонца за даљу експанзију. „Даљу“ – то је Русија, али пре ње Иран, који ће неизбежно бити следећи, после Либије и Сирије.

То, што је на граници источног Ирана и западног Азербајџана пресахло језеро Урмија већ се користи као повод за масовне протесте Азербајџанаца, и тим протестима се даје карактер националног покрета који захтева смену режима у Ирану…

Истовремено – било каква акција, као што се зна, изазива контра-акцију. У тежњи да преузму контролу рејона који су дубоко у Евро-Азији, Евро-атлански Запад ће неизбежно да налети на отпор не само Русије, већ и других држава, које све чвршће говоре о својим интересима на светској арени.

---

[1] Главни градови Јерменије, Азербајџана и Грузије

[2] См., напр.: Арешев А. Карабах: что ждать от встречи в Казани? // Карабах: что ждать от встречи в Казани? | Аналитика и комментарии | Лента новостей "РИА Новости"

[3] Мы должны заставить Россию уважать наш интерес // Мы должны заставить Россию уважать наш интерес (видеоматериал) - 1in.am Armenian News & Analyses

[4] См. напр.: Волхонский М., Муханов В. По следам Азербайджанской Демократической Республики. М. 2007.
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

 

[PYC]

КАПИТАЛИЗАМ КАТАСТРОФА

​

[TABLE]
[TR]
[TD="class: sh10"]Леонид САВИН | 04.10.2011.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="align: left"]Извор: Фонд стратешке културе Москва[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="align: left"]

Рат је баш исплатива ствар. Посебно уколико противник има много ретких изворишта енергената и уколико његове оружане снаге нису у стању да та изворишта одбране. У том случају се сви трошкови победника исплаћују са каматом. Професор Мишел Хосудовски је у скорашњем чланку који је посвећен социјално-економским достигнућима Либије за време Гадафија и агресије НАТО-а против те земље, осим упечатљиве статистике навео и следећу чињеницу: НАТО ради тесно сарађујући са Међународним монетарним фондом и Светском банком, као и са низом аналитичких центара у Вашингтону. У складу са тим – програми „реконструкције“ које су направили Светска банка и ММФ су усаглашени са војним плановима САД и НАТО [1].

Пад Либије је истовремено и перестројка неоимперијалистичке политике у Африци, и прерасподела концесија за вађење природних енергената, и демонстрација снаге, и стварање новог огњишта нестабилности као повода за повећање војног присуства у региону, и посебна улога „постконфликтног периода“ када у први план долази обнова разрушене инфраструктуре.

Превазилажењем последица рата и рушења по традицији су се бавиле Уједињене Нације, али пошто се тај посао показао изузетно исплатив њега су зграбили Американци. 2004. године влада САД је формирала нову структуру за економско отимање – Управу за реконструкцију и стабилизацију (Office of the Coordinator for Reconstruction and Stabilization) [2] на чије је чело дошао бивши амбасадор САД у Украјини Карлос Паскуал. Радећи уз тесну сарадњу са Саветом за национално извиђање САД [3] требало је да Управа направи планове за обнову 25 земаља, пошто пре тога у њима дође до рушилачких конфликта или елементарних непогода…

Рад Управе је повезан не само са радовима на обнови, већ и са хуманитарним програмима – у духу потребе коришћења „снаге памети“ (smartpower), коју је прокламовала Х.Клинтон. Садашњи руководилац Управе Роберт Лофтис, који је истовремено и виши саветник Центра за стратешка и међународна истраживања (чији су сарадници и Збигњев Бжежински, Хенри Кисинџер, Вилијам Коен, Џејмс Шлезингер, Џејмс Вулси…) изјавио је почетком 2011. године да САД имају намеру да „подрже развој полиетничке демократије у Киргистану“. То је сигнал. Према речима Р.Лофтиса његова екипа има јасну представу о томе шта је послужило као разлог за конфликт на југу Киргистана [4]. У тој земљи америчка агентура, сакупљена под називом „Корпус за грађанску реакцију“, правећи се да врши грађански и електорални мониторинг, активно делује од средине 2010. године [5]. Још два главна објекта, којима се у 2010. години бавила Управа за реконструкцију и стабилизацију, су Авганистан и Судан. Мислим да нећемо погрешити ако претпоставимо да је и до поделе Судана на две државе дошло према плановима наведене Управе. Американци не крију своје заслуге у вези са организацијом референдума о признању независности Јужног Судана [6].

Постоји још једна вашингтонска структура која активно делује у земљама у развоју - AmericanEnterpriseInstitute– то је један од настаријих неоконзерватизатора.
Што се тиче радова на обнови, најјачи примери исплативе обнове (наравно, не и за земље које се „обнављају“) су Ирак и Авганистан. Тамо је само Halliburton, чији су многи акционари били чланови Бушове администрације, добио 10 милијарди долара од уговора о испоруци и грађевинским радовима, а америчка фирма Bearing Point [7] може да се поноси тиме, што је њен приход из тих земаља „за пет година порастао четири пута“.

Феномен са којим имамо посла добио је назив „капитализам катастрофа“.

Према мишљењу експерата он се први пут пројавио у октобру 1998. године, када је ураган „Мич“ пролетео над Централном Америком и усмртио више од 9.000 људи. После тога је тај регион захватила исто таква ураганска приватизација.У Хондурасу су приватизоване ваздушне и поморске луке, путеви, државна електро-компанија. Законодавство је брзо промењено – поједностављена је куповина и продаја некретнина странцима. У Гватемали је понуђена за продају телефонска компанија, а Никарагва је саопштила да има намеру да прода свој нафтни сектор.

„Порушене земље су за Светску банку привлачне из једноставног разлога: послушне су. После катастрофа владе тих земаља обично чине све што се од њих тражи само да би добиле финансијску помоћ, чак и ако та помоћ буде значила огромно дуговање и трауматске политичке реформе“ – пише познати критичар западног система Наоми Клајн у књизи «The Rise of Disaster Capitalism».

Поимајући немоћ земаља које су страдале због сукоба или природне катастрофе, Светска банка и ММФ помоћ дају не у облику субвенција, већ као зајам под одређеним условима који, уколико их нека држава прихвати, од ње праве државу са „ограниченим суверенитетом“. У Авганистану су помоћу начина за ограничење суверенитета, проверених у пракси, успели да приватизују сектор здравства – средства су стизала на рачун „поверљивих“ научно-производних удружења (НПО), која су бирана међу страним предузимачима. У Ираку су водоводни системи које је поправљала корпорација Bechtelврло брзо престали да раде. У Шри-Ланки, где је 600 хиљада људи, који су настрадали у цунамију, остало да живи у привременим објектима, основна средства су се брзо истопила у џеповима малог броја привилегованих.

Према мишљењу Н.Клајм, у свету данас постоји „паралелна влада“ која се састоји од представника фирми за консалтинг, инжењерских компанија, крупних НПО, агенција за помоћ ОУН и међународних финансијских организација које се баве „геополитичким инжењерингом.“

Томе се мора додати и војна премиса, о чему пише М.Хосудовски. У колективном истраживању CivilianSurge, издатом 2009. године, Национални универзитет за одбрану САД, на основу статистичких података, анализе политичких ризика и сл. направио је шеме упада у различите земље; те шеме се дипломатски зову „комплексне операције“ [8].

За 2009. годину као објекти „комплексних операција“, а затим и „стабилизације и реконструкције“ виђене су не само Сирија, Северна Кореја, Ирак, Иран и Авганистан, тј. „класичне земље-изопштеници по схватању Вашингтона, већ и Индонезија, Куба, па чак и Украјина (очигледно је да се подразумева конфликт са Русијом). За сваку од тих земаља већ је прорачунат потребан број окупационих снага, предвиђене су различите варијанте коришћења условно грађанских структура и тд.

​

Тако да „меко деловање“ вашингтонске дипломатије на земље-партнере, које се карактерише давањем финансијске помоћи и фотографијама са места догађаја које заувек печатирају радост абориџина, врло брзо могу да буду замењене чврстом руком уз примену економских санкција, блокаде и борбених летова војно-ваздушних снага САД и НАТО. Из тога се, у ствари, и састоји Обамина доктрина. Јер smartpowerпредставља само додатак војној снази.

У белешкама вашингтонских аналитичких центара постоји и сценарио за конфликте у Руској Федерацији. Ако се тако нешто догоди – можете бити сто-посто сигурни – „паралелна влада“ ће спремно да преузме на себе „реконструкцију и стабилизацију“ бескрајног руског пространства.

---

[1] Chossudovsky, Michel. Destroying a Country's Standard of Living: What Libya Had Achieved, What has been Destroyed. Global Research, September 20, 2011. Destroying a Country's Standard of Living: What Libya Had Achieved, What has been Destroyed

[2] Office of the Coordinator for Reconstruction and Stabilization

[3] Савин Л.В. К геополитике. Сумы, 2011.

[4] paruskg.info/2011/02/01/39123

[5] Jon: Observing Post-Conflict Elections in the Kyrgyz Republic

[6] Celebrating the Third Anniversary of the Civilian Response Corps

[7] Та фирма се специјализовала за указивање друштвених, комерцијалних и финансијских услуга, често повезаних са малверзацијама. 2008. године она је ушла у 100 фирми које се баве уговорима о одбрани. Међутим 2009. године због економске кризе она је банкротирала и сада је реструктурирана.

[8] См. Civilian Surge. Key to Complex Operations. Washington. NDU Press, 2009.
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

 

[Gavrilo1914]

САД пребацују војску у рејон Персијског залива


Вашингтон – САД и њихови савезници почели су да пребацују војне снаге у рејон Персијског залива.
Како јавља «Интерфакс», позивајући се на израелске медије, према доступним подацима војне снаге стижу на оманско острво Масира, на коме се налази ваздухопловна војна база САД. Ово острво се налазу јужно од Ормузског мореуза. Око 10 хиљада америчких војника у овом тренутку се налази у Израелу ради тестирања система противракетне одбране земље.
Локални медији тврде да у Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате пристижу британске и француске поморске и ваздухопловне снаге. Подсетимо, подморница на атомски погон морнарице САД, Annapolis, 30. јанура је уз пратњу америчког разарача Momsen прошла кроз Суецки канал и ушла у Црвено море.
Како јавља интернет-портал «Алямат», за време проласка бродова из Средоземног у Црвено море, управа Суецког канала је предузела строге безбедносне мере. Прелазак атомске подморнице и разарача морнарице САД у Црвено море поклопио се са заоштравањем односа између Вашингтона и Техерана, који прети да ће једнострано затворити Ормузски мореуз. Поморске снаге САД су у рејон Персијског залива довукле знатне снаге.
Међутим, ових дана је Корпус иранске револуционарне гарде размештај ратних бродова САД у Персијском заливу назвао «рутинским», одричући се тиме од својих ранијих упозорења Вашингтону о неприхватљивости уласка у залив. «Бродови и војне снаге САД се у Персијском заливу и на Блиском Истоку налазе већ више година, а одлуку да се пошаљу додатни бродови, што није нова теме, треба интерпретирати као део њиховог сталног присуства», — изјавио је Хосеин Салами, командант Корпуса иранске револуционарне гарде. Америчка флота је почела маневре у Персијском заливу после претњи Ирана да ће затворити Ормузски мореуз у случају ако ЕУ уведе ембарго на испоруку иранске нафте. Овим мореузом пролази око 40% морских испорука нафте целом свету.
У америчкој команди изјављују да повећана активност у Арапском мору никако није у вези са заоштравањем односа САД и Ирана. Али, у Пентагону не крију да таква војна сила у региону може одговорити свакој претњи. У децембру су неки ирански политичари, укључујући и првог вицепредседника Мохамеда Реза Рахимија, изјавили о могућој блокади Ормузског мореуза у случају увођења ембарга на испоруке иранске нафте. Од 24. децембра па до 2. јануара Корпус «чувара исламске револуције» (елитни део оружаних снага ИРИ[1]) у рејону Ормузског мореуза одржавао је крупне војне маневре под називом „Велајат-90“. У време маневара испробане су најновије крстареће ракете морског и копненог базирања. Очекује се да ће морнарица ИРИ у фебруару одржати још једне маневре у истој зони. Међутим, према писању «Росбалт», у Ормузском мореузу је 6. јануара дошло и до првог инцидента између морнарице САД и иранске морнарице. Пентагон је предао документе о догађају. Према доступним подацима, ирански брзоходни чамци су се великом брзином приближили броду-пловећем доку New Orleans, долазећи до раздаљине од 450 метара и нису реаговали на упозорење америчког ратног брода.

Извор: VTV

 

[PYC]

Следи учвршћивање глобалног финансијског фашизма

​

Пише: Леонид ИВАШОВ, руски генерал и геополитик

• Извор: Факти 03.03.2012.

Двадесетпрви век прети - светском владом, низом планетарних нестабилности и успостављањем финансијске диктатуре
​

Банка Америке, улаз у Рокфелер центар
​

Превео: Ратко Ч. Паић

ПРВО десетлеће 21. века се може сматрати – оценио је руски генерал и геополитик Леонид ИВАШОВ у ауторском тексту који ће ФАКТИ објавити у два наставка - деценијом неостварених нада. Пропали су грандиозни планови и стремљења великих држава и регионалних заједница.

Нису се остварили планови САД да изграде једнополарни свет. У ЕУ су испариле наде да ће «мека» Америка, предвођена Бараком Обамом, дати Европи могућност да се ослободи од америчког старатељства и да ће стећи прворазредну улогу у светској политици.

Кина више нема ни жеље, па чак ни могућности, да се придржава позива Денга Сјаопинга: «скривати наш потенцијал» и «чекати погодан тренутак». Изгледа да је тај «тренутак» наступио.
Ако је крајем 20. века Вашингтон имао некакве илузије о самосталном управљању планетом, онда данас САД, као држава највишег ранга губе контролу над светским процесима, а њена елита узнемирено говори о начинима преживљавања америчког друштва.

Интересантно је у таквој ситуацији погледати еволуцију погледа геополитичког планера З. Бжежинског.

Он је писао у «Великој шаховској табли» и у другим својим радовима и говорима о «лепоти и неизбежности светског поретка под вођством САД. У суштини, Бжежински се бавио геополитичким планирањем света у интересу Америке, или тачније - америчке елите.

Сетимо се неких његових пасуса који се односе на Русију: будући светски поредак ће бити саграђен на рушевинама Русије, на рачун Русије и против Русије. Посебну пажњу је господин Бжежински посвећивао Евроазији, с обзиром да је он апологета тезе Х. Макидера, о томе да је владање светом могуће само у случају ако владате над Евроазијом, а то је немогуће без владања над Русијом.

Говорио је: «Америка је заинтересована да сачува и учврсти постојећи плурализам на карти Евроазије»; свакако треба «спречити појављивање непријатељске коалиције, а поготово државе, која је способна да баци изазов... У средњорочној перспективи ово треба да уступи место појављивању све важнијих и на стратешком плану компатибилних, подударних партнера, који би под руководством Америке могли помоћи у стварању трансевроазијског система безбедности» (Бжежински Збигњев: «Велика шаховска табла. Владавина Америке и њени геостратешки императиви.»).

Верујем да је читаоцима јасно о каквој се ради непријатељској коалицији према САД и о каквој држави је реч која је способна да баци изазов САД-у: то су у првом реду Русија и Кина.
Али, ево што је изјавио тај исти Бжежински 14. октобра 2011. г. у Нормандији, где је примао награду «Токвил» : «Данашње Сједињене Државе и цео Западни свет, уопште нису оно што су били раније ...Западни свет се у данашње време налази у опадању и назадовању због непостојања воље за јединством».

Што се тиче воље за јединством, као главног разлога опадања Запада – о томе би се могло дискутовати, али само опадање САД и Запада – то је свршена чињеница. Међутим, из уста Бжежинскога говори пројектована геополитика Запада - не констатује се опадање и назадовање, него обновљени геополитички пројект америчких и европских елита, пре свега финансијских.

А суштина тога пројекта је позната од раније – потчињавање целог човечанства, кроз стварање светске владе и ширење Атлантског савеза на рачун Русије, Украјине и Турске. Бжежински у својим последњим говорима одаје велику геополитичку тајну: спас Запада (као што је то било више пута у историји) није могућ без учешћа Русије. И друга тајна Збигњева: свет стреми ка биполарности по оси Запад - Исток (карактеристична је његова реченица: моћ Истока стално расте на основу опадања Запада). И Русија је потребна Западу ради супротстављања Истоку.

​

Међутим, ни Запад више није јединствена целина, већ су то две различите цивилизацијске суштине, које се налазе у стању геополитичке конфронтације.

У тој конфронтацији националних елита на сцену ступа глобална финансијска олигархија с циљем стварања јединственог светског простора са светском владом којом управља новац. Националне државе полако, али сигурно губе контролу над својим територијама.

Међународни актер постаје светска финансијска олигархија, која се ослања на затворене клубове супербогатих људи и транснационалних компанија, у чијим рукама се налази реална власт, а такође и цивилизације Истока и Запада. Чини се да је транснационална заједница главни субјект светских процеса - она помоћу новца и мрежног управљања диктира своју вољу сувереним државама.
Финансијске структуре које управљају глобалним процесима, а које су раширене по свету, имају неколико нивоа. Највиши ниво је светски финансијски центар (СФЦ) - (данас их има 16, а у следећим годинама ће их бити 22). Средњи ниво су транснационалне банке (ТНБ)- (преко 1000). И последњи ниво су националне банке које су повезане са транснационалним центрима.

Најважније питање у стварању геополитичке структуре будућег света је понашање глобалне финансијске олигархије (фининтерна), која више од два столећа има моћан утицај на формирање светских историјских процеса. Данас се под њеном контролом налазе: значајни део (преко 70 процената) светских новчаних ресурса, драгоцених метала и угљеводоникових сировина. До 80 процената водећих светских средстава масовног информисања такође контролишу најкрупније финансијске структуре и транснационалне компаније .

Та глобална мрежа контролише Сједињене Државе, Велику Британију, Русију и ЕУ, а преко светских банака се прикрадају финансијском систему Кине с циљем успостављања контроле над њеном економијом. Она такође има систем глобалних органа управљања економским и политичким процесима ( Давоски форум, «осморка», «двадесеторка», Билдербершки клуб, Светска банка, ММФ и др.), оружане и специјалне снаге из сенке (приватне војне корпорације, терористичке формације), глобалну наркомафију с годишњим обртом од око 1 билион долара.

Под њеном командом се фактички налазе НАТО, ОЕБС, Парламентарна скупштина савета Европе и друге структуре. Финансијски олигархат упорно реализује стратегију монополарног (расејаног) светског поретка, заснованог на свемоћној власти новца. Базна основа фининтерна су, као и раније, Федерални резервни систем САД, финансијске групе Ротшилда, Рокфелера и Ватикана.
Тешко је рећи како ће се понашати тај субјект глобалног управљања у процесу кардиналног преуређења света. Једна ствар је јасна: он неће оставити своје позиције без борбе.

​

Контуре његове стратегије се оцртавају у следећем: светска влада, премештање финансијске инфраструктуре у источну Азију, стварање низа планетарних нестабилности и успостављање финансијске диктатуре. То јест, учвршћивање глобалног финансијског фашизма.
Објекти управљања постају елите и владе држава, а кроз финансијску контролу над њима спроводи се колонизација држава (финансијска колонизација).

У колонијалним државама улога националних елита се завршава на извршавању воље глобалне елите и спровођењу у живот циљева и задатака који су постављени пред њих.
Суштина «националне елите» данас значи – не повезивати се са својим народом, него бити део светског естаблишмента. Одговорност пред глобалном елитом је значајно већа од одговорности пред сопственим народом. То значи да је сва њихова реторика о демократији, о поштеним изборима, о политичком суверенитету земље – само лаж за наивне.

То значи одрицање од демократије као такве, зато што светску елиту нико није бирао. Она се узима, тј. кооптира из овог или оног дела националне елите неке земље. И онда та «елита» не полаже рачуне пред народом одређене земље, него пред својом браћом из ложе, пред глобалном олигархијом.
Она нема ништа заједничко са народом земље у којој живи, већ њен посао има своју посебну логику и морал.

«Национална елита» мора одустати од предузетничке и сваке друге производне делатности у корист сопствене државе и мора обезбеђивати слободан приступ глобалној зеленашкој елити националним богатствима земље у којој бораве.

Извршавање воље светских финансијских центара обезбедиће представницима «националних олигархијских елита» место у глобалним финансијским структурама. А глобальној елити обезбедиће гарантовани профит и тоталну контролу над суверенитетом држава. Ради постизања светске владавине, светски финансијски центри су пред себе ставили следеће задатке и етапе.
Прва етапа је стварање на планети системске кризе и нестабилности. Друга је организовање глади и природних катастрофа. Трећа – обликовање јавног мнења у корист глобалног антикризног управљања и формирања светске владе.

Ради ширења и продубљивања утицаја светских финансијских центара неопходно је да се створи лик непријатеља у очима светске заједнице. У прошлости је то био СССР, а данас су то - исламски тероризам, Либија, Сирија, Иран, а у блиској будућности то лако може постати Кина.
За то ће бити неопходно да се окоо Кине створи агресивна антикинеска потковица.

Русија, Кина и Индија за свет против „златне милијарде“
​

Пише: Леонид ИВАШОВ, руски генерал и геополитик
Извор: Факти

ДВАДЕСЕТПРВИ ВЕК ПРЕТИ - СВЕТСКОМ ВЛАДОМ, НИЗОМ ПЛАНЕТАРНИХ


НЕСТАБИЛНОСТИ И УСПОСТАВЉАЊЕМ ФИНАНСИЈСКЕ ДИКТАТУРЕ

Леонид Ивашов
​

СВЕТСКЕ етно-културне цивилизације (регионалне цивилизацијске заједнице) Истока и Запада засад играју другоразредну улогу у креирању планетарних процеса. Поред тога, одвија се активно формирање геополитичких центара моћи на културно-цивилизацијској основи.

Центри првог реда су Северна Америка, Европа и Кина. Међу њима је оштра конкуренција, не само за лидерство, него и за преживљавање. При томе, Северна Америка, и у мањој мери Европа, за светску финансијску олигархију представљају „тело“, али и оне на нивоу држава воде „тихи“ рат за независност од финансијске олигархије и транснационалних компанија (попут акције „Окупирај Вол Стрит“).

Индија, као светска цивилизација, динамично повећава своју моћ, али је засад други ешалон, исто као и Јапан, Русија, Бразил. Исламски свет је неусклађен и заостаје у развоју, те тражи свој цивилизацијски пут. Латинска Америка је тек приступила изградњи своје цивилизације. Африка, после ликвадације М. Гадафија, још дуго неће стећи своју самобитност и самосталност у развоју.

Таква конфигурација светских снага, и различита усмереност њиховог деловања, ствара систем тешко решивих противречности за цело човечанство.

Први потпредседник Академије геополитичких проблема, доктор војних наука К.В. Сивков, у свом чланку „Оцена вероватноће светског рата“ издваја 7 основних противоречности и диспропорција, које су створиле глобалну системску кризу 21. века:

- противречности између раста производње и потрошње и постојећих ресурса који су неопходни за развој, те могућности екосистема Земље;
- диспропорције у расподели индустријских капацитета и сировина, што је изазвало конфликт интереса између индустријски развијених земаља и земаља које обезбеђују сировине;
- противоречност између „сиромашних“ земаља у развоју и „богатих“ индустријски развијених земаља;
- противоречност између нација, националних елита и транснационалне елите;
- противоречност између величине светског „финансијског мехура од сапунице“ и величине реалног сектора светске економике;
- противоречност између огромне светске финансијске власти транснационалне финансијске елите и непостојања њеног политичког субјективитета;
- противоречност између бездушности „слободног тржишта“, која резултира владавином капитала, и духовних основа постојања разних цивилизација, које резултирају владавином идеја (у већој или мањој мери).

Како Запад (олигархиja + „националне“ елите) покушава да „разреши“ те противрeчности?
Прво: предаје најважније природне ресурсе и стратешке комуникације под такозвану међународну контролу. У случају супротстављања са стране суверених држава, на њиховим територијама се лансирају „обојене“ револуције, организују се „демократски“ преврати, кризе и слично. Али, ако ни таква „мирна“ варијанта не успе, онда отпочиње насилни метод решавања проблема ( Југославија, Ирак, Либиja).

Друго: званично формирање управљачких глобалних структура. Ко је, на пример, створио „осморку“, „двадесеторку“, Давоски форум? Ко је опуномоћио САД да уводе међународне санкције и међународно „правосуђе“? Међутим, решења и одлуке тих и сличних „органа“ су фактички обавезни за светску заједницу држава.

Реализују се и друге варијанте, као на пример, давање глобалних функција НАТО савезу.

У Стратешкој концепцији Организације Северноатлантског савеза, коју су усвојили шефови држава и влада у Лисабону (новембар 2010.г.), НАТО даје себи право да: упути одговарајуће оружане снаге на оно место и у оном случају, где је то неопходно за нашу безбедност, и да садејствује с нашим партнерами по целом свету у циљу заједничке безбедности. Док се свет мења, кључни задатак НАТО остаје као и раније: да осигурава ситуацију у којој ће алијанса остати заједница слободе, мира, безбедности и заједничких вредности, која неће имати никог себи равног.

​

Међутим, ако одбацимо пусте речи, онда НАТО изражава право да војном силом контролише цео свет. Ослања се при том на општеприхваћене постулате о заштити људских права, борби против тероризма, неширења нуклеарног оружја, наркотика и тако даље, али у ствари - после усвајање такве концепције -НАТО је дао легитимитет инструменту силе као начину подршке владавини капитала транснационалног олигархата.

Али, њихова власт ће бити снажна све док буде снажан и долар. Све док је већина земаља света спремна да држи своје новчане ресурсе у доларима и да међусобно врши плаћања у америчкој валути, САД и финансијска олигархија ће се богатити и владати. Смањивање „територије долара“ ће неизбежно довести до његовог слабљења и смањења утицаја на светске процесе оних који га штампају. Промена философије живота човечанства (више духовности, природности, интелекта, а мање потрошње), брижљив однос према природи ( хармонија с природом ) довешће владавину капитала до пропасти.

Главни објекти геополитичке конфронтације су: кључни (стратешки важни) региони света, стратешке комуникације и глобални ресурси. Овладавање тим објектима ће умногоме одређивати геополитички статус цивилизација и група држава, динамику њиховог развоја, степен спољне и унутрашње безбедности, ниво суверености.

Главнa сферa геополитичкe борбe u 21. веку постаје културно - цивилизацијска и духовна сфера. Уништење или апсорбовање светских цивилизација, те измена њихове суштине, то је један од главних задатака Запада и финансијских елита. За контролисање светског простора неопходна је универзална светска религија и као таква се формира јудео-хришћанство.

Динамика цивилизацијских процеса дозвољава да се направе неке прогнозе и закључци. Дакле, неспособност држава да се одупру глобалним мафијашким структурама, као одговор има ступање на светску сцену крупнијих социјално-политичких играча - цивилизација и цивилизацијских савеза. И у тој ситуацији се за Русију појављује историјска шанса да дā свој месијански допринос изградњи новог праведног светског поретка.

Наjдинамичније се развијају и заузимају водеће позиције у светским процесима источне цивилизације, а пре свега Кина и Индија. Но, могу ли они да понуде човечанству циљни светски пројекат? Тешко, с обзиром да те две земље и саме међусобно конкуришу за ресурсе и за територије утицаја. С таквим пројектом може и мора наступити Русија с уверењем да ће је подржати огромна већина народа у свету. Због тога што ће то бити пројекат који човечанство очекује: месијански по својој суштини, глобални по величини, и по свом садржају усмерен на преживљавање и развој свих народа света. Пројект геополитичког интелекта и разума човечанства.

Управо разума, а не животног прагматизма. Редовни члан Академије геополитичких проблема И.Н. Острецов пише: „Интелект, обдарен својствима разума, способан је створити конструкције и теорије, за које је вероватноћа да ће настати у оквиру чисто стохастичког процеса практички равна нули...Само разум, једном наставши, не може нестати због тога што је он способан усавршавати форме свог постојања... На тај начин, апсолутно неопходни услов развоја је увећање интелектуалног дела човечанства“. (Острецов И. „Увод у философију ненасилног развоја“ Москва, 2009.г., стр. 57, 61).

​

За саму Русију - то ће бити пројект обнове цивилизацијске суштине и преображаја, заснован не на голом прагматизму, него на разумним начелима и геополитичком потенцијалу Отаџбине. У супротном случају ми, Русија, постаћемо трећеразредна азијска земља (по Бжежинском), или ћемо чак сасвим бити искључени из историјског процеса.

Ради разраде и напретка руског пројекта, пре свега је неопходно сконцентрисати научни потенцијал земље и освојити метод геополитичке анализе, геополитичке прогнозе, геополитичког планирања света. Такву методологију су пре много година освојили Англосаксонци, Стаљин, Ротшилди и Ватикан. Данас том методологијом влада и Академија геополитичких проблема (Русија) у сарадњи са другим друштвено-научним организацијама.

У основи тог пројекта се налази геополитичка доктрина Русије у којој треба урадити следеће:

- дати објективну анализу светских процеса, доказати неостваривост и катастрофичност за човечанство, како западног, тако и мондијалистичког (транснационалног) пројекта;
- открити позитивни потенцијал људске цивилизације, који је способан при његовој разумној реализацији да сачува све народе света и дати импулс њиховом свестраном развоју;
- приказати за Русију пожељни тип (и за цело човечанство) цивилизацијског устројства, геополитичку конфигурацију света и систем принципа понашања светске заједнице;
- објавити да Русија има претензију да игра улогу Евроазијског геополитичког центра и прогласити постојање геополитичких савезника Русије, не помињући конкретне земље и цивилизације, већ се ограничити само на принципе којима се одређују савезници и идејно-религиозни системи;
- предложити светској заједници сопствено виђење садржаја и смисла људског битисања, улогу и функције економије и финансија, као средства за развој културе, науке, образовања, социјалних комуникација, а не средства за лаку зараду и енормно богаћење;
- предложити свету систем међународне безбедности, који је заснован на принципима међуцивилизацијске равнотеже снага, а који би се налазили у основи обновљеног Статута ОУН. Он би стимулисао развој система колективне безбедности, те елиминисање војних дејстава, као средства за решавање спорова и конфликата.

Предлажући човечанству геополитички пројект, Русија је обавезна да измени и своју суштинску стратегију, и то опет на основу интелекта и разума. То посебно значи да треба:

- разрадити сопствену геополитичку теорију 21. века (руски специјалисти су спремни да је разраде), где главни субјекти светских процеса неће бити поједине државе, него цивилизације;
- инициирати формирање међуцивилизацијске заједнице у чијем саставу ће бити цивилизације које се не слажу са светским поретком „златне милијарде“ (Русија, земље ЗНД-а, Кина, исламски свет, Латинска Америка, низ земаља Западне Европе и Африке).
- помоћи развој таквих међународних организација као што су ШОС, БРИКС, АСЕАН, као и успоставити узајамну сарадњу с ОИК, ЛАГ, Латинском Америком;
-приступити формирању новог међународног финансијског система (који би у првој фази био затворен за долар) на основу јуана, рубља, динара, акјуа.
- радити на стварањзу комплексног система колективне безбедности у формату узајамне сарадње и деловања ШОС, БРИКС, ОДКБ, АСЕАН.
- убрзати примање у чланство ШОС-а Индије, Ирана, Монголије, и позивање Вијетнама, Афганистана, Пакистана и других земаља у статус кандидата;
- разрадити и реализовати пројект четвртог геополитичког простора у чијем би саставу били: Русија (ЗНД), Индија, Иран, Афганистан, и можда Јапан и друге земље;
- предложити модернизацију ОУН и њиховог Савета Безбедности, тако што ће се њихова делатност поставити на цивилизацијски принцип (у СБ ОУН би сталне представнике имали Русија-ЗНД, Кина, Индија, исламске земље, те земље Латинске Америке, Африке, Јапана, Европе и Северне Америке).
- појачати напоре на обједињавању у оквирима ЗНД-а (Евроазијска Унија) ШОС-а, БРИКС-а, те у изради напредних иновационих технологија, посебно у атомској, наномолекуларним и другим областима и у разради нових система безбедности.

Процес преустројства света могу и морају да организују Русија, Индија и Кина. Три континенталне, самодовољне државе, три цивилизације са својим духовним вредностима, које међусобно немају антагонизме, потпуно су способне да заједничким напорима нацртају контуре новог светског поретка без хегемоније англо-америчке војне машинерије и глобалног зеленашког, паразитског олигархата. Данас нема цивилизације која не осећа, јавно или тајно, мржњу према Западу. И Русија је обавезна да стане на чело тог процеса. Таква је њена историјска и геополитичка судбина.

 

[PYC]

Olga Četverikova: TOTALNA DESTABILIZACIJA

​

Izvor: „Geopolitika“ br. 46

​

Svetsko lihvarstvo ulazi u poslednju etapu svoje permanentne svetske revolucije, u kojoj planira da završi koncentraciju u svojim rukama i nacionalnih bogatstava, i vlasti nad čovečanstvom. Radi toga je neophodan svetski haos, ili sveopšti građanski rat, čija se žarišta sada prave u različitim delovima sveta. Kao što smo više puta ukazivali, totalna destabilizacija je potrebna da bi se svet primorao da dobrovoljno prihvati vlast nadnacionalnog „arbitra“ koji će sve dovesti u red, kaže Olga Četverikova u ekskluzivnom intervju za list Geopolitika.

Uvažena Olga, savremeni svet se suočava sa velikom ekonomskom krizom. Iako na svetskim forumima i medijama stalno govore o izlasku iz krize, Vi ste jedan od malobrojnih autora u svetu koji, ako sam dobro razumeo, tvrdi da kriza nije spontano proistekla, već je u neku ruku organizovana od strane određenih nadnacionalnih krugova sa ciljem da se uvede jedna vrsta globalne uprave nad svetom. Molimo Vas da naše čitaoce obrazložite šire tu tezu.

Htela bih, najpre, da počnem time da istraživači-stručnjaci koji su izneli mišljenje da je sadašnja finansijsko-ekonomska kriza bila izazvana od strane vrha svetske zakulise, zaista nisu naročito brojni, ali i među njima, nažalost, ima sasvim malo onih naučnika-ekonomista, koji se realno razumeju u sve „finese” upravljanja savremenim svetskim finansijama. Među njima bih htela da izdvojim profesora Valentina Katasonova; njegova knjiga, koja je nedavno izašla pod naslovom koji sam za sebe govori - „Kamata kreditna, sudski pripadajuća i nerazumna”, predstavlja danas verovatno jedino kompleksno, ozbiljno i duboko istraživanje svetskog bankarskog sistema, istraživanje koje razotkriva skrivene mehanizme njegovog funkcionisanja i sav njegov prevarantski karakter. Savremene svetske finansije predstavljaju faktički „naučni” sistem mahinacija i spekulacija, koji deluje pod takvim moćnim oreolom spoljašnje respektabilnosti da je izuzeto teško dokazati njegovu kriminalnu suštinu. Toplo preporučujem našoj srpskoj braći da pročitaju tu knjigu, što će biti moguće, naravno, nakon njenog prevoda na srpski jezik. Ako se, pak, kratko zaustavimo na tim pitanjima, treba izdvojiti sledeće. Ne samo finansijski, nego i celokupni socijalno-politički i ideološki sistem savremenog kapitalizma stvorila je klasa svetskih lihvara koji ispovedaju vrednosti takozvane „religije novca”, koja je nespojiva sa hrišćanskom civilizacijom. Zašto još često tu klasu nazivamo i „sektom”, a same lihvare „žrecima” religije novca? Krajnji cilj te klase je osvajanje duhovne vlasti nad čovečanstvom, dok novac i finansijsku vlast oni smatraju samo sredstvom. Izumevši najpre kamatu, a zatim kreditni novac koji predstavlja novac „od vazduha”, i čijom se emisijom i bavi Federalni sistem rezervi SAD, svetski lihvari pomoću njega pretvaraju celo čovečanstvo u svoje dužnike, koji im plaćaju dugove svojim realnim, nacionalnim bogatstvima. Kako je govorio jedan od direktora Banke Engleske lord DŽ. Stemp, dozvoljavajući bankarima da stvaraju „novac ni iz čega”, mi plaćamo svoje vlastitio ropstvo. Na taj način, glavni rezultat kreditnog novca postala je „dužnička ekonomija”, u kojoj se sve nacije nalaze u stanju hroničnih dužnika. Da bi se vratili dugovi, pravi se novi novac, to jest, novi dugovi koji povećavaju i novčanu masu i svotu dugova. Na kraju, dužnici su sve države – eto sada „spasavaju” Grčku, ali najveći dužnik su same SAD. Njihove sumarne obaveze (u vidu čisto finansijskih i socijalnih obaveza i obaveza prema derivativima američkih banaka) dostigle su 315 triliona dolara, što premašuje novčane aktive zemlje sedam puta! Rast dugova jeste realan uzrok savremene finansijske krize i taj problem je nemoguće rešiti u okviru datog kapitalističkog sistema, ali svetski bankari prećutkuju tu činjenicu i nastavljaju da upumpavaju u ekonomiju nove kredite, pošto je njihov cilj da nastave obezbeđivanje potražnje za dolarskim novčanicama (kreditni novac), kojim oni još uvek imaju mogućnost da kupuju realna bogatstva sveta. Kada ta bogatstva budu pokupovana i skoncentrisana u njihovim rukama, kao i vlast, oni će se odreći dolarskih novčanica i od samog novca kao takvog, koji im jednostavno neće biti više potreban.

Sva ta savremena sveopšta liberalna globalizacija upravo i jeste način formiranja stalne potražnje za kreditnim novcem. Poslednje dostignuće u toj oblasti postali su derivativi – najnovija klasa virtuelnih aktiva, s kojima se kapitalizam konačno pretvorio u „ekonomiju kazina” u kome je realni sektor osuđen na smrt. U istom cilju se izaziva nestabilnost finansijskih tržišta, koja omogućava da se pravi veliki novac na kolebanjima deviznih kurseva i kamatnih stopa. Radi toga se organizuju i krize, koje razaraju ovu ili onu ekonomiju, i koje omogućavaju svetskim finansijskim tajkunima da otkupljuju obezvređene aktive realnog i bankarskog sektora. To jest – novac pravi razaranja na kojima se pravi novi novac. Za sada se svetska finansijska piramida, koja je izgrađena na pesku, nalazi pod kontrolom bankarske vrhuške, ali ona je krajnje nepostojana i to može dovesti, u određenom trenutku, do raspada celokupnog finansijskog i političkog sistema Zapada. U ovakvim prilikama, finansijske elite su krenule na ubrzavanje odgovarajućih procesa.
Krizu koja je započela 2008. godine, i koja se sada nalazi u latentnom stanju, ali u određenom trenutku može opet preći u akutnu fazu, oni su iskoristili za početak stvaranja organa nadnacionalne kontrole, koji u stvarnosti predstavljaju institucije „svetske vlade”. Svi vodeći ideolozi mondijalističkih snaga (Žak Atali, Henri Kisindžer i drugi) počeli su otvoreno da tvrde da će bez organa svetske kontrole svet potonuti u haos, ali, kako pokazuje realnost, stvar stoji drugačije – svetska zakulisa sama stvara potrese različite vrste, socijalne nemire, krize i ratove, kako bi opravdala koncentraciju vlasti u svojim rukama. „Dvadesetorica”, „Bilderberška grupa” i ostale strukture, koje više nisu strukture iz senke, otvoreno igraju ulogu operativnih štabova koji primenjuju odluke koje je doneo uzak krug posvećenih finansijera, dok se nacionalne i međunacionalne institucije sve više obesmišljavaju ili, čak i otvoreno, demonstrativno ignorišu. U taj proces je aktivno uključen i Vatikan, čiji je zadatak da obezbedi sakralizaciju vlasti „svetske vlade”. Upravo je ovih dana njegovim ustima bila izražena ideja o neophodnosti stvaranja svetske Centralne banke i nadnacionalnih političkih institucija, pošto nacionalne institucije nisu u stanju da izađu na kraj sa krizom.

U Jednom od svojih tekstova navodite izjavu Čarlsa Nenera, nekadašnjeg glavnog analitičara Goldman Saks banke, „da će 2012. započeti svetski rat koji će dovesti do kraha svih finansijskih tržišta sveta”. Poznata je uloga koju je ova banka imala u napumpavanju duga Grčke, ali ova izjava je zaista šokantna i uznemiravajuća, i zaslužuje poseban komentar.

Stvar je u tome što, izgleda, svetsko lihvarstvo ulazi u poslednju etapu svoje permanentne svetske revolucije, u kojoj ono planira da završi koncentraciju u svojim rukama i nacionalnih bogatstava, i vlasti nad čovečanstvom. Radi toga je neophodan svetski haos, ili sveopšti građanski rat, čija se žarišta prave sada u različitim delovima sveta. Kao što smo više puta ukazivali, totalna destabilizacija je potrebna da bi se svet primorao da dobrovoljno prihvati vlast nadnacionalnog „arbitra” koji će sve dovesti u red. Pri tome se, paralelno sa socijalno-ekonomskom i političkom destabilizacijom, ubrzanim tempom stvara i „idejna utemeljenost nove vlasti – svetska globalna religija čiji je zadatak da obezbedi intelektualnu, psihološku i moralnu kontrolu nad svim narodima. Jezgro te globalne religije je ista ta „religija novca”, koja je faktički prilagodila sebi sve tradicionalne konfesije, uključujući i katolicizam, i koja ne predstavlja ništa drugo do sistem drevnog okultno-paganskog gledanja, povezanog sa klanjanjem „zlatnom teletu”. Zato se i u obraćanju čovečanstvu sada koristi isključivo okultno-mistična simbolika. Očigledno je da istu takvu ulogu igra i stalno pominjanje 2012. godine kao godine katastrofa, kao nekakve apokaliptične granice koja se, tobože, pominje u drevnim ezoterijskim učenjima. Moguće je da upravo ove godine svetska zakulisa priprema sveopšti finansijski „krah”, radi spasenja i „preobraženja” svog bankarskog sistema, koji će uporedo sa dubokim socijalnim i političkim kataklizmama, a moguće je i sa klimatskim kataklizmama (prisetimo se HAARP oružja), kao i pobunama i ratovima, stvoriti odgovarajuće uslove u kojima je i planirano da budu puštene u rad nadnacionalne finansijske, religiozne, političke, kaznene i vojne institucije koje se sada već stvaraju, i za čije prihvatanje će čovečanstvo će psihološki već biti spremno.

U vezi sa tim, čini mi se da sada treba naročito pažljivo i ozbiljno pratiti procese koji se odvijaju u oblasti upravljanja finansijama, pošto se, izgleda, priprema neka specijalna operacija svetskih razmera. Tu je važno pomenuti dva događaja. S jedne strane, sasvim nedavno su švajcarski naučnici iz ciriškog Instituta tehnogloija uz pomoć kompjuterskih istraživanja otkrili postojanje moćnog „jezgra” od 147 transnacionalnih kompanija, koje kontrolišu veliki deo svetske ekonomije, i finansijskog sistema, a posebno 90 procenata aktiva u bankarskom sektoru (među njima su Barklejs, DŽ. P. Morgan Čejs, UBS AG, Meril Linč, Goldman Saks, i druge). To jest, nama su već otvoreno predstavili jezgro „svetske vlade”. S druge strane, početkom jeseni se u zapadnim zemljama širi protestni pokret „Zauzmi Volstrit” koji ima, očigledno, naručeni, a ne stihijski karakter. Već je utvrđeno da se taj „antibankarski” pokret finansira, kroz različite podmetnute kompanije, od strane Džordža Soroša (rotšildovski klan), kompanija koje su sponzori Baraka Obame, koji već odavno istupa protiv siromaštva i nezaposlenosti, što u predvečerje izbora treba da mu obezbedi pozitivan imidž. Ali, uzimajući u obzir da Džordž Soroš predstavlja najkrupniji spekulativni materijal protiv kojeg je upravo usmeren antibankarski pokret, može se pretpostaviti da se u krilu finansijskog „jezgra” priprema duboka reforma. Ona treba da oslobodi od opasnih toksičnih aktiva, i omogući mu da se obnovi pod novom firmom glavnog borca protiv finansijske spekulacije. Za sada je teško reći kakav će realan oblik poprimiti ta revolucija. Međutim, htela bih da istaknem sledeće: u skladu sa sada rasprostranjenim učenjem „Bhagavad Gite”, novi spasitelj sveta treba da se rodi 8. jula 2012. godine, kada treba da počne novo računanje vremena, i čiji je zadatak da počne transformaciju čovečanstva. Ali, zanimljivo je da i program pokreta „Zauzmi Volstrit”, koji se zove „Deklaracija 99 procenata” (99 procenata – to su obični Amerikanci, nasuprot 1 procentu milijardera), treba da bude svečano proglašen 4. jula 2012. godine u Filadelfiji, na godišnjicu proglašenja Deklaracije o nezavisnosti SAD, što naravno mora biti praćeno odgovarajućim burnim oblicima nastupa, a možda i nemira.[...]

Sa globalnih finansija i geopolitičkih kriznih žarišta selimo se u duhovne sfere, gde ste Vi uočili problem stvaranja novih autokefalnih crkava kao načina za razbijanje jedinstva pravoslavnih crkava. Naša Srpska crkva se suočava sa tim u Makedoniji i Crnoj Gori, a za naše čitaoce je u većini nepoznato da se na sličan način u Ukrajini i Belorusiji želi ugroziti jedinstvo Ruske pravoslavne crkve. O čemu je zapravo reč?

Evo u čemu je stvar. U uslovima stvaranja jedinstvene svetske religije, pravoslavlje ostaje jedina duhovna snaga koja se suprotstavlja stvaranju antihrišćanskog globalnog poretka. Zato su mondijalističke snage sada usmerene na to da unište pravoslavlje putem njegovog razbijanja i izopačavanja, koje se vrši pod maskom modernizacije. Glavnu ulogu u tom procesu igra konstantinopoljski patrijarh Vartolomej, poznati ekumenista, papista i atlantista, koji se zalaže za sveobuhvatnu „obnovu” pravoslavnih crkava. Posmatrajući sebe kao vidljivog poglavara pravoslavlja, on teži da dostigne da taj položaj priznaju druge crkve, kako bi ih stavio pod svoju kontrolu. To je moguće samo u uslovima rušenja kanonsko-pravnog poretka pravoslavlja, čemu i teži Konstantinopolj, podstičući raskol pomesnih crkava. Što je više sitnih autokefalnih crkava, to mu je lakše da im nametne svoju vlast i dobije saglasnost za ekumensku „perestrojku”. Već odavno on vodi aktivnu tajnu delatnost u odvajanju Ukrajinske pravoslavne crkve, Moskovske patrijaršije od Ruske pravoslavne crkve, isti napori se uposlednje vreme se preduzimaju prema Beloruskom egzarhatu. Tako da se sve to ostvaruje u okviru strategije postizanja primata nad drugim pravoslavnim crkvama.

Kakav je Vaš stav o sazivanju velikog svepravoslavnog Vaseljensog sabora, nakon toliko vekova? Koje su eventualne duhovne dobiti, ali i duhovni i svaki drugi rizici od održavanja jednog takvog nesumnjivo istorijskog skupa?

Stav većine pravoslavnih vernika u Rusiji o pripremanju Vaseljenskog sabora je nedvosmisleno negativan. Mi ga posmatramo kao glavno sredstvo ujedinjenja pravoslavnih crkava pod vođstvom Konstantinopoljske patrijaršije, u cilju njihovog „reformisanja” i uklapanja u novi svetski poredak. Sama pitanja koja su ponuđena na razmatranje na saboru govore da je njegov cilj sekularizacija i liberalizacija crkvenog života, koja će dovesti do rušenja kanonskog poretka pravoslavne crkve – reč je o učvršćivanju ekumenizma, uvođenju novog kalendara, drugog braka sveštenstva, skraćivanju i ublažavanju postova, i tako dalje. Zatim, sabor treba da potvrdi vođstvo Konstantinopoljske patrijaršije u pravoslavlju u svojstvu nadnacionalne strukture koja ovaploćuje opštecrkveno jedinstvo. Na tom planu, razmatranje pitanja povezanih sa jurisdikcijom pravoslavnih zajednica i statusa autokefalija neophodno je za prihvatanje takvog modela hijerarhije naših crkava, u kojem u znatnoj meri opada značaj njihove nacionalne samostalnosti, a pravoslavne zajednice van njihovih nacionalnih granica uopšte će biti ujedinjene pod vođstvom Konstantinopolja. Mnogi naši pravoslavni bogoslovi smatraju da pripremani „Sveti Vaseljenski sabor” i jeste upravo onaj otpadnički „osmi sabor” na koji su upozoravali naši sveti oci, među kojima je bio i prepodobni Kukša Odeski (+1964), koji je prorokovao: „Poslednja vremena nastaju. Uskoro će biti ekumenski sabor pod nazivom ‘Sveti’, ali to će biti upravo onaj ‘osmi sabor’ koji će biti sabor bezbožnika. Na njemu će se sve vere ujediniti u jednu. Zatim će biti ukinuti svi postovi, monaštvo će biti potpuno uništeno, episkopi će biti oženjeni. Novi kalendar će biti uveden u Vaseljenskoj crkvi. Budite budni. Trudite se da posećujete Božije hramove sve dok su oni još naši. Uskoro se tamo neće moći ići, sve će se promeniti… Molim vas, stojte u pravoslavnoj veri do kraja vaših dana, i spasavajte se!”

Takođe ste pisali o politici Vatikana prema Istoku. Šta je cilj te politike Vatikana na Istoku, kako se ona realizuje? Postavlja se pitanje ne samo etičnosti takvih namera Vatikana, nego i ima li takva politika konačno smisla, imajući u vidu da Rimokatolička crkva trpi poslednjih decenija velike duhovne poraze na svom tradicionalnom tlu. Istini za volju, treba istaći da je katolička crkva izložena žestokim napadima levih i liberaralnih, najčešće antihrišćanskih krugova, i medija. Kako uopšte gledati na tu protivrečnu poziciju katoličke crkve?

U mojoj knjizi „Izdaja u Vatikanu: zavera papa protiv hrišćanstva”, koja je izašla ove godine, pokušala sam da podrobno opišem šta danas predstavlja katolička crkva, i sa gledišta bogoslovlja, i sa gledišta politike. Nadam se da će ta knjiga biti prevedena na srpski jezik i da će srpski čitalac moći s njom da se upozna. Sada se pak, ukratko može reći sledeće: na planu verskog učenja, Vatikan je već odavno prešao na pozicije judeo-hrišćanstva, priznavši da Judejci ostaju bogoizabrani narod, da Stari zavet ostaje na snazi, da rimokatolici zajedno sa Judejcima veruju u istog Boga, pa ih čak objedinjuje i očekivanje mesije. U tom smislu, bilo kakvo zbližavanje sa Vatikanom nije samo opasno. Talmudski judaizam posmatra katoličku crkvu kao glavno oruđe „razbijanja” pravoslavlja i zato se ekumenski savez sa Vatikanom može posmatrati kao početak raspadanja istinske pravoslane vere. Što se tiče Vatikana kao finansijske i političke institucije, tu je on verni pristalica i saveznik finansijskih korporacija, koje ga koriste da bi pridale „sakralni” karakter svojim mondijalističkim planovima i „osveštale” vlast istog onog „zlatnog teleta” koje stoji u centru globalne religije u formiranju. Što se tiče kritike Rimokatoličke crkve, treba reći da je ona usmerena protiv onih realnih ispoljavanja hrišćanskih načela kojima ostaju verni pravoverni rimokatolici koje njihovo vrhovno rukovodstvo često izdaje. Najupadljivije se to ispoljilo u odnosu Vatikana prema hrišćanima Istoka, koji su se našli u krajnje teškom položaju u vezi sa jačanjem vlasti radikalnog islamizma, faktički podržanog od strane vatikanskog rukovodstva.

Najbolnija tema za nas Srbe je Kosovo i Metohija. Kako Vi vidite trenutno stanje oko naše Južne pokrajine? Šta nam savetujete da činimo u naporima da našu „svetu zemlju” sačuvamo?

Uzimajući u obzir da je sve ono što se događa na Kosovu i Metohiji deo ukupne strategije decentralizacije i dezintegracije nacionalnih država, čiji je cilj slabljenje, a kasnije i uništenje državnog suvereniteta, situacija se može promeniti samo zajedničkim naporima svih državotvorno mislećih građana sveta. U sadašnjoj etapi treba činiti ono što je u našoj moći – a to je razjašnjenje situacije, to je informisanje široke javnosti koja često nije u toku događaja, zato što je lišena istinitih informacija; to je, najzad, ispoljavanje realne, a ne deklarativne solidarnosti i uzajamne pomoći. Stvar je u tome što veliki deo medija, koje finansira uvek ista sekta lihvara, pokazuje poražavajuću potkupljivost i nečovečnost. Svi smo se u to uverili na primeru Libije. Prema tome, naš zadatak je osnivanje i podržavanje naših vlastitih informativnih sredstava, koja će nas ujediniti u jedinstvenu celinu, tako da osetimo da nismo sami, da nas ima mnogo, da smo zajedno, da smo jaki i slobodni, i što je najvažnije – ako smo za istinu, sa nama će biti Bog.

Na kraju, kako ocenjujete odnose Rusije i Srbije, i uopšte odnose naša dva naroda? Kako unaprediti našu saradnju, i da li mislite da će u narednim, neizvesnim i teškim godinama Srbi i Rusi biti sve više upućeni jelni na druge?

Naravno, mi smo uvek bili bliski, nas ujedinjuju zajednička vera, zajedničke vrednosti, zajednička sudbina. U današnje vreme, dobre odnose i veze održavaju ne toliko naše vlade, koliko sami narodi; ali, idu vrlo teška iskušenja, i u toj situaciji stanje ne može da se ne izmeni, pošto će uskoro reč biti o tome da li će naši narodi živeti ili ne.

 

[PYC]

Преко Ирана нишане Кину
​

Извор: Красная звезда 08.03.2012.
Интервју водио: Александр Фролов

ДИРЕКТОР РУСКОГ ИНСТИТУТА ЗА СТРАТЕШКА ИСТРАЖИВАЊА ЛЕОНИД РЕШЕТНИКОВ О МОГУЋЕМ НАПАДУ САД И ИЗРАЕЛА НА ИРАН
​

Руски институт за стратешка истраживања - РИСИ

​

СИТУАЦИЈА у Персијском заливу све се више усијава. Спомиње се чак и време када се планира „превентивни удар“ на Иран. То је пролеће ове године. То очекују али се у исто време тога и боје сви који су уплетени у овај сукоб, јер ситуација може да уздрма и запали читав регион који је и без тога далеко од стабилности и мира. Данас ову тему анализира директор Руског института за стратешка истраживања Леонид Решетњиков.

Леониде Петровичу, од тренутка нашег последњег разговора о ситуацији на Блиском Истоку стање у региону у нечему се променило, а у нечему је остало исто. Исто у том смислу да САД настављају са притисцима на режим који је ван њихове контроле. Сада желе да дотуку Сирију, а затим ће, очигледно, доћи ред на Иран. Шта одређује позицију Русије у односу на америчко-иранско супротстављање?

- Наш став у вези америчко-иранског одмеравања излази изван оквира те две државе. Усмерен је на јачање регионалне безбедности, осигуравање принципа самосталног, независног од спољног утицаја развоја држава, заштиту националних интереса Русије и, ако можемо тако да кажемо, на подршку елементарне политичке правичности.

Ситуација са Ираном очито је показала да су политички притисак и економске санкције сигуран пут у ћорсокак. Да само отежавају потрагу за решавањем питања иранског нуклеарног програма, јер не воде интеграцији Техерана у међународну заједницу, већ ка његовој изолацији. Свакако, Иран мора да успостави блиску сарадњу са Међународном организацијом за атомску енергију, како би повратио поверење у искључиво мирољубиви карактер свог нуклеарног програма, а на то га позива и Русија. Истовремено се појачава режим санкција, али његови покретачи заједно са „водом избацују и дете“. Последње санкције САД и Европске Уније практично отворено имају за циљ гушење читавих грана економије Ирана и немају никакве везе са решавањем споменутог проблема.

Патрола иранске морнарице у Ормуском мореузу

​

Наравно, Русији не одговара пренос ситуације из колосека преговора ка, не само већ јасно означеној перспективи војног супротстављања, већ и ка претњама примене силе. Треба подсетити да регион који граничи са ЗНД и конкретно са Русијом, није баш стабилан. Авганистан је стални извор напетости и тероризма. Ирак је у грозници. У овим условима, Иран представља оазу политичке стабилности. Апсолутно није у нашем интересу да он то престане да буде. У вези са овим, треба се присетити замисли познатог америчког политолога Бжежинског који никада није крио своје антипатије према Совјетском Савезу и Русији. Он је замислио да окружи границе СССР-а „зоном нестабилности“. Присутне су претпоставке остваривања исте идеје у новим политичким условима. Значи, и од наше стране се траже потези који ће бити усмерени на спречавање дуготрајних геополитичких претњи Русији.

У принципу, ако пажљиво посматрамо акције САД према Ирану, стиче се утисак да Американце много не интересује ступањ развоја нуклеарног програма Техерана. Они кажу: нуклеарно оружје само што није готово, ускоро ће да буде и треба урадити тако да га не буде. Зар вам се не чини да се њихов задатак састоји у јавном кажњавању Ирана? У своје време се говорило да Ирак такође поседује оружје за масовно уништавање, а касније се испоставило да тог оружја није било...

- Не могу а да се не сложим са вама да је за САД као, између осталог, и за Израел, наводно постојање војног момента у иранском нуклеарном програму - само разлог за појачавање политичко-економског притиска на Иран. У најгорем случају, и за војни удар по тој земљи. Не могу се у потпуности сложити са вама у другом. „Јавно казнити Иран“ - то је пре емотивна категорија, мада је доста заступљења у америчкој политологији. Исламска револуција, која се пре 33 године догодила у Ирану, за Вашингтон је значила губитак Техерана као најбитнијег стратешког и економског партнера на Блиском Истоку. Иран је у време свргнутог шаха Мохамеда Резе Пахлевија трошио огромна средства од продаје нафте на заједничке са САД економске пројекте, за набавку наоружања и плаћање читаве војске америчких саветника, издржавајући на тај начин војно-индустријскиј комплекс САД. Поновно успостављање америчке контроле над Ираном при данашњем режиму у Техерану је немогуће.

Но, како се чини, ни Русија није заинтересована да се у Ирану појави нуклеарно оружје. Ирански нуклеарни програм се донекле налази под нашом контролом?

- Није у ничијем интересу појављивање у Ирану нуклеарног оружја. Ми не можемо да говоримо о контроли над иранским нуклеарним програмом, мада сарађујемо са Ираном у тој области. Иран је суверена и независна држава која сама контролише све своје програме. Могу само да кажем да се у вези стварања у Ирану нуклеарног оружја користе се термини попут „опасност“, „могућност“, „вероватноћа“, „перспектива“ и сл. Докази да Иранци праве нуклеарну бомбу не постоје. Сами Иранци изјављују да не намеравају да праве нуклеарно оружје.

Амерички носач авиона Абрахам Линколн у водама Персијског залива

​

Зато је врло могућа варијанта да се Иран доведе до „ивице“. Другим речима, под теретом спољног пресинга он ће доћи до стадијума спремности за производњу нуклеарног оружја, али неће да га производи. Онда ће Техеран, претећи да ће довести ствар до логичног завршетка, моћи да истргује за себе различите попусте и преимућства. Пут свакако није безбедан и не треба Иранце терати на то.

Познато је да Иран велика и веома утицајна држава. По броју становника а и по величини територије - то су три Ирака. Ратовати против њега како је то било у Ираку, неће моћи ни САД нити било ко други. То може бити само наношење појединих удараца. Али, једнократни напад може да не буде прецизан, да не уништи све што је потребно за производњу нуклеарног оружја, и, као треће, може да изазове низ узвратних напада Ирана. Коју врсту сценарија могу у овом случају да разматрају Американци?

- Ако, говорећи о пролећу ове године, мислите на време наношења удара по Ирану, није згорег сетити се да су већ постојале претње за Нову годину, па за Божић, па 30. јануар и сл. Такве изјаве су углавном наставак тактике психолошких притисака на Иран. Не могу, са великим жаљењем, а да не констатујем да америчко-иранска конфронтација у зони Ормуског мореуза довела ситуацију до нивоа када било који „нагли потез“ једне од страна или провокација треће могу довести до почетка ратних акција.

Ако веровати америчкој штампи, Тел-Авив је изјавио да ће упозорити Вашингтон о наношењу удара по војним објектима ИРИ свега 12 сати пре почетка војне операције како Американци не би могли да је блокирају. Ово може да се посматра и као покушај да се оправда „старији брат“ у случају почетка војних акција великих размера. Према процени стручњака, удари по иранским војним објектима могу само да их ограничено оштете. Међутим, паралелно, практично су неизбежни напади на објекте ваздушне и пешадијске инфраструктуре ИРИ и на њену ратну флоту. Не треба искључити ни ударе са територија других држава, например са територије Авганистана, где је смештен војни контингент САД и сл. Већина експерата сматра да је копнена акција мало вероватна, мада се не искључује убацивање на територију Ирана диверзаната и ударних група. Са друге стране, Иран није та држава која ће дозволити, извините за тавтологију, да се некажњено“ кажњава“, и та околност може да унесе корекцију у сваки унапред испланирани сиже. Надајмо се да ће здрав разум ипак преовладати, чак и ако неког јако сврбе руке.

Председник Грузије Михаил Сакашвили, као што је познато, изјавио је да је спреман да стави своју територију на располагање војним снагама САД или НАТО у циљу наношења удара по Ирану...

- Од господина Сакашвилија, као од потпуно зависног политичара, може се свашта очекивати. Он би требало да узме у обзир да се економски односи између Грузије и Ирана у последње време доста добро развијају у чему је више заинтересован Тбилиси него Техеран. Међутим, одлуке Сакашвилија нису увек у складу са интересима Грузије, пре је обрнуто. У ствари, сиже који сте поменули носи велику потенцијалну опасност. Као што је познато, команда најборбеније јединице оружаних снага Ирана - Корпуса чувара исламске револуције - већ је изјавила да ће „Иран нанети ударе по свакој територији која буде коришћена за напад на ИРИ“.

Какве су могућности Ирана да се супротстави економским санкцијама САД и ЕУ?

- Утицај санкција на економију Ирана не треба ни потценити ни преценити. Санкције ЕУ Иран могу лишити 20 посто тржишта за продају своје нафте, што ће представљати осетан али не и катастрофалан ударац на његову економију. Министарство нафте ИРИ у званичној изјави већ је саопштило о молби Кине, Индије и неких афричких земаља да повећају испоруке иранске нафте. Међу представницима иранског естаблишмента јачају тенденције да се „науче памети“ они који су покренули санкције као и они који им су се придружили.

Тестирање крстарећих ракета Кадер на југу Ирана

​

Ако се насилни сценарио, пак оствари, против чега категорично иступа Русија, какве снаге је у стању да супротстави Иран, с обзиром да се његове оружане снаге налазе у фази реорганизације и опремања?

- Оружане снаге Ирана су највеће на Блиском и Средњем Истоку. Осим тога, они поседују искуство, стечено у току осмогодишњег ирано-иракског рата. Без обзира на ограничавање испорука оружја и конверзионих технологија у Иран од стране САД и њихових савезника по НАТО, иранске оружане снаге су, као резултат предузетих Техераном напора усмерених на развој властите војне индустрије, опремљене доста модерним тенковима, артиљеријом и ракетним оружјем које може да „дохвати“ непријатеља и ван граница земље.

Што се тиче војне моћи САД-а у региону Блиског и Средњег Истока, она је веома упечатљива. У Персијском заливу стално дежура носач авиона „Карл Винстон“, тамо се налази и други носач авиона „Аврам Линколн“. У марту се очекује долазак трећег носача авиона „Ентерпрајз“. Већ сам споменуо амерички војни контингент у Авганистану. Јединице маринаца САД дислоциране су у неким арапским земљама Персијског залива. Не треба такође заборављати могућности САД у коришћењу стратешке авиације. Мада ће ефикасност и једне и друге стране у коришћења сопствених могућности зависити од врсте војних акција и, у великој мери, од морално-психолошке спремности зараћених страна. У том смислу Иранци могу да имају већу мотивацију од противника.

Како то може да утиче на нафтне монархије које се налазе у зони залива - пре свега на Саудијдку Арабију?

- Ова ситуација је већ дотакла нафтне монархије у зони залива. До 1. јула, када се заустави увоз иранске нафте у Европу, биће пуштен у рад нафтовод из Саудијске Арабије и УАЕ који заобилази проблематични Ормуски мореуз. На тај начин, ове две богате арапске земље, које су већ почеле да повећавају производњу нафте, биће још богатије. Међутим, многе рафинерије нафте у ЕУ су прилагођене за прераду иранске нафте и неће моћи да одмах пређу на саудијску.

Стиче се утисак да се круг мирних варијанти решавања проблема сузио до крајње границе због неспремности страна на компромис, па постоји опасност да се „арапско пролеће“ претвори у персијско. Да ли је то тачно?

- Могуће су само мирне варијанте. Свака друга варијанта ће неминовно довести до нових проблема. Неопходан је дијалог са поштовањем између заинтересованих страна, уз осећај одговорности за будућност региона.

 

[PYC]

[TABLE="class: contentpaneopen, width: 868"]
[TR]
[TD="class: contentheading"]

Iranska strategija
​

[/TD]
[/TR]
[/TABLE]


[TABLE="class: contentpaneopen"]
[TR]
[TD="colspan: 2"] Piše: DŽordž Fridman
Izvor: Stratfor 10. 4. 2012 [/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: createdate, colspan: 2"] NSPM sreda, 18. april 2012. [/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="colspan: 2"]
Vekovima Iran (a pre njega, Persija) suočavao se sa dilemom garancije nacionalnog opstanka i autonomije usled uticaja jačih regionalnih sila kao što je bila otomanska Turska i Rusko carstvo. Iako je uvek bio slabiji od pomenutih većih carstva, Iran je opstao iz tri razloga: geografije, resursa i diplomatije. Veličina Irana i planinska konfiguracija terena čine da svaki vojni pohod u unutrašnjost zemlje bude težak i opasan. Iran je takođe bio u stanju da postavi dovoljne snage u cilju odvraćanja napada dok je u međuvremenu sprovodio povremeno iskazivanje moći. U isto vreme, Teheran je povlačio pametne diplomatske poteze igrajući na kartu pretnje koje su ove sile predstavljale jedna po drugu.

​

Prispeće evropskih imperijalnih sila u region sačinjavalo je teškoće sa kojima se Iran suočavao tokom 19. veka, zajedno sa pozicioniranjem Britanske imperije na zapadu Irana u Iraku i na Arabijskom poluostrvu krajem Prvog svetskog rata. Ovo se poklopilo sa transformacijom globalne ekonomije u sistem koji je baziran na nafti. Tada kao i sada region je predstavljao ogroman i globalni izvor nafte. Tamo gde su Britanci jednom imali interesa u regionu, pojava nafte kao osnovne industrijske i vojne moći učinili su da ovi interesi postanu primarni. Tokom Drugog svetskog rata Amerikanci i Sovjeti su postali spoljne sile sa sposobnošću i željom da utiču na region, ali je osnovna strateška pozicija Teherana opstala. Iran se suočio kako sa regionalnim, tako i globalnim pretnjama kojima je morao da se prilagodi ili da ih ukloni. Zbog nafte globalne sile nisu mogle da izgube interes dok regionalne sile nisu ni posedovale opciju gubljenja interesa.
Bilo da Iranom vlada šah ili ajatolah, njegova strategija ostaje ista: osloniti se na odvraćanje koje omogućava geografija, zaštititi se odbrambenim snagama i povlačiti složene diplomatske poteze. Ali u osnovi svega ovoga uvek se nazirala još jedna vizija Irana.

Iran kao regionalna sila

Vizija Irana, zemlje sa suštinski odbrambenim stavom, kao regionalne sile je ostala. Šah[1] se takmičio sa Saudijskom Arabijom oko Omana i zamišljao je Iran kao nuklearnu silu. Ahmadinedžad se nadmeće sa Saudijskom Arabijom oko Bahreina i takođe zamišlja i sanja o Iranu kao nuklearnoj sili. Kada stvari sagledamo izvan retorike, nešto što uvek treba da činimo kada se bavimo spoljnom politikom jer je retorika namenjena zastrašivanju, zavođenju i zbunjivanju stranih sila kao i javnosti, možemo da vidimo suštinski kontinuitet u iranskoj politici još od Drugog svetskog rata. Iran želi da zadobije regionalnu dominaciju tako što će se osloboditi ograničenja i pretnji koje postavljaju obližnje sile.
Od Drugog svetskog rata Iran je morao da se nosi sa regionalnim pretnjama koje su predstavljali Irak, sa kojim je vodio brutalni rat koji je trajao gotovo deceniju i koji je Iran koštao oko milion života. On je takođe morao da se nosi sa Sjedinjenim Državama, čija je snaga suštinski oblikovala obrasce u regionu. Sve dok Sjedinjene Države imaju preovlađujući interes u regionu, Iran nema izbora osim da odredi svoju politiku prema uslovima SAD. Za šaha to je značilo potčinjavanje Sjedinjenim Državama dok je suptilno pokušavao da upravlja američkim postupcima. Za Islamsku republiku to znači opiranje Sjedinjenim Državama dok se istovremeno pokušava manipulisanje Amerikom tako da ona preduzme korake u korist Irana. Oba pristupa su u skladu sa tradicijom iranske suptilne strategije.
Islamska republika se u tome pokazala uspešnija od šaha. Ona je sprovela prefinjenu kampanju dezinformacijama koja je prethodila ratu u Iraku 2003. god. kako bi uverila SAD da će invazija na Irak biti laka u vojnom smislu i da će Iračani dočekati Amerikance širom otvorenih ruku. Ovo je raspirivalo postojeću želju SAD da izvrše invaziju na Irak, što je postalo jedan od mnogih faktora koji su činili da invazija izgleda izvodljiva. U drugoj fazi, Iranci su pomogli mnogim frakcijama unutar Iraka da pruže otpor, što je okupaciju pretvorilo, kao i planove za rekonstrukciju Iraka na osnovu američkih planova, u pravi košmar. U trećoj i konačnoj fazi, Iran je iskoristio svoj uticaj u Iraku kako bi podelio i paralizovao zemlju nakon američkog povlačenja.

Kao rezultat ovih poteza, Iran je postigao dva cilja. Kao prvo, Amerikanci su se rešili iranskog arhineprijatelja Sadama Huseina, što je strateški veoma oslabilo Irak. Kao drugo, Iran je pomogao da snage Sjedinjenih Država napuste Irak, što je stvorilo vakuum u Iraku i nešto što je umanjilo američki kredibilitet u regionu kao i američki apetit za buduće vojne avanture na Srednjem istoku. Želim da naglasim da sve ovo nije bio deo iranskog plana: mnogi drugi faktori su doveli do ovakvog sleda događaja. U isto vreme, iransko manevrisanje nije bilo zanemarujući činilac u procesu; Iran je vešto eksploatisao posledice događaja u čijem je oblikovanju učestvovao.
Postojala je defanzivna suština svega ovoga. Iran je bio očevidac invazije Sjedinjenih Država na okolne zemlje, Irak na zapadu Irana i Avganistan na njegovom istoku. Iran je uvideo da su Sjedinjene Države ekstremno snažne i nepredvidljive do tačke iracionalnosti iako se takođe može njima manipulisati. Teheran stoga ne može da odbaci mogućnost da će SAD izabrati rat sa Iranom. Povlačenje Sjedinjenih Država iz Iraka međutim ograničilo je američke vojne opcije u regionu.
Ova strategija takođe poseduje i ofanzivnu dimenziju. Američko povlačenje iz Iraka omogućilo je Iranu da popuni vakuum. Ono što je kritično jeste da je geopolitika regiona otvorila mogućnost za Iran verovatno prvi put u toku nekoliko vekova. Prvo je kolaps Sovjetskog Saveza smanjio pritisak sa severa. Uzevši u obzir i pad Otomanskog carstva nakon Prvog svetskog rata, Iran se sada više ne suočava sa regionalnom silom koja bi mogla da predstavlja izazov. Drugo, sa smanjenjem američkih snaga u Persijskom zalivu i Avganistanu, globalna sila ima ograničene vojne opcije a čak su i političke opcije koje bi mogle da se upotrebe protiv Irana još više ograničene.

Iranske šanse

Iran sada ima priliku da razmotri svoju poziciju kao poziciju regionalne sile a ne samo da stremi ka složenim postupcima kako bi očuvao svoju autonomiju i režim. Iranci shvataju da se raspoloženja globalnih sila nepredvidljivo menjaju, a najviše Sjedinjenih Američkih Država. Stoga Iran zna da što agresivniji postaje, Sjedinjene Države mogu više vojno sebe obavezati da sputaju Iran. U isto vreme, SAD to mogu učiniti čak i bez akcija Irana. Na osnovu toga, Iran traži strategiju koja bi mogla da učvrsti njegov regionalni uticaj a da ne izazove američku odmazdu.
Svako ko proučava Sjedinjene Države razume njenu zabrinutost u vezi s nuklearnim oružjem. Tokom hladnog rata one su živele u senci mogućnosti da Sovjeti prvi otpočnu nuklearne udare. Bušova administracija je iskoristila mogućnost da Irak razvije nuklearni program kako bi zadobila podršku domaće javnosti za invaziju. Kada su Sovjeti i Kinezi došli u posed nuklearnog oružja američka reakcija se graničila sa panikom. Sjedinjene Države su istovremeno postale opreznije u svom pristupu tim zemljama.
Posmatrajući Severnu Koreju, Iranci prepoznaju obrazac koji bi mogli da iskoriste zarad sopstvene prednosti. Opstanak režima u Severnoj Koreji, zemlje sa slabim uticajem, tokom devedesetih nije bio siguran. Kada je ona preduzela korake ka razvoju nuklearnog programa, međutim, Sjedinjene Države su se ozbiljno posvetile Severnoj Koreji, istovremeno postajući sve opreznije kada je u pitanju pristup severu. Značajna diplomatska aktivnost i periodična pomoć su za cilj imale ograničavanje nuklearnog programa Severne Koreje. S tačke gledišta Severne Koreje aktuelni cilj nije bio razvoj nuklearnog oružja koje se može lansirati; Severna Koreja nije velika sila poput Kine ili Rusije i pogrešan proračun Pjongjanga može dovesti do agresivnije politike SAD. Umesto toga proces razvoja nuklearnog programa sam po sebi je povećao uticaj Severne Koreje istovremeno izazivajući Sjedinjene Države da ponude podsticaj ili da uspostave relativno neefektivne ekonomske sankcije (i na taj način izbegavajući daleko opasniju vojnu operaciju). Severna Koreja je postala srž američke zabrinutosti dok su Sjedinjene Države izbegle akcije koje bi mogle destabilizovati Severnu Koreju pri tome uzevši u obzir mogućnost oružja koga sever poseduje.
Severnokorejanci znaju da bi se mogućnost posedovanja oružja koje bi se moglo lansirati pokazala opasnom, ali sama činjenica da raspolažu sa nuklearnim programom daje im strateški značaj i to je lekcija koju su Iranci dobro naučili. S iranske tačke gledišta, nuklearni program uzrokuje da SAD istovremeno ozbiljnije shvate Iran i da povećaju sopstvenu opreznost u odnosima sa njim. Trenutno Sjedinjene Države predvode grupu zemalja čiji entuzijazam oko toga da li sankcije mogu uzrokovati neku štetu Iranu varira, ali to pruža Americi kontekst da ne preduzima vojne akcije od kojih Iran zaista strahuje i koje Sjedinjene Države ne žele da preduzmu.
Izrael, međutim, mora da zauzme drugačiji stav po pitanju iranskog programa. Dok nuklearni program Irana ne predstavlja pretnju po SAD, on može predstavljati pretnju po Izrael. Problem Izraelaca se svodi na to da oni moraju da veruju svojim obaveštajnim podacima po pitanju razvoja iranskog nuklearnog programa. SAD mogu sebi da priušte pogrešan proračun, dok Izrael ne sme sebi to da dopusti. Ovaj nedostatak sigurnosti čini Izrael nepredvidljivim. S iranske tačke gledišta, međutim, izraelski napad mogao bi da bude dobro došao.

Iran ne poseduje nuklearno oružje i može da sledi strategiju Severne Koreje da nikada ne razvije sposobnost nuklearnog oružja koje se može lansirati. Međutim, ukoliko to učine i Izraelci ih napadnu i unište takvu vrstu oružja Iranci će biti tamo gde su bili pre nego što su došli u posed nuklearnog oružja. Ali ukoliko Izraelci napadnu i ne uspeju da ga unište Iranci će biti jači. Iranci bi mogli da uzvrate tako što će preduzeti akcije u moreuzu Hormuz. SAD koje su u suštini garant globalnog pomorskog protoka nafte bi mogle da vojno napadnu Iran. Ili bi mogle da stupe u pregovore sa Iranom kako bi obezbedile protok nafte. Izraelski napad, bio on uspešan ili ne, postavio bi scenu za iranske akcije koje bi zapretile globalnoj ekonomiji, obeležile bi Izrael kao agresora i dovelo bi do toga da Sjedinjene Države budu izložene pritisku evropskih i azijskih sila da obezbede protok nafte putem diplomatskih ustupaka pre nego vojnom akcijom. Napad od strane Izraela, uspešan ili neuspešan bi malo koštao Iran i stvorio bi suštinske šanse za Iran. Po mom mišljenju, Iranci žele program a ne oružje, ali izraelski napad na program bi u potpunosti odgovarao iranskim interesima.
Nuklearna opcija spada u kategoriju iranskih manipulacija regionalnim i globalnim silama što je davna istorijska potreba Iranaca. Ali drugi i važniji događaji se dešavaju u Siriji.

Značaj Sirije za Iran

Kao što smo već pisali, ukoliko sirijski režim opstane to bi delom bilo zahvaljujući podršci Irana. Izolovana od ostatka sveta, Sirija će postati zavisna od Irana. Ukoliko se to dogodi, iranska sfera uticaja će se protezati od zapadnog Avganistana do Bejruta. Ovo bi odmah suštinski promenilo balans moći na Srednjem istoku što bi ispunilo iranski san o tome da postane dominantna regionalna sila u Persijskom zalivu i izvan njega. Ovo je bio šahov i ajatolahov san i to je razlog zašto su SAD trenutno opsednute Sirijom.
Šta će takva sfera uticaja omogućiti Irancima? Tri stvari. Prvo, prisiliće globalnu silu SAD da napusti ideju o uništenju Irana, pošto će prostranstvo njegove sfere uticaja proizvesti opasno nepredvidljive posledice. Drugo, ona će obezbediti legitimitet režimu unutar Irana i u regionu mnogo više od legitimiteta koji trenutno poseduje. Treće, sa punomoćnicima duž severne granice Saudijske Arabije u Iraku i šiitima duž zapadne obale Persijskog zaliva Iran bi mogao da prisili preraspodelu prihoda od nafte. Suočeni sa očuvanjem režima, Saudijska Arabija i ostale zalivske zemlje bi morale da budu fleksibilne u pogledu iranskih zahteva, u najmanju ruku. Ulaganje svog tog novca u Iran značajno bi ojačalo ovu zemlju.
Iran je primenjivao svoju strategiju pod režimima sa različitim ideologijama, šahom, koga su mnogi smatrali psihološki nestabilnim i megalomanom, Iran je sprovodio ovu strategiju u ograničenoj meri i sa obazrivošću. Trenutni režim, koji se takođe smatra ideološki i psihološki nestabilnim, takođe je obazriv u svojim postupcima. Retorika i ideologija mogu da zavedu, i obično su namenjene upravo u te svrhe.
Ova dugoročna strategija koja se sprovodi još od 16. veka sa ponovnim oživljavanjem persijskog nacionalizma u obliku Safavidskog carstva[2] sada vidi otvorenu mogućnost delom koju je obezbedio sam Iran. Cilj Teherana je da produži američku paralizu dok istovremeno eksploatiše prilike koje je stvorilo američko povlačenje iz Iraka. Istovremeno cilj strategije je stvaranje koherentne sfere uticaja u odnosu na koju će SAD morati da se prilagode kako bi zadovoljile zahteve članica svoje koalicije za stabilnim snabdevanjem nafte i ograničenog konflikta u regionu.
Iran sledi dvostruku strategiju koja bi ostvarila ovaj cilj. Prva strategija je izbegavanje bilo kakvih naglih poteza kako bi dozvolio da procesi teku svojim kursevima. Druga je stvaranje diverzije putem svog nuklearnog programa, što će dovesti do toga da Sjedinjene Države postupe identično kao u slučaju Severne Koreje. Ukoliko njegov nuklearni program uzrokuje izraelske vazdušne udare Iran bi to takođe mogao da preokrene u sopstvenu prednost. Iranci znaju da je posedovanje nuklearnog oružja opasno ali da je prednost imati program razvoja oružja. Ali ključni aspekt nije nuklearni program. On je jednostavno sredstvo za skretanje pažnje od onoga što se zaista dešava a to je pomak u pogledu ravnoteže moći na Srednjem istoku.
Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić

---

[1] Reza Pahlavi. Prim.prev.

[2] Safavidsko carstvo predstavlja novovekovnu iransku državu kojom je upravljala dinastija Safavida od 1501. do 1736. godine. Pomenuto carstvo je bilo jedno od najmoćnijih persijskih carstava u islamskoj eri. Prim. prev.
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

 

[PYC]

RUSIJU VODE U NOVI „VELIKI RAT“
​

Autor: Viktor Burbaki
Izvor: Fond strateške kulture Moskva sreda, 16 maj 2012 20:36

​

Jedan od ciljeva Onog koji planira „veliki rat“ je i da ne dozvoli da se formira Evroazijski savez kao strateški subjekat svetske politike
​

Procesi koji se trenutno dešavaju u „Svet-sistemu“ i strukture „centar-poluperiferija-periferija“, koje su nastale od njega i koje dovode do njegovih bitnih promena, predstavljaju izvor ogromnih vojnih konflikata. Svet stupa u epohu promena, kada „veliki rat“ za preraspodelu sfera uticaja i resursa – uz niz regionalnih ratova, koji mu prethode – postaje skoro neizbežna perspektiva.

​

„Veliki rat“ se nazire. Amerikanci su odavno zauzeti pripremom područja na kome će se on voditi – Bliski i Srednji Istok. Mnogi u tom ratu vide izlaz iz globalne krize. Eksperti izdvajaju skup ciljeva koji, kako je zamislio Onaj koji je sve isplanirao mogu da se postignu samo ukoliko rat postane „pobednički“.
Prva grupa ciljeva je odlično vidljiva:

• Da se odvuče pažnja naroda sa Zapada od krize, odnosno da se njegova pažnja preusmeri ka globalnom neprijatelju;
• Da se otpišu u najvećoj mogućoj meri ogromni državni dugovi;
• Da se izbegne kotrljanje nizbrdo SAD ka novoj „Velikoj depresiji“, da se oživi ekonomija i da se stvore uslovi za razvoj okretanjem novog lista;
• Da se u „Svet-sistemu“ za Ameriku sačuva liderska pozicija, koja se sada gubi;
• Da se sačuva formirani finansijski sistem koji se oslanja na Vašingtonski konsenzus, da se produži postojanje sistema Federalnih rezervi kao svetskog emitenta „zelembaća“.

PITANJE IZRAELA
U drugu grupu spada „tabu“– retko glasno diskutovani cilj – obezbeđenje perspektive za opstanak Izraela, koji, držeći okupirane palestinske teritorije, može bezbedno da postoji samo ukoliko postoji stalna konfrontacija sa susedima (uz podršku Zapada), sa „pobedničkom“ vojnom prednošću u vojno-tehničkoj sferi. Izrael za sada ima snage da smrvi skoro svaku koaliciju arapskih zemalja. A monopolsko posedovanje nuklearnog oružja u regionu garantuje mu i obezbeđuje ga od rata kao sigurno sredstvo za uzdržavanje od korišćenja atomskog oružja. Nemoguće je pretpostaviti u šta bi se pretvorila država Izrael, smeštena na maloj i oskudnoj teritoriji bez prirodnih resursa u nedostatku stalnog spoljnog neprijatelja. Danas je Izraelu vrlo potreban „veliki rat“ kako bi:

• Obezbedio (učvrstio) dovoljno visok statusni položaj u svetu, kao rezultat pobedničke vojne kampanje;
• Isključio moguće smanjenje ili potpuni prekid (zbog krize) finansijske podrške Zapada, pre svih SAD, iz kojih u Izrael dolazi 22 odsto novca preko spoljne trgovine i još 3,71 milijarda dolara direktne nepovratne finansijske pomoći. Treba primetiti da je u 2011. godini Nemačka u potpunosti završila isplate reparacija Izraelu za zločine iz Drugog svetskog rata. Americi može da bude preteško da nastavi da finansijski podržava Izrael sama;
• Denuklearizovanje Irana kako bi Izrael mogao da se ne uzdržava u korišćenju svog nuklearnog oružja.

Treći i najskriveniji cilj predstavlja „reinkarnacija“ svetskog kolonijalnog sistema.
Svet je više od pet vekova postojao u uslovima klasičnog kolonijalizma, i tek su u drugoj polovini 20. veka, posle Drugog svetskog rata, kao rezultat formiranja snažnog centra sile u obliku SSSR i svetskog socijalističkog sistema, nastali uslovi za dekolonizaciju planete. Tako postkolonijalna epoha danas traje nešto više od pola veka, a logika razvoja zapadne ekonomije pokazuje da i toj epohi dolazi kraj. Zapadni ekonomski sistem u uslovima tržišne konkurencije može stabilno da postoji samo ukoliko postoji stalno dolivanje spolja novih resursa. Za stabilno postojanje takvog sistema neophodno je da postoji periferija (kolonijalna) kojom se upravlja, iz koje je moguće stalno izvlačiti jeftine resurse.

Najnoviji događaji, počev od okupacije Iraka i Avganistana pa sve do okupacije Libije i čuvenog „arapskog proleća“ pokazuju vrlo očigledno da periferiji „Svet-sistema“ predstoji nova kolonizacija. To može da se smatra za geopolitičku neizbežnost jer u svetu sada nema strateških subjekata koji su u stanju da se tome odupru. Jedino pitanje je da li će to biti dvopolarni (SAD + EU protiv svih ostalih) ili neki drugačiji model kolonizacije.

​

DVOSTEPENI SISTEM
U procesu „nove kolonizacije“ će doći do brze kodifikacije međunarodnog prava na bazi konačnog odustajanja od principa iz jaltsko-postdamskog političkog sistema. Čeka nas odustajanje od osnovnih principa UN, likvidiranje institucije stalnih članica Saveta bezbednosti UN, korigovanje principa suverene jednakosti država. Vrlo skoro „zakonita“ okupacija i kolonizacija (u granicama „priznatih“ zona uticaja) će zauzeti mesto principa samoopredeljenja i „nemešanja u unutrašnje poslove“ drugih zemalja. Naporima Zapada se u međunarodnu praksu ponovo uvodi „dvostepeni“ sistem međunarodno-državnog uređenja, pri kome puni suverenitet ostaje samo zemljama koje čine jedro „Svet-sistema“, a periferne države mogu da imaju suverenitet samo u onom obimu koji ne predstavlja prepreku radu transnacionalnih korporacija.
Prema idejama Zbignjeva Bžežinskog, u osnovi novog (kolonijalnog) sveta treba da bude “Veliki Zapad“ (SAD + EU) i „Veliki Istok (Japan, Indija, Turska, Saudijska Arabija). U novom (kolonijalnom) svetu Rusija se ne vidi kao subjekt svetske politike. O perspektivama zajedničkog međunarodnog upravljanja sibirskim resursima diskutuje se sasvim otvoreno. Uskoro će se prisetiti da je Ruska Federacija zakoniti naslednik Ruske Imperije, koja je 1884. godine potpisala međunarodnu konvenciju u kojoj postoji „princip efikasne okupacije“. Po njemu, ukoliko neka zemlja nije u stanju da efikasno upravlja svojim resursima, njoj može da bude uvedena spoljna uprava. Uskoro „princip efikasne okupacije“ može da bude proglašen za važeću normu međunarodnog prava, na čemu će se zasnovati obrazlaganje oduzimanja Rusiji isključivosti na upravljanje njenim sopstvenim resursima.

​

Formirana je i ispituje se na različitim pozorišnim daskama ratnih poprišta glavna alatka za novu kolonizaciju – NATO. Iz nove strateške koncepcije NATO, koja je doneta 2010. godine u Lisabonu, proizilazi da je u savremenim uslovima upravo NATO dat zadatak da održava stabilnost sistema „centar-kolonijalna periferija“, u kome Zapadni svet jedino i može da postoji. U tome je suština novih funkcija Severnoatlanske alijanse. NATO predstavlja udruženje država Zapadnog sveta za nove „krstaške ratove“, koji su, kao što se zna, predstavljali pre svega ekonomska preduzeća. Vojna snaga NATO će stalno da se projektuje prema onim zemljama i regijama sveta koje predstavljaju isporučioce sirovina i energenata.
Danas za Zapad postaje izuzetno važno da se ne dozvoli da se pojavi velika sirovinska država, koja poseduje visok geopolitički status. Zato Zapad uopšte „ne primećuje“ tako velike nuklearne države, poput Izraela, koji stalno destabilizuje situaciju na Bliskom Istoku, ili Pakistana, koji ne može ili neće da kontroliše sopstvenu teritoriju , ne dozvoljavajući delovanje pokreta Talibana. Međutim, Iran, pun nafte i gasa (član Ugovora o neširenju nuklearnog oružja!), sa njegovim mogućnostima regionalnog liderstva, za Zapad je postao najvažniji objekat za nasilnu „demokratizaciju“. Iranski nuklearni program je samo casus belli. Iran može i da se potpuno odrekne nuklearnih tehnologija – ali to mu neće pomoći. Pritom, on predstavlja „utvrđen pojas ispred odbrambene linije“ Rusije, a ona ne bi smela da zaboravi direktivu Bžežinskog: u 21. veku Amerika će se razvijati protiv Rusije, na teret Rusije i na krhotinama Rusije!

​

Jedan od ciljeva Onoga koji planira „veliki rat“ je i da ne dozvoli da se formira Evroazijski savez kao strateški subjekat svetske politike. Resursi „postsovjetskog prostora“ su već uračunati i podeljeni između „Velikog Zapada“ i „Velikog Istoka“. Smisao reanimacionih projekata „Evropa od Atlantika do Urala“ je da se Rusija uključi u zapadni svet, ali bez njenih teritorija sa one strane Urala. Pretpostavlja se da je predstojeći susret „Velike osmorice“ u Kemp Dejvidu (na koji Putin nije otišao; prim. prev. ) od Rusije trebalo da zahteva predaju Sirije i Irana, obustavljanje politike evroazijske integracije i smanjenje njenog taktičkog nuklearnog oružja u zamenu za „predloge koje je teško odbiti“. Tu Rusiji neće pomoći ni Kina: povratkom u Evroaziju Rusija će da potkači i njene interese.

RUSKI ZAKLJUČAK
Čitava istorija kontakta Rusije sa Zapadom pokazuje da je vrlo kratkovido graditi sa Zapadom odnose koji bi se zasnivali na iluzijama o partnerstvu. Ista ta istorija nas uči da će u „velikom ratu“, koji se upravo nazire, najbolje proći ona strana koja će mu pristupiti pred sam kraj. Sa velikom verovatnoćom ona će se naći i među pobednicima. Zato je teško ne složiti se sa mišljenjem B. Borisova, koje je izrečeno još 2009. godine u članku „Stoput prokleti svet“: „…stvaranje geopolitičke konfiguracije (kao što je Evroazijski savez), koja bi dozvolila da se otegne neposredno stupanje Rusije u rat tako što bi se povećale koalicione snage i napravile pogranične, odstupne zone u kojima bi ratna dejstva po iskustvu iz prošlih ratova mogla i da se ne prebacuju na teritoriju osnovnih predstavlja bitni spoljnopolitički zadatak. U suštini, za Rusiju izbor se zaključuje samo u tome da li da se ruski vojno-politički blok formira sada, kada postoji relativno velika sloboda manevrisanja ili docnije, u cajtnotu, pod dejstvom okolnosti više sile ili direktno u vojnim uslovima, pod bombama, „ne obazirući se na žrtve“. Ali mogućnosti za tako relativno povoljno preformatiranje ruskih pograničnih jedinica, u duhu poslednje gruzijske kampanje, se svakim danom smanjuje“.

Ocenjujući da je Rusiji nemoguće da uoči „velikog rata“ vrši smanjenja u sferi taktičkog nuklearnog naoružanja, neophodno je da se podvuče da za tako „slabu“ stranu međunarodnog konflikta, kakva je Rusija, taktičko nuklearno naoružanje predstavlja realan instrument njegove deeskalacije (na vojnom stadijumu). Smanjenja u sferi taktičkog nuklearnog naoružanja mogu Rusiju da dovedu do „vojno-političkog cugcvanga“, kada bi u odgovor na vojni pritisak „jake“ strane konflikta ona bila postavljena pred izbor: ili prihvatanje naturanih uslova (zbog očigledne slabosti snaga opšte namene) ili svetska nuklearna katastrofa.

Rusiju vode ka „velikom ratu“ usmereno, svesno, logično. Pokušavaju da je uvuku u taj rat, kako bi obezbedili njen neslavni izlaz iz njega sa naknadnim „konačnim rešavanjem ruskog pitanja“.
Danas sve odluke koje donosi rusko vođstvo, a koje se odnose na vojno-tehničku, političku i ekonomsku oblast, trebalo bi da se razmatraju sa jednog jedinog gledišta: da li će one u „velikom ratu“, koji se nazire, i u obezbeđenju dostojnog mesta Rusiji u posleratnom uređenju sveta pomoći Rusiji ili, naprotiv, oslabiti njene pozicije. I ovde, pre svega, ne smemo da predamo „dva glavna saveznika“ Rusije – njene strateške nuklearne snage i njeno taktičko nuklearno oružje.

 

[Maja78]

Удар на Сирију - удар на Иран, Кину, Русију и Јужни ток

​

Извор: Факти 12:54 05.08.2012.

ДИРЕКТОР РУСКОГ ИНСТИТУТА ЗА СТРАТЕШКА ИСТРАЖИВАЊА ЛЕОНИД РЕШЕТЊИКОВ О СКРИВЕНОЈ ПОЗАДИНИ ЗАПАДНЕ АГРЕСИЈЕ НА СИРИЈУ
​

• „Догађаји” у Сирији су припрема за напад на Иран и својеврстан удар на Кину, светску силу која силовито расте и већ је упутила историјски изазов Сједињеним Државама
  
• Кина је за време Гадафија из Либије обезбеђивала до 13 одсто свих потреба за нафтом. Тај извор је прекинут. Други – Иран који својим испорукама Кини обезбеђује 26 одсто свих енергената – биће следећи на удару. Решавајући проблем Техерана, САД истовремено убијају две муве – успостављају контролу над Ираном и „искључују кисеоник” Кини
• Сирији је намењена судбина Ирака који се након америчке агресије, у суштини, распао на неколико квазидржава. Погледајте само курдске регионе Сирије, они су се већ оградили разним рампама од остатка земље и спремни су да сваког момента објаве независност
• У случају насилног свргавања режима Башара Асада, Русија не само да ће изгубити Сирију као савезника у региону, већ ће бити присиљена да уступи многе позиције на Блиском Истоку. И да затвори пункт за материјално-техничко обезбеђење ратне морнарице у сиријској луци Тартус
• Појавиле су се информације о плановима изградње цевовода преко територије Сирије којим треба да буде транспортован природни гас из Катара у Европу. Јужни ток би тада био непотребан, а био би смањен и значај Северног тока за Европу
• А што се тиче Сједињених Држава: мислим да није случајно што демократе и републиканцида већ два пута узастопно кандидују за положај шефа државе неједнаке претенденте од којих је један унапред осуђен на победу. Знате, иза тога нешто и неко стоји

​

КОНФЛИКТ у Сирији траје од марта 2011. године. Претпоставља се да је у том конфликту погинуло 20 хиљада људи.

Западне и неке арапске земље треже да председник Башар Асад оде са власти, сматрајући да ће на тај начин насиље бити заустављено. За разлику од њих, Русија и Кина изражавају забринутост да ће спољно мешање и губитак државности у Сирији довести до ширења конфликта.

Власти Сирије такође тврде да се боре са добро наоружаним бојовницима које опремају споља.
Како ће се догађаји даље развијати? Како тај конфликт може да се одрази на ситуацију у региону? Које последице може имати за Русију? На ова и друга питања у интервјуу „Красној звезди” одговарио је директор Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) Леонид РЕШЕТЊИКОВ.

• Дакле, Леониде Петровичу, шта треба даље очекивати у сиријском кофликту?

- Ову фазу конфликта можемо назвати грађанским ратом јер се налази управо у тој фази. Развија се по најгорем од свих могућих сценарија: због одсуства и најмањег прогреса на дипломатском фронту - стране у сукобу су изабрале ратно решење проблема. Експлозија која се 18. јула десила у згради сиријског Савета за националну безбедност лишила је Башара Асада неколико најближих сарадника, што само сведочи да је наоружана опозиција заузела курс за физичко уклањање сиријског председника. Зато се у скоро реме могу очекивати нови покушаји да се „домогуну” Башара Асада, односно понављање онога што смо видели у Либији када су ловили Моамера Гадафија.

Не искључујем могућност да ће овај конфликт проћи без директног војног мешања споља. Јер, индиректно се води тако од самог почетка – управо спољне силе разбуктавају конфликт, обучавају, опремају и финансирају бојовнике опозиције. При том затварају очи на чињеницу да су међу њима исламисти и терористи свих боја. Шта кошта, на пример, непосредно учешће бојовника Ал Каиде коју су прогласили за „најгорег непријатеља САД”. Не каже се узалуд: за остваривање циљева сва средства су дозвољена.

Међутим, постављени задатак – свргнути режим Башара Асада – још није решен. Очигледно је да су се инспиратори и иницијатори конфликта прерачунали. С једне стране, испоставило се да су снаге опозиције некако разједињене, да се за сада не могу објединити у неки јединствени покрет. А са друге стране – владине трупе, посебно њихов алавитски део, без обзира на приче о масовном дезертерству, успевају да одрже високу борбену способност. Оне чак за време конфликта одржавају маневре, што је било почетком јула када су јединице противваздушне одбране, ратне морнарице и копнених снага увежбавале, како су то саопштили сиријски медији, „дејства за одвраћање напада са мора, ваздуха и копна”. А и већина становника земље, за разлику од Либијаца који су живели далеко боље од Сиријаца, подржава постојећи режим. Посебно након што је режим предузео низ политичких реформи.

​

Ипак, нису мала средства извана уложена у овај конфликт. Зато, на жалост, треба очекивати да ће га они довести до за њих логичног завршетка. Наши експерти сматрају да тренутно траје планирање прикривених и полуприкривених акција страног војног мешања. Они посебно истичу да се на Западу све чешће чују изјаве о потреби да се поуздано сачува хемијско оружје Башара Асада и не искључују могућност да управо то може да послужи као изговор за војну операцију против Сирије.
А насилно решење конфликта у Сирији било би трагедија не само за народ те земље већ и озбиљна претња миру у региону.

• Рекли сте да у конфликту није решен задатак уклањања режима Башара Асада. Међутим, то није једини циљ који су поставили они који су распалили сам конфликт?

- Наравно да није. Конфликтом у Сирији, као и „чишћењем” Блиског Истока и Северне Африке у целини, организатори желе да реше цео комплекс задатака, како видљивих тако и оних скривених. Видљиви се односе се на проблем Ирана. Уверен сам да је Запад већ закљчио да га може решити само употребе силе. Међутим, када буде кренуо у војну операцију против Техерана - Западу неће бити потребан „други фронт” од уједињених арапских савезника Ирана. Зато је и био организован ланац „обојених револуција” у арапским државама које су очигледно имале значај „обезбеђења позадине” пре почетка велике војне операције у региону. Сирија је задња карика у том ланцу, при чему веома важна, имајући у виду да су Дамаск и Техеран изградили посебне односе. Мада, дубоко сумњам да би Сирија Башара Асада у војној операцији против Ирана започела било каква војна дејства против својих суседа. Али, без обзира на то, доната је одлука да се за сваки случај „очисти” и она.

Други очигледан проблем је милитаризована шиитска организација Хезболах која тежи да у Либану изгради исламску државу по узору на Иран. Хезболахн је свима већ прилично „досадио”, посебно Израелу. Зато је овде следећа рачуница: кад остане без финансијске и војне помоћи Сирије и Ирана - Хезболах ће или сасвим нестати или ће приметно смањити активност.

Ова „чистка” имала је и мање видљиве циљеве. Међу њима бих на прво место ставио Кину. То је светска држава која силовито расте, која ће ускоро пожелети да саопшти свету о свом новом статусу и која је, у суштини, Сједињеним Државама упутила историјски изазов. А оне грозничаво траже начине и могућности да га прихвате – почеле су да изјављују „о свом повратку” у Азијско-пацифички регион где повећавају војно присуство за случај директног сукоба са Кином, спремају нови продор у индустријске и финансијске технологије, теже да прекину испоруку фосилних горива Кини без којих би њена економија почела да грца.

Ово последње управо и представља један од задатака „арапских револуција”. Треба имати у виду да је за време Гадафија Кина из Либије обезбеђивала до 13 одсто свих потреба за нафтом. Тај извор је прекинут. Други – Иран који својим испорукама Кини обезбеђује 26 одсто свих енергената – биће следећи на удару. Решавајући проблем Техерана, САД истовремено убијају две муве – успостављају контролу над Ираном и „искључују кисеоник” Кини.

Експерти нашег Института сматрају да иза „арапских револуција” стоји и међуцивилизацијска борба која данас све више из међународне праксе потискује традиционалне форме конфликата који су настали на сукобу интереса нација-држава. У овом случају дешава се сукоб англосаксонског и блискоисточног модела – сваки има своју слику света и систем вредности. Сматра се да је водећим државама које теже светском лидерству корисније да направе међународни кофликт којим ће управљати, а затим га искористити за своје циљеве.

​

Другим речима: у стратешкој комбинаторици која се данас одиграва у региону, Сирија је само пролазна карика, степен од кога ће у целини зависити развој читаве операције. У вези са тим је и смишљено преформатирање Сирије. Експерти РИСИ сматрају да јој је у оваквим условима намењена судбина Ирака који се након америчке агресије, у суштини, распао на неколико квазидржава. Погледајте само курдске регионе Сирије, они су се већ оградили разним рампама од остатка територије земље и спремни су да сваког момента објаве независност.

• А Русија? Дакле, то што се данас дешава у Сирији усмерено је и против наше земље...

- Апсолутно сте у праву. А још та усмереност против наше земље има вишевековни карактер. Конфликт се већ негативно одражава на економску и војно-техничку сарадњу Русије и Сирије. У случају насилног свргавања режима Башара Асада, Русија не само да ће изгубити Сирију као савезника у региону, већ ће бити присиљена да уступи многе своје позиције на Блиском Истоку који нашој земљи служе као најважнији чвор укрштања светских комуникација и огромно тржиште за пласман робе.
Русија ће у том случају морати и да затвори пункт за материјално-техничко обезбеђење ратне морнарице који је смештен у сиријској луци Тартус што ће довести, на жалост, до смањења њеног присуства у Медитерану и на Блиском Истоку, па и на регионалном тржишту оружја.

Међутим, то није све. У средствима јавног информисања појавиле су се информације о плановима изградње цевовода на територији Сирије којима треба да буде транспортован природни гас из Катара у Европу. Јужни ток би тада био непотребан, а био би смањен и значај Северног тока за Европу. Зна се да Русија на реализацији пројекта Јужни ток ради већ дуже време...

Довољно о свему говори и то што нове политичке реалности, које се финансирају на Блиском Истоку, на непосредан начин утичу на ситуацију и у самој Русији. Наши експерти истичу да се у земљи дешава радикализација исламске умме, активирају се присталице Муслиманске браће које су давале тон „арапскм револуцијама” у Египну, Либији и Тунису, а чији истомишљеници данас сеју насиље по Сирији. Познато вам је, а то потврђују објављени подаци, да су у 49 региона Русије, као и у земљама ЗНД, откривене структуре емисара Муслиманске браће. У Русији је њихов основни циљ - распаљивање сепаратистичких расположења у „муслиманским регионима” и убацивање у свест људи идеје да се на простору државних творевина исламског типа оснује такозвани „Велики исламски Калифат”. емисари Муслиманске браће пружају идеолошку, војну и финансијску подршку бојовницима на Северном Кавказу.

Треба такође истаћи да сви ти процеси воде истискивању Русије са југа где се она појавила пре неколико векова, покушавајући да обезбеди излаз на топла мора. Углавном, од тих јужних земаља које су припадале Русији остала је само још понека избочина слична полуострву која обухвата територију Северног Кавказа, а као излаз на мора – само још лука у Новоросијску.

• Чему се, очито, радује турска елита јер је познато да се Русија вековима борила са Османском империјом за утицај у том региону?

​

- Не бих тако рекао. Наравно да је Анкара заинтересована за продор на Северни Кавказ и у муслиманске регионе Русије, али не по сваку цену. За њу насилно решавање сиријског конфликта означава нарастање опасности од курдског проблема који може озбиљно да заоштри ситуацију у самој Турској. Зато Анкара од самог почетка није заинтересована за пад режима Асада и говори против војне интервенције у Сирији. То је, уосталом, више пута, налазећи се у Москви, истицао премијер Турске Реџеп Таип Ердоган. Ипак, у медијима циркулише доста информација да се на територији Турске врше припреме за војно мешање у сиријски конфликт.

Овакав двоструки став Анкаре могуће је објаснити њеним специфичним односима са Техераном. С друге стране, Иран је међу десет највећих трговинско-економских партнера Турске. Само у прошлој години је робна размена између ове две земље била већа од 10 милијарди долара. А са друге стране – Турска је под влашћу Ердогана заузела курс да оствари лидерску позицију у исламском свету. Међутим, на том путу јој се испречио Иран чији потенцијал такође гарантује претензије на улогу регионалног лидера.

• Сличан став турском, у сиријском конфликту има и Израел...

- То је тако, али само у извесној мери. Израел има прилично чврсте радне односе са Сиријцима. За Израелце Сирија је „ђаво којег познају”. Идеја да имају сунитску владу на северо-источној граници коју контролишу Муслиманска браћа плаши Израел. Зато се Израел од самог почетка супротставља свргавању Асада. Међутим, под притиском инспиратора „арапских револуција” и могућности јачања иранског присуства на северној граници, Израел је почео да мења став. Зато је министар одбране Израела Ехуд Барак изјавио да жели да види `убрзани пад режима`.

• Током овог разговора све време користите изразе „организатори конфликта”, „инспиратори револуција”, а да при том не наводите конкретне земље. Може се претпоставити да су то Сједињене Државе. Али, ако анализирамо резултате тих „арапских револуција” или узмемо у обзир опасност да на власт дођу Муслиманска браћа или чак Ал Каида, онда ће испасти да све што се данас дешава на Блиском Истоку и у Северној Африци није у интересу Сједињених Држава...

- Дотакли сте се вемома озбиљног проблема који захтева дубоко изучавање. Нипошто ме не сматрајте присталицом фамозне теорије завере, али ћу ризиковати и претпоставити да постоје наднационалне структуре које се баве променама светске конфигурације у сопственом интересу. Али, њихова делатност се не испољава само у арапском свету.

Узмимо, на пример, Европску Унију. Зар нису знали како се живи у Грчкој? Знали су, али су је ипак примили у европску заједницу и нормално наставили заједно да живе. Међутим, онда је ЕУ ојачала и почела да испољава самосталност у неким питањима спољне и војне политике. И, онда се одједном почело формирати мишљење да је Грчка слаба карика која може да уништи читаву ЕУ. Већ се чују изјаве да ће уместо ње бити формирана нова Унија од 5-6 водећих европских земаља.

А што се тиче Сједињених Држава: мислим да није случајно што демократе и републиканцида већ два пута узастопно кандидују за положај шефа државе неједнаке претенденте од којих је један унапред осуђен на победу. Знате, иза тога нешто и неко стоји.

Премда, могуће је да су наднационални и национални интереси западног естаблисмента толико преплетени да их је тешко разликовати. Генерално, ово питање захтева допунско изучавање. Као и оно: шта ће даље бити са Сиријом.