Geopolitika Geostrategija Analize Trendovi

[PYC]

Nepravedni među nacijama


​

Napisao: Oliver Vulović
Izvor: Srpska Informativna Platforma 03 jul 2011.

​

Briga o ljudskim pravima je počela da se na godišnjoj bazi zloupotrebljava od strane Velikih sila i one su u svojim međunarodnim nastupima ta prava počele da tretiraju kao neku vrstu grupe nadprava koja trebaju da imaju prednost u odnosu na nacionalne politike i uopšte , nad samim suverenitetom država. Sve češće možemo da, kako od država pojedinaca , tako i od koalicije koje čine tzv Kvintu, na nekom usputnom međudržavnom skupu ili posebno kreiranom skupu u te svrhe, čujemo od njihovih predstavnika optužbe, i to najčešće neosnovane, kako se vlada te i te države zverski odnosi prema svojim građanima te da se na osnovu takvog stanja približava momenat kada će "međunarodna zajednica" morati da reaguje protiv te države i njenog rukovodstva u cilju " zaštite civila, manjina..." .

Reakcija ide prvo putem agresivnog neprijateljskog medijskog i diplomatskog a odmah nedugo posle njega i vojnog delovanja. Nizom takvih razbojništava na različitim tačkama planete, na silu se u postojeće međunarodno i humanitarno pravo pokušava da ugura i legalizuje automatsko vojno delovanje protiv određenih država partija i njihovih vođa a u cilju zaštite civila od navodnih nasilnih akcija tih država i vođa.

Akcije neselektivnih bobardovanja, okupiranja i kasnijih političkih osveta i odmazdi nad vojnim gubitnicima su sve češće i češće i svet se prema ovom siledžijstvu postavio nemoćno i sa zgranutim i užasnutim mirenjem sa odlukama onih u kojih je vojna moć. Trenutno ne postoji država ili skup država koje će skupiti snagu i beskompromisno se suprostaviti ovom siledžijstvu. Postoje samo države i narodi žrtve koji, svako u skladu sa svojim moćima, na duži ili kraći rok samostalno pokušavaju da se odupru.

Kako se za sve to vreme postavlja OUN ? Ako posmatramo ceo ovaj već uigrani scenario samo preko situacije u kojoj su se našli Srbi i Srbija, odgovor je vrlo jednostavan. OUN je bila ratujuća strana i naš neprijatelj, OUN je ratujuća strana i neprijatelj i Iraka i Avganistana i Jemena ,Libije, Obale Slonovače, Somalije...a za sada je samo politički neprijatelj Sirije i Severne Koreje. O prethodnim vremenima Vijetnama, Koreje, Kambodže, Granade, Haitija, Paname, Hondurasa......istoričari već manje više imaju izgrađen stav. Dakle, posmatrajući u sintezi odnose međunarodnih organizacija, pitamo se na osnovu kojih standarda, procedura i preko kojih svojih institucija su OUN i EZ (EU) u poslednjih 20 godina zaštitile ijedno pravo bilo Srbije, bilo srpskog naroda u celini ? Da li je iskorišćen ijedan element međunarodnog prava da se sačuva SFRJ, SRJ, SCG, Srbija ? Je li uništena RSK i da li se zaustavilo sa pokušajima uništavanja Srpske ? Vidi li se kraj pokušajima razgradnje Srbije? Da li je UNTAES sa NATO paktom potpomagao hrvatsku stranu u građanskom ratu sa srpskim, po ustavu SR Hrvatske takođe konstitutivnim narodom?

Zar nemamo i video i foto i pisana svedočenja da je UNPROFOR tokom građanskog rata u BiH švercovao oružje za muslimane i Hrvate, i kako možemo oceniti učinak njihovih naslednika SFORA i EUROFORA ? Da li su OEBS i nakon toga KFOR, UNMIK i EULEX na Kosmetu bili i ostali one civilne i vojne snage koje su pomogle i pomažu da Srbi ostanu da žive na onim teritorijama za koje se od strane Velikih sila hipokrizično baš Srbi optužuju da su ih etnički očistili ? Da li su ispoštovani Dejtonski i Kumanovski sporazumi u celini i u onim delovima koji su povoljni po srpsku stranu ? Da li su pregovori u Dejtonu, Parizu, Rambujeu, Beču i sada ovi u Briselu pošteni , fer i sa punim poštovanjem pregovaračkog statusa svih strana ili se opet srpskoj strani , nekad tvrđe a nekada mekše, sve potura pod nos pod parolom "uzmi ili ostavi" ? Da li tzv Tribunal za bivšu SFRJ u Hagu u svom radu podjednako pravno posmatra optužena lica tokom svojih "procesa" ili su Srbi u ovom proizvodu abortusa prava ona "najviše ratujuća strana" i oni koji u tom tzv Tribunalu "najlakše" umiru kao nekadašnji članovi Crvenih brigada po nemačkim zatvorima i Arapi po raznim tajnim CIA zatvorima po Evropi ili gubilištima poput Gvantanama i Abu Graiba ? Kojom su se svojom autentičnom i jasnom pravnom akcijom OUN i opet ono što oni nazivaju Tribunalom za bivšu SFRJ odredili prema trgovini organima srpskih zatvorenika na Kosmetu i u Albaniji ? Da li je svojim proglašavanjem nenadležnim po tužbi SRJ protiv NATO država zbog agresije iz 1999e godine, ubacivanjem reči genocid u presudu po tužbi BiH protiv SRJ i Savetodavnim mišljenjem o Deklaraciji jednostrano proglašene nezavisnosti kosmetskih šiptara, kada je Međunarodni sud pravde u Hagu izbegao zbog političkog balasta te situacije da istu hrabro proglasi Međunarodno-pravno ništavnom, ovaj sud uopšte i dalje sud OUN ili je sud NATO pakta i nekoliko porodica koje tom organizacijom vladaju ?

Na kraju se uz francusku podršku i cela UNESKOva administracija angažovala da srpske svetinje na Kosmetu proglasi "kosovskom kulturnom baštinom". Posle svega u kratkim crtama navedenog ali i posle ćutanja OUN tokom bombardovanja SRJ od strane NATO pakta, posle poslednjeg sramnog ponašanja Međunarodnog krivičnog suda u odnosu na Libiju i pukovnika Gadafija, podsećanja na tv vešanje Sadama Huseina od strane iračkih izdajnika koje su OUN putem SAD vojne sile proglasile legitimnim kao što sada koaliciji razbojnika, naftnih najamnika, siledžija i terorista u Libiji pokušavaju da na silu ugrade međunarodni legitimitet , postavlja se pitanje da li Srbi i Srbija uopšte mogu da računaju na bilo kakvu pravnu zaštitu u okviru postojećeg novostvorenog 4.Rajha ? Ne mogu i neće je (pravnu zaštitu) ni po automatizmu a ni po zahtevu ostvariti.

OUN je jednostavno usisana od NATO pakta i Srbiji u toj organizaciji više nema mesta i došlo je vreme da se povede rasprava o suvislosti našeg članstva u redovima međunarodne organizacije koja je pogazila svoju osnivačku deklaraciju pa i sam Međunarodni sporazum o civilnim i političkim pravima i koja i dalje daje kvazi jurističke bazise određenoj grupi država za čiste akte okupacija, agresije, nelegalnog svrgavanja režima, ekonomskog razaranja, ciljanog i "kolateralnog" ubijanje civila, nezakonitih hapšenja, zatvaranja, mučenja i nečovečnog postupanja sa zatvorenicima tokom pojedinačnih ili grupnih vojnih i ekonomskih neprijateljskih akcija protiv drugih suverenih država.

Propala Liga naroda je aristokratska tvorevina u odnosu na ovu isprostituisanu organizaciju za koju je i kodeks Jakuza nedostižan moralni cilj. Ako već moramo da trpimo silu ne moramo i da budemo članovi slugeranjskih institucija te sile. Ako smo već istrpeli i trpimo nepravdu, ne moramo i ne treba da budemo , pa makar i pravno gledajući vrlo posredno, saučesnici u zločinima i nepravdama koje naši mučitelji rade drugim državama i narodima na ovoj planeti, a to jesmo i bićemo sve dok smo članovi OUN bez obzira na našu realnu moć u okviru njenih organa. Istupanjem iz ovakve OUN svaka rasprava o našem prisustvu u NATO paktu u bilo kojoj formi i članstvu u EU će postati bespredmetna i sa naše nacionalne grbine će se skinuti veliki i pretežak samar neprekidnog niza uslovljavanja koje će iza sebe imati neku legitimnu formu.Srbija može sva prava zastupanja svojih vitalnih interesa u odnosima sa tom OUN preneti na BRIKS ili neku sasvim određenu državu a za sve kontakte koje sa nama NATO želi i tera nas da sa njim imamo, kao ovlašćenog zastupnika možemo imati ili ŠOS ili ODKB i kao zastupnike ali i sa njihovim vojnim prisustvom na teritorijama koje trenutno kontrolišemo i kao garante naše bezbednosti.

Ako već pojedine zemlje mogu da kažu da priznanje Kosmeta nije više međunarodno već bilateralno pitanje svake države po na osob, onda i Srbija ima pravo da na osnovu iskustva sa OUN i EU, koje su se negde de facto a negde i de jure pojavljivale kao naši ne samo politički već i ratni neprijatelji, u skladu sa tim i ponaša i pokuša da na ovaj način sačuva i državu i biološki opstanak nacije na ovim prostorima. Radovan Karadžić nije vezao pripadnike tzv međunarodnih mirovnih snaga za mostove kao običan kriminalac taoce, nego na osnovu sasvim ispravne procene u svojstvu vrhovnog komandanta da su ti ljudi bili predstavnici organizacije ratnog saveznika NATOa i samim tim pripadnici neprijateljskih formacija. Da li je time prekršio običaje rataovanja i međunarodne konvencije, možda, ali je i spasio silne ljudske živote i objekte ali i sprečio da se nastavi da oni koji su već mirno posmatrali laganu smrt beba kojima su zabranili dopremanje kiseonika, da nastave da sa bezbednih 10 000 metara visine takođe krše Međunarodno pravo i običaje ratovanja gađajući civilne ciljeve. Naš položaj neće biti lakši nakon izlaska iz OUN i konačnog raskida sa idejom o članstvu u EU ali će makar biti konačno čistiji, jasniji i pošteniji i prema svom narodu ali i prema svim onim drugim narodima i državama koji iskreno cene naš otpor čoporu država odmetnika koje olako istim imenom nazivaju svaku drugu državu čijih resursa ili geostrateškog položaja žele da se dokopaju.

Dragutin Bogutović je tokom svoje analize knjige "Slovenska mitologija" Nenada Gajića, izdvojio sledeći zapis Vuka Karadžića a koji je mene asocirao na sadašnji defetistički, poslušnički i svemireći stav mog naroda i države sa situacijom u kojoj se našao - " Naš narod misli da je svakome čovjeku suđeno šta će mu se u vijeku dogoditi i kakvom će smrću umrijeti, i da se čovjek od suđenja ne može sačuvati". Uverenja o takvim "suđenim stanjima" u narodu, razbijale su, ili pokušali da razbiju, samo pojedine vođe ili vojskovođe vizionari koje smo kroz istoriju iznedrili, a takvog vođe ili vojskovođe u Srblja trenutno nema no, i bitan je istorijski podatak da se takav jedan vođa ili vojskovođa uvek i pojavljivao kada je najgore bilo ili se spremalo da dođe.

Znali smo kroz svoju istoriju da sebe osudimo na večitu zahvalnost pojedinim državama i državnicima samo zbog mrvica njihove naklonosti prema nama a koje su nam oni pružili samo na osnovu prethodno dobrano iskalkulisanih sopstvenih interesa, pa makar nas i te pomoći koštale silnog izgibenija. Srbi su se vazda odlučivali na bagatelisanje svojih života i granica za opštu stvar svetskog mira i pravednosti da bi sada olako pristali da nam se preko nekoliko nadržavnih organizacija u privatnom vlasništvu, poput EU i OUN, bagateliše pravo na kompletno postojanje. Jevreji su svakome ko je spasio i jedan život nekog od njihovih pripadnika tokom Drugog svetskog rata dali orden i večitu počast zvanu Pravednik među nacijama. Kako bi Srbi trebali da ocene odnos prema svojim pripadnicima od strane EU i OUN naglasio sam naslovom ovog teksta.

 

[PYC]

GRČKI SUVERENITET ĆE BITI “MASIVNO OGRANIČEN” OD STRANE LEŠINARA EU/MMF
​

Autor: Pol Džozef Votson, 05.07.2011
Izvor: Prison Planet
Preveo: Branko Filipović

Cena prošlonedeljne odluke da se globalističkim lešinarima odobri da metaforično “zavežu” grčko “prase” dok istovremeno EU i MMF započinju sa starom, dobro oprobanom ekonomskom pljačkom njenih državnih dobara je zapravo potpuno rasturanje njenog državnog suvereniteta, a prema izjavi šefa Evrogrupe Žan-Klod Junkera (Jean – Claude Juncker).

​

“Evro eksperimenat nas je takođe doveo do raskrsnice u čitavom međunarodnom monetarnom sistemu”, izneo je Rogof. “Da li će naša unučad da naslede svet sa ogromnim brojem nacionalnih valuta, ili će pak vrlo mali broj multi-nacionalnih valuta ?” To je ono što je sada na kocki ukoliko bi se grčka zaraza razbuktala i zarazila sve one kao što su Portugalija, Italija i Irska, što je i razlog zašto su globalisti tako grozničavi da ovaj virus stave u karantin – on bi mogao da ubije čitav evropski projekat, kao i širi nastup ka stvaranju globalne svetske vlade za koju su se Bilderberg grupa, kao i ostale elite udruženih centara moći, tako puno zalagali da isklešu tokom više od pola veka. Na slici: Čarobnica Kirka, koja Odiseju i njegovoj družini nudi čarobni napitak kako bi ih pretvorila u svinje. Rad Džona Viliama Voterhausa iz 1881. godine.

“Suverenitet Grčke će biti masivno ograničen”, izjavio je Junker nemačkom magazinu Fokusu (Focus), dodavši da se “stručnjaci” sada stropoštaju u zemlju kako bi nadzirali ogromnu i dobro potpaljenu rasprodaju državnih vlasništava privatnim firmama, što poistovećuje sa situacijom koja je nastala u periodu post-kolapsa Istočne Nemačke, kada je između 1990. i 1994. rasprodato 14.000 nemačkih firmi.

Shodno odredbi finansijskog izbavljivanja datih od strane EU/MMF, Grčka je NATERANA da oformi agenciju za privatizaciju koja će stvarne fizičke vrednosti davati ‘za nešto malo više od svežeg kiseonika’, a koji će biti personifikovan u vidu jedne finansijske tranše od 17,43 milijardi dolara, vidljivih samo kao cifre na monitoru kompjutera.

Kao što Džerald Selente (Gerald Celente – poznati direktor Trends instituta iz Njujorka) voli da kaže, novac koji će Grčka da dobije od MMF-a neće imati vrednost papira na kojem ‘nije’ odštampan, ali će zato globalistički lešinari da poharaju na hiljade postojećih vlasništava koja imaju stvarnu vrednost. Država će, kao heroinski narkoman,biti u zavisnosti od permenantnih (finansijskih) izbavljivanja kako bi uopšte mogla da funkcioniše, a sam ciklus će se u nastavku samo ponavljati.

Naravno, da nije političkih kukavica koje su se pokazale da su jako sposobne da prodaju vlastitu državu, Grčka je globalistima trebala samo da ispruži ‘srednji prst’, da objavi bankrot, da šutne evro i da se vrati devalviranoj drahmi. To bi dovelo do turističkih poplava nazad u Grčku, spaslo grčka državna vlasništva od globalističkog haračenja, sprečilo da se plaćaju unakažujuće kamate na dug, a koji se inače i nikad neće moći isplatiti, a ujedno bi samoj naciji dalo udarničku priliku da skine lance ekonomskog ropstva.

Međutim, kako je visoki član Bilderberg grupe i profesor Harvard Univerziteta Kenet Rogof (Kenneth Rogoff) jasno izneo u nedavnom članku Financial Times-a, Evropska unija i MMF će se boriti ‘i zubom i kandžom’ da spreče da se tako nešto ikada desi, jer plan koji predviđa globalni novčani sistem u potpunosti zavisi od preživaljavanja evra, koji bi skoro sigurno bio uništen da su Grci bankrotirali i šutnuli ovu jedinstvenu valutu.

“Evro eksperimenat nas je takođe doveo do raskrsnice u čitavom međunarodnom monetarnom sistemu”, izneo je Rogof. “Da li će naša unučad da naslede svet sa ogromnim brojem nacionalnih valuta, ili će pak (naslediti) vrlo mali broj multi-nacionalnih valuta ?”

To je ono što je sada na kocki ukoliko bi se grčka zaraza razbuktala i zarazila sve one kao što su Portugalija, Italija i Irska, što je i razlog zašto su globalisti tako grozničavi da ovaj virus stave u karantin – on bi mogao da ubije čitav evropski projekat, kao i širi nastup ka stvaranju globalne svetske vlade za koju su se Bilderberg grupa, kao i ostale elite udruženih centara moći, tako puno zalagali da isklešu tokom više od pola veka.

Grčka je trebala samo da objavi bankrot, da šutne evro i da se vrati devalviranoj drahmi.​

Dok su vlade američkih saveznih država već sada prisiljene da u vlastitoj SAD stave ključ u bravu, ono što u Grčkoj vidimo nije ništa drugo nego nagoveštaj onoga što globalisti imaju spremno za Ameriku, i to dok MMF pohlepno ‘mljacka svojim usnama’ u nadi da će moći skinuti okove svom patentu finansijskog terorizma kao finalni čin puča protiv Amerike.

Izvornik teksta: PrisonPlanet

 

[PYC]

Igraju li Rusija i Kina u Libiji diplomatsku igru u kojoj je pobednik već poznat?



​

Autor: Goran Vujanović
Izvor: NSPM četvrtak, 07. jul 2011.

​

Sergej Lavrov
​

Predstavnik Rusije pri NATO paktu Dmitrij Rogozin, koji je i inače poznat po oštrim izjavama koje su upućene na adresu Alijanse, u direktnom programu kanala “Rusija 24” izjavio je da se: “delovanje NATO u Libiji svelo na pokušaje svrgavanja Moamera Gadafija. Aktivnosti NATO odavno su prevazišle okvire onoga što je zamišljeno Rezolucijom 1.973 o Libiji.

Sada zdrav razum nalaže da NATO zaustavi svoje aktivnosti i, tim pre, ne uvlači se u taj građanski rat u korist jedne od strana”.[1] U intervju za agenciju interfaks Rogozin je između ostalog izjavio i da je: “nanošenje udara po ciljevima koji nemaju veze sa avijacijom, uključujući sredstva PVO i aerodrome, izlazi van okvira rezolucije UN o Libiji”.[2] S druge strane, ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov nešto je blaži u svojim osudama NATO bombardovanja Libije, ali dosledno zastupa “čvrst stav” kada je u pitanju “angažovanje” Severnoatlantske alijanse u ovoj zemlji. On se neprestano zalaže za prekid krvoprolića i započinjanje mirovnih pregovora između zaraćenih strana. Na sastanku u okviru Saveta Rusija-NATO upriličenom u Sočiju 5. jula Sergej Lavrov se zajedno sa ruskim predsednikom Dmitrijem Medvedevim susreo sa generalnim sekretarom NATO pakta Andersom Fog Rasmusenom.

Rusija i Severnoatlantski savez nisu uspeli da usaglase stavove po pitanju Libije i tim povodom Sergej Lavrov izrazio je: “nezadovoljstvo Moskve ovakvim razvojem događaja i optužio je NATO da tumači rezoluciju Ujedinjenih nacija, pravnog okvira za vojnu operaciju u Libiji, kako to njemu odgovara”.[3] Lavrov je još 23. maja na sastanku predstavnika ruske diplomatije i pobunjenika insistirao na započinjanju mirovnih pregovora i na “što bržem prestanku borbenih dejstava od strane svih onih koji su sad u njih uvučeni”.[4] “Glas Rusije” zaključuje da je Moskva već “uspela da učini nemoguće: da osvoji simpatije ne samo pristalica libijskog lidera Moamera Gadafija već i njegovih jarosnih protivnika. Upravo takva taktika pre može dovesti do regulisanja konflikta nego bombardovanje Zapada”.[5]

Međutim, da svako gleda svoje interese i da u politici nikada nije bilo ljubavi, niti humanosti potvrđuju i brojne civilne žrtve koje svakodnevno stradaju u Tripoliju i ostalim gradovima Libije u tzv. operaciji „Odisejeva zora“ koja kao i “Milosrdni anđeo” ne predstavlja ništa drugo nego agresiju na jednu suverenu zemlju. Cenu rusko-kineskih diplomatskih igara oko Libije i uzdržanosti u Savetu bezbednosti prilikom donošenja rezolucije o zabrani letenja iznad Libije plaćaju nedužni libijski građani. Naravno, Rusija je kao i Kina sasvim sigurno bila svesna posledica takve rezolucije i kakav će model ponašanja ispoljiti zapadne zemlje po pitanju Libije, ali su se pomenute države ipak uzdržale od veta u Savetu bezbednosti. Zašto, postavlja se pitanje. Odgovor je veoma jednostavan, a glasi dobit koju Kina, a naročito Rusija, može steći svojom ulogom posrednika u budućim mirovnim pregovorima što će doprineti znatnom jačanju ruske spoljno-političke pozicije. Osim toga, ne bi trebalo da zaboravimo ni hipotezu da su Rusija i Kina posredno, svojom neutralnom pozicijom, uvukle NATO pakt u jedan dugotrajni vojni sukob koji NATO teško može dobiti bez kopnene intervencije koja po svemu sudeći neće uslediti. Ovaj sukob može samo oslabiti NATO i njegovu međunarodnu poziciju. Osim toga, neslaganje unutar članica samog NATO pakta se svakim danom sve više pojačava jer se jedinstvo u Alijansi ruši kao kula od karata. Uprkos tome što je NATO pokazao da može da se nosi sa nejedinstvom među svojim članicama, ostaje pitanje koliko će takvo stanje moći da se prolongira.

U saopštenju kineskog ministarstva inostranih poslova navodi se da “Kina izražava žaljenje zbog vojnih napada u Libiji”.[6] Još u martu Peking je saopštio da se mora poštovati teritorijalni integritet Libije i da Savet bezbednosti mora da odluči o daljim potezima. Međutim, ovakav stav je u najmanju ruku prilično dvosmislen jer pre svega kineski analitičari su svakako raspolagali podacima o tome na koji će način Alijansa postupiti u Libiji i da će kako to ruska diplomatija naziva “izaći iz okvira rezolucije Saveta bezbednosti” što na svaki način obezvređuje ovakve zvanične kineske izjave jer se i pokazalo kakav je stav Kina imala u Savetu bezbednosti kada je na red došlo glasanje o uvođenju zone zabrane letenje iznad Libije koja po shvatanju NATO stratega automatski znači i bombardovanje date zemlje. U tom kontekstu, agencija AFP je prenela izjavu predstavnice kineskog Ministarstva inostranih poslova Đijang Ju koja je istakla kako veruje da će “razgovori relevantnih institucija UN dovesti do obnavljanja stabilnosti u Libiji. Mi se protivimo upotrebi sile koje može rezultirati sa još više civilnih žrtava i humanitarnom krizom”, rekla je Điang na konferenciji za novinare.[7]

Rusija je svakako mudro izabrala svoju poziciju posrednika koja joj na međunarodnoj sceni samo može garantovati čvršću poziciju. Naravno implikacija ovoga je da su ruski kao i kineski planeri znali da će NATO istupiti iz okvira Saveta bezbednosti i postupati onako kako to trenutno čini u Libiji, tako da teško možemo da pomislimo da su Rusija i Kina iznenađene i zatečene prekomernom upotrebom sile od strane NATO pakta. Stiče se utisak da su kineska a naročito ruska diplomatija htele da se NATO kompromituje i da pokaže svoje slabosti tako što će se uvući u još jedan dugotrajni rat poput Iraka ili Avganistana kome se kraj ni ne nazire. Međutim, ukoliko je naša teza ispravna, sasvim je ljudski i na mestu postaviti pitanje po koju cenu će Rusija i Kina učvrstiti svoju međunarodnu poziciju? Svakoga dana imamo priliku da se uverimo u to da je cena koju plaća libijski narod ipak previsoka.

[1] http://www.nspm.rs/hronika/dmitrij-rogozin-nato-da-se-
ne-uvlaci-u-gradjanski-rat-u-libiji.html

[2] http://www.nspm.rs/hronika/dmitrij-
rogozin-operacija-zapadne-koalicije-u-libiji-ne-odgovara-rezoluciji-sb-un.html


[3] Русија и НАТО без договора око Либије, НАТО удвостручио нападе | Хроника

[4] Сергеј Лавров: мировни преговори о Либији су неизбежни: Глас Русије

[5] Сергеј Лавров: мировни преговори о Либији су неизбежни: Глас Русије

[6]http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/125052
/Rusija-trazi-prekid-napada-Kina-zali-zbog-Libije

[7] http://www.srbijanet.rs/vesti/vesti-iz-sveta
/76855-kina-protiv-vojne-intervencije-u-libiji.html

 

[PYC]

Biotehnološki imperijalizam
​

Piše Mara Knežević Kern
Izvor: Pečat| jul 7, 2011.

Ako je globalizacija sofisticirani naziv za hegemonizam i imperijalizam, onda genetski inženjering postaje sinonim za biotehnološki imperijalizam. U spiralu biotehnološkog nasilja upleteni su i pipci farmakoindustrije, a u njemu učestvuju velike korporacije, nesavesni korumpirani lekari, čak i ucenjeni studenti. Svi oni deo su lanca zla koji proizvodi bolesti kako bi omogućili nalogodavcima da na tržište iznesu novi „lek“

​

Dvadeseti vek je obeležila vera pripadnika zapadne civilizacije u neograničene mogućnosti analitičke, dekartovske nauke, ali je stiglo i konačno otrežnjenje – umesto da rezultati te nauke čoveku daju natprirodne moći, postojeći svet su doveli do uništenja.

Knjiga dr Marijana Jošta i dr Tomasa Koksa „Tehnologija samouništenja“ bavi se negativnim posledicama razvoja biotehnologije, upozoravajući na trend opšte degradacije nauke i struke: „Dekartova doktrina dovela je do toga da naučnici danas do te mere sužavaju svoje specijalizacije, da na kraju znaju sve o ni o čemu… Ne samo da je naučnik sve manje svestan celine, u čijem fragmentu stiče nova specijalistička saznanja, nego postaje sve svesniji činjenice da saznajna nauka generiše sve više problema koje valja rešiti, pre no što se prikupi dovoljno informacija za razumevanje celine.“

Autori upozoravaju na činjenicu da je naša generacija prva generacija u istoriji ljudskog roda koja će izgubiti više znanja nego što će ga steći. „Naučnici postaju društveni mesečari, zbog materijalne koristi – koju im osigurava komercijalizacija pronalazaka – ne žele sagledati društvene posledice svojih istraživanja.“ Etika je prva žrtva.

U trci za zaradom, samozvani bioinženjeri ulaze u živi organizam kao u mašinu kojoj treba „unaprediti“ sklop, verujući da je mogu replicirati u bezbroj identičnih kopija. Prepoznavši vezu sa globalnim projektima, koji nam se nasilno nameću od strane centara moći, autori zaključuju da je globalizacija „sofisticirani naziv za hegemonizam i imperijalizam, a genetski inženjering postaje sinonim za biotehnološki imperijalizam“.

NUSPOJAVA SMRT

​

U spiralu biotehnološkog nasilja upleteni su i pipci farmakoindustrije, koja uz pomoć nesavesnih lekara preuzima svoj deo plena. Velike farmaceutske kuće u SAD potroše i do 40.000 dolara godišnje po lekaru praktičaru, kako bi ga motivisale da prepisuje njihove lekove, kao i da se bave „of label“ marketingom, ne bi li uveli u upotrebu još neispitane lekove.

O ovoj pojavi je, posle višegodišnje saradnje sa lekarima praktičarima, konačno progovorio insajder – dr Džon Virpen, procenivši da je 75 odsto lekara na taj način korumpirano.

Dr Virpen je karijeru započeo u Velikoj Britaniji, radeći kao trgovački putnik za „Lili“, jednu od najvećih farmaceutskih kompanija na svetu, da bi vremenom napredovao do izvršnog direktora i proizvodnog menadžera za Skandinaviju.

Nemirna savest nagnala je dr Virpena da napiše knjigu „Nuspojava smrt“ – svojevrsno javno pokajanje, u kojoj priznaje da je u interesu kompanije učestvovao u podmićivanju, prevarama i davanju lažnih informacija. Ova ispovest je, pre svega, upozorenje ljudima širom sveta na opasnost od nekritičkog uzimanja prepisanih lekova.

Autorov jedini motiv da izdrži na tom poslu, u uslovima surove konkurencije, bio je strah za egzistenciju. Dr Virpen je Indijac (rođen u Britanskoj Gvajani), što je u zapadnoj civilizaciji hendikep, koji je mogao da prevaziđe samo upornim radom i pristajanjem na pravila igre. Do koje mere su „obojeni“ inferiorni u zapadnoj „demokratiji“ svedoči podatak da je bio pred otkazom kad je, bez prethodnog odobrenja pretpostavljenih, angažovao „obojenog“ saradnika.

Dr Virpen konstatuje da se, u međuvremenu, situacija na tom polju drastično izmenila:„Nekada je ovaj posao zahtevao veliki fizički i emotivni angažman: morao sam da steknem poverenje lekara, čak da postanem prijatelj njegove porodice, da pamtim rođendane njegove dece, kako bih u odsudnom trenutku mogao da zamolim da mi pomogne oko ispunjenja plana. Danas se to odvija na sofisticiranoj tehnološkoj ravni: kompanija koja pravi program povezana je sa proizvođačem – čije lekove ubacuje na listu lekova za određenu bolest. Lekar dobije gotov program, samo ukuca bolest i dobije lek koji treba prepisati. Na taj način je došlo do uštede u broju podmićenih manipulanata, iz čega je često isključen čak i lekar. Drugi način zaštite interesa kompanije se ostvaruje vrbovanjem studenata, koji se donacijama i stipendijama vezuje za „darodavca“, kako bi kasnije na odgovarajući način vratio dug.

BLOGBASTERI

​

Početkom osamdesetih u firmu su došli novi rukovodioci, što je nagoveštavalo novi marketinški pristup. Dr Virpen je bio šokiran odnosom novog menadžmenta prema trgovačkim putnicima i krajnjim korisnicima, koji je kulminirao posle skandala sa benoksaprofenom: „Posle predaje leka na odobrenje za prodaju napravljen je marketing, da bi odjednom – usred promocije – lek bio povučen sa tržišta (a već se prodavao u SAD i Engleskoj). Iako je u Engleskoj za nekoliko meseci umrlo 400 ljudi, niko iz rukovodstva me nije obavestio. Iskreno sam verovao u proizvode kompanije, sve dok nisam saznao iz drugih kanala, van zemlje, šta se dešava… ‘Lili’, posle svega, nije kažnjen, kaznu su svalili na izvesnog dr Šledena i trebalo je da plati dvadesetak hiljada dolara. I to je sve. Taj lekar je platio kaznu novcem koji mu je tvrtka dala i nestao“.

U momentu kad kompanija nije imala nijedan novi lek na tržištu, zato što je većina bila zabranjena, lansirali su „prozak“, u početku namenjen gojaznim ljudima. Predloženo je da se proširi ciljna grupa, pa je ponuđen i kao antidepresiv.

„Procedura ispitivanja leka u Švedskoj formalno traje oko sedam godina. Međutim, kompaniji se žurilo da ga iznese na tržište, a moja karijera je zavisila od toga koliko će ubrzati proceduru ispitivanja… U Švedskoj ispitivanja sprovodi stručnjak, ali ih nazivam lopužama“, svedoči dr Virpen, ogorčen što je zbog obaveza prema porodici morao da podlegne ucenama kompanije i krene u podmićivanje „stručnjaka“. Njegov zadatak je bio da sazna koji stručnjak će ispitivati lek i da ga motiviše za ubrzavanje procedure. Kad je „stručnjak“ saznao o kojem se leku radi nasmejao se i rekao da je taj lek beskoristan i da nikad neće biti odobren. Usledila je pogodba, u koju je morala biti uključena i direktorka klinike, koja je potvrdila da je lek klinički ispitivan. I tako je neispitani lek krenuo u svet.

Taj lek je postao popularan i može se smatrati prvim blogbasterom, jer su tužni ljudi u Holivudu postajali srećni kad bi ga uzimali. Neki su postali toliko srećni da su vršili samoubistva.

AUTIZAM JE DOBAR

​

Nije nikakva tajna da lekari za račun „Big farme“ izmišljaju bolesti, kako bi omogućili nalogodavcima da na tržište iznesu novi „lek“. Jedno od komercijalnih „otkrića“ farmaceutske industrije je sindrom „hiperaktivnog“ ponašanja, poznat kao ADHD.

Ali farmako-lobi je otišao dalje, pa bolesti koje su nastale kao posledica „konzumiranja“ njihovih proizvoda proglašavaju za „normalno stanje organizma prilagođenog izmenama u okruženju“, poželjno i prihvatljivo. Ovo se odnosi na sve češću pojavu autizma, on koincidira sa povećanim brojem vakcina koje lekari ubrizgavaju trudnicama i novorođenoj deci. Niko iz ove branše ne želi da započne istraživanja u tom pravcu, iako je u nekim razvijenim zemljama ova vakcinacija obavezna, a izbegavanje se sankcioniše.

„Biti autističan je prednost“, zaključeno je u izveštaju „Evolutionary Psychology Instituta“, on se bavio ovim bizarnim i antihumanim „ispitivanjima“, sa konačnim rezultatom: „Autizam je dobar za nas, to je rezultat evolucije“.

Profesor Džared Reser, naučnik koji se bavi proučavanjem mozga na odseku za psihologiju na Kalifornijskom univerzitetu, tvrdi da mnoge osobine primećene kod autističnih osoba, uključujući visoku sposobnost koncentracije, prostornu inteligenciju i memoriju – pa čak i neuobičajenu sposobnost da se bude sam i nezavistan od uobičajenih socijalnih aktivnosti – mogu učiniti osobu visoko sposobnom za opstanak.

Ova hipoteza izaziva bes i nevericu. Mnogi se pitaju da li je evolucija „zaslužna“ za širenje ove bolesti ili su ovo posledice nekontrolisanog povećanja broja vakcina u poslednjih 40 godina. Uprkos sumnji da je bolest prouzrokovana izlaganjem dece toksičnim medikamentima, niko ne preduzima mere da se ona otkloni.

Osnovno pitanje, koje postavlja i dr Rima Lajbou bilo bi:
„Ko je naručilac ove doktorske teze, i do kojih granica je moguće tolerisati akademsku prostituciju, koja – u ovom slučaju – manipuliše porodičnom tragedijom ‘slaveći’ bolest, umesto da joj traži uzrok i lek? Oni su bića koja pate, kao i njihove porodice, i ova sramna disertacija svedoči o sprezi onih koji su izazvali bolest sa akademskim krugovima što prikrivaju tragove, koji vode ka onima što podržavaju laži o ‘efikasnim’, ‘bezbednim’, ‘neophodnim’ vakcinama, čiji broj svake godine zabrinjavajuće raste?“

 

[PYC]

SINIŠA LJEPOJEVIĆ: KAKO JE ZAPAD SLOMIO GADAFIJA I IZGUBIO U LIBIJI
​

Izvor: Fond Slobodan Jovanović, 19 jul 2011

​

Stvoren je takav haos da su se potpuno izgubili stvarni ciljevi NATO intervencije u Libiji, ako su ikada bili i jasno definisani

Neočekivana i, po svemu sudeći, na brzinu iznuđena odluka Amerike i još "tridesetak zapadnih i arapskih zemalja" da kao "legitimnu vlast u Libiji priznaju pobunjeničku ekipu, Tranzicioni nacionalni savet je pre svega znak očaja i panike Zapada. Posle četiri meseca svakodnevnog bombardovanja, razaranja zemlje i naoružavanja pobunjenika, NATO nije uspeo u osnovnom cilju - svrgavanju pukovnika Gadafija i u osnovi zvanično najmoćnija vojna alijansa je suočena sa porazom, ne od Gadafija nego od svojih političkih lidera. Nastao je veliki haos među zapadnim saveznicima i odluka iz Istanbula je direktan rezultat tog političkog haosa.

Iako je nekoliko zapadnih zemalja na čelu sa Francuskom, koja je to prva uradila, priznala pobunjenike, odluka u Istanbulu po svemu izgleda kao iznuđena i kao "na brzinu pokupljeno rublje pred kišu". U takvim okolnostima se nameće pitanje koji je njen stvarni značaj, koji je smisao i koje su posledice. Primetno je da ta u osnovi značajna odluka u zapadnim medijima nije dobila veliki publicitet, na internet sajtu B-Bi-Sija je skinuta posle nekoliko sati. Očigledno je da je odluka donesena pod američkim pritiskom. Ali šta se to u međuvremenu desilo jer zvanični Vašington je do sada uporno odbijao da formalno prizna pobunjenike a sa objašnjenjem da je još rano i da je potrebno vreme koji su kapaciteti pobunjenika i kakva je njihova politička orjentacija ako takvo što uopšte postoji. Pre samo nedelju dana američki Kongres je odbio da odobri sredstva za pomoć pobunjenicima što je bila jasna poruka američke pozicije. I onda najednom, promena. Američki Kongres ne želi da pomaže pobunjenike u Libiji jer smatra da oni toga nisu vredni u ovom času a potom državni sekretar Hilari Klinton obznanjuje da Amerika priznaje pobunjenike kao jedinu legitimno upravljačko telo u Libije. Ona je izjavila da je takvu odluku donela pošto su Istanbulu pobunjenički lideri objasnili svoj plan upravljanja Libijom i demokratsih reformi.[1] Već viđeno i ne menja osnovno pitanje šta je američka politika? To liči na politiku haosa i tumaranja po mraku.

SUDBINA LIBIJSKIH PARA Šta će ta odluka značiti u realnosti? Prvo, izuzev podrške liderima pobunjenika koji sada putuju po svetu i obećavaju svakome svašta u realnosti će vrlo malo imati rezultata. Jer pobunjenici su zaista pobunjenici, tamo nema jedinstvenog pokreta i u Libiji postoji nekoliko pobunjeničkih pokreta koji nemaju velike veze jedni s drugima a ima i onih koji su međusobno suprotstavljeni. Najveći zvaničan rezultat odluke iz Istanbula se očekuje da bude finansijska pomoć pobunjenicima, i to Gadafijevim parama. Odlučeno je, naime, da se oko 30 milijardi dolara zamrznutih sredstava Gadafijevog režima oslobodi i usmeri ka pobunjenicima. Ali to je veoma neizvesno šta će biti sa tim parama. Tu odluku je donela takozvana Kontakt grupa, koja formalno-pravno ne postoji i ne zna se tačno ko su sve njeni članovi i sa kojim autoritetom. Čitava ratna operacija u Libiji je krenula na osnovu rezolucije Saveta bezbednosti, kojom su ta sredstva i zamrznuta. Znači, ne može ih niko drugi ni odmrznuti. Postoji, dakle pravni problem. Zatim, prema toj istoj rezoluciji Saveta bezbednosti, zabranjeno je slati novac i oružje u Libiju, bilo kojoj strani. To izgleda dobro znaju i sami pobunjenici, pa i ne očekuju taj novac, barem ne u skorije vreme. Razmišlja se da bi možda taj pravni problem mogao biti zaobiđen tako što bi taj novac poslužio kao garancija, kolateral, za kredite pobunjenicima. [2] Poznavaoci prilika i iskustva pre svega američkog tvrde da će najveći deo tog novca završiti u NATO rukama. Krediti na osnovu zamrznutog novca kao garancije bi mogla biti i "spasonosna" formula za NATO blagajnike. NATO nije pod sankcijama. Tim novcem će biti plaćeni troškovi dosadašnjeg bombardovanja i vojnih operacija u Libiji. Uostalom, podsećaju ti poznavaoci, pobunjenici su javno obećali da će platiti sve troškove NATO akcije. NATO je novac preko potreban. Neke zemlje članice koje učestvuju u bombardovanju više nemaju bombi a ni novca da kupe nove. Amerika ima problema i zbog nepostojanja jasne politike i zbog finansijske krize da "uleti" sa svojim parama a najbogatija zemlja NATO posle Amerike, Nemačka uopšte ne učestvuje u operacijama u Libiji. Ali tu je novac Libije a kroz pomoć pobunjenicima. To se uostalom već desilo u Iraku sa milijardama zamrznutih dolara u vreme Sadama Huseina. Moglo bi se tako desiti da Libija sama plati NATO bombardovanje, da se razaranje zemlje i njen potpuni kolaps plati novcem samih građana koji su i jedine žrtve. Jer to je novac kada su svi građani Libije živeli u jednoj Libiji i to su njihove pare. Neverovatan apsurd i neviđeno licemerje. Na nekodiranom jeziku rečeno, oružana pljačka jednog naroda.

I formalno je nejasna odluka iz Istanbula. Amerika, na primer, ne priznaje vlade ili pokrete, nego države i šta onda sve to znači. Pokušalo se izbeći zamku kroz igru reči pa su pobunjenici formulisani kao „legitimni vladajući autoritet" (legitimate governing authority). [3] Šta to znači zavisi od onoga ko čita i tumači, ali izgleda da ni igra reči neće biti dovoljna. Jer u Americi postoji i problem priznanja neizabranih predstavnika. Još jedno svedočanstvo haosa i arogancije koje, doduše, neće biti prepreka da libijski novac završi u NATO rukama.

Još je veće licemerje to što Amerika i Zapad u Libiji pomažu, na istoj su strani, one među kojima dominiraju ljudi iz takozvane Al Kaide, oni protiv kojih se već godinama zapadni saveznici navodno bore. Pobunjenici to i ne kriju da su njihove operativne vođe islamski ratnici koji su bili u Iraku i Avganistanu. Ti ljudi, u stvari, operativno vode pobunjenike, oni su stvarni lideri. Jedan od tih lidera Abdel-Hakim al-Hasidi je to javno i priznao. On sam je još 2002. godine kao sveti ratnik mudžahedin bio uhapšen u Pešavaru, u Pakistanu. Onda je predat Amerikancima, koji su ga kasnije poslali u Libiju u zatvor. Moglo bi se reći da na neki način priprema teren. U vreme prijateljstva Zapada i Gadafija Al-Hasidi je pušten iz zatvora 2008. godine i evo ga sada saveznik Amerike i Zapada. Libija je još jedan dokaz da je takozvana Al Kaida zapadni projekat i da je militantni islam deo tog projekta. Uz sve to, pobunjenici, sada zapadni saveznici, su počinili velike ratne zločine o čemu je zvanično izvestila i organizacija Hjumen rajts voč (HRW). Drugim rečima, Zapad sada potpuno staje na stranu onih koji čine zločine. A zločini pripisivani Gadafijevom režimu su bili glavni razlog rezolucije Saveta bezbednosti i NATO intervencije. Uporno se prećutkuje i da pobunjenici koriste decu vojnike. [4]

SLOMLJEN I NEPORAŽEN Poseban problem je do sada retko viđena zloupotreba rezolucije Saveta bezbednosti. NATO je odavno izašao iz okvira tog dokumenta i postao je deo građanskog rata u Libiji. To stvara velike probleme unutar Severnoatlantske alijanse i moglo bi se čak desiti da se NATO zbog Libije potpuno pocepa, tačnije slomi kao alijansa.[5] I što je najvažnije NATO je pokazao svoje limite. Ni posle četiri meseca intenzivnog bombardovanja Gadafi nije poražen, mada je slomljen. Najmoćnija svetska vojna alijansa nije u stanju da porazi relativno slabog i neorganizovanog Gadafija. Pored toga što su neke članice Alijanse ostale bez bombi, NATO je ostao i bez ciljeva. Šta još gađati? Potpuni ćorsokak. U Istanbulu je spomenuto i gađanje medijskih telekomunikacija koje koristi Gadafi, uništavanje televizije i radijskih trasa. [6] Nekoliko NATO zemalja je već u Libiju poslalo svoje specijalne snage da pomažu pobunjenicima. Procenjuje se da ima oko nekoliko hiljada pre svega britanskih, francuskih, italijanskih ali i američkih vojnika specijalnih snaga. Ima, međutim, i plaćenika koje plaćaju poreski obveznici tih zemalja. To su mahom bivši vojnici pripadnici specijalnih jedinica. [7] Sve je to kršenje rezolucije Saveta bezbednosti. Rezoluciju masovno krše i druge države, američki klijenti, pa su tako Kuvajt i Katar pobunjenicima već poslali oko 100 miliona dolara pomoći. Pomoć su odavno obećali i Francuska i Italija, i to libijskim parama u njihovim bankama. Jedino Amerika nije obećala finansijsku pomoć niti ima nameru. [8]

U takvom zapadnom haosu i libijskom ćorsokaku primetne su i prve pukotine među zapadnim saveznicima. Francuzi, koji su uz Britaniju bili lideri NATO intervencije, sada pokazuju znake odustajanja. Francuski ministar odbrane je izjavio da vojna akcija nije rešenje i da ne donosi nikakav rezultat i zato je najbolje da se pregovara. Francuzi su nagovestili da Gadafi može da ostane u Libiji, ali da ne bude vlast. I Italija je nagovestila povlačenje iz akcije u Libiji i čak mogućnost da otkaže gostoprimstvo u svojim bazama odakle poleću avioni u bombaške pohode. Italijanski premijer Silvio Berluskoni je izjavio da on u stvari nikada nije podržavao rat. [9] Istovremeno, međutim, njegov ministar inostranih poslova Franko Fratini je u Istanbulu bio među "jastrebovima". Koja je onda politika Italije?

Šta dalje - osnovno je pitanje. Britanski vojni istoričar i veoma čitani publicista Maks Hejstings procenjuje da bi se sve moglo završiti "u suzama", velikim debaklom. [10] U Libiji, u stvari, upozorava on, besni građanski rat koji se ne može zaustaviti bez masovne NATO kopnene invazije. Kopnena invazija je još uvek jedna od opcija, ali izuzetno malo verovatna jer jednostavno nema vojnika. Nema toliko vojnika. Na osnovu iskustva iz Drugog svetskog rata i nemačkog maršala Romela jasno je da u Libiji nema uspeha bez izuzetno velikih kopnenih snaga. NATO ovakav kakav je sada, pocepan i urušen, nema taj kapacitet. Mogao bi se čak desiti i još veći rascep. Amerikanci su od početka, bez obzira na izjave Hilari Klinton, u celu avanturu ušli nevoljno i predsednik Barak Obama nije bio entuzijasta. [11] Prema najnovijim istraživanjima, manje od 25 odsto Amerikanaca podržava intervenciju u Libiji. Nije isključeno da se uskoro Amerikanci potpuno povuku iz te NATO akcije jer u Vašingtonu preovlađuje mišljenje da je Libija "evropski rat" i da Evropljani treba da se bave time. A Evropljani, tačnije Francuska i Velika Britanija, nemaju kapaciteta. Francuska se već na neki način povlači i jedino je ratoborna ostala Velika Britanija, mada je takva britanska pozicija potpuno nejasna.

RUSKA ULOGA Preostaju, dakle, samo pregovori. Ali kakvi pregovori. Dosadašnji pokušaji su bili neuspešni jer nije bilo jasno ko koga predstavlja i sa čijim autoritetom dolazi a istovremeno i sam Gadafi šalje razne emisare sa nejasnim ovlašćenjima. Pokušaj traženja nekog "novog Černomirdina" do sada nije uspeo. Amerikanci traže od Rusije da pomogne u pregovorima, ali i pozicija Moskve nije jasna i neizvesno je da li Rusija uopšte može da bilo šta uradi unutar onoga šta Zapada traži. Dodatnu konfuziju je unela i takozvana Kontakt grupa u Istanbulu kada je rekla da Zapad ili, kako se to kaže, međunarodnu zajednicu može da predstavlja samo izaslanik Ujedinjenih nacija jordanski diplomata Abdul-Ilahan Hatib. [12] Pa šta se onda traži od Rusije? Verovatno je ipak da će se neki pregovori desiti i to brže nego što se pretpostavlja. Problem je, međutim, što ti pregovori ne mogu rešiti problem. Više nije toliko važan Gadafi. Libija je zahvaćena građanskim ratom, međuplemenskim sukobima i taj unutrašnji sukob će trajati i kada jednog dana ode Gadafi. To je osnovni problem. Pobunjenici koje podržava Zapad su neorganizovani i slabi i oni nemaju kapacitet da uvedu mir. Te nade su uzaludne.

Stvoren je takav haos da su se potpuno izgubili stvarni ciljevi, ako su ikada bili i jasno definisani, NATO intervencije u Libiji. Jedna prosperitetna zemlja sa najvišim standardom među arapskim država je uništena, pretvorena u ruine. I još se ne nazire kraj toj nesreći. I izgleda da, barem na Zapadu, za to nikoga uopšte nije briga. U medijima Libija kao da ne postoji i javnost živi kao da se u njihovo ime ne razara jedna zemlja i ubijaju njeni građani. To je neprijatno i tragično svedočanstvo savremenog Zapada.

 

[PYC]

NATO zvecka oružjem suviše blizu granice Rusije

​

Sergej Balmasov
Izvor: Pravda.ru, 13.7.2011
Prevod s ruskog: Vasilije Kleftakis

Uz samu granicu sa Rusijom, NATO vojnici razrađuju vođenje borbenih operacija u planinskim uslovima. Radi se o Sačherskoj vojnoj bazi, na teritoriji Zapadne Gruzije, u Imeretiji. Taj objekt se tamo pojavio još 2005. godine, onda kada je Sakašvili započeo kompleksne pripreme za vojne akcije u Južnoj Osetiji.

Interesantne pojedinosti: prema izjavi Ministarstva odbrane Gruzije, u bazi u Sačheru će se otvoreno sprovoditi obuka i priprema vojnika iz zemalja NATO, jer će ovaj objekat dobiti zvanični NATO standard.
Shodno toj informaciji iz Tbilisija, u njihovoj obuci će učestvovati i gruzijski instruktori, koji su prethodno prošli kroz kompleksnu pripremu kod svojih francuskih kolega. Te francuske kolege su se već tri godine bavile usiljenim povećanjem profesionalnosti gruzijskih instruktora, i to posle njihovog avgustovskog uništavajućeg poraza u [ratu u] Južnoj Osetiji.

Nije slučajno to što je, na svečanoj ceremoniji otvaranja Sačherske planinsko-pripremne škole, uz zamenika gruzijskog ministra odbrane, Nadara Haršiladzea, učestvovao i francuski ambasador Erik Furnije.

To je prvi centar NATO-a za obuku vojnika u kavkaskom regionu, u kome će se izvoditi kako letnji, tako i zimski manevri
​

Francuski ambasador i visoki gruzijski vojni funkcioner su otkrili i spomen-ploču na kojoj piše da je ta baza dobila status PfP (Partnership for Peace — "Partnerstvo za mir"). Pritom, gruzijski predstavnik je posebno naglasio da je Francuska bila ta koja je izgradila Sačhersku bazu.
To je prvi centar NATO-a za obuku vojnika u kavkaskom regionu, u kome će se izvoditi kako letnji, tako i zimski manevri. Već u septembru biće organizovana obuka, uz učešće vojnika iz baltičkih zemalja, Poljske i Češke – mnogi od njih su tu i ranije boravili. Kasnije se očekuje i dolazak vojnih kontingenata drugih zemalja članica tog saveza.

Gruzijskom ambasadoru u Ukrajini, Grigolu Katamdzeu, još se 2010. neoprezno omakla izjava da se u Gruziji “vrši savremena jedinstvena priprema planinskih strelaca“. Već tada, po njegovom priznanju, tamo su se obučavali “predstavnici Velike Britanije, SAD i niza ostalih zemalja“. Sada će sve to biti zvanično i u okviru “Partnerstva za mir“.
Šta će, u stvari, biti ta obuka – može se samo pretpostavljati. Ne sme se zanemariti ni da program funkcionisanja te baze podrazumeva i njenu dalju modernizaciju.

Radi poboljšanja sistema obuke i pripreme, Ministarstvo odbrane Gruzije je već razradilo i specijalne jezičke kurseve. Predavanja će biti održavana na engleskom jeziku.

Pa, zašto je NATO-u zatrebalo toliko demonstrativno obeležavanje svog prisustva u Gruziji? Gruzijski i južnoosetijski eksperti Georgij Kadžaja i Inal Plijev su u intervjuu "Pravdi.ru" izneli svoja mišljenja:

Georgij Kadžaja, nezavisni gruzijski politikolog:"Zbog čega postojanje baze u Sačheru izaziva toliko čuđenje u Rusiji? Pa, i sama činjenica da se u njoj pojavio i francuski ambasador govori o tome da NATO uzima Gruziju pod svoju zaštitu i demonstrira Moskvi da – ako ponovi svoja agresivna dejstva, onda će imati posla sa civilizovanim državama. A, to je i još jedna dopunska potvrda da se Gruzija pouzdano kreće u pravcu ulaska U NATO."

I samo rukovodstvo NATO-a odlično shvata svu provokativnost svojih dejstava u tom komplikovanom regionu
​

Inal Plijev, južnoosetijski politikolog:"Izgradnja objekta u Sačheru je rezultat napora Francuske, koja ga je izgradila skoro na granici sa Južnom Osetijom. To još jednom pokazuje svu onu ratobornost koju u poslednje vreme ispoljava Pariz u odnosu na druge zemlje. Ako se situacija procenjuje shodno čisto lokalnim uslovima, onda to veoma jako podseća na pripremu masovne agresije protiv Južne Osetije i Rusije. Razumljivo je da Gruzija u tome igra drugorazrednu, potčinjenu ulogu. Bez naređenja iz NATO-a, oni ništa neće činiti. I drugo – i samo rukovodstvo NATO-a odlično shvata svu provokativnost svojih dejstava u tom komplikovanom regionu.

Dakle, opremanje kompletne baze za pripremu NATO vojnih snaga, još je jedan beočug u lancu pojačavanja prisustva tog saveza u Gruziji. Mi se sećamo kako su nas, do 2008, predstavnici SAD svečano uveravali da gruzijske jedinice koje su obučavali Amerikanci neće ulaziti u Južnu Osetiju. Ipak – one su ušle i doživele svoj neslavni krah.

Osim toga, želim da skrenem pažnju i na to da je sadašnja situacija slična onoj kakva je bila pre 2008, kada su se po perimetru Južne Osetije gradila fortifikaciona uporišta i dovlačile vojne jedinice. Podsetiću i na to da su još 2006. otpočeli krupni radovi na gradnji vojne bolnice i mrtvačnice kapaciteta od 260 mesta, zbog čega su čak zatvorili i dve obrazovne institucije. Pa to, što sada gledamo u Sačheru, može postati uvod za pojavu novih vojnih baza Zapada u regionu, odakle će proisticati i opasnost kako po Južnu Osetiju i Abhaziju, tako i po Rusiju.

Takođe se zna da će u Sačherskoj školi biti obučavane ne samo borbene jedinice zemalja NATO, nego i partnera te alijanse –tačan spisak nije za sada poznat
​

Na šta, u stvari, ciljam? Ne može se isključiti da Sakašvilijevi inostrani inspiratori neće, kao i ranije, podsticati njegova ratoborna stremljenja protiv nas. Kako je ranije gruzinska strana unosila napetost? Oni bi sami organizovali neki teroristički akt, i odmah, bez ikakve istrage okrivljavali bi Južnu Osetiju i panjkali je celom svetu kao neku terorističku enklavu, koju je neophodno što pre uništiti. Na taj način će se veštački održavati nestabilnost u regionu i stvarati okolnosti za mešanje NATO-a u događaje."

Ali, to još nije sve. Takođe se zna da će u Sačherskoj školi biti obučavane ne samo borbene jedinice zemalja NATO, nego i partnera te alijanse –tačan spisak nije za sada poznat. Bile su lansirane neke informacije shodno kojim su tu već bile vežbane jermenske desantne jedinice. Gruzijska strana takođe razmatra i obuku u Sačheru vojnika marionetske avganistanske vojske.

Uostalom, jedno je jasno: već ove, 2011. godine, očekuje se i povratak ukrajinskih vojnika, koji su u avgustu 2008. odatle bili hitno opozvani, usled približavanja ruskih i južnoosetijskih jedinica. Zanimljivo je da su se u štampi, povodom ondašnjih događanja u Sačheru, pojavila protivurečna obaveštenja. Gruzijska sredstva informacija pisala su da je tu bazu 16. avgusta zauzela ruska vojska, ali postoji i jedna druga verzija odigravanja događanja.

Shodno njoj, ruski vojnici su, zaista, iz Južne Osetije krenuli prema toj bazi preko sela Perevi. Međutim, saznavši o tome, francuski ambasador u Gruziji, Erik Furnije, koga dobro znamo, tamo je odmah stigao i zaštitio to francusko čedo svojim telom. Rezultat je bio da su se ruske jedinice zaustavile u okolini sela Perevi, svega nekoliko kilometara od škole u Sačheru. A ruskim specijalcima, navodno, nije pošlo za rukom da u punom obimu saznaju kakve su tamo objekte podigli naši francuski prijatelji.
Što se tiče obučavanja Ukrajinaca, u Sačheru očekuju vojnike Posebnog gardijskog planinsko-pešadijskog bataljona, 13-og armijskog korpusa, koji je dislociran na Karpatima.

Bratska ukrajinska strana učinila još jedan iskorak na stranu punog uspostavljanja vojno-tehničke saradnje sa Gruzijom, baš kao i u Juščenkovom periodu. Štaviše – ovim Ukrajina čini i korak prema zbližavanju sa NATO-om
​

A zašto Kijev smera da baš ovamo pošalje svoje vojnike? Prema oceni ukrajinskog ministra odbrane, Mihaila Gželja "u Sačheru je dobro opremljen centar za pripremu ratnih dejstava u planinama. Ima tamo šta da se nauči kako o opremi poligona, tako i o naoružanju planinsko-streljačkih jedinica i o taktici njihovih dejstava".

Ali, time se ne iscrpljuje vojno-tehnička saradnja dveju zemalja. Prema izjavi ukrajinskog ministra odbrane Mihaila Gželja iz 2010. godine, i Ukrajina je spremna da obučava gruzijske vojnike u bazi Nacionalnog univerziteta odbrane, u Akademiji "Nahimov" i u ostalim visokoobrazovnim ustanovama.

Na ovaj način, dobijen je dopunski signal o tome da je bratska ukrajinska strana učinila još jedan iskorak na stranu punog uspostavljanja vojno-tehničke saradnje sa Gruzijom, baš kao i u Juščenkovom periodu. Štaviše – ovim Ukrajina čini i korak prema zbližavanju sa NATO-om.

Ovaj ukrajinski vojnik je tu bio lukav: prosto je smešno zamisliti da nemački, italijanski i francuski planinski strelci nemaju sopstvene centre za obuku u Alpima
​

Istina, Kijev se pravda time što navodno ne raspolaže centrima za planinsko-streljačku obuku. Po oceni Mihaila Gželja "u Evropi postoje samo dva specijalizovana centra za planinsko-streljačku obuku – u Austriji i Švajcarskoj", a obuka u njima je, navodno, Kijevu preskupa. Uostalom, ovaj ukrajinski vojnik je tu bio lukav: prosto je smešno zamisliti da nemački, italijanski i francuski planinski strelci nemaju sopstvene centre za obuku u Alpima.

Stvara se utisak da NATO vojnici imaju nameru da ciljano obrađuju vođenje borbenih operacija u kavkaskom regionu, podešeno "za lokalne uslove". A, odsad, oni će to skoro otvoreno obavljati, maskirajući se, kao i obično, miroljubivim parolama.

 

[PYC]

DA LI JE GRUPA BILDERBERG OVE GODINE ISPLANIRALA SVETSKI RAT



​

Autor: Jelena Pustovojtova
Izvor: Fond strateške kulture Moskva utorak, 26 jul 2011 14:06

​

Na sastanku odabranih mnogo se govorilo i o širenju vojnih dejstava u punom obimu na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi

Kako je ovih dana javio „Glas Amerike", ministarstvo energetike SAD je firmi ćerki ruske kompanije Severstalj - Severstal North America - odobrilo kredit od 730 miliona dolara za modernizaciju čeličane u Dirbornu, država Mičigen.

Neverovatna stvar - Mičigen, epicentar „zarđalog pojasa" Amerike, odakle se odavno razbežao sav krupni američki biznis, u čijem su glavnom gradu Detroitu sve do danas ostali opusteli celi kvartovi, gde šuplje očne duplje prozora vila, koje su vlasnici napustili zato što nema posla ostaju stvarni svedoci kraha „američke mašte". I baš je u toj državi, ekonomski potpuno degradiranoj, ruska kompanija Severstalj odjednom pronašla korist da ulaže novac. A pare nisu male. Rouge Steel, kompanija koja pripada Fordu i koja je 20-tih godina proizvodila delove od valjanog čelika još za prve Fordove automobile - 2003. godine je bankrotirala. Severstalj ju je kupila 2004. godine uz već postojeću nakrotiranu fabriku u Kolumbusu, u državi Misuri, u istom tom „zarđalom pojasu SAD". Sa još tri preduzeća koja su kupljena 2008. godine u SAD, Severstalj je u američku industriju ulila 2,2 milijarde dolara. Naravno, sve američke ćerke ruske kompanije su ispale toliko gubitaške da je Aleksej Mordašov, vlasnik i prvi čovek kompanije Severstalj, koji je odlučio da ove godine proda sve tri pomenute kompanije, za njih dobio skoro devet puta manje od količine novca koju je uložio - 225 miliona. Tako je saopštio pre izvesnog vremena list „Komersant".

Uz tako talentovano ulaganje ruskog aktiva po obalama Velikih jezera u SAD, treba dodati da glavni vlasnik i direktor kompanije Severstalj Aleksej Mordašov kontroliše i Čerepovecki metalurški kombinat, dva aglomeraciona kombinata i desetine preduzeća koja su sa njima povezana preko glavne kompanije - kiparske of-šor firme Frontdeal Ltd., koja uspešno izbegava, kao što je i red, oporezivanje dobiti prema ruskom zakonodavstvu.

Rusi koji mogu, a neće da ulažu veće pare u Rusiju su sada neverovatno potrebni Zapadu. Čak ne ni Zapadu, već krugu odabranih koji se pod velom tajne sakuplja jednom godišnje na sastanku maskirani pod imenom Bilderberg.

TEME ZA SVETSKU VLADU
​

Ovaj članak možemo da pretvorimo u veliki esej; esej u knjigu; a knjigu u biblioteku ako samo pokušamo da sumiramo sve postojeće verzije dešifrovanja ciljeva i zadataka tog društva, koje se prvi put sastalo u maju 1954. godine u holandskom gradu Osterbek u hotelu Bilderberg, - a koje se sastoji od „svetske vlade" do gomilice nezamislivo bogatih ljudi, koji voze svetsku ekonomiju u interesu transnacionalnih korporacija.

Kako javlja sajt ove u svakom pogledu neobične organizacije, 59. sastanak Bilderberške grupe u Sen Morisu u Švajcarskoj protekao je uglavnom u diskusiji o „izazovima ekonomskog rasta": inovacijama i budžetskoj disciplini, evru i izazovima Evropske unije, zatim ulozi ekonomija u razvoju, bezbednosti socijalnih mreža, novim izazovima Bliskog Istoka, zonama konflikata, demografskim izazovima, Kini...

Svaka od tih tema pojedinačno je, što bi se reklo, stvarno dostojna pažnje političara i ekonomista. Ali zašto bi se pritom krila lica, vrata čvrsto zatvarala, prozori zamračivali, a obezbeđenje stajalo okolo, onako, kako to obično rade zaverenici koji su se sastali radi dogovora o zaveri? Potpuni spisak učesnika ovog godišnjeg bilderbanketa, koji je na kraju ovog teksta, dozvoljava da se uverimo da je među pozvanim dovoljan broj dobro poznatih osoba aristokratskih manira, sa mogućnostima koje može da im ograniči samo novčanik i sa namerama koje zvuče potpuno nevino. Zašto se i u Starom i u Novom svetu ne prekidaju pokušaji da se proviri kroz taj gusti paravan tajnovitosti, kojim se već skoro pola veka prikriva delatnost odabranih?

Pa samo zato što, bez obzira na sve napore bilderbergovaca, o njima se zna da su, pošto su se nagojili zahvaljujući isporukama u godinama Drugog svetskog rata, odlučili da je došao njihov zlatni trenutak da prigrle polusrušenu i osiromašenu (i u novcu i u robama) staricu Evropu. Već krajem 40-ih, radi učvršćenja američke kontrole nad evropskom elitom, CIA je počela da finansira Evropski pokret, Američki komitet za ujedinjenu Evropu, Evropsku omladinu i druge organizacije koje su probijale put američkom uticaju.

Direktno mešanje vlade SAD prirodno je izazvalo odbojnost Evrope, koja samo što je bila pobedila fašizam, ali su onda na posao prionule transnacionalne kompanije, koje su formirale nekakvu Alijansu, docnije nazvanu Bilderberška grupa. Zamišljena kao klub za razmišljanje predstavnika vladajućih krugova i najvećih korporacija zemalja članica NATO, grupa je u suštini postala glavni zamajac za interese SAD u Evropi, ali je vrlo brzo prerasla ideju osnivača i pretvorila se u „mašinu za formiranje vlada i politike" evropskih država, potčinjenu interesima čak ne ni SAD kao države, već samo uskom krugu porodica.

Predsednik Bilderberškog kluba u osvit njegovog osnivanja postao je princ Berngard Holandski, koji je služio u SS jedinicama, i u to vreme bio glavni akcionar naftne kompanije porodice Rotšild Royal Dutch Shell.

Od onih osamdeset ljudi koji su zapisani kao osnivači i koji su se našli u hotelu Bilderberg glavne uloge su igrali D. Rokfeler, šef fonda Rokfelera H. Hajnc i predsednik Fonda Karnegi D. Džonson. Zna se da su učesnike osnivačkog sastanka birali baron Edmund Rotšild i Lorens Rokfeler. I već tada je kao jedan od glavnih ciljeva proglašeno formiranje jedinstvene evropske države sa svojom centralnom bankom i jedinstvenom valutom, koja će se nalaziti pod prirodnom kontrolom SAD, kao i formiranje transnacionalne vlade.

Ko će to da bude hrabar, pa da kaže da oni nisu postigli ciljeve koje su postavili?

ŠIRE NEGO IKAD
​

Kako o poslednjem zasedanju kluba odabranih pišu britanske novine „Gardian", „ove godine je Bilderberg bio mnogo širi nego ikad ranije. Veća gomila, više imena, više reportera". „Gardijan" je primetio i Alekseja Mordašova sa njegovim telohraniteljima i koferima koje carina nije pregledala. I prisetio se da to nije prvi ruski oligarh na bilderberškom pragu. Na primer, 2008. godine, kada su se „posvećeni" sastajali u Grčkoj, na Kritu, bio je pozvan Oljeg Deripaska. Pritom, preciziraju britanske novine, proširenje kruga učesnika svedoči o tome da se širi i krug interesa domaćina sedeljke.

Zna se da je Bilderberški klub postavljen po principu masonske lože. Njegova struktura se sastoji iz tri kruga. Spoljni je dovoljno širok i članovi tog kruga znaju samo deo prave strategije i pravih ciljeva organizacije. Drugi, Upravljački komitet (Steering Committee), sastoji se od 35 ljudi kojima je u 90 odsto poznat zadatak grupe. Najuži krug - Konsultativni komitet (Advisory Committee) - ima desetak članova koji u tančine znaju istinske ciljeve i strategiju organizacije i koji poseduju sva ovlašćenja u vezi sa radom grupe u periodu između dva godišnja zasedanja.

Dovoljno je reći da je zasedanje kluba u Sen Morisu, održano od 9. do 12. juna ove godine, prošlo pod pokroviteljstvom samo jednog člana - Dejvida Rokfelera (David Rockefeller). Ostali stalni članovi Konsultativnog komiteta su Edmund de Rotšild, Zbignjev Bžežinski, Pol Volfovic, Henri Kisindžer, (pokojni) Ričard Holbruk, Etjen Davinjon, Henri Hajnc, Romano Prodi. Novinari su prebrojali da aktiv kluba ujedinjuje 383 osobe, čiju trećinu čine Amerikanci - predstavnici aparata predsednika SAD, stejt departmenta, najkrupnijih korporacija, banaka i poslovnih krugova. Čitava ta vojska je naoštrena da sačuva i učvrsti sistem vladanja svetskim poretkom na svoj bilderberški način.

Kako je konstatovao, ne bez humora, taj isti „Gardijan", citirajući Tomasa Džefersona, autora Deklaracije o nezavisnosti SAD, „uvek kada su ljudi dobro informisani, oni mogu da veruju svojoj sopstvenoj vladi. Ako su oni (ljudi) postali nepažljivi prema društvenim poslovima, vi i ja, Kongres, i Parlament, sudije i gubernatori, svi mogu da postanu vukovi". Ako se gleda tako, pozamašni skup, sakriven od publike, koji obezbeđuju snajperi i helikopteri, ne može a da ne izazove mračne misli. Bilderberg - to je korak nazad u pogrešnom pravcu jer ono čemu svi uporno težimo, to je „otvorenost vlade", konstatuje „Gardian".

POMOĆ SEVERSTALJU

​

Sada novinari, utrkujući se, nude varijante za čitanje „protokola Bilderberg 2011", koji, naravno, po tradiciji nije ni pravljen i, prema tome, ni napisan. Ali se, bez obzira na to, smatra da je detaljno analizirana Kina. Na zasedanju je bio prisutan i njen predstavnik: to je bila Ing Fu, zamenik ministra za inostrane poslove Kine. Ko će onda reći da Kina nije ona zemlja koja je nagazila na žulj Americi?

Postoje pretpostavke koje zainteresovani šalju Amerikancu Džimu Takeru, koji već mnogo godina sakuplja bilderberški dosije, da se na sastanku „odabranih" mnogo govorilo i o širenju vojnih dejstava u punom obimu na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi. O tome da se stanovništvo planete smanjuje previše sporo, za šta je alternativa, prema Bilderbergu, svetski rat. O podršci evru (Grčka i ostale zemlje u zoni koja je u krizi neka plate ostrvima ili čime hoće). O nastavljanju okupacije Iraka. O izazivanju niza kriza u Kini i Rusiji kako bi se podrili njihovi finansijski sistemi. O tome da sa alternativnim masmedijima i internetom koji neće biti kontrolisan „može nešto i da se uradi"...

Ovu informaciju možete da primite sa sumnjom, ali ja nisam slučajno započela temu od kompanije Severstalj i njenog vlasnika, koji milijarde dolara sipa u SAD. Samo što je ministar energetike SAD Stiven Ču, pošto je saopštio da je Severstalj dobio pozajmicu u okviru programa Ministarstva za ekonomiju SAD za podršku u proizvodnji automobila nove generacije, izjavio da je 730 miliona dolara najveći kredit u poslednje dve godine u okviru ovog programa. A to da je novac dat kompaniji sa ruskim kapitalom - to je apsolutno nečuvena stvar. Smatra se da, zahvaljujući kreditu, Severstalj može da u američkom Dirbornu, koji preživljava teške dane, otvori 260 stalnih radnih mesta i 2.500 privremenih, kao i da sačuva 1.400 postojećih, a poznato je da otvaranje novih radnih mesta predstavlja prioritet administracije predsednika Baraka Obame.

Baš je interesantno da zahtev za kredit iz programa za podršku proizvodnji automobila nove generacije koji je podneo američki Krajsler nije odobren. Verovatno zato što vlasnik Krajslera nije proveo četiri junska dana na sastanku u Sen Morisu.

Lista učesnika sastanka grupe Biderberg u Sent Morisu 9-12. juna 2011.
​

Učesnici:
​

BEL - Davignon, Etienne - Minister of State

DEU - Ackermann, Josef - Chairman of the Management Board and the Group Executive Committee, Deutsche Bank AG

GBR - Agius, Marcus - Chairman, Barclays PLC

USA- Alexander, Keith B. - Commander, USCYBERCOM; Director, National Security Agency

INT - Almunia, Joaquín - Vice President, European Commission; Commissioner for Competition

USA- Altman, Roger C. - Chairman, Evercore Partners Inc.

FIN - Apunen, Matti - Director, Finnish Business and Policy Forum EVA

PRT - Balsemão, Francisco Pinto - Chairman and CEO, IMPRESA, S.G.P.S.; Former Prime Minister

FRA - Baverez, Nicolas - Partner, Gibson, Dunn & Crutcher LLP

FRA - Bazire, Nicolas - Managing Director, Groupe Arnault /LVMH

ITA - Bernabè, Franco - CEO, Telecom Italia SpA

USA- Bezos, Jeff - Founder and CEO, Amazon.com

SWE - Bildt, Carl - Minister of Foreign Affairs

SWE - Björling, Ewa - Minister for Trade

NLD - Bolland, Marc J. - Chief Executive, Marks and Spencer Group plc

CHE - Brabeck-Letmathe, Peter - Chairman, Nestlé S.A.

AUT - Bronner, Oscar - CEO and Publisher, Standard Medien AG

CAN - Carney, Mark J. - Governor, Bank of Canada

FRA - Castries, Henri de - Chairman and CEO, AXA

ESP - Cebrián, Juan Luis - CEO, PRISA

NLD - Chavannes, Marc E. - Political Columnist, NRC Handelsblad; Professor of Journalism, University of Groningen

TUR - Ciliv, Süreyya - CEO, Turkcell Iletisim Hizmetleri A.S.

CAN - Clark, Edmund - President and CEO, TD Bank Financial Group

BEL - Coene, Luc - Governor, National Bank of Belgium

USA- Collins, Timothy C. - CEO, Ripplewood Holdings, LLC

ESP - Cospedal, María Dolores de - Secretary General, Partido Popular

INT - Daele, Frans van - Chief of Staff to the President of the European Council

GRC - David, George A. - Chairman, Coca-Cola H.B.C. S.A.

DNK - Eldrup, Anders - CEO, DONG Energy

ITA - Elkann, John - Chairman, Fiat S.p.A.

DEU - Enders, Thomas - CEO, Airbus SAS

AUT - Faymann, Werner - Federal Chancellor

DNK - Federspiel, Ulrik - Vice President, Global Affairs, Haldor Topsøe A/S

USA- Feldstein, Martin S. - George F. Baker Professor of Economics, Harvard University

PRT - Ferreira Alves, Clara - CEO, Claref LDA; writer

GBR - Flint, Douglas J. - Group Chairman, HSBC Holdings plc

CHN - Fu, Ying - Vice Minister of Foreign Affairs

IRL - Gallagher, Paul - Senior Counsel; Former Attorney General

CHE - Groth, Hans - Senior Director, Healthcare Policy & Market Access, Oncology Business Unit, Pfizer Europe

TUR - Gülek Domac, Tayyibe - Former Minister of State

NLD - Halberstadt, Victor - Professor of Economics, Leiden University; Former Honorary Secretary General of Bilderberg Meetings

GRC - Hardouvelis, Gikas A. - Chief Economist and Head of Research, Eurobank EFG

USA- Hoffman, Reid - Co-founder and Executive Chairman, LinkedIn

CHN - Huang, Yiping - Professor of Economics, China Center for Economic Research, Peking University

USA- Hughes, Chris R. - Co-founder, Facebook

USA - Jacobs, Kenneth M. - Chairman & CEO, Lazard

CHE - Janom Steiner, Barbara - Head of the Department of Justice, Security and Health, Canton Grisons

FIN - Johansson, Ole - Chairman, Confederation of the Finnish Industries EK

USA - Johnson, James A. - Vice Chairman, Perseus, LLC

USA - Jordan, Jr., Vernon E. - Senior Managing Director, Lazard Frères & Co. LLC

USA- Keane, John M. - Senior Partner, SCP Partners; General, US Army, Retired

GBR - Kerr, John - Member, House of Lords; Deputy Chairman, Royal Dutch Shell plc

USA - Kissinger, Henry A. - Chairman, Kissinger Associates, Inc.

USA - Kleinfeld, Klaus - Chairman and CEO, Alcoa

TUR - Koç, Mustafa V. - Chairman, Koç Holding A.S.

USA - Kravis, Henry R. - Co-Chairman and co-CEO, Kohlberg Kravis Roberts & Co.

USA - Kravis, Marie-Josée - Senior Fellow, Hudson Institute, Inc.

INT - Kroes, Neelie - Vice President, European Commission; Commissioner for Digital Agenda

CHE - Kudelski, André - Chairman and CEO, Kudelski Group SA

GBR - Lambert, Richard - Independent Non-Executive Director, Ernst & Young

INT - Lamy, Pascal - Director General, World Trade Organization

ESP - León Gross, Bernardino - Secretary General of the Spanish Presidency

CHE - Leuthard, Doris - Federal Councillor

FRA - Lévy, Maurice - Chairman and CEO, Publicis Groupe S.A.

BEL - Leysen, Thomas - Chairman, Umicore

USA- Li, Cheng - Senior Fellow and Director of Research, John L. Thornton China Center, Brookings Institution

DEU - Löscher, Peter - President and CEO, Siemens AG

GBR - Mandelson, Peter - Member, House of Lords; Chairman, Global Counsel

IRL - McDowell, Michael - Senior Counsel, Law Library; Former Deputy Prime Minister

CAN - McKenna, Frank - Deputy Chair, TD Bank Financial Group

GBR - Micklethwait, John - Editor-in-Chief, The Economist

FRA - Montbrial, Thierry de - President, French Institute for International Relations

ITA - Monti, Mario - - President, Universita Commerciale Luigi Bocconi

RUS - Mordashov, Alexey A. - CEO, Severstal

USA- Mundie, Craig J. - Chief Research and Strategy Officer, Microsoft Corporation

NOR - Myklebust, Egil - Former Chairman of the Board of Directors SAS, Norsk Hydro ASA

DEU - Nass, Matthias - Chief International Correspondent, Die Zeit

NLD - Netherlands, H.M. the Queen of the -

ESP - Nin Génova, Juan María - President and CEO, La Caixa

PRT - Nogueira Leite, António - Member of the Board, José de Mello Investimentos, SGPS, SA

NOR - Norway, H.R.H. Crown Prince Haakon

FIN - Ollila, Jorma - Chairman, Royal Dutch Shell plc

CAN - Orbinksi, James - Professor of Medicine and Political Science, University of Toronto

USA - Orszag, Peter R. - Vice Chairman, Citigroup Global Markets, Inc.

GBR - Osborne, George - Chancellor of the Exchequer

NOR - Ottersen, Ole Petter - Rector, University of Oslo

GRC - Papaconstantinou, George - Minister of Finance

TUR - Pekin, Şefika - Founding Partner, Pekin & Bayar Law Firm

FIN - Pentikäinen, Mikael - Publisher and Senior Editor-in-Chief, Helsingin Sanomat

USA - Perle, Richard N. - Resident Fellow, American Enterprise Institute for Public Policy Research

CAN - Prichard, J. Robert S. - Chair, Torys LLP

CAN - Reisman, Heather - Chair and CEO, Indigo Books & Music Inc.

USA - Rockefeller, David - Former Chairman, Chase Manhattan Bank

INT - Rompuy, Herman van - President, European Council

USA- Rose, Charlie - Executive Editor and Anchor, Charlie Rose

NLD - Rosenthal, Uri - Minister of Foreign Affairs

AUT - Rothensteiner, Walter Chairman of the Board, Raiffeisen Zentralbank Österreich AG

FRA - Roy, Olivier - Professor of Social and Political Theory, European University Institute

USA - Rubin, Robert E. - Co-Chairman, Council on Foreign Relations; Former Secretary of the Treasury

ITA - Scaroni, Paolo - CEO, Eni S.p.A.

CHE - Schmid, Martin - President, Government of the Canton Grisons

USA- Schmidt, Eric - Executive Chairman, Google Inc.

AUT - Scholten, Rudolf - Member of the Board of Executive Directors, Oesterreichische Kontrollbank AG

DNK - Schütze, Peter - Member of the Executive Management, Nordea Bank AB

CHE - Schweiger, Rolf - Member of the Swiss Council of States

INT - Sheeran, Josette - Executive Director, United Nations World Food Programme

CHE - Soiron, Rolf - Chairman of the Board, Holcim Ltd., Lonza Ltd.

INT - Solana Madariaga, Javier - President, ESADE geo Center for Global Economy and Geopolitics

NOR - Solberg, Erna - Leader of the Conservative Party

ESP - Spain, H.M. the Queen of -

USA - Steinberg, James B. - Deputy Secretary of State

DEU - Steinbrück, Peer - Member of the Bundestag; Former Minister of Finance

GBR - Stewart, Rory - Member of Parliament

IRL - Sutherland, Peter D. - Chairman, Goldman Sachs International

GBR - Taylor, J. Martin - Chairman, Syngenta International AG

USA - Thiel, Peter A. - President, Clarium Capital Management, LLC

ITA - Tremonti, Giulio - Minister of Economy and Finance

INT - Trichet, Jean-Claude - President, European Central Bank

GRC - Tsoukalis, Loukas - President, ELIAMEP

USA- Varney, Christine A. - Assistant Attorney General for Antitrust

CHE - Vasella, Daniel L. - Chairman, Novartis AG

USA - Vaupel, James W. - Founding Director, Max Planck Institute for Demographic Research

SWE - Wallenberg, Jacob - Chairman, Investor AB

USA - Warsh, Kevin - Former Governor, Federal Reserve Board

NLD - Winter, Jaap W. - Partner, De Brauw Blackstone Westbroek

CHE - Witmer, Jürg - Chairman, Givaudan SA and Clariant AG

USA - Wolfensohn, James D. - Chairman, Wolfensohn & Company, LLC

INT - Zoellick, Robert B. - President, The World Bank Group

Novinari:
​

GBR - Bredow, Vendeline von - Business Correspondent, The Economist

GBR - Wooldridge, Adrian D. - Foreign Correspondent, The Economist

 

[PYC]

NAJVEĆI GUBITNIK U AMERIČKOM BANKROTU BIĆE KINA
​

Autor: DMITRIJ SEDOV
Izvor: Fond strateške kulture Moskva sreda, 27 jul 2011 18:11

​

Koliko god da su pregovori o plafonu spoljnog duga SAD za Amerikance dramatični, oni će biti mnogo dramatičniji za Kinu

Kako priznaju američki finansijski eksperti, kako god da se bude kretalo devizno tržište SAD, neće proći bez potresa, a onaj ko će najviše da izgubi - biće Kina, obzirom na veličinu kineskih ulaganja u Americi. Nije važno da li će biti objavljen potpuni ili delimični bankrot ili će SAD i ovaj put da odigraju tako što će smanjiti vrednost dolara, to će dovesti do pojeftinjenja rezervi zemalja koje su nakupovale američke hartije od vrednosti. Zato je danas finansijski svet zaustavio disanje prateći diskusiju u Kongresu SAD.

Po svemu sudeći, stvar će se završiti trećom varijantom. Barak Obama je izjavio da je, pošto je ponovo razgovarao sa predstavnicima Senata, praktično postigao sporazum o hitnom smanjenju troškova za 500 milijardi dolara, tako da se navedena mera razmatra kao polazna tačka za smanjenje državnih troškova za preko četiri triliona dolara u sledećih 10 godina. Detaljan plan će biti objavljen posle novog sastanka. Preliminarni plan uključuje mere na povećanju dohodovnog dela budžeta za jedan trilion dolara tako što će biti promenjen poreski kodeks i ukinuti programi socijalnog osiguranja i medicinske pomoći Medicaidi Medicare. „Uspećemo da do 2. avgusta rešimo pitanje", kaže Obama.

Predviđeno rešenje će značiti stabilnu politiku jeftinog dolara, što će za strane posednike američkih vrednosnih hartija da se pretvori u ogromne gubitke.

Kineska politička klasa vri. Kinezi nisu ni malo oduševljeni činjenicom da su se našli u mišolovci. A mišolovka samo što nije škljocnula. Koliko god da su pregovori o plafonu spoljnog duga SAD za Amerikance dramatični, oni će biti mnogo dramatičniji za Kinu. Ona, kao najveći strani zajmodavac SAD, raspolaže sa oko 1,5 trilion američkog duga. Prirodno Peking je postao najzahtevniji kritičar američke finansijske politike, koju smatra za rasipničku. Ministar spoljnih poslova Kine Hong Lej je prošle nedelje javno kritikovao Vašington: „Nadamo se da će vlada SAD voditi odgovornu politiku, kako bi stranim poveriocima mogla da garantuje sigurnost." Ali to su samo reči. Kinezi odlično znaju da je čekanje da američki finansijeri počnu da vode odgovornu politiku beznadežno. Uostalom, sam princip njenog uređenja zove se „finansijski balon" i njega se niko u SAD neće odreći jer on donosi najbrže i najviše sredstava tako što omogućuje da zajmodavci koji ulete u mišolovku začas bankrotiraju. Šta onda tera pametne ljude, koji uz to umeju i dobro da računaju, da idu za jeftinim sirom?

IDEOLOGIJA GRABLJENJA
​

Vredno se baveći proizvodnjom za izvoz, a pošto je postala najveći izvoznik na svetu, Kina je formirala politiku koja podržava jeftinu valutu. Kao rezultat se pojavio ogroman pozitivni bilans ne samo u spoljnoj trgovini već i u deviznim rezervama zemlje. Kina je u rezervama nakupila više od tri triliona dolara deviza - više nego ijedna druga zemlja. Činjenica da su pažljivi Kinezi samo polovinu tog iznosa pretvorili u dolare ovoga puta im nije pomogla. Ogromna masa nakupljenih deviza danas je pod velikim rizikom. Eksperti vrlo pouzdano tvrde da će ta sredstva ozbiljno stradati.

Mada veliki deo tog novca mogao je da bude upotrebljen za proširenje unutrašnje potrošnje, jer „Podnebesna" još uvek ne može da se pohvali visokim životnim standardom svojih građana. To bi bio sigurniji način ulaganja zarađenog nacionalnog bogatstva. Ali povećanje unutrašnje potrošnje realizacijom socijalnih programa ne predstavlja baš neku unosnu stvar. Kina ima ogromne potrebe koje se odnose na proširenja u sferi zdravstva, u penzionom sistemu, u rešavanju problema masovne nezaposlenosti uz učešće države i tako dalje, ali, obzirom da se te oblasti nalaze pod kontrolom države, ni jedna od njih ne bi donela veliki i brz novac. Mnogo je jednostavnije bilo igrati na deviznom tržištu SAD i uzimati kamatu od kupljenih obligacija. Rezultat je bio da se veliki deo dolara koje je zaradila kineska industrija vrati u SAD preko kupovine američkih hartija od vrednosti.

Pošto su usvojili američku ideologiju grabljenja i prihvatili oblike tog grabljenja kinezi su se našli u mišolovci. Negde se izgubila pažnja mudrog majmuna koji je sa stene pratio borbu tigrova u dolini. Majmun je sad upao među tigrove. Uspešno gradeći svoj model državnog kapitalizma, izlazeći na spoljno tržište kineske vlasti su se našle pod uticajem svetskih pravila igre.

Sada se u Kini vrši proces preosmišljavanja nacionalne finansijske politike. Peking je počeo da prevodi američke dugove na evropska i japanska devizna tržišta, ali ti obrti za sada nisu dovoljno veliki da bi mogli da kompenzuju moguću katastrofu dolara.

Kineski finansijeri već danas ucenjuju Amerikance mogućnošću dampinške prodaje američkog duga. Međutim, eksperti su jednoglasni: u takvoj finansijskoj verziji hladnog rata obe strane bi pretrpele ogromne gubitke.

Teško da se Vašington boji te ucene. Danas mu je mnogo važnija jedna druga kalkulacija: ako on objavi delimični bankrot svojih dužničkih obaveza, Kina može da smanji obim svojih kupovina. To bi već značilo realne gubitke. Tako da se diskusija među američkim bankarskim ekspertima oslanja u suštini samo na jedno pitanje - koliko je duboko Kina ušla u mišolovku? Da li će Kina moći da smanji kupovinu američkih hartija od vrednosti obzirom da se devizni priliv iz SAD ne prekida i da ga negde treba smestiti. Preovladava mišljenje da je Kina toliko uložila u američke hartije da više ne može da ih odbija. Ona će nastaviti da ih kupuje iako će usput da proklinje sve na svetu. Kako kažu, „kinesko-američka piramida je prevelika da bi se obrušila".

JEDINI IZBOR
​

Ali Kinezi imaju i druge razloge zbog kojih moraju da budu uzdržani. Samo da Peking šapne da ima nameru da za male pare proda deo američkih hartija, sitniji posednici će početi da ih se oslobađaju a to bi opet bio udar po interesima Kine.

Proklinjući sve na svetu, Peking pokušava da izvrši diversifikaciju svog stranog kapitala tako što hoće da osnuje državni fond, koji bi mogao da operiše samostalno delom kineskih prekookeanskih novčanih rezervi. Kineska vlada podstiče biznis u pravcu realnog sektora ekonomije u inostranstvu, tako da se novac koji se dobije od Amerikanaca troši na kupovinu rudnika, kopova i ostalih sirovinskih izvora, koji su Kini neverovatno potrebni. Međutim, problem je u tome što Kina zarađuje mnogo više nego što može da uloži u tesna strana tržišta. Tako joj ne ostaje ništa osim da novac i dalje troši u SAD kupujući elektronske obaveze.

Prema mišljenju eksperata kineske Akademije socijalnih nauka „Cang Ming", Kina ima samo jedan izbor - da nastavi da kupuje američke obligacije. Na kraju krajeva, američka zaduženja predstavljaju najlikvidnije i najsigurnije investicije na svetu zahvaljujući čemu Amerika do današnjeg dana uspeva da sačuva u svetskim finansijskim tokovima svoje neverovatno sumnjivo privređivanje. Jer položaj američke ekonomije ne obećava blistave perspektive. Deficit SAD ne samo u budžetskim troškovima već i u trgovini i bankarskim izdacima je oslabio američku ekonomiju i guši potrošačku potražnju. Mnogi ekonomisti govore da to pogoršava i dugoročne perspektive dolara. Stvoreni strukturni debalans u kinesko-američkim dužničkim odnosima će pre ili posle da se završi katastrofom. Već je danas, zahvaljujući tom debalansu, objektivno postao moguć početak novog talasa svetske finansijske krize. I sudeći prema tome, što u SAD nameravaju, iako u nešto umerenijoj varijanti, da nastave politiku „finansijskog balona", takva opasnost ne sme da se prenebregne.

Ova situacija ne može beskonačno da traje. Sve vodi prema ideji da je dolaru neophodna neka uporediva alternativa. Najpre kao rezultat ujedinjenja nekoliko snažnih ekonomija. Kina će, bez ikakve sumnje, postati lider tog procesa jer ume da uči i pravi zaključke o pravoj suštini liberalnih tržišnih teorija.

 

[PYC]

PUTINOVA SLEPA ULICA

​

Autor: Aleksandar Dugin
Izvor: evrazia.org 30. jun 2011.
Preveo sa ruskog – Nebojša Vuković

​

Treba odmah napomenuti da ja sebe ubrajam u pristalice Putina. Ipak, sa sadašnjim političkim rukovodstvom, i intelektualnim nivoom naših lidera, svaka kampanja konsolidacije okončava se praznim rečima, jer su apsolutno očigledne, u vreme vladanja Putina i Medvedeva, te granice, koje ove političke ličnosti ne mogu da prevaziđu zbog strukture i organizacije njihove svesti i podsvesti.

Pri svemu tome, u našoj istoriji, mnogo toga veoma zavisi od uloge lidera. Po mom shvatanju, Putin je u potpunosti iscrpeo sav svoj pozitivni potencijal. On jeste spasao zemlju od razaranja – to je njegova velika, prevelika zasluga, koja će ostati u istoriji. Ali, dalje on ne može ići, on nije sposoban, on dosegao svoje unutrašnje limite. I tamo gde je potrebno stvaranje novog nivoa socijalnog sistema, novog nivoa istorijske svesti, konsolidacije društva, generalizujućih strategijâ – ovde Putin uopšte nije kompetentan. Njegovo okruženje – utoliko više. On se uzda u ljude koji su sposobni da izađu na kraj isključivo sa taktičkim zadacima.

Sa Putinom i njegovom ekipom, koja je odgovorna za ideološko-strateške i političke aspekte, svaki poduhvat konsolidacije ruskog društva, translacije patriotske ideje, okončava se besmislenim pljeskanjem u dlanove. To su ljudi kratkoročni i cinični. Oni mogu pragmatično sprovesti nekakvu kampanju, ali sve njihove ideje vise u vazduhu, pošto se njima bave ljudi koji su prosto-naprosto neozbiljni. Oni jesu efikasni, operativni, sposobni da izuzetno brzo reaguju, ali, ponavljam, apsolutno su neozbiljni.
Plitki, nekompetentni, i u celini neuki, oni ne mogu da predlože nikakve dugoročnije strateške projekte (kao na primer, povećanje nivoa patriotske samosvesti ili stvaranje nekakve nacionalne strategije). Jednostavno, oni za to nisu biološki podešeni. Nemirni i hitri, spremni da se vrlo operativno odazovu na sve, oni su ipak, sasvim površni i prazni.

I to što se Putin oslanja na takve kadrove, govori o tome da on sâm loše shvata ozbiljnost tih zadataka, da ih nije svestan, da ih ne reflektuje istorijski, da apsolutno ne uzima u obzir takve metafizičke aspekte ruske državnosti. Doživljava sebe kao menadžera, tehničara, a tehničar-menadžer jednostavno ne može da izađe na kraj sa ideologijom konsolidacije društva.

Putin je efikasan, ti ljudi u koje se on uzda takođe su u praksi dovoljno efikasni, ali samo tokom kratkih ciklusa. Zato će njegov povratak 2012. godine, biti suštinski efemeran, apsolutno ne takav, kako od njega očekuju široki slojevi stanovništva. On će se, naravno, vratiti, ali nade vezane za njegovu filozofsku, istorijsku i kulturnu evoluciju bolje je uopše ne gajiti. U suprotnom, svi ćemo biti razočarani.

Bolje je pogledati istini u oči – da, imali smo sjajnog lidera koji je spasio zemlju u kritičnom periodu, sprečivši njen raspad. Može se čak reći – da, on je sa gledišta otadžbinske istorije veliki čovek. Ipak, on je došao do svog ćorsokaka i dalje neće poći. Niti on sâm ima širok istorijski horizont, niti, tim pre, njegova okolina – u suštini, sitni tehnolozi. Putin nije sposoban da realizuje nikakav strateški projekat. To je vrlo žalosno, ali je činjenica.

Vreme za “smenu generacija”?

​

Što se tiče Medvedeva, to je uopšte nekakav nesporazum, element putinovske igre. Od njega ne treba očekivati nikakvu mobilizaciju, mada je dobro što on nije destruktivan, jer ništa ne dovodi do kraja. Njegove ideje su destruktivne, rušilačke, glupe, i ako bi on pokušao da ih realizuje ozbiljno, kako treba, to bi dovelo do brze katastrofe. Bogu hvala što svi poduhvati Medvedeva nisu dovedeni do ikakve realizacije. Kraće govoreći, za godinu-dve, prezime Medvedev nećemo asocirati ni sa čim. Ma, nek’ ide s milim Bogom…

U takvim uslovima, kada Putin nije kadar da prevlada određenu istorijsku granicu, ni o kakvoj patriotskoj ideji, po mom mišljenju, ne vredi govoriti. Društvo se sada globalizuje, postaje sve više i više umreženo. Odvija se atomizacija samosvesti – baš u duhu modernizacije-vesternizacije. Prema tome, tradicionalne vrednosti se ruše, vrednosti države je u takvim uslovima izuzetno teško braniti, pošto to ide nasuprot globalnim tendencijama, povećavanju stepena kosmopolitizma, ubrzanom generisanju „otvorenih društava“. Zarad nastupanja protiv tih tendencija, i stvaranja osobenog kolektivnog, nacionalnog i patriotskog identiteta, Putinu očigledno nedostaje i volje, i pameti.

On se neće zbog straha odlučiti da se nađe u položaju Lukašenka, Ahmadinedžada ili Čavesa. Njemu očigledno ne imponuje uloga takvog, kao što su oni, lidera. I on će početi da balansira između zahteva koje postavljaju zapadni standardi u pogledu društva, i težnje da ovlaš „zamrzne“ Rusiju, spreči ili odloži njen raspad, i ubrzano raščlanjivanje društva.

Eto, to su putinovske granice. S jedne strane, ne prihvata situaciju koja vodi ka kraju Rusije. S druge strane, apsolutno nema tih crta ili osobina – voljnih, intelektualnih, istorijskih, filozofskih, možda čak i religioznih – koje su neophodne da bi zaista predložio ozbiljan i argumentovan, nacionalni, metafizički projekat patriotizma.

Zato smo, izgleda, osuđeni da imamo posla narednih godina sa simulakrumima, pseudoprojektima, kratkoročnim i protivrečnim po svojoj suštini, PR kampanjama. Ali, svaki put kada stvar bude dolazila do pretnje konačnog raspada zemlje, Putin će preduzimati opravdane i konkretne političke korake zarad spasavanja suvereniteta.

Kakav je resurs takvog balansa izazova i odgovora, koliko će se to još produžiti? Smatram da mi još imamo nekakvu istorijsku rezervu. Zasad, naše tehnološko, vojno zaostajanje neće postati toliko nepovratno i fatalno, da bi Amerika u razgovoru sa nama, prešla na nov model odnosa.
Kada ona postavi svoj sistem pune bezbednosti za slučaj mogućeg uzvratnog udara, kada sistem PRO, jasno usmeren na otklanjanje pretnje sa naše strane, bude organizovan u Evropi i na Bliskom istoku, mi ćemo, smatram, postati svedoci oštre promene tona u odnosu na Putina. I biće predočeni ultimatumi bolivijskog ili avganistansko-iračkog tipa. Ostaje da se nadamo da će Amerika kolabirati prva.

Da bi se uputio direktan izazov, da bi se stvorio zaista neprotivrečan nacionalni model, pokrenuo projekat konsolidacije ruskog društva (pod okriljem očuvanja vlastitog civilizacijskog identiteta), neophodno je da se naruši niz tabua, koji su za Putina sveti, preći tu granicu koju on nije sposoban da pređe.

Nama će ostati godine tokom kojih će naše strateško-tehnološko zaostajanje još dozvoljavati da nekako sastavljamo kraj s krajem, bez odlučnog izbora, niti ka konačnom raspadu, niti ka isticanju alternativnog modela. To je tih deset godina, možda nešto manje – to što nam je ostalo od potencijala još sovjetske etape, poslednje godine sovjetskog nasleđa. Putin je, generalno, na tih deset godina i usmeren – na dva predsednička mandata. Na kraju tog perioda, doći ćemo do zakonomernog kolapsa ruske istorije, ruske ideje. To je neizbežno, ako se produže sadašnje tendencije.

Polazeći od toga, ja i jesam pristalica Vladimira Putina, i od sada staraću se da uložim maksimum napora radi usavršavanja modela unutarpolitičkog rukovođenja državom i organizacije njenog političkog prostora.

 

[PYC]

NAGORNO KARABAH: Nova etapa globalne okupacije
​

Piše Bogdan Đurović
Izvor: Pečat | jul 28, 2011 at 23:42

Skoro svakodnevno puškaranje u nepriznatoj republici pod kontrolom Jerevana upozorava da je na pomolu novi rat između Jermenije i Azerbejdžana, posle čega sledi razmeštanje američkih trupa

​

Tri godine posle rata na Kavkazu 2008, na red dolazi novo prekomponovanje geopolitičkog reljefa u ovom regionu, ključnom za sudbinu zapadnih energetskih planova, posebno „Nabuko gasovoda“. Kako se sada sasvim jasno vidi, američki cilj je izazivanje velikog regionalnog sukoba u kojem će glavna žrtva biti Rusija i njeni interesi na celom postsovjetskom prostoru. Eksperti ukazuju da Dmitrij Medvedev u ovom trenutku više nema dovoljno autoriteta za rešavanje kavkaskih problema, posebno kada je reč o Nagorno Karabahu i da su njegovi potezi praktično srušili decenijsku politiku Vladimira Putina, usmerenu na održavanje statusa kvo u regionu.

PETA KOLONA ZAPADA

​

Jedan od onih koji bacaju više svetla na dešavanja na Kavkazu i posebno Nagorno Karabahu je i lider Međunarodnog evroazijskog pokreta, doktor političkih nauka Aleksandar Dugin. Prošle nedelje Dugin je u intervjuu azerbejdžanskom listu „Ogledalo“ iz Bakua, za izazivanje novog jermensko-azerbejdžanskog rata okrivio „treće snage“, pre svega SAD. Konkretno, ukazao je da SAD stoji iza nedavne pogibije azerbejdžanske devojčice kada joj je u rukama eksplodirala lutka u koju je bila montirana bomba!

Dugin, s pravom, smatra da pitanje Nagorno Karabaha ne može biti izuzeto iz opšteg konteksta svetskih procesa. „Za eskalaciju karabaškog sukoba zainteresovane su treće snage, a ne one koje su direktno uključene u konflikt. Jasno se vidi prisustvo vanregionalnih sila“, kaže Dugin. Najpoznatiji ruski evroazista tvrdi da je SAD ta „treća snaga“, zainteresovana za promenu odnosa snaga na Kavkazu i eskalaciju sukoba u Karabahu. Dugin naglašava da američki stratezi guraju Azerbejdžan u novi rat, istovremeno namigujući Jermenima koji vekovima naseljavaju sporno područje, da bi Vašington možda priznao nezavisnost Republike Nagorno Karabah, samo ako bi Jerevan odustao od spoljnopolitičke orijentacije na Rusiju.

Konflikt oko Nagorno Karabaha je, zapravo, „sukob svih sukoba“ na Kavkazu. U ovom ili onom obliku samo u novijoj istoriji traje više od veka, da bi kulminirao nasiljem u periodu 1987. do 1991, posle čega je počeo novi etničko-religiozni rat Jerevana i Bakua za kontrolu nad Karabahom. Rat je, uz posredovanje Moskve, okončan 1994, kada je Baku priznao „stanje na terenu“, odnosno činjenicu da je Jerevan zauzeo ne samo prvobitnu teritoriju autonomne oblasti Nagorno Karabah, sa prestonicom u Stepankertu, već i čitav pojas koji razdvaja RNK i ostatak Jermenije. U trogodišnjem ratu do istrebljenja, čitave oblasti bile su ognjem i mačem očišćene od jermenskog (hrišćanskog), odnosno azerbejdžanskog (muslimanskog) življa. Ipak, i pored prvobitne velike brojčane i oružane nadmoći, azerbejdžanska armija nije bila u stanju da slomi otpor Stepankerta, pa je Baku pristao na relativno nepovoljan status kvo.

Govoreći o pogibiji azerbejdžanske devojčice, Dugin naglašava da je „sada glavni zadatak Amerikanaca da napujdaju Azerbejdžance i Jermene jedne na druge, na teritoriji Negorno Karabaha“. „Suštinski, mi imamo posla sa globalnom okupacijom koja ima svoje agente na vlasti u svim našim državama. To je peta kolona Zapada, sada zainteresovana za eskalaciju sukoba oko Nagorno Karabaha. Sa žalošću moram da kažem da je to tek početak. Boriti se protiv neprijatelja koji deluje iznutra veoma je teško“, kaže Dugin. Ovaj ekspert smatra da će gubitnici rata u Karabahu biti sve države regiona – Jermenija, Azerbejdžan, Rusija, Turska i Iran. Da bi se problem rešio, kaže Dugin, neophodno je iz pregovaračkog procesa isključiti i SAD i EU, čime bi rešenje bilo nađeno u okviru pet navedenih država, bez mešanja sa strane.

Današnja teritorija nepriznate republike Nagorno Karabah (unutar nje su prikazane prvobitne granice NRK, proglašene 1991. godine)
​

POLITIKA ZAMRZAVANJA SUKOBA

​

Sa druge strane, predsednik jermenske Ramkavar-Azatakan partije Eduard Antinjan smatra da, dok god Rusija i SAD ne postignu dogovor oko Irana, ne treba očekivati ni okončanje karabaške krize. Kako tvrdi Antinjan, problem Karabaha može biti rešen ako se velike sile odluče za promenu statusa kvo u regionu, ali da to nije moguće dok je u Rusiji na vlasti „Medvedev koji je odlazeći političar“. Zato, rešenje problema Karabaha neće biti pronađeno pre ruskih predsedničkih izbora naredne godine, mada će i tada, objašnjava Antinjan, „Iran biti protiv uvođenja mirovnih snaga u Karabah“.

Zapravo, u srži problema Nagorno Karabaha su Iran i „Nabuko gasovod“ i zbog toga će stepen eskalacije po svemu sudeći biti podignut na najviši nivo. Jer, krajnji cilj je uvođenje američkih (ili makar evropskih) „mirovnih snaga“ u Nagorno Karabah. To je ključna tačka na Kavkazu, teritorija na samoj granici sa Iranom, odakle se efikasno kontroliše potencijalni energetski koridor kojim bi se turkmenistanski gas dnom Kaspijskog mora dopremao u cevi „Nabuka“.

Na taj način Vašington bi postigao nekoliko strateških ciljeva. Prvo, pojavila bi se zapadna (američka) vojna baza, zaštićena mandatom Saveta bezbednosti UN, na puškomet od iranske granice. Jer, glavni grad RNK Stepankert nalazi se na 60 kilometara od Irana i „mirovne trupe“ bi bile raspoređene po čitavoj teritoriji, uključujući i iransku granicu. A u slučaju bilo kakvog napada, Iran bi bio unapred okrivljen pred očima celog sveta. Drugo, omogućila bi se efikasna i čvrsta vojna kontrola Zapada nad naftno-gasnim koridorom, u samom srcu trougla u kojem se presecaju vitalni interesi Rusije, Turske i Irana. I treće, Rusija bi ostala izolovana na Kavkazu, a njen projekat Južni tok najednom bi dobio realnog konkurenta u „Nabuko gasovodu“, koji u ovom trenutku zbog nedostatka gasa postoji samo u planovima.

Zato je više nego očigledno da je ruski interes upravo u nastavljanju Putinove politike statusa kvo na Kavkazu (gruzijski konflikti i Nagorno Karabah), do trenutka kada bi Moskva bila u stanju da sama preuzme kontrolu u regionu. Prvi udar, međutim, načinio je gruzijski predsednik Mihail Sakašvili napadom na Južnu Osetiju 2008, čime je status kvo narušen. To je, ističu analitičari, i bio osnovni cilj Sakašvilijeve bezumne agresije. Sa svoje strane, Medvedev u poslednje vreme preduzima inicijative za rešavanje karabaškog pitanja, u čemu analitičari prepoznaju formulu „Abhazija i Južna Osetija u zamenu za Karabah i Pridnjestrovlje“. Na taj način, Medvedev potpuno odstupa od Putinove politike zamrzavanja sva četiri sukoba.

Ali, Amerikancima zamrzavanje ne odgovara jer blokira njihov prodor na Kavkaz, o čemu svedoči gotovo svakodnevno puškaranje po Karabahu, u kojem već ima i ozbiljnih gubitaka na obe strane. Azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev sve otvorenije najavljuje revanš Jermeniji i vraćanje „punog suvereniteta“, što je bila i Sakašvilijeva parola sa kojom je ušao u rat pre tri godine. Eksperti ocenjuju da Medvedev sada očajnički pokušava da spreči očigledno neminovan novi rat u Karabahu, svestan da bi Ankara i Vašington u tom slučaju dali zeleno svetlo vojno potpuno spremnom Sakašviliju za otpočinjanje nove agresije u Južnoj Osetiji i Abhaziji. Rusija sada vidi da u slučaju novog rata Ankara neće sprečavati ulazak američke flote u Crno more kao pre tri godine. Nedavna pojava američke protivraketne krstarice „Monterej“ na manevrima sa gruzijskom mornaricom, više je nego jasna poruka zastrašivanja.

A u slučaju novog sukoba na Kavkazu, Rusija bi opet morala vojnom silom da brani svoje interese u Abhaziji i Južnoj Osetiji, istovremeno štiteći i Jermeniju, sa kojom ima specijalne odnose i koja je članica vojnog saveza ODKB. Ako bi, pak, odustala od odbrane Jermenije, sadašnji proruski režim u Jerevanu morao bi da se preorijentiše ka Vašingtonu ili bi bio srušen u novoj „obojenoj revoluciji“ koju jermenska prozapadna opozicija sve glasnije najavljuje. Istovremeno, nema nikakvih garancija da ne bi usledile i provokacije iz pravca baltičkih država, Poljske i Rumunije, koje su takođe spremne za sukob sa Rusijom. Na taj način za Rusiju bi se zatvorio krug od Baltika do Kaspijskog mora, a decenijama brižljivo pothranjivana mržnja ovih zemalja prema Moskvi dobila bi novu, zastrašujuću dimenziju.

Po svemu sudeći, početak novog rata na Kavkazu samo je pitanje vremena. Ukoliko bi Rusija stajala po strani izgubila bi sadašnji vojnopolitički uticaj u čitavom regionu, a odmah zatim i ekonomski. To bi za Moskvu bila nova geopolitička katastrofa, ravna raspadu SSSR-a, koja bi ubrzo dovela i do urušavanja Zajednice nezavisnih država, kao i ODKB-a. A to bi, što bi rekao Dugin, bila jedna od poslednjih etapa globalne okupacije.