Geopolitika Geostrategija Analize Trendovi

[PYC]

Nove krize dele Evropu
​

Izvor: RSE 01.06.2011
PriredioDragan Štavljanin

Predstavljanje evropskih zemalja, deo Entropa izložbe, u sedištu Evropskog saveta u Briselu, 14. januar 2009.​

Svake decenije kriza podeli Evropsku uniju i blokira njene napore od okončanja Drugog svetskog rata da ujedini stari kontinent.

Veterani ove bitke potenciraju da – bez obzira da li dolazi spolja (Irak), ili iz kuće (odbacivanje ugovora EU) – kriza na kraju bude prevladana i evropski projekat oživi.

No, ovoga puta teškoće izgledaju drugačije. U poslednjih nekoliko meseci, projekat integracija ne samo da je u zastoju, nego izgleda da se pretvara u svoju suprotnost, odnosno u defanzivi je, piše Piter Spigel (Peter Spiegel) u “Fajnenšel tajmsu” (The Financial Times).

Evro i putovanje bez viza, dva najvidljivija dostignuća posleratnih integracija, na tako su ozbiljnom udaru da zvaničnici otvoreno spekulišu o njihovom kraju, odnosno ukidanju.

Evropski komesar iz Grčke je prošle nedelje prvi predložio da se njegova zemlja vrati na nekadašnju nacionalnu valutu - drahmu. Francuski i danski zvaničnici ponovo podižu nacionalne granice kako bi kontrolisali međunarodni kopneni saobraćaj. Brisel preispitiuje odredbe o šengenskoj zoni bez granica.

Ovaj nagli zaokret je zapravo odraz snažnih promena u političkim strujanjima. Evropski birači, koji su, kako je izgledalo, nevoljno prihvatili mere štednje i spasavanja ekonomija u krizi, nisu više spremni da popuštaju.

U poslednjih šest meseci pale su vlade u Portugaliji i Irskoj, dok su populističke, antivevropske partije osvojile znatan broj glasova i u Finskoj i Holandiji. Parlamentarni zastupnici se bune u Berlinu, studenti demonstriraju u Barseloni a sindikati blokiraju sedišta državnih kompanija u Atini.

Pitanje na koje Evropa mora da odgovori glasi: da li je to trenutni plamen ili fundamentalna promena politike. Slični populistički zahtevi “Čajanka partije” u SAD-u doveli su do prekompozicije agende Republikanaca i preoblikovali nadmetanje za njihovog predsedničkog kandidata.

Holandija - najveći kritičar EU
​

Evropa za sada odgovara mnogo sporije. Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso (José Manuel Barroso) pozvao je prošlog meseca vlade članica da se odupru “populističkim izazovima” i potisnu u stranu antievropske glasove.

Međutim, nije previše ni mudro niti je moguće marginalizovati ove grupe. Holandija, koja se suočava sa sve snažnijim antiglobalističkim blokom nakon ubistva popoulističkog lidera Pima Fortjuna pre skoro deceniju – ilustruje opasnost od ignorisanja sve snažnijeg “hora”.

Holandija je neka vrsta “Kalifornije Evrope”, određujući trendove na starom kontinentu - od prosvetiteljskih ideja Baruha Spinoze do globalne trgovine podstaknute pomorskom moći Holandije u 17 veku, kao i toleranciju i otvorenost što simbolizuju kafei i kvart crvenih fenjera u Amsterdamu.


Amsterdam - zona crvenih fenjera - 2003

Holandija je takođe bila u samom središtu evropskih posleratnih integracija, jedan od osnivača svih važnih institucija, od NATO do uvođenja samog evra. No, poslednjih meseci Holandija je verovatno postala najveći obstrukcionista borbe Brisela za budućnost EU.

Holandska vlada se žestoko protivila davanju većih ovlašćenja Uniji da sa fondom za spasavanje od 440 milijardi evra pomaže zemljama dužnicima na periferiji evrozone.

Holandija je sve izolovanija i u blokadi proširenja EU na Zapadni Balkan. Njena vlada vrši pritisak na Brisel da preispita politiku koja se tiče azila i migracija usred masovnog talasa izbeglica iz severne Afrike na evropske obale.

Holandski zvaničnici žestoko se protive da budu obeleženi kao obstrukcionisti. Međutim, nije slučajnost da je manjinska holandska vlada prošle godine prva u evrozoni koja se od početka finansijske krize oslanja na partiju koja se otvoreno zalaže protiv EU – Slobodarsku partiju antiislamističkog populističkog političara Gerta Vildersa – da bi ostala na vlasti.

Kao rezultat, holandska vlada ne samo da je ignorisala Barosov savet o izbegavanju populističke politike, već je upozorila Brisel da obrati veću pažnju na rast nezadovoljstva građana i osećanje ekonomske nesigurnosti i ozbiljnije uzme u obzir njihove strahove.

“Najgluplje je to zanemarivati i reći ovim ljudima da su ‘iza krivine’, odnosno da zaostaju, i da ne razumeju šta se dešava u svetu”, kaže Ben Knapen, holandski ministar za evropska pitanja.

Sve dublja podela na globaliste i lokaliste
​

To je pouka drugim vladama u evrozoni da obrate pažnju. Finski lideri su bili zatečeni ovog proleća kada je antievropska “Istinska finska partija” skoro pobedila na parlamentarnim izborima.

Marin Le Pen, nova liderka francuske ultradesničarske partije Nacionalni front, dodala je antievropsku retoriku tradicionalnom sentimentu ovog bloka protiv imigracije – čime dobija sve veću podršku.
Urbana elita na obe strane - na levici (intelektualci, liberalni intenacionalisti), na desnici (pobornici slobodne trgovine, globalni biznis lideri) – suočava se sa izazovom njenom postratnom konsezusu od strane nove grupe revanšista.

Ali, da li je uvažavanje zabrinutosti populista dovoljno za pridobijanje ljudi?

Strategija holandske vlade tek treba da se pokaže delotvornom na izborima. Vilders je ostvario veliki uspeh na martovskim regionalnim izborima, a vladajuća koalicija nije uspela da obezbedi većinu u Senatu prošle sedmice.

Umesto toga, možda ćemo biti svedoci generacijskih promena u evropskoj političkoj dinamici.

Sužena je tradicionalna podela na levicu i desnicu. Nijedna ključna socijaldemokratska partija se sada ne zalaže za centralizovano ekonomsko planiranje, kao što ni konzervativci ne dovode ozbiljno u pitanje podršku državi blagostanja.

Umesto toga, vidljiva je nova podela – između globalista i lokalista. Urbana elita na obe strane - na levici (intelektualci, liberalni intenacionalisti), na desnici (pobornici slobodne trgovine, globalni biznis lideri) – suočava se sa izazovom njenom postratnom konsezusu od strane nove grupe revanšista.

Ova politička snaga dolazi sa obe strane – levice (sindikati, radnička klasa) i desnice (ruralni nacionalisti, ultradesničarski ksenofobi). Što je još važnije, to nagoveštava novi, bez presedana izazov evropskom projektu.

 

[PYC]

Ad hok tiranija
​

Autor: Predrag Urošević
Izvor: NSPM nedelja, 05. jun 2011.

Savet bezbednosti je 1993. godine Rezolucijom 827 uspostavio juricdikciju nad teritorijom bivše Jugoslavije u domenu združenih zločinačkih aktivnosti i genocida, tkz. ’’Ad hok’’ internacionalnim tribunalom čije su potpisnice u obavezi da preveniraju i kažnjavaju genocid, kako u miru, tako i u ratu. Ovaj sud je dakle, munjevito uspeo da dobije zeleno svetlo Saveta bezbednosti, što se ne može reći i za za Internacionalni kriminalni sud koji nije uspeo da dobije na stvarnom autoritetu od 1948. kada su formirarane Ujedinjene nacije, pa sve do danas. Naime, univerzalna jurisdikcija se prosto istopila od usijanih pregovora oko nadležnosti Međunarodnog kriminalnog suda, za koji je i H. Kisindžer tvrdio da je pretnja da preraste u tiraniju sudija.

Sve što važi za Ad Hok sud gotovo da ne važi za stalni Međunarodni kriminalni sud

​

Ad Hok sud je vrlo diskutabilan u pravnom smislu zbog izraženog disbalansa u pogledu standarda koji jedan ovakav sud treba da ispuni, zatim nezavisnosti, i na kraju legitimnosti koja mu je najveća mana. Helsinški sporazum koji je prihvaćen na konferenciji Evropske bezbednosti i sigurnosti 1975. g., kao i UN Deklaracija1948. bili su u svojoj suštini pokušaji da se takva situacija ne dogodi, ali nažalost ove deklaracije nisu bile obavezujuće (K KRhot 2001).

S druge strane, bojkotom stalnog međunarodnog kriminalnog suda od strane nekih članica UN kao što su Kina, Rusija, Izrael, i naročito od strane SAD, a kampanjom koju je vodio senator Jes Helms uoči potpisivanja Rimskog statuta, jasno je stavljeno do znanja ostatku sveta da SAD ne priznaje ovaj sud zbog toga što je, po njihovom mišljenju, u sukobu sa fundamnentalnim ljudskim pravima i suštinski se interferira sa Suprem sudom SAD koji je finalni arbitar pravde u državi SAD (Wilmshurst, 1999). Osim toga, navodi se dalje da je ovaj sud politički i ugrožava autoritet UN i SAD.

[SIZE=3]([URL="http://topics.law.cornell.edu/constitution/articleiii#section2H"]http://www.law.cornell.edu/constitution/constitution.articleiii.html#section2H[/URL])[/SIZE]

Dakle, u praktičnom smislu IKS je nizom izmena naprosto kastriran i sveden na formalnost, ukoliko postupak ne inicira Savet bezbednosti, čime se ugušila sama početna ideja ovog suda u smislu globalne jurisdikcije bazirane u skupštini UN. Dalje obezvrednjavanje suda usledilo je 2009. g. kada još 38 zemalja potpisuje Rimski statut, ali ga ne ratifikuje. Ubrzo posle toga tri zemlje se ispisuju iz ovog statuta, Izrael, Sudan i SAD, čime ove zemlje nemaju više pravne obaveze koje su preuzeli potpisivanjem ovog dokumenta Rome Statute of the International Criminal Court.

Kulminacija svih ovih paradoksa je interviju visokog službenika SAD na CNN u kojem je komentarisao ironično odnos SAD i Tribunala kao progres na polju bilateralne saradnje u smislu angažovanja SAD trupa u hvatanju i privođenju optuzžnih od strane IKS u Hagu. Međutim, i dalje ostaje sumnja koju američka administracija ispoljava prema ovom sudu u smislu moguće, kako to oni definišu, ,, neuračunljivosti,, sudije u procesiranju državljanina SAD (Interviju preveo autor 2009).

Još drastičnija kritika Ad Hok suda dolazi od Danilea Hanana (D. Hanana 2007) koji je okarakterisao ovaj sud kao antidemokratski i kao sud koji ugrožava nacionalni suverenitet. Austrijski profesor Hans Kohlera takođe oštro napada ovaj sud, a svoju kritiku je podneo zvanično Savetu bezbednosti 1999.

IKS i Ad Hok sud u Hagu su paradigma nedemokratije u međunarodnim odnosima i pravu

​

Međunarodno pravo je danas više posledica jedne nove geopolitičke karte sveta nastale u izobilju i bedi, globalnoj ekonomiji i politici štapa i šargarepe uobličene u formi univerzalnih ljudskih prava, internacionalnim zakonima i ugovorima. U ovakvim okolnostima politika je za velike sile, posebno Ameriku, predmet njihovog patriotizma i subjekat njihovog dubokog verovanja u univerѕalnost ljudskih prava.

Međutim, kontradiktorno je da se odbrana demokratskih principa u svetu isključivo fokusira na odbrani ljudskih prava iščupanih iz realnog istorijskog, religijskog i društvenoekonomskog konteksta država članica UN. Štaviše, sredstva u odbranu tih demokratskih principa su duboko nedemokratska, oslanjaju se na primenu sile, ucene, i proizvodnjom haosa i nasilnog promena režima. Mećunarodno i humanitarno pravo, dakle, postaje sve više instrument narušavanja nacionalnih suveriniteta malih država i sredstvo manipulacije u međunarodnim odnosima. Haški sudovi su nesumnjivo ugaoni kamen ove politike i propagande kada se radi o malim drzavama kao Srbija.

Saradnja Srbije sa Haškim Tribunalom se u krajnoj instanci svodi na dokazivanje zdruzene zločinačke i genocidne aktivnosti velikog broja pojedinaca na širokoj skali i po komandnoj odgovornosti.

Uoči bombardovanja bivše Jugoslavije 1999. godine generalni sekretar UN Kofi Anan objavljuje princip “sovereign impunity” kojim se ne prihvata suverinitet spoljnih granica članica UN kada su u pitanju masivna i sistemska kršenja ljudskih prava. Bila je ovo jasna demonstracija novog koncepta u međunarodnim odnosima, takozvana humanitarna intervencija usmerena prema državama članicama UN koje nisu u stanju da obezbede poštovanje ljudskih prava na široj osnovi, kao što je genocid i etničko čišćenje, ili su pak pretnja svetskoj zajednici. Ovo je princip “Contingent sovereignty” koji je ozbiljno prodrmao vestfalijanski princip suverenosti i teritorijalne nedodirljivosti.

Impresivan primer humanitarne intervencije u cilju odbrane ljudskih prava i uspostavljanja demokratije bio je Istočn Timor. Nažalost, osim amputiranja teritorije Istočni Timor od Indonezije i otimanja njenih vitalnih naftnih izvora, nije učinjeno ništa da bi se ova zemlja unapredila, štaviše, ostala je jedna od najsiromašnijih i pored bogatih izvora nafte nadomak svoje obale.

Kosovo je vrlo sličan primer izmontirane humanitarne intervencije. Naime, posle mnogo godina saznajemo, što smo uostalom već znali, da je slična ugroženost ljudskih prava na širokoj skali postojala i nad Srbima na Kosovu (D. Marti), ali je presuda u vidu savetodavnog mišljenja Haškog suda, kao i zajednička deklaracije Srbije i Evropske unije u septembru, došla ,, igrom slučaja, nekoliko meseci ranije. Da li je Martijev izveštaj mogao da se pojavi malo ranije i suštinski anulira savetodavno mišljenje Haškog suda, svakako da. Štaviše, znalo se za to i u vreme kada se donosila odluka za NATO intervenciju u bivšoj Jugoslaviji.

Crni bilans humanitarne intervencije svetske administracije je predugačak. Mećutim, sudski proces Vojislavu Šešelju za nas je svakako najvažniji. Lišen svih standarda i objektivnosti ovaj politički proces je paradigma nepravde, brutalnosti i nedemokratičnosti u mećunarodnom svetskom poretku i pravu. Nažalost, Srbija nema dovoljan integritet, kao i neophodnu kolektivnu i nacionalnu svest da bi ovu tiraniju nad elementarnim ljudskim i međunarodnim pravom ako ne zaustavila, onda barem ublažila. Za razliku od Srbije, Hrvatska je primer koliko je važno očuvati minimum nacionalne i kolektivne sveti u cilju funkcionisanja mladih demokratskih i tehnokratskih institucija. I pored svih problema sa kojim se Hrvatska sukobljava kao što su korupcija, siromaštvo i nezaposlenost, nacionalna ujedinjenost i patriotska osećanja su snažan momentum koji je neophodan u izgradnji zemlje, nacije i njenog progresa. Naravno, nacionalnu i kolektivnu svest ne treba poistovećivati sa jednopartijskim jednoumljem koji smo gajili u periodu samoupravnog socijalizma.

Dakle, bez obzira na to da li se neko slaže sa Šešeljevom politikom ili ne, ovde se pre svega radi o zaštiti nacionalnih interesa Srbije, da zaštiti svoje građane i ne dozvoli cepanje nacionalne i kolektivne svesti koja se podstiče već pola veka. Ovaj lajt motiv podeljenosti u našoj novijoj istoriji na partizane i četnike, patriote i izdajnike, demokrate i nedemokrate, evropske i antievropske snage, itd. u nedogled, jeste vešto kreiran od strane onih koji su kreirali Ad hok sud, a stalni kriminalni sud su pretvorili u sprdnju. Podele kao što su, etnička, ideološka, istorijska, religijska i svaka druga, osnovna su poluga kako se nestabilne i nefunkcionalne demokratije, odnosno male države drže i održavaju u kolonijalnom statusu. Uostalom, krajni cilj ovog suda i sličnih tvorevina je falsifikovanje istorije i uspostavnjanje novog svetskog poretka. Tome najbolje svedoče mnogobrojni primeri kao što su Irak, Libija, Kososvo, Bosna, Istočni Timor, Sudan itd.

 

[PYC]

SINIŠA LJEPOJEVIĆ: KAKO JE ARAPSKO PROLEĆE POSTALO JESEN ZAPADA

​

Izvor: Fond Slobodan Jovanović, 17 jun 2011.

​

Sve je prisutnije mišljenje da Rusija i Kina namerno puštaju Zapad da se sam ugruva i sam sebe porazi

Orkestrirani nemiri i planovi Zapada o rušenju režima u zemljama Severne Afrike i Bliskog Istoka, poznati i kao Arapsko proleće postaju u stvari "Jesen Zapada". U demonstraciji bezobzirnosti, gotovo bezočnosti, i istovremeno nesposobnosti opadajuće moći Zapad je proteklih meseci od tog regiona napravio ruševine, u slučaju Libije i u bukvalnom smislu, mirne živote ljudi, onih koji su preživeli, pretvorio u noćne more a svoje građane, koji su, makar formalno glasali za aktuelne vlade, uvukao u još jednu seriju zločina. U ovom trenutku niko pouzdano ne može da kaže šta će dalje biti, ali ono šta se do sada desilo pre svega razotkriva do koje mere politički Zapad živi u nerealnostima i vremenu koje više ne postoji. Razotkriva u stvari i svu nemoć savremenog Zapada. Bombe, masovna razaranja, ubistva i oronule, ma kako surove, laži ne mogu pomoći.

Osnovni instrument Zapada u Arapskom proleću su laži. Doduše, oduvek se lagalo, ali ovog puta to su već oronule laži kao da se u svetu u minulom vremenu nije ništa desilo, kao da su ljudi još uvek u pećinama. Ali laži su kao indijansko leto, lepi jesenji dani ne mogu sprečiti kasnu jesen, lišće mora da opadne, i mračni dani nadolaze, "Jesen Zapada". Sve je u zapadnoj verziji Arapskog proleća laž, sem bombi, srušenih objekata i poginulih ljudi.

Sve se, navodno, radi u ime demokratije, pa da vidimo šta je donela ta "demokratija". Tunis, u kojem je sve i počelo, je danas potpuno urušena i nebezbedna zemlja. Minulih decenija je ta zemlja bila pod nekom vrstom političke diktature koja je imala podršku Zapada, američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) je u Tunisu imala i svoj jak obrazovni centar. Uprkos diktaturi, Tunis je imao stabilan ekonomski rast i život ljudi je barem bio bezbedan. Sada, posle revolucije, zemlja je u potpunom haosu, privremene vlasti su odložile nove izbore na neodređeno vreme, nova diktatura, dakle, a privreda je u pravoj blokadi. Potpuni haos.

Potom je došao na red Egipat, koji je uz Libiju, izgleda najgore prošao. Egipat je iznutra sada potpuno haotična zemlja. Policijske snage praktično ne postoje a nekada moćna vojska te zemlje uglavnom juri one koji misle drugačije od Vojnog saveta i njegovog zaštitnika Amerike. Na skoro svim putevima izvan velikih gradova postoje serije privatnih kontrolnih punktova koje kontrolišu lokalni kriminalci a u samom Kairu sa prvim mrakom nije preporučljivo izlaziti iz kuće. Horde kriminalaca obijaju stanove noću bez obzira što su njihovi vlasnici unutra. Privreda Egipta je potpuno stala, strani investitori su se gotovo svi povukli iz te zemlje. I onda stari lek - Međunarodni monetarni fond je odobrio kredit od tri milijarde dolara. Ne može to pomoći jer Egipat se rasuo unutra, pokidano mu je socijalno tkivo. Od jedne istinski moćne zemlje Egipat je sada u rasulu. [1] Svrgnuti Hosni Mubarak jeste bio politički diktator, ali je Egipat iznutra funkcionisao. Trenutno najviše posla imaju prodavci oružja, pušaka i pištolja. Obični ljudi, pogotovo izvan gradova, se masovno i užurbano naoružavaju jer nema ko da ih zaštiti.

OSEĆAJ PREVARE U EGIPTU
​

Mnogima, ili skoro svima u Egiptu je sve to sada jasno i dominira osećaj prevarnosti. Oni svakodnevno demonstriraju širom zemlje. Nove vlasti, dovedene takozvanim "demokratskim promenama", surovo odgovaraju silom prema tim protestima. Najveći dosadašnji protesti su bili 27. maja ove godine, protestovalo je više ljudi nego ikada. Glavna mesta su bili Kairo i Aleksandrija. Ljudi su tražili stvarne promene, prekid haosa i uvođenje reda uz poruku da su prevareni. Većina tih ljudi su bili i učesnici oni ranijih protesta koji su imali podršku Zapada. Vlasti su se na surov način obračunali sa demonstrantima 27. maja a u zvaničnim saopštenjima se tvrdilo da je reč o "komunistima", "levičarima" i "bezbožnicima". Pored vojnih snaga, obračune sa demonstrantima su predvodili aktivisti Muslimanske braće, oni koji su se "borili" za "demokratske promene". Sve je sada jasno. [2] Ništa o tom stanju u Egiptu, posebno o protestima 27. maja, u zapadnim medijima nije dobilo bilo kakvu pažnju, Egipat više ne postoji za zapadnu javnost. To su donele "demokratske promene".

"Proleće" je u Jemenu donelo ništa manji haos. Zemlja se u stvari već raspala. Pozadinu nemira u toj zemlji otkriva činjenica da su se "nezadovoljnici" i "pobunjenici" najednom ućutali čim je predsednik Jemena teško ranjen prebačen na lečenje u Saudijsku Arabiju. Takva je instrukcija. Ni jednom rečju zapadni zvaničnici nisu rekli da je reč o terorizmu kada je, ne zna se ko je to uradio, izvršen oružani napad na predsednika Jemena. I ko jemenske pobunjenike snabdeva oružjem?

U Bahreinu su pobunjenici silom ugušeni. Oni, valjda, nisu demokratski pobunjenici. Silu je dala Saudijska Arabija a obučila ih je Velika Britanija. [3] Slično je bilo i Omanu, mada je ta zemlja potpuno drugačija priča. Oman se izgleda sačuvao, ali je zauzvrat morao da prizna Kosovo iako se do sada uporno protivio tom priznanju.

Najvažniji i po mnogo čemu najtragičniji slučajevi su Libija i Sirija. Amerika i veći deo Zapada su preko svog oružanog krila NATO u neobjavljenom ratu u Libiji. Od 19. marta kada je počelo bombardovanje Libije NATO avioni su bacili skoro 10.000 bombi a obavljeno je oko 11.000 borbenih letova. Prema podacima libijske vlade, poginulo je 718 građana a 4.067 je teško ranjeno. U velikoj meri su uništeni infrastruktura i vojne instalacije, ali situacija se nije bitnije promenila. Pobunjenici kontrolišu istočni deo Libije sa Bengazijem, ali je i dalje veći deo zemlje lojalan pukovniku Gadafiju. Zapad je u stvari upao u ćorsokak u Libiji, rat izgleda da će potrajati u nedogled, ali situacija na terenu se bitnije ne menja.

U nedostatku argumenata sa terena, zapadni predvodnici agresije na Libiju su se okrenuli psihološkom ratu i neverovatnoj seriji novih laži. Gadafijevim generalima i ministrima se šalju poruke na mobilne telefone sa pozivima da dezertiraju, pa će tako biti pošteđeni kazne. [4] U tu svrhu je pre svega korišćeno hapšenje Ratka Mladića, ono je bilo glavna poruka. Uz to je krenula i nova serija laži. Najbizarnija je da Gadafijev režim kupuje vijagru svojim vojnicima kako bi oni silovali Libijke. [5] Stvarno neverovatno. Ali ne kaže se koje bi to žene mogle biti jer Gadafijevih vojnika nema na poubunjeničkoj teritoriji.

LAŽI IZ SIRIJE
​

Ima i drugih bizarnih detalja. Na primer, kada je nedavno NATO avijacija pogodila grupu pobunjenika, iz Brisela je zvanično, uz izvinjenje, to potvrđeno, ali je rečeno da je istovremeno pogođen "jedan civilni tenk". Kakav je to "civilni tenk", ali saopštenje je valjda sugerisalo da su pobunjenici "mirni demonstranti" i "borci za demokratiju". Iako se priznaje da pobunjenici još uvek nemaju jedinstvenu organizaciju i da su međusobno duboko podeljeni, od svetske javnosti se krije da pobunjeničku teritoriju kontrolišu islamski ekstremisti. Sve prodavnice i hoteli na pobunjeničkoj teritoriji su pod kontrolom ljudi obrijanih glava, sa dugim bradama i skraćenim pantalonama. Takvih do sada nije bilo u Libiji, a izgleda da su odnedavno došli u tu zemlju iz Avganistana. [6]

Zapadni lideri kriju i činjenicu da su se direktno uvukli u rat u Libiji i da je u toj zemlji više od hiljadu zapadnih vojnika, pripadnika specijalnih snaga, koji u stvari predvode vojne operacije. Istovremeno, Zapad je angažovao i nekoliko hiljada plaćenika, po ugledu na Irak. Zapad uz to naoružava pobunjenike. Sve je to kršenje Rezolucije Saveta bezbednosti, koju Zapad koristi za libijski rat. Nikada u istoriji nije bilo tako bezočna manipulacija jednim dokumentom Saveta bezbednosti.

Za razliku od Libije, gde uz laži ima i istine jer NATO ipak vodi rat u toj zemlji, ono što se objavljuje iz Sirije je mahom sve sama laž. Svi medijski izveštaji na osnovu kojih se vodi propagandni rat protiv Sirije nemaju ni jedan pozudan izvor, sve su to mahom bezimeni "aktivisti" ili još bezimeniji "svedoci".

U tim lažima najbizarnija je manipulacija navodnom lezbijskom aktivistkinjom Aminom Araf, koja je, tvrdilo se, Amerikanka, ali živi u Damasku. Mesecima, u toku priprema onoga šta se sada dešava u Siriji, na na mnogim internet stranicama se pojavljivao njen blog o ugrožavanju ljudskih prava u toj zemlji a posebno homoseksualne populacije. I onda, pre nekoliko nedelja, američka agencija Asošiejted pres je prenela njene tekstove u kojima ona, kao, tvrdi da je uhapšena i odvedena u nepoznatom pravcu.

To je bio povod za neviđenu propagandu, ne samo u Americi. Pojavila se i njena fotografija. Ali nije sve kako neko zamišlja, pa se ubrzo ispostavilo da je sve to laž. Ispostavilo se da Amina Araf uopšte ne postoji. Objavljena fotografija je ukradena sa Fejsbuka i to je fotos Jelene Lečić, srpske izbeglice iz Hrvatske koja živi u Londonu. Ona se pojavila i u medijima i razotkrila laž. To je uzburkalo internet i ostalu javnost i na kraju je stvarni autor "Amininih tekstova" morao biti otkriven. To je Amerikanac Tom Makmaster, koji živi u Edinburgu u Škotskoj. Priznao je da je on izmislio Aminu Araf i da već godinama kroz njene izmišljene priče nastoji da ukaže na stanje ljudskih prava u Siriji. Iako živi u Edinburgu svoje priznanje je saopštio u Istanbulu gde je "na odmoru". [7]

Sigurno je da u Siriji ima mnogo nezadovoljnih ljudi, ali to nisu oni koji protestuju. Od javnosti se krije da su protesti u malim pograničnim gradovima i da ih predvode islamski ekstremisti ubačeni iz Jordana, Libana i delom Turske. I sve je to u američkoj organizaciji i uz američko finansiranje. To je priznao i predstavnik za štampu američkog Stejt dipartmenta Mark Toner a i „Vašington post" uz navode da je cela akcija počela još 2005. godine. [8] To je godina kada je čitav projekat na Bliskom istoku i počeo jer te godine je krenula i američka mreža u drugim zemljama.

IMPERIJALNE VEŽBE
​

U takvim okolnostima nameće se ključno pitanje šta će dalje Zapad da uradi? NATO je već odlučio da rat u Libiji nastavi i narednih 90 dana, što je prvi put u istoriji da neko vremenski određuje jedan rat. Britanski ministar inostranih poslova Vilijem Hejg kaže da je „nemoguće reći" koliko će sve da traje jer je teško proceniti kada će Gadafi biti oteran sa vlasti što je valjda glavni cilj Zapada. [9] Bivši britanski premijer Toni Bler već lobira za nastavak rata i izjavio je da je sada u pitanju "kredibilitet Zapada" i da se rat mora nastaviti. Sve iste reči kao u vreme bombardovanja Srbije 1999. godine. Ali, i ako Gadafi ode, to neće biti kraj. Generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen kaže da će i posle odlaska Gadafija NATO ostati u Libiji. [10] Primenjuje se dakle model iz NATO bombardovanja Srbije i kosovska priča.

Kako sve to ostvariti? Prema diplomatskim krugovima, Zapad sada ima dve mogućnosti u Libiji. Ili da izvrši kopnenu invaziju i okupira Libiju ili da nekom akcijom specijalnih snaga ubije Gadafija. Kopnena invazija je u ovoj fazi malo verovatna jer NATO jednostavno nema dovoljno snaga. Nema ih ni Amerika a ni glavni predvodnici rata Britanija i Francuska. Drugo, mnoge zemlje NATO saveza, kao Nemačka i Poljska, na primer, protive se ratu u Libiji i teško bi bilo sakriti te pukotine. Šef američkog Pentagona Robert Gejts je i priznao da je NATO u dubokoj krizi i da se suočava sa „tmurnom budućnošću". [11] Verovatnija je akcija komandosa u kojoj bi Gadafi bio ubijen. A Rezolucija Saveta bezbednosti? To više ne postoji izuzev u povremenim bledim saopštenjima Moskve i Afričke unije. U međuvremenu rat u Libiji se nastavlja.

U Siriji je bitno drugačija situacija. Posle libijskog iskustva, Zapad nije više u mogućnosti da do te mere manipuliše Savetom bezbednosti niti da preduzme bilo kakvu vojnu akciju. Uz to, aktuelne vlasti u Siriji uživaju podršku većine stanovništva i tu nema promene i Sirija, za razliku od Gadafijeve Libije, još uvek ima podršku nekoliko moćnih zemalja. U zapadnim ministarstvima se procenjuje da će predsednik Asad preživeti aktuelne nemire. Ali Zapad neće odustati. Umesto Savetom bezbednosti, sada se služi drugim međunarodnim organizacijama kao što su Agencija za atomsku energiju, [12] Evropska unija, Međunarodni monetarni fond i, naravno, nevladine organizacije.

Sve je to u stvari deo jednog velikog pre svega američkog projekta. Američki političko-poslovni establišment je očigledno odlučio da, umesto rešavanja izvora aktuelne krize, krene u imperijalne vežbe kao da kriza ne postoji i kao da se ništa nije desilo. Rešavanje problema uzroka krize bi Amerike dovelo do priznanja poraza, do priznanja da je njen ekonomski model doživeo neuspeh. Umesto toga, izabran je put ratova i obračuna sa onima koji su glavni američki ekonomski konkurenti, a glavni konkurent je Kina. Sve je to oko novca, nema tu velike politike. Rat u Libiji i nemiri na Bliskom istoku su u stvari početak američkog rata protiv Kine.

RAT PROTIV KINE
​

Već se najavljuje i nastavak tog rata. [13] Taj rat bi trebalo da se nastavi u dva pravca. Jedan je Afrika, gde je Kina svojim investicijama već potisnula Zapad i Ameriku. O tom pravcu svedoči i aktuelne turneja državnog sekretara Hilari Klinton po Africi. Ona je u Zambiji otvoreno napala Kinu i poručila Africi da joj opasnost dolazi od Kine. "Više lekcija možete naučiti od Amerike i drugih demokratija", rekla je Klinton. [14] Još jedan dokaz o nerealnom pristupu životu. Kina je do sada investirala nekoliko desetina milijardi u afričke zemlje i to je ono što je realnost, a ne Hilari Klinton. Ali, u svrhu osvajanja Afrike, Amerika je, umesto investicija, još ranije formirala specijalnu vojnu komandu za Afriku sa sedištem u Najrobiju, u Keniji. Vašington je ovih dana najavio i nove velike investicije u tajne operacije u Africi.

Za afričke ambicije Amerike posebno je važan rat protiv Gadafija. Gadafi je incijator i finansijer neke vrste emancipacije Afrike od zapadnog uticaja. Libija je finansirala afrički satelitski komunikacioni sistem, koji je Amerikancima izbacio iz džepa nekoliko milijardi dolara koje su Afrikanci plaćali za telekomunikacije. Uz to, Gadafi je pokrenuo osnivanje Afričkog monetarnog fonda, Afričke centralne banke i Afričke investicione banke. U svemu tome je imao svesrdnu pomoć Rusije i Kine. Za te ideje izdvojio je i početnih 30 milijardi dolara, koje su bile u američkim bankama i koje je sada predsednik Barak Obama zamrznuo.

Drugi pravac tog rata je prema Iranu i Pakistanu. Pakistan je jedan od najbližih azijskih saveznika Kine i Kina u toj zemlji ima i jednu pomorsku bazu.

Da li je sve to i moguće? Ako je suditi prema onome šta je do sada urađeno na Bliskom Istoku, to je malo verovatno. Amerika i Zapad jednostavno nemaju kapacitet za tako "veliki zalogaj". Od analitičkih procena do vojne snage. Britanska vlada je procenjivala da će Gadafi biti slomljen za nekoliko nedelja. A ignorišu se oni koji nešto i znaju. Američki državni sekretar Robert Gejts je, na primer, javno priznao da Pentagon nema dokaza da je Gadafi pucao na svoje građane. To je, rekao je, pisalo u novinama, ali Pentagon nema dokaza. [15] Uprsko tome, Bela kuća je na tim novinskim tekstovima temeljila svoju ratnu politiku. Haotična situacija. Licemerstvom, lažima i internet socijalnim mrežama se ipak ne može promeniti svet. Sve su to znaci nemoći i "jeseni" a ne "proleća" iako na prvi pogled može da izgleda da Amerika i Zapad ponovo mogu sve što žele. Mnogo je, međutim, verovatnije sve prisutnije mišljenje da druge velike zemlje - Rusija i Kina pre svega - namerno puštaju Zapad da se sam ugruva i sam sebe porazi.

______________________________________________________________

Napomene:


[1] Moja lična iskustva i svedočanstva mojih prijatelja u Egiptu.

[2] Privatni izvori autora.

[3] Otkriće britanskog nedeljnika Obzerver preuzeto sa www.rawstory.com

[4] Autorovi privatni razgovori sa zapadnim diplomatama.

[5] Pisanje britanskog „Dejli mejla" 9. juna 2011. www.dailymail.co.uk

[6] Autorovi razgovori sa kolegama novinarima i fotoreporterima koji su boravili u Libiji. Oni o tome nisu pisali a zabranjeno im je bilo da te ljude i fotografišu.

[7] Preuzeto 13. juna 2011. sa www.dailymail.co.uk

[8] Preuzeto 10. juna 2011. sa www.prisonplanet.com

[9] Intervju Vilijema Hejga televiziji Skaj (Skynews) 12. juna 2011.

[10] Preuzeto 2. juna 2011. sa www.globalresearch.ca

[11] Vest agencije Tanjug od 10. juna 2011.

[12] Sugestije analize 9. juna 2011. na www.bbc.co.uk/news

[13] Analiza www.globalresearch.ca

[14] Vest agencije Tanjug 11. juna 2011.

[15] Transkript konferencije za štampu Roberta Gejtsa 1. marta 2011; preuzet sa www.globalresearch.ca

 

[tuhachevski]

Veoma interesantan ugao gledanja. Koliko je realan pokazaće vreme. Da li Rusija i Kina zaista puštaju SAD i NATO da se " ugruvavaju " u Libiji ili smatraju da nije vreme za ozbiljnije diplomatske sudare pokazaće vreme pred nama. Za Rusiju, Sirija ipak nije Libija. Osim dugogodišnje vojne saradnje pominjalo se poslednjih godina da Rusija planira da u Siriji u Tartusu formira bazu za svoju mornaricu. Ukoliko bi se u Siriji promenio režim i na vlast došli ljudi naklonjeniji zapadu od ovih planova Rusije verovatno bi malo šta ostalo.

 

[PYC]

RUSIJA I NATO: Časna reč nečasnog
​

Piše Bogdan Đurović
Izvor: Pečat

Dok zapadna vojna alijansa gradi (anti)raketni front od Baltika do Mediterana, sa centrom na Balkanu, Rusija upozorava da je nova trka u naoružanju neizbežna

​

Nedavni ulazak u Crno more američke krstarice „Monterej“ opremljene antiraketnim sistemom „edžis“, po ko zna koji put u poslednjih nekoliko meseci pokazao je koliko su krhki „dobri odnosi“ Rusije i NATO-a. Odnosno, koliko su ti odnosi zapravo loši. Proklamovano resetovanje rusko-američkih odnosa krunisano prošle godine potpisivanjem praškog sporazuma START-3 o redukciji strateškog naoružanja, ostalo je u najvećoj meri samo mrtvo slovo na papiru. U šta se, uostalom, sve više pretvara i sam Praški sporazum, jer Moskva otvoreno upozorava da će iz njega istupiti ako se ne zaustavi širenje američke protivraketne odbrane (PRO) u Evropi (EvroPRO).

HLADNORATOVSKA RETORIKA

​

U trenucima kada je ostalo devet meseci do ruskih predsedničkih izbora, i manje od godinu i po do američkih, zaoštravanje odnosa na relaciji Moskva-Vašington može delimično imati opravdanje u čisto unutrašnjepolitičkim razlozima. Ipak, reklo bi se da su razmimoilaženja toliko velika da se opravdano postavlja pitanje – da li Rusija i Amerika uopšte idu u istom pravcu i istim kolosekom, kako su uglas uveravali analitičari posle prošlogodišnjeg „istorijskog“ NATO samita u Lisabonu? Ili je Lisabon ipak bio samo kratka prolazna stanica, taktički predah dve zadihane supersile?

Skoro hladnoratovski oštra retorika kojom je rusko Ministarstvo inostranih poslova izrazilo negodovanje (ne samo) povodom ulaska „Montereja“ u akvatorijum Crnog mora, navodno radi učešća na američko-ukrajinskim pomorskim manevrima „Si briz 2011“, ogolila je suštinu neslaganja Moskve sa neprekidnom invazijom SAD širom sveta u poslednjih više od 20 godina. Sada, kada su Amerikanci gotovo zaokružili opkoljavanje Rusije realizujući svoje planove za postavljanje (anti)raketnih sistema na dugačkom frontu od Baltika do Mediterana, u svim ključnim kabinetima u Kremlju popalile su se crvene lampice. I upravo je Lisabon bio raskrsnica, jedna od poslednjih prilika da se svi vagoni od Vankuvera do Vladivostoka priključe u istu kompoziciju. Od čega, kako sada stoje stvari, neće biti ništa…

Ulazak „Montereja“ u Crno more pokazuje da „SAD i dalje ignorišu zabrinutost Rusije i demonstrativno formiraju upravo antiraketnu konfiguraciju protiv koje je istupala Moskva“, saopštio je ruski MIP. Kako se navodi u zvaničnom saopštenju, „Monterej“ je poslat radi realizacije „etapnog adaptivnog pristupa“ američke administracije u formiranju evropskog segmenta globalnog PRO. A prva etapa američkog programa, dodaje MIP, predviđa razmeštanje brodova u Jadranskom, Egejskom i Sredozemnom moru, radi navodne zaštite zemalja Južne Evrope od raketnih pretnji.

Drugim rečima, ruska diplomatija upozorava da će američka flota PRO biti razmeštena duž svih obala Balkana, dok će se srce sistema nalaziti u jugozapadnoj Rumuniji, na samo 200 kilometara od Niša, gde će u bazi „Deveselu“ biti izgrađen veliki protivraketni kompleks sa više stotina antiraketa. Jedina preostala „neosvojena zona“ jeste upravo Crno more, na kojem prema Međunarodnom pravu svoje ratne brodove stalno mogu da drže samo priobalne države. Međutim, prema američkoj doktrini Vašington ima pravo da borbene brodove šalje u Crno more u slučaju neophodnosti, kakva je, recimo, „zaoštravanje situacije“ u regionu.

„Ostavljajući po strani neregulisanost pitanja o arhitekturi mogućeg EvroPRO u skladu sa odlukama Lisabonskog samita Rusija-NATO, želeli bismo da razumemo kakvo `zaoštravanje` je imala u vidu američka komanda premeštajući sa Mediterana na istok glavnu udarnu jedinicu iz sastava teritorijalnog PRO alijanse. Ako je reč o `običnoj` poseti ovom krajnje osetljivom regionu, zašto je onda izabran brod sa takvom varijantom naoružanja? I kakva je uloga „Monterejovih“ antiraketa prema scenariju manevara `Si briz 2011`, tokom kojih je uvežbavana `antipiratska operacija po standardima NATO-a`?“, stoji u komentaru MIP-a.

„Ruska strana je ne jednom naglašavala da neće ostaviti bez pažnje pojavu u neposrednoj blizini naših granica elemenata strateške infrastrukture SAD-a i takve korake ćemo smatrati kao pretnju našoj bezbednosti. Prinuđeni smo da konstatujemo da se naša zabrinutost i dalje ignoriše, i da se pod pokrićem razgovora o saradnji u oblasti PRO u Evropi odvija formiranje te iste PRO konfiguracije o čijim opasnim posledicama smo u više navrata upozoravali naše američke i natovske partnere. I to se radi demonstrativno, kao da se pokazuje Rusiji da niko ne namerava da uzme u obzir naše mišljenje“, dodaje ruski MIP.

I sledi zaključak. „To što već u prvoj etapi realizacije `adaptivnog pristupa` SAD-a nastaju takva iznenađenja, svedoči o visokom nivou strateške neodređenosti koju stvara američki program PRO. Time je opravdano pitanje o tome koliko je moguće osloniti se na usmena uveravanja o njegovom neusmeravanju protiv Rusije. `Izviđanje` crnomorske oblasti od strane američkih protivraketaša još jednom potvrđuje neophodnost izrade preciznih pravnih garancija o neusmerenosti sredstava PRO, koja se instaliraju u Evropi protiv ruskog potencijala nuklearnog obuzdavanja“, poručuje ruska diplomatija.

NEIZBEŽNA TRKA U NAORUŽANJU

​

Samo tri dana ranije na veoma sličan način oglasio se i ministar odbrane Anatolij Serdjukov, u Briselu je učestovao u radu Saveta Rusija-NATO na nivou resornih ministara. Na tom skupu predstavnici alijanse zvanično su odbacili oba ruska predloga – o stvaranju zajedničkog (sektoralnog) PRO u Evropi i davanju pismenih garancija bezbednosti ruskoj strani u vezi PRO. Podsetimo, Moskva insistira da EvroPRO ima zajedničko komandovanje, gde bi Rusija imala pravo veta, a u suprotnom da se NATO obaveže da će PRO rakete instalirati na rastojanju sa kojeg neće imati domet do ruskih granica. Kako je „Pečat“ još ranije nezvanično najavio, nijedna od ovih ruskih inicijativa ne može da prođe. Naprosto zato što cilj američkog PRO i jeste ruski nuklearni arsenal.

Kako je izjavio ministar Serdjukov, ovakva situacija nastala je „uglavnom zbog stava SAD“, dok „postoji niz država koje razumeju zabrinutost Rusije i od njih možemo dobiti određenu podršku“. „Naša zemlja mora da traži odgovor na novi izazov sa Zapada. Nemamo drugog izbora, inače će povratak trci u naoružanju postati neizbežan“, ponovio je ruski ministar odbrane stav koji je predsednik Dmitrij Medvedev (a pre njega i Vladimir Putin) jasno izneo u više navrata u poslednjih nekoliko meseci.

Da je ruska zabrinutost daleko od neosnovane potvrđuju i reči generalnog sekretara NATO-a Andersa Fog Rasmusena, koji je, hteo-ne hteo, ipak morao bar na neki način da odgovori na više puta direktno postavljena pitanja Moskve. „NATO neće davati Rusiji nikakve pravne garancije da sistem PRO nije usmeren protiv nje“, izjavio je gensek alijanse. „Rusija ima svoje interese, a NATO svoje, i potrebno nam je vreme da pronađemo uzajamno prihvatljivo rešenje. Najbolja garancija za Rusiju će biti učešće u otvorenoj i iskrenoj saradnji, što će omogućiti da se dostigne neophodni nivo uzajamnog poverenja. Preneo sam krajnje jasan signal ruskom ministru i narodu: NATO nije pretnja za Rusiju i ne gleda na nju kao pretnju“, izneo je Rasmusen prilično zlokobne reči na ministarskom sastanku Saveta Rusija-NATO.

Nekoliko je ključnih akcenata u Rasmusenovoj izjavi. On kaže da je „potrebno vreme“, što po svemu sudeći nije ništa drugo do odugovlačenje, sve dok američki PRO u Evropi u potpunosti ne bude spreman. Dalje, proziva Moskvu da nije dovoljno opredeljena za „otvorenu i iskrenu saradnju“, iako je Rusija spremna na sve opcije, osim za onu koju traže Amerikanci: da prepusti svoje napredne odbrambene tehnologije i dozvoli NATO-u da trenira sa ruskim raketama. I na kraju, Rasmusen ponavlja već sasvim ofucanu i ničim potkrepljenu „časnu reč“ da NATO nije pretnja za Rusiju.

Jer, NATO tvrdi da je samo zabrinut zbog iranskih i severnokorejskih raketa koje će doleteti preko ruske teritorije, pa je to razlog zašto „pokrivaju“ Rusiju radarima i postavljaju opasne projektile duž njenih granica. Ali, ni Iran, ni Koreja ne bi rizikovali sukob sa Rusijom lansirajući bez njene dozvole rakete preko ruske teritorije. Sa druge strane, ako NATO smatra da će Rusija otvoriti svoj vazdušni prostor za prelet iranskih i korejskih raketa ka američkim ciljevima, znači da ipak Moskvu doživljavaju kao neprijatelja, uprkos svim zaklinjanjima Rasmusena. A Rusija na sve to ima samo jedan odgovor: ako ništa ne krijete, zašto nećete da sve to stavimo na papir i potpišemo?

 

[PYC]

Nažalost, ova spodoba je moj zemljak.
PYC

DANILO LAZIĆ U misiji Novog svetskog poretka



Izvor: Pečat | jun 20, 2011 at 23:25
Razgovarao Zoran Milošević

U ekskluzivnom razgovoru za „Pečat“ magistar Novog svetskog poretka objašnjava kako je 27 godina radio u Pentagonu na tajnom projektu Ronalda Regana „Rat zvezda“, te kako je učestvovao u „misiji“ stvaranja sveta bez granica i formiranju jedne svetske vlade. Ovaj intervju možda i najbolje ilustruje razloge zbog čega je zvaničan Beograd bio prinuđen da izabere evroatlantske integracije kao svoj osnovni politički kurs

​

Sredinom maja, na jednom privatnom univerzitetu, na kojem je održano predavanje o budućem ustrojstvu sveta (Novi svetski poredak), usledio je neočekivani susret sa gospodinom mr Danilom Lazićem, rođenim u Bosni i Hercegovini (opština Bosanski Prnjavor) ratne 1941. godine, gde je i započeo školovanje, a sada uglednim građaninom SAD.

Interesantnu i bogatu radnu karijeru započeo je 1963. godine, kada se obreo upravo u SAD. Da bi naučio jezik kreće na zanat (radio-električara), zatim odlazi u vojsku SAD, u kojoj je služio dve godine. Država Ilinois je platila njegovo školovanje, pa je stekao diplomu inženjera astronautike. Prvi posao sa fakultetskom diplomom bio je analitički inženjer na mlaznim motorima, ali se, istovremeno, prijavio u Centralnu službu za rad u američkoj vojsci. Posle dve godine čekanja usledio je poziv i odlazi u Teksas, gde je radio na projektu tada novog borbenog aviona F-16. Zatim sledi odlazak u Vašington i rad na stvaranju antiradarskih i krstarećih (pametnih) raketa. Kada je tadašnji američki predsednik Ronald Regan zatražio da se SAD sprema za „Rat zvezda“, dobija posao na ovom projektu kao tehnički savetnik nadležnom generalu, inače šefu projekta. Tako je proveo 27 godina radeći za Pentagon.

Lazić je imao veliko poverenje svojih pretpostavljenih, pa je tako imao pristup svim tajnama vezanim za njegov posao. No, to nije bilo lako. Da bi stigao do tolikog poverenja morao je proći detaljne provere. Opširna biografija, kako lična, tako i njegove šire porodice u Bosni i Hercegovini, koju je sam Lazić predao, proveravana je devet meseci. Mogao je da bira samo jednog člana porodice s kim će komunicirati, a on je izabrao oca; taj kontakt odobrio je Pentagon. Sa drugima nije smeo da komunicira, kao ni sa Srbima iz SAD jer pretpostavljeni nisu odobravali druženje „sa svojima“, pošto bi to značilo da se nije uklopio u američki sistem. Takođe, nije smeo ni da istupa u medijima.

Pored toga Lazić je bio član (bez prava glasa) trostrane komisije koja je vodila političko-ekonomske poslove G-7. To je nalagalo da bude dobro politički obavešten, jer je toj politici prilagođavao buduću tehniku.
Kada je američki predsednik Buš Stariji najavio stvaranje Novog svetskog poretka, upućen je na magistarske studije iz društvenih nauka, gde je stekao naziv magistra Novog svetskog poretka. Od tada se bavi i društvenim pitanjima, posebno zagovaranjem stvaranja sveta bez granica i formiranja jedne svetske vlade. Takođe i teološkim pitanjima, ali na osnovama kvantne fizike.

Da li je na projektima u kojima ste učestvovali bilo još ljudi srpskog porekla i šta je konkretno bila Vaša dužnost?

Koliko je meni poznato na projektu „Rata zvezda“ učestvovalo je još dvoje ljudi poreklom iz srpskih zemalja, ali nisam sa njima održavao kontakt. Verujte da se nisam nadao da ću uspeti da uđem u naučne projekte Pentagona, ali kada su mi se vrata otvorila – iskoristio sam to. Moj glavni doprinos u projektima stvaranja borbenog aviona F-16, koji je danas okosnica vojnog vazduhoplovstva mnogih država, ali i u „Ratu zvezda“, bila je koordinacija 23 podprojekta viših tehničkih postignuća. Naime, sistem istraživanja je takav da pojedini istraživači gledaju samo deliće jer nemaju pravo da vide celinu, a moj zadatak je bio da posmatram celinu, da koordiniram.

„Rat zvezda“ je započeo kao odbrana od nuklearnih raketa i taj sistem je trebalo da pokrije ceo svet. Zato je i nazvan „Rat zvezda“. Odbrana je trebalo da bude razmeštena u kosmosu i na zemlji, ali se zbog raspada SSSR-a, glavnog neprijatelja, odustalo od razmeštanja sistema u svemiru. Prosto više nije bilo pretnje po bezbednost SAD. Posle toga, svi smo se nadali da nikada i neće biti razmešten. Mi smo razvili tehničke sisteme za uništavanje atomskih bombi sa sigurnošću od 99 posto.

U kojem pravcu se razvija vojna tehnika, posebno ona u čijem ste stvaranju učestvovali?

Vojna tehnika, prema mom mišljenju, razvija se u pravcu vođenja „ratova uticaja“, a da bi se taj rat mogao uspešno voditi svet mora biti ujedinjen, bez granica i sa jednom svetskom vladom. Ovde je tehnika podstakla društvene promene. U tom smislu mi smo se bavili tehničkim i društvenim predviđanjima. Moram priznati da je sada sve malo stalo, jer je razvoj računara okrenuo istraživanja u oblasti „rata uticaja“ u drugom pravcu, pošto kompjuter već simulira ljudski mozak, što znači da tehnika prelazi iz klasičnog u neklasični sistem. Tu granica nema, što otvara nove mogućnosti za „rat uticaja“. U svakom slučaju danas već postoje tehničke mogućnosti za vođenje „rata uticaja“, a da li će biti primenjen u ovom veku – to zaista ne znam.

Kada je Buš Stariji izjavio da je Amerika spremna da vodi svet u Novi svetski poredak, odmah su organizovane postdiplomske studije na Univerzitetu „Džordž Mejson“ u Virdžiniji za neke važne ljude, među kojima sam se našao i ja. Tako sam stekao zvanje magistra društvenih nauka – oblast Novi svetski poredak.

I kakva je bila vaša društvena delatnost?

Što se tiče Novog svetskog poretka moram reći da je odmah posle istupa Buša Starijeg, organizovana razmena mišljenja sa vodećim stručnjacima iz ove oblasti, i to jednom godišnje. Obično bi se okupilo oko 150 naučnika, analitičara i drugih važnih ljudi iz celog sveta, i mi smo analizirali situaciju. Na kraju rasprave uvek smo davali zaključak, odnosno Izveštaj za političare i vlasnike velikih kompanija, kao i neke analitičke centre. Tu smo skicirali moguće pravce delovanja spomenutih subjekata.

Osim toga, učestvovao sam u podršci predsednikovanju Ronalda Regana. Naime, kada bi predsednik SAD išao po zemlji traženo je da formulišem pitanja koja bi mu se postavila od strane domaćina iz oblasti kojom se ja bavim, ali sam, takođe, pisao i odgovore na ta pitanja, a predsednik ih je čitao ili učio napamet, i tako se sticao utisak da je veoma obrazovan i obavešten.

Pored toga, bio sam zadužen i za tehnička pitanja tokom pregovora sa SSSR-om, posebno oko Ugovora o balističkim raketama. Američkoj strani sam tumačio koja su rešenja povoljnija za SAD, odnosno sugerisao rešenja koja ne daju mnogo ustupaka.

Govorite o Novom svetskom poretku. Šta je to zapravo?

Ova ideja je plemenita. Potrebno je da se svet ujedini, da nema državnih granica, da postoji jedinstvena ekonomija u celom svetu, da se ljudi kreću slobodno. Ovaj Novi poredak zasnovan je na pravima pojedinca. Nijedna država ne može biti vlasnik ovih prava i nijedna država nije oslobođena od njih. Radi se o sledećim pravima: nacionalne i lokalne vlade moraju biti male; mora se uspostaviti pravna država; ravnopravnost svih građana; poštovanje žena; mora postojati sloboda govora; mora postojati verska trpeljivost i, naravno, mora se poštovati privatno vlasništvo.

Organizacija Novog svetskog poretka je sledeća (videti i grafikon): na nivou planete mora postojati svetska vlada. Njoj su potčinjene regionalne vlade (vlada Evropske unije, vlada Velikog Bliskog istoka…), njima nacionalne vlade, a ovima lokalne. Sve ovo počiva na pojedincu. Kada to predstavljamo grafički to je obrnuta piramida, koja stoji na čoveku i širi se prema vrhu. Novi svetski poredak već funkcioniše, mada svetska vlada za sada ne postoji, ali trenutno ima dva Ministarstva – to je privreda (Svetska trgovinska organizacija) i svetski sud (to će postati Haški tribunal). Za ostalo će se videti. Za sada je, prema mom mišljenju, potrebno da se formira globalno Ministarstvo unutrašnjih poslova, što kompjuterizacija i te kako omogućava.

Ideja svetske vlade je u funkciji podizanja standarda života za stanovnike naše planete, jer ako ljudi dobro žive – oni ne ratuju. Dakle, cilj je svet bez rata, odnosno trajni mir. Takođe, ne predviđa se poništavanje nacionalnih i lokalnih kultura i identiteta, ali, naravno, ako dođe do spontanog mešanja to je dobro, jer krv rasa se mora izmešati. Znajte da jedna nacija ili jedna rasa ne može da reši sve probleme na koje će čovečanstvo naići. To smo dokazali u „Ratu zvezda“ – eksperimentalno. Kada se pojavi problem stručnjaci jedne nacije nisu mogli da reše problem, ali kada bi uključili i predstavnike drugih nacija i rasa mnogo brže smo rešavali probleme.

Ideja je inače začeta u Evropi pre Napoleona, tj. za vreme prosvetiteljstva, a potom je preneta u Severnu Ameriku, tačnije tamo gde su bile engleske kolonije. Ti evropski emigranti, njih svega oko 70, raznih zanimanja, stvorile su SAD sa planom da one uobliče Novi svetski poredak, tj. ujedinjeni svet. SAD su sledile ovu misiju i razvijale su se u tom pravcu. Cilj SAD je da pripremi čovečanstvo za Novi svetski poredak i garantuje spomenuta prava. Izolacija prosto nije dobra.

Imaju li SAD po pitanju uspostavljanja Novog svetskog poretka podršku svetskog javnog mnjenja?



Ideja stvaranja jednog sveta i svetske vlade ima podršku i van SAD. Vidite Rimski klub je vodio formiranje Evropske unije kao regionalno-globalne organizacije. Kada su se formirali bilo ih je 50, a danas ih ima oko 250, i to su najumniji i najprogresivniji ljudi iz celog sveta. Svetska trgovinska organizacija ima već preko 153 država članica. Organizacija ima svoj Ustav. To je legalna globalna organizacija koja se nikome ne potčinjava, već su njoj potčinjene države. Drugim rečima, države se moraju odreći suvereniteta u korist Svetske trgovinske organizacije.

Govorite o trajnom miru, ali SAD ipak vode ratove. U čemu je problem?

Ratovi koje se vode su pokušaj stabilizacije sveta i u funkciji su stvaranja Novog svetskog poretka. Svet mora biti jednopolarni, a ne višepolarni. Gde god postoje ideje mnogopolarnosti moraju biti odstranjene u korist jednopolarnosti. Ako se ovo sprovede u delo, tj. uspostavi jedna svetska vlada i svet bez granica, kakav je američki plan, doći će do kvalitativno boljeg života u svetu.

Takođe, imamo veliku korist od ujedinjenja i u oblasti nauke. Čovečanstvo mora istraživati svemir, a to ne možemo ovako razjedinjeni. Jedna nacija sama to ne može. Mnogi naučnici i pojedinci su ubeđeni da postoji negde u svemiru civilizacija poput naše ili slična, da bi se to otkrilo moramo se ujediniti. Takođe, ta civilizacija može biti agresivna prema nama. Da bi se branili moramo ovladati „ratom uticaja“, a da to učinimo moramo se (opet) ujediniti.

Već dva puta spominjete „rat uticaja“. Šta je to?

To je novi način vođenja rata – bez ubijanja. To rat u kojem mi utičemo na mišljenje ljudi. Tehnika prelazi na kvantne kompjutere. Kad dođe do masovne primene takve tehnike, onda će biti moguće primeniti „rat uticaja“. Međutim, brzina primene zavisi od količine uloženog novca u razvoj nove tehnike. Naravno i znanja, koje se za 18 meseci udvostruči. Mislim da će pre isteka ovog veka biti moguće primeniti „rat uticaja“. Na tome se u Pentagonu već duže vreme radi, a moderna vojna i ne samo vojna tehnika se definitivno razvija u ovom pravcu. To je rat koji se vodi inteligencijom, pameću, nematerijalnim sredstvima. To je mogućnost da koncentracijom misli mogu da utičem na Vas da prihvatite moj način razmišljanja.

Šta o „ratu uticaja“ kaže javno mnjenje i mediji?

Ma, mediji tu samo smetaju, jer nedovoljno poznaju problem i samo plaše ljude. Mediji ovo pitanje definitivno ne razumeju.

Kako se u stvaranje Novog svetskog poretka uklapa funkcija američkog predsednika?

Amerika ima svoj cilj i sistem i svaki predsednik to mora da poštuje. Ne može on to da menja po svojoj volji. Niko, pa ni američki predsednik, ne može doći i reći: „ja menjam sve!“ On sprovodi unapred određenu politiku, te ne može ići protiv uspostavljenog sistema i ciljeva. Sistem mora napredovati, bez obzira ko vlada i kakva su mu politička i religiozna ubeđenja. Za vreme izbora predsednički kandidati mogu da pričaju šta hoće – to je u funkciji dobijanja glasova i pobede na izborima. Međutim, kad dođe na vlast mora da poštuje sistem i ne može sprovoditi ono što je pričao u kampanji, već ono što su kao cilj postavili osnivači SAD. U SAD se rad predsednika ocenjuje po tome koliko je unapredio postojeći sistem, a ne šta govori u kampanji. U Americi glavnu ulogu u praćenju rada predsednika imaju mediji. Oni ga kritikuju ako odstupa od sistema i hvale ako unapređuje sistem. Ako pređe granicu protiv sistema – mediji ga kritikuju i brzo gubi popularnost.

Šta će biti sa idejom Novog svetskog poretka, ako SAD, s obzirom na ekonomsku krizu u njima, propadnu?

Amerika ne može propasti, ona izlazi iz krize. U krizi je građevinarski sektor, to je samo jedna trećina bruto nacionalnog dohotka, ostala ekonomija raste. Dug SAD je veliki, ali sve zavisi kako se na njega gleda. Manje od dva posto duga je u stranim rukama, a po ekonomskim zakonima maksimalno se dozvoljava da tri posto duga bude vlasništvo stranaca, kako oni ne bi uticali na ekonomiju. Važno je i to što je dug SAD dugoročan, a ne kratkoročan. Opasni su dugovi koji pristižu u roku od tri do šest meseci. Pažnja se obraća na to koliko je kratkoročnih, a koliko dugoročnih dugova.
Drugim rečima, ako propadnu SAD – propašće i plan ujedinjenja sveta, a to prosto nije moguće.

Dobro, a šta ako neka država i njena vlada ne prihvataju plan SAD o ujedinjenju sveta?

Za to se sprema vojska da ono što smeta ukloni. Jedan svet se mora ostvariti. Kad dođe vreme uradiće se ono što se mora uraditi i svet će biti jedan.

Kako tumačiti rat koji su SAD vodile protiv Srba?

To je bio rat protiv onih koji su kršili pravila Novog svetskog poretka. Prema oceni SAD u BiH Srbi su bili dominanti, a to nije bilo dobro. SAD su težile da nivelišu, uravnaju stanje. Drugim rečima, Srbija se morala pokoriti globalnom mišljenju.

Šta ako pojedinci ne prihvataju Novi svetski poredak?

Pa, oni će se morati složiti ili će morati da trpe. Pojedinci mogu da govore šta hoće, na to niko ne obraća pažnju jer će lako biti izolovani, a njihova mišljenja prikazana kao ekstremna, zaostala i neodgovarajuća vremenu u kojem žive.

Ima li demokratije u Novom svetskom poretku?

Ima. To će biti osnova sistema, ali da li će ostati zauvek – to je pitanje. Svi su ubeđeni da će sistem jedne svetske vlade opstati i bez demokratije. Naime, demokratija može propasti, ali sistem mora opstati. Ako pojedinci zaljuljaju obrnutu piramidu – onda oni postaju problem, a to znači da im se sva prava moraju oduzeti. Svi se nadaju da do toga neće doći, ali ako dođe onda se demokratija oduzima.

Rast stanovništva je znatan. Da li je to dobro?

Jeste. Dobro je da stanovništvo raste, jer time raste i tržište. Svetska vlada nema plan za smanjenje brojnosti stanovništva. To je protiv sistema.

Resursi na Zemlji su ograničeni. Da li je svetska vlada razmatrala ovo pitanje?

Tehnika će rešiti dosta problema. Na primer, voda je problem. Nema dovoljno slatke vode. Možda ćemo u dogledno vreme morati preći na eksploataciju morske vode, ali je to skupo. Na drugoj strani imamo Rusiju i Kanadu koje imaju dosta pitke vode. Ta voda pripada svetu, a ne Rusiji i Kanadi, te se mora oduzeti od njih. No, tehnika će mnogo toga rešiti, posebno ako nađemo mesto u svemiru za život čoveka.

Kakva je sudbina nacionalnih jezika u Novom svetskom poretku?

Svaka zemlja ima svoj jezik, to nije sporno. Međutim, svetski jezik će biti engleski. To je jezik međunarodne razmene.

Kakva je sudbina svetskih religija?

Za sada religija nije deo sistema. Religiozna trpeljivost zahteva da ona bude van države i da je nema u politici. Prosto u političkim krugovima koji vode Novi svetski poredak o tome se ne govori.

Vi se bavite i kvantnom fizikom. Šta možete o tome reći?

Kvantna kosmologija je moja ideologija. Prosto kvantna kosmologija i fizika imaju teološke implikacije i naučnici se moraju suočiti sa time da bi razumeli o čemu se radi. Religije ovde imaju pogrešan stav po pitanju apsolutnosti, o tome kako funkcioniše Bog. Ono što mi zovemo Bog kvantna fizika na osnovu kosmoloških principa određuje kao „finalnog posmatrača“. „Finalni ili apsolutni posmatrač“ nema prošlost, ni budućnost, on je sadašnjost. Neko mora sve to da održava. U religiji je to Bog, u nauci apsolutna inteligencija.

Molim vas, sve veći broj ozbiljnih istraživača odbacuje dosadašnja saznanja o natanku svemira, bez obzira na to da li veruju u Boga ili ne. Sve veći broj naučnika, zapravo, priznaje da je moguće da svemir ima svog stvaraoca. Nova astronomija je zasnovana na kvantnoj teoriji univerzuma. Cilj nove astronomije je da obezbedi preciznu matematičku definiciju osobina svemira, od subatomskih čestica do najvećih struktura. U potrazi za ovom definicijom naučnici su otkrili da su bili potrebni posebni uslovi za nastanak inteligentnog života u svemiru. To je naučnike navelo da tragaju za planom i stvaraocem nastanka univerzuma. Tako naučnici počinju da gledaju drugačije na stara teološka i antropološka načela. Ova načela su postala važna, jer kvantna mehanika tvrdi da ništa ne može postojati ako nema inteligentnog posmatrača, čije opažanje to čini stvarnim. Drugim rečima, naučnici shvataju da je nastanak svemira neraskidivo povezan sa postojanjem inteligentnih bića u njemu. Važno je naglasiti da je ideja ujedinjenog sveta saglasna kvantnoj fizici.

Mislite, dakle, da „Finalni posmatrač“ podržava ujedinjenje sveta?

On je van svega i gleda dole. O ujedinjenju sveta nema ni negativan, ni pozitivan zaključak. Drugim rečima, nema ni sukoba između ideje ujedinjenog sveta i „finalnog posmatrača“.

Ko je „Finalni posmatrač“?

Naučnici su do sada imali malo uspeha u potrazi za matematičkim objašnjenjem ko ili šta je „finalni posmatrač“ . Prosto, nauka i religija dolaze do istog zaključka – potreban nam je Bog. Drugim rečima, „finalni posmatrač“, rečeno teološkim jezikom, jeste Bog. Iako smo daleko od dokaza o postojanju Boga, istraživanja snažno navode potrebu za stvaraocem. Jasno je i to da istraživanja kvantne mehanike navode misli naučnika ka Bogu. Novi razvoj u nauci će možda imati iznenađujuće činjenice, kako za naučnike, tako i za teologe. Međutim, teolozi su uvek znali da su nebesa dokaz slave Božije.

Mislite li da u ovoj fazi života možete biti od koristi narodu iz kojeg ste potekli?

Došao sam da nešto naučim ovaj narod. Znam kakvi su planovi za budućnost i hoću da ubedim svoj narod da se uklopi u to. Potrebno je da ne gledaju usko, već da se izađe iz istorije, prošlosti i krene u budućnost. Naravno, ako nekoga interesuje i kvantna kosmologija – tu sam.

 

[PYC]

MISTERIOZNI SASTANAK BILDERBERG GRUPE: NAJVEĆI PROTIVNICI NARODA SLOBODNOG SVETA
​

Izvor: Novi Standard
Preuzeto sa: Globus

Bisera FABRIO

​

Ko su članovi Bilderberga, tajanstvenog društva bogataša, političkih i medijskih moćnika, i o čemu su razgovarali na svom 67. godišnjem sastanku

Na dnevnom redu sastanka: hoće li evro preživeti? Zatim tačka 2: razvoj događaja u Evropi. Sledi rasprava na temu - imamo li institucije koje se mogu suočiti sa svetskom krizom. Zatim Grčka - lekcije i buduće strategije. Pa NATO i Avganistan, Iran i Rusija, posledice rata protiv terorizma, uticaj domaćih pitanja na američku spoljnju politiku, pogled na japansku ekonomiju i budućnost američkog dolara.

Ništa sporno na prvi pogled. Uobičajeni dnevni red sastanka na visokom nivou ili razgovor neke think-thank grupe o vrućim svetskim političkim temama. Ali, kad članovi Bilderberg grupe o tome razgovaraju, to je onda već veoma ozbiljan posao. Toliko ozbiljan da bi mogao potpuno da odredi budućnost sveta. Jer Bilderberg grupa ne raspravlja rasprave radi. Oni odlučuju. Stvaraju novi svetski poredak prema sopstvenom nahođenju, prema svojim koncepcijama i idejama.

Evro će preživeti ako oni to budu hteli. Iran neće biti napadnut jer Bilderberg ne želi da bude napadnut. Sve ono što će se dogoditi u svetu odlučuje i usmerava ova grupa ljudi. Da li je to zaista moguće?

Oni koji poznaju metode i moć te grupe uvereno tvrde da je to stvarna svetska vlada, moćnici iz senke koji povlače konce i određuju palcem gore ili palcem dole kako će se kretati svetska cena nafte, šta će se događati sa tržištem nekretnina, kako će se ponašati banke, a bave se i "sitnicama" o tome ko bi trebalo da postane sledeći nemački kancelar a ko američki predsednik.

Nije slučajno da su na svojoj "guest listi" imali Angelu Merkel, Margaret Tačer, Baraka Obamu, Tonija Blera, Gordona Brauna..., i to godinama pre nego što su svi oni zauzeli najviše državne funkcije. Naročito su voleli Bila Klintona. Pozvali su i Hermana van Rompuja na razgovor. Zanimljivo, čovek koji nikad nije preterano uspeo u aktivnoj svakodnevnoj britanskoj politici, ali je bio zadužen za neka druga područja, uključujući i balkansko - Pedy Ešdaun - bio je na sastanku 1989.

Zapravo svako ko u političkom svetu zapadne hemisfere nešto vredi dobio je pozivnicu da dođe na jedno ovakvo zasedanje, ali ti ljudi nisu stalni Bilderberg članovi. Oni su potrošna roba. Nebitni.

SMENJIVANJE SVETSKOG STANOVNIŠTVA
​

Bilderberg grupa želi tehnomenadžerski svet zasnovan na profitu i liberalnoj ekonomiji; želi smanjenje svetskog stanovništva na prihvatljive dve milijarde, na šta se najbolje može uticati prividnim smanjivanjem zaliha hrane, vode i goriva...

Konzervativni svetonazori i nedemokratski načini kako ostvaruju svoje ciljeve pokazuju da grupu vodi stara bela politička aristokratija. Bilderberg je dobra inspiracija za „Matriks".

Načelno nije problem u tome što se grupa bogataša i svetskih moćnika sastaje i diskutuje. Problem je u tome što u svetu koji se poziva na svoja demokratska načela i ideale odlučuju oni koje niko nije izabrao. Čak i ne znamo tačno ko su ti važni vladari, imaju li svoju hijerarhiju i kako regrutuju, ako uopšte regrutuju, svoje članove ili one koji će dobiti pozivnicu da im se priključe. Ta elita sveta dala je običnim ljudima demokratiju, koju je bacila kao kost kojom se mira i prosperiteta gladni pas ima nahraniti, a, dok su ostali zabavljeni izborima, pluralizmom, ljudskim pravima i demokratijom, oni se bave budućim planovima u kojima je važno samo ono što je njima važno. Sve ostalo spada u kategoriju kolateralne štete.

Nada Kakabadze, profesor i konsultant koja je upravo kao jedan od autora objavila knjigu "Bilderberg People", kaže da nikad nećemo saznati, ako verujemo u takve teorije, događaju li se neki trendovi u društvu zato što mi na njih utičemo ili zato što je tako na jednom od svojih opskurnih sastanaka odredio Bilderberg.

"Isto se odnosi i na lidere koji nas zastupaju. Pitanje je jesu li postali predsednici ili premijeri zato što ih je takvima stvorio Bilderberg ili bi to bili čak i da nikad nisu otišli na njihov sastanak. Naravno, mi ne znamo ko je sve na njihovim sastancima, ali smo primetili da su 2007, kad su zasedali u Turskoj, prvi put pozvali i nekoliko turskih predstavnika. Posle tog sastanka ponovo se počelo intenzivnije govoriti o mogućnosti ulaska Turske u EU. Kad je Margaret Tačer dolazila na njihove sastanke, vratila bi se kući sa rečenicama koje je preuzela sa Bilderberga. Počela je javno da ponavlja kako neka njena politika koju je htela da provede 'nema alternativu'. Tako Bilderberg funkcioniše. Oni vode pametnu politiku jer, zahvaljujući tome što u svojim redovima imaju vlasnike medija, mogu da guraju svoje ideje koje potom ljudi preuzimaju kao gotove činjenice. Zašto neka politika Margaret Tačer ne bi imala alternativu? Ali, odjednom su svi počeli to da prihvataju kao gotovu stvar", kaže Kakabadze.

Kad se već spominje Tačerova, kako je nju Bilderberg navodno postavio, tako je i smenio. Navodno zato što nije htela da prihvati da se Britanija energičnije priključi evropskoj federalističkoj ideji. Opet navodno, kad je jedan od nezavisnih novinara koji se ovim pitanjem već dugo bavi - veteran lova na Bilderberg Big Džim Taker, koji se od 1975. fokusirao na svetsku vladu u senci - jednom prilikom presreo Tačerovu u nekom hotelskom baru pošto se ona već odavno iselila iz Dauning Strita, rekao joj je: "Gospođo, kako se osećate zbog toga što vas je Bilderberg odbacio?" Ona mu je odgovorila: "To je velika stvar ako vas oni odbace..."

Big Džim je, naravno, bio u Švicarskoj, gde je nastao pravi haos zbog ovogodišnjeg zasedanja grupe u hotelu Suvretta House u Sent Morisu. Naravno, ponovno im se ne sme prići blizu, ali zato je hotel u kome zasedaju pod stalnom opsadom zbog dojava o navodno postavljenim bombama. Radikalniji švajcarski političari koji smatraju da Henrija Kisindžera, Džordža V. Buša i Ričarda Perlea treba uhapsiti zbog kršenja ljudskih prava i onog što se događa u Gvantanamu, najavljivali su da će lično ući na skup i razjuriti ih, ali privatna vojska koja čuva Bilderberg nije popustila ni za pedalj.

ISTINITA PRIČA O DRUŽINI
​

Zna se samo da se članovi grupe sastaju uvek u maju ili junu, da sastanak traje četiri dana, da uvek žele da imaju hotel u čijoj su blizini golf tereni (mada ne igraju golf jer nemaju vremena) i da se nikad tačno ne zna ni gde će se naći ni koliko će ih biti. Novinari nemaju pristup događaju, pa uspevaju da prepoznaju, na primer, Bila Gejtsa, koji dolazi na sastanak, ili vide vlasnike medija za koje rade jer su i oni na listi zvanica. Nikad se o tome ništa ne objavljuje.

Službeno Bilderberg grupa postoji kao organizacija intelektualaca, koji raspravljaju o svetskim temama. Imaju i svoj veb sajt. Osnovani su davne 1954. u Holandiji, kada su se na prvom susretu, koji je organizovao holandski princ, okupili članovi kraljevskih porodica, političari, poslovni ljudi i obaveštajci. Razlog susreta bilo je povezivanje Evrope i SAD, pa je 50 izaslanika predstavljalo 11 zemalja zapadne Evrope a 11 ih je bilo iz SAD.

Sastali su se u hotelu Bilderberg, po čemu su dobili ime. Moćne porodice poput Rokefelera sigurno su članovi. Član je i neizbežni Kisindžer. Na sastanak u Švajcarskoj pozvani su direktori banaka, velikih finansijskih institucija i vojni komandanti. Ali koja im je ovogodišnja agenda - ne znamo.

Toliko su odlučili da se zaštitite od novinara da ne samo da su izolovani od ostatka sveta policijskim kordonima i zaštitnim ogradama nego su preko tih ograda prebacili bele plahte kako se ne bi nikako moglo videti ko prolazi hotelskim hodnicima. Sve mora biti konspirativno. Time su toliko naljutili jednog britanskog novinara (valjda mu gazda nije na sastanku) da ih je optužio za bezobrazluk jer se igraju žmurke kao neka bogata razmažena deca. Zapravo, oni to i jesu.

Svakog ko imalo prati tajna društva i zna o Bilderbergu - a jedan je od najvećih poznavalaca Danijel Estulin, rusko-kanadsko-španski novinar, čija je knjiga "Istinita priča o družini Bilderberg" objavljena i kod nas - uvek nervira poređenje Bilderberga i Davosa. Mada je Svetski ekonomski forum takođe dosta zatvoren događaj, na koji se dolazi sa pozivnicom, novinari su dobrodošli na otvorene sesije u Švajcarskoj.

Kad se zatvore vrata sastanka, sve u redu, ali barem će posle uslediti neka izjava, neki off the record ili neko isprazno saopštenje za medije. Ne i iz Sent Morisa.

Pitamo prof. Kakabadze čemu onda ti zajednički sastanci, za koje se, više-manje ipak sazna, zašto oni danas ne komuniciraju drukčije kad im tehnologija to omogućava?

"Zato što se svaki razgovor u Velikoj Britaniji, na primer, snima i čuva 12 meseci i zato što do njega može doći čak 670 različitih agencija. Dakle, ne snimaju se samo razgovori poput ovog našeg, u kome razgovaramo o određenoj temi nego se snima i moj razgovor sa mojom majkom. To ljudi Bilderberga žele da izbegnu. Naravno, uprkos tehnologiji koja danas postoji, nemoguće je naći bolji i poverljiviji način razgovora od onog uživo, u četiri oka, kad znate da vas niko ne vidi i ne sluša. Zbog toga, zbog te neposrednosti, oni nastoje da se barem jednom godišnje vide uživo", dodaje ona.

ONI NAS PLJAČKAJU
​

Naravno, i ona bi volela da zna o čemu govore. Možemo da pretpostavimo da su na dnevnom redu Severna Afrika i arapske revolucije, ali opet... Jesu li to već odavno isplanirali unutar tajne družine? Jesu li se barem rečenicom okrznuli i Hrvatsku? Nikad niko sa ovih područja nije učestvovao na njihovim sastancima, koliko je poznato. Ipak, uticali su na ono što se ovde događalo; njihov gost bio je lord Karington. U redovnom sastavu bio je i pokojni Ričard Holbruk, Kisindžerov miljenik.

Pre nekoliko godina autor "Istinite priče o družini Bilderberg" Danijel Estulin uspeo je da se infiltirira na jedan od njihovih sastanaka. Navodno Bilderberg grupa neposlušne strogo kažnjava - na njihovoj je listi bio JFK, a DSK (Dominik Štros-Kan) upravo proživljava strašnu dramu, ali ne slučajno. Oni koji dobro poznaju organizaciju vide Bilderbergov potpis u propasti DSK.

Da ih nije lako imati za protivnike, zna i novinar Estulin. Imao je tajne kontakte i veze, a zbog činjenice da moćnici ne trpe uljeze, gotovo je poginuo. Estulin o tome piše u svojoj knjizi, u poruci koju upućuje čitaocima:

"Uprkos dokazima koji su im na rasplaganju, većina ljudi smatra da se, pored svih svakodnevnih problema sa kojima se moraju nositi, ne mogu zaraziti teorijama zavere. Takvim su nas učinili upravo ovi ljudi. Suočeni sa haosom, reagujemo baš kao Nikson kada su ga globalni planeri najpre izolovali, pa onesposobili i na kraju uništili. Demoralizovani i zbunjeni, lišeni samopoštovanja i nesigurni u budućnost, ljudi su daleko spremnije dočekali pojavu ‘Mesije' novog poretka, koji je obećao da će iskoreniti droge, pornografiju, dečju prostituciju, rastući kriminal, ratove i glad garantujući dobro uređeno društvo u kome će ljudi skladno živeti. Ali taj novostvoreni sklad ugroziće nam slobodu, ljudska prava, razmišljanje i samu egzistenciju. ‘Sklad' će značiti društvo reda, postaćemo tek brojevi u velikom birokratskom sistemu Novog svetskog poretka. Nonkonformisti, ovakvi kao ja, biće internirani u koncentracione logore, slične Gvantanamu. Sve će se to dogoditi ako mi, narodi (onoga što je ostalo od) slobodnog sveta, ne ustanemo u odbranu svojih nacionalnih ideala, a ne da ih prepustimo rukama vlada, poverenika EU, predstavnika UN i aristokrata kraljevske krvi koji su nas izdali. Svi ti fini pristojni članovi evropskih kraljevskih porodica, slatkorečive postarije dame i nonšalantna gospoda - ustvari su krajnje bezobzirni. Okoristiće se patnjama bilo kog naroda i iscrpeti mu bogatstva kako bi zaštitili svoj povlašteni način života. A bogatstvo aristokratije nerazmrsivo je isprepleteno sa kupovinom i prodajom droge, zlata, dijamanata i oružja, sa bankarstvom, trgovinom i industrijom, sa naftom, sredstvima informisanja i industrijom zabave."

 

[PYC]

Ekoteroristi

​

Izvor: Pečat | jun 23, 2011.
Piše Mara Knežević Kern

Događaji na svetskoj i lokalnoj sceni ukazuju da je „Veliki brat“ sve nervozniji, a ekološki pokret (uključujući i protiv NATO-a) sve masovniji. Tako FBI već duže vreme u delovanju zelenih aktivista prepoznaje opasnost od ekoterorizma

​

U Americi je lov na „zelene“ započeo 2005. godine, svedočenjem Džona Levisa, zamenika direktora FBI za borbu protiv terorizma, koji je pred Senatom označio novu opasnost na domaćem planu – „opasnost od ekoterorizma“, sa posebnim osvrtom na „opasnost od društava za odbranu prava životinja!?“ Levis je tom prilikom označio mete svoje političke akcije, među kojima su Front za oslobođenje Zemlje (ELF) i Front za slobodu životinja (ALF) – koji su, posle sabotaže na privatnoj farmi koja uzgaja kune u komercijalne svrhe, optuženi za terorizam.

GRINPIS „TERORIZAM“

​

U knjizi „Zeleno je novo crveno“ nezavisni novinar Vil Poter osvetljava pravo lice korporativne Amerike, u kojoj se pod pritiskom ekoloških pokreta i ekstremnih zelenih aktivista probudio duh makartizma, da bi umesto „crvene opasnosti“ lov na veštice bio preusmeren ka „zelenoj opasnosti“. Inicijatori ovog lova su ugroženi „stubovi društva“ – korporacije koje zgrću dobit u poljoprivrednoj, farmaceutskoj, hemijskoj i petrohemijskoj industriji, najveći zagađivači i najglasniji zagovornici prljave industrije i genetskog inženjeringa.

Hajci na ekoteroriste pridružili su se i unajmljeni intelektualci, oni uz pomoć medija ubacuju u društvenu svest bujicu lažnih pojmova i „reči-ameba“, sejući strah od zelenog aktivizma. „Ovaj novogovor ima za cilj da stvori zabunu, kako bi dao nepostojeći smisao svakom činu otpora“, kaže Poter, uzimajući za primer imenicu saboter koja je mutirala u politički korektan naziv terorista, kako se kriminalcima ne bi nazvali oni što uništavaju prirodu već oni koji je brane.

U cilju zaštite interesa onih koji zarađuju na nehumanom uzgoju životinja, izglasan je Zakon kojim se u pravni sistem Amerike uvodi novi termin: „animal-enterprise terrorism“ (terorizam usmeren protiv vlasnika životinjskih farmi). Prve žrtve ovog Zakona bili su aktivisti iz ekološkog pokreta „SHAC“, čija je jedina krivica bila u tome što su otvorili veb-sajt usmeren protiv istraživačke laboratorije Hatington, podržavajući sve oblike otpora protiv ove kompanije.

„To su plodovi političke klime nastale posle 11. septembra“, kaže Poter upoređujući atmosferu linča uperenu protiv zelenih sa onom iz 1950. godine, kada je FBI primenjivao identične metode protiv crvenih. „Korporativna država zna da je svaki ekološki protest u suštini antikapitalistički i preduzima sve mere ne bi li ga na vreme ugušila“.
Da se na međunarodnom planu ipak događaju promene nabolje može se videti iz epiloga sudskog procesa protiv kompanije za eksploataciju nafte na Arktiku „Cairn Energy“, optuženoj od strane „Grinpisa“ da nema plan o sanaciji štete koja bi nastala u slučaju havarije, slične onoj koja je izazvala ekološku katastrofu u Meksičkom zalivu.

Za razliku od dosadašnje prakse, Sud je u ovom slučaju prihvatio zahtev tužioca kao opravdan i naložio kompaniji da obelodani „tajni plan“ („Arctic Oil Spill Response Plan“) o merama koje će preduzeti u slučaju masivnog ekološkog akcidenta. Aktivisti „Grinpisa“ sumnjaju u postojanje takvog plana, s obzirom na to nije moguće saniranje u arktičkim klimatskim uslovima. Ukoliko se pokaže da su optužbe tužioca opravdane biće olakšan i položaj 18 „Grinpisovih“ aktivista, uhapšenih na Grenlandu posle okupiranja „Kairnove“ naftne platforme, vršeći pritisak na kompaniju da obustavi radove dok ne obelodani proceduru predviđenu u slučaju havarije.

Za sada se na Arktiku stacionirala samo „Cairn Energy“, dok se „Chevron“, „Exxon“ i „Shell“ spremaju da započnu otvaranje bušotina u blizini Grenlanda i u ledenim vodama Aljaske. Od uspeha „Grinpisa“ zavisi da li će doći do intenziviranja vađenja nafte u tom području ili će se konačno od toga odustati.

EKOCIDNI SVETSKI POREDAK

​

Derik Džensen, autor „Endgejma“, okupio je grupu autora koji su napisali knjigu „Sveobuhvatni zeleni otpor“ u nameri da probude Amerikance iz sna koji je predugo trajao. Derik živi na malom imanju, što mu omogućuje da se obraća javnosti iz pozicije nezavisnog, neprofitabilnog uzgajivača zdrave hrane, a intelektualni angažman usmerio je ka razumevanju društvenih odnosa i njihovog uticaja na prirodu. „Civilizacija nije i nikad neće biti održiva“, tvrdi Džensen, pitajući se da li je realno očekivati da se bilo šta na tom polju dobrovoljno promeni.

Autor tvrdi da je, pre svega, neophodno promeniti kulturni obrazac, kako bi se stvorio novi identitet na temelju samopoštovanja i solidarnosti. Solidarnost je ključna reč, a sam radikalni zeleni otpor bio bi organizovan lokalno i usmeren ka rešavanju lokalnih problema. „Dip grin rezistans“ je vodič za one koji su spremni da se odupru ekocidnom svetskom poretku i neodoljivo podseća na skojevska pravila koja su štitila antifašiste pod nacističkom okupacijom.

Tragajući za dijagnozom bolesti koja je zahvatila sve pore naše civilizacije Džoel Kovel je u knjizi „Neprijatelj prirode“ otišao dalje od D. Džensena, ne zadovoljavajući se samo lokalnim zelenim aktivizmom. Kovel je došao do zaključka da je koren zla u samim temeljima kapitalističkog društva, kojem je imanentno ugrožavanje opstanka svega što se ne može podvrgnuti totalnoj kontroli – uključujući i prirodu. „Kapitalizam je nekontrolisana snaga koja uništava ekosistem, a klimatske promene su druga strana imperijalizma“, kaže Kovel zagovarajući novu organizaciju društva na temeljima teorije marksizma, uz naglašenu brigu o prirodi koja bi dovela do razvijene forme socijalizma: ekosocijalizam. Autori veruju da samo socijalističko društvo sa jakim garancijama o pravima čoveka i prirode može da spasi planetu.

Kovel upozorava na greške većine ekoloških pokreta jer svoje akcije usmeravaju protiv „loših“ kompanija, kao da u kapitalizmu postoje „dobre“ kompanije. Svestan da će njegove revolucionarne ideje uznemiriti vlasnike kapitala, kritički se osvrće i na političke programe većine parlamentarnih levičarskih organizacija, koje se nisu obavezale na zaštitu prava prirode i preuzimanje odgovornosti za nastalu štetu.

Kritikujući opsednutost naše civilizacije „napretkom“ i „tehnološkim razvojem“, Kovel podseća na već zaboravljen termin „granice rasta“, prvi put lansiran na sastanku Rimskog kluba – 1972. godine.
S obzirom na to da kapitalizam nije samo ekonomski sistem, već je koncipiran tako da agresivno formira etičke principe društva, autori filozofije radikalnog otpora obraćaju se žrtvama nasilnog pedagoškog drila u američkim školama (od zabrane govora o klimatskim promenama, do zabrane kritičkog osvrta na GMO hranu), kako bi shvatili da pred sobom imaju samo dve opcije: „kraj kapitalizma“ ili „kraj sveta“.

„FEMA“ UZVRAĆA UDARAC

​

Ima nagoveštaja da je Federalna agencija za upravljanje kriznim štabovima „FEMA“ („United States Federal Emergency Management Agency“) na putu da legalizuje pravo na hapšenje i držanje u posebnim kampovima neistomišljenika optuženih za terorizam, što će biti primenjeno i na „ekoteroriste“, čiji broj u svetu „zabrinjavajuće“ raste.

Ova panika potvrđuje da „ništa nema veću snagu od ideje za koju je došlo vreme“, a sudeći po reakcijama vlasti – za ekopokret je došlo vreme.
„Global risrč“ je nedavno postavio pitanje: u koje svrhe se grade i renoviraju brojni kampovi širom zemlje (oko 800 do sada otkrivenih) i šta stoji iza floskule o „brizi za nacionalnu bezbednost“, koju zvaničnici koriste ne bi li izbegli neugodne odgovore o prirodi ovih kampova. Postoji opravdana sumnja da će se u ovim logorima držati „neprijatelji društva“, ekoteroristi, levičari i ostali nezadovoljnici, kako bi bili izolovani od javnosti i onemogućeni da deluju u cilju promene društvenih pravila.

Za nadzor nad pobunjenim narodom zadužena je agencija „FEMA“, osnovana 1979. godine kako bi se u okviru nacionalnih agencija bavila prevencijom od prirodnih katastrofa, poplava, požara, kao i brigom o stanovništvu u slučaju vojnog napada. Od 2003. godine „FEMA“ je postala deo „Department of Homeland Security’s Emergency Preparedness and Response Directorate“, sa dodatnim zadatkom da reaguje u slučaju terorističkih napada. Ova novina koincidira sa pravnom preformulacijom delikta „sabotaža“(po kojem su najčešće bili procesuirani zeleni) u „teroristički akt“, što razotkriva pozadinu čitave akcije usmerene protiv zelenih aktivista.

Iako je ova agencija doživela organizacioni fijasko tokom sprovođenja akcije spašavanja stanovništva Nju Orleansa (nasilno sprovođeno u prihvatne kampove, uz pomoć privatne vojske kompanije „Black Water“ USA), vlada joj i dalje ukazuje poverenje i proširuje polje delatnosti. I ovu akciju prati zastrašivanje javnosti terorizmom, kako bi se provukao set zakona kojima se ukidaju sva demokratska prava građana SAD optuženih za terorizam. Svako na koga je pala sumnja da je terorista može biti uhapšen i zadržan na neodređeno vreme, bez ikakvih dokaza i fer suđenja.

„Global risrč“ tvrdi da će „FEMA“ kao glavni egzekutor policijske države biti na čelu svih „bezbednosnih“ operacija, a – prema njihovim saznanjima – najveći smeštajni objekat ove vrste nalazi se na Aljasci. Ovaj centar za „mentalno zdravlje“ ima kapacitet za oko dva miliona ljudi, o čemu je podrobno pisao Džes Ventura, bivši američki major i guverner, u knjizi „Teorija konspiracije“, u kojoj iznosi na videlo pozadinu ovih kampova, namenjenih za zavođenje reda po svaku cenu.

U kojoj meri je strah Amerikanaca od tajnih logora opravdan pokazaće vreme, ali sama činjenica da je Ameriku zahvatio talas nepoverenja u sistem – koji je do skoro besprekorno funkcionisao – može biti dobar početak za preispitivanje šekspirovske dileme – „kraj kapitalizma“ ili „kraj sveta“?

 

[PYC]

DUŠAN PROROKOVIĆ: POLITIČKE POSLEDICE VELIKE ZAPADNE KRIZE
​

Preuzeto sa: NSPM četvrtak, 23 jun 2011 20:46
Izvor: Fond Slobodan Jovanović

​

Prvi korak u prevazilaženju krize mora biti priznavanje neuspeha modela i prihvatanje realnosti da svet više nije „zapadnocentričan". Da li će do toga i doći? Naravno da neće

Sudeći po javnim istupima vodećih političara jugoistočne Evrope, poslednjih godinu dana svake nedelje po jedna država izađe iz krize. I to po nekoliko puta, u zavisnosti od toga kakve su unutrašnje političke okolnosti u kojoj od država i kada se očekuju izbori. Pri tome, pod krizom se podrazumeva stanje u kojem se manje-više sve države na ovom delu evropskog kontinenta nalaze u poslednje tri godine, i koja je još u nastanku dobila odrednicu - svetska ekonomska kriza.

Na stranu potreba političara (i njima bliskih ekonomista i analitičara) da malo-malo proglašavaju izlazak iz krize. To je i očekivano, ali treba postaviti pitanje: kako bilo koja od država može izaći iz krize pojedinačno i sama, kada je kriza svetska? Ako je kriza svetska, onda su i uzroci celosvetski, globalni i, da bi se rešila, potrebno je i - svetsko, globalno rešenje i onda se ona ne može rešavati parcijalno, pojedinačno, od zemlje do zemlje. Još bi se i dalo objasniti da, i pored toga što su uzroci krize globalnog karaktera, a njene posledice se rasprostiru širom sveta, jedna zemlja može sama da se izbori sa takvim problemima, ukoliko bi ta zemlja bila ekonomska velesila u svetskim razmerama, odnosno ukoliko bi njen bruto društveni proizvod prelazio makar jedan procenat od ukupnog svetskog bruto društvenog proizvoda. Ali se ne može objasniti da male zemlje sa slabim i zavisnim ekonomijama, poput Mađarske, Hrvatske, Rumunije, Srbije ili Grčke, mogu to da učine.

Zaključak da - ukoliko je kriza svetska i ekonomska, onda nam je potrebno i globalno ekonomsko rešenje da bi se ona rešila - nameće se sam po sebi. Međutim, u tom slučaju se samo po sebi nameće i pitanje, da - ako nam je potrebno globalno rešenje, zašto onda MMF, Svetska banka ili organi EU pokušavaju da reše problem pregovarajući sa jednom po jednom državom koja zatraži pomoć i zašto novac pozajmljuju državama pojedinačno, a ne za određene programe globalnog karaktera, koji bi stabilizovali celokupnu svetsku ekonomiju? I zašto ove zapadne institucije ne dozvoljavaju nekim drugim nezapadnim akterima da učestvuju u rešavanju krize kao što su, na primer, države članice BRIKS? Zašto je onda bila problematična pozajmica Rusije Islandu 2008. godine[1] ili investicije Kine u Grčku i Bugarsku tokom 2010. godine[2]?

NE SVETSKA, VEĆ KRIZA ZAPADA
​

Odgovor je jednostavan: zato što se prilikom definisanja krize i njenih posledica pogrešilo. Naravno, globalizacija i sveukupno povećavanje ekonomske međuzavisnosti među svim regionalnim ekonomskim celinama na svetu, koje su već formirane ili su u fazi formiranja, učinilo je da aktuelna kriza ima uticaj na tokove, i ekonomske i političke, u celom svetu. Međutim, to će biti tek indirektne posledice, može se ipak i konstantovati - od drugorazrednog značaja. Da li je do danas bankrotirala i jedna banka sa dominantnim arapskim kapitalom u nekoj od muslimanskih zemalja? Da li je došlo do tako dramatičnog pada na tržištu nekretnina u Jugoistočnoj Aziji, kao što je bilo i Severnoj Americi? Da li je za pojedine države ASEAN veću ekonomsku štetu izazvao zemljotres u Japanu i predstojeći ekološki problemi izazvani havarijom u Fukušimi i budućim ograničenjima u izlovu ribe[3] ili hipotekarna kriza u SAD?

Direktne posledice, posledice prvorazrednog značaja, vidljive su jedino u zapadnom svetu. Otuda i nervozna reakcija (pro)zapadnih međunarodnih organizacija prilikom svakog pokušaja uključivanja nezapadnih aktera u rešavanje kriza. Današnja kriza nije svetska - ona se po svom geografskom rasprostiranju može okarakterisati kao zapadna. „Zapadnocentričnost" Evrope i još više SAD, gde se po pravilu pod „svetom" podrazumeva samo zapadni deo sveta („civilizovani" i „slobodni" deo sveta), uticali su na to da se krizi, odmah po njenom nastanku pridene epitet - (celo)svetska. Ali je njen razvoj u protekle tri godine pokazao da ona to nije. Ova kriza je zapadna, tu su njeni uzroci i tu ostavlja najveće direktne posledice. I to posledice koje su se najpre reflektovale na ekonomskom polju, ali se polako sele i u sferu politike. U istoriji se može naći bezbroj primera za tvrdnju da svaka ozbiljna ekonomska kriza izaziva i određene političke posledice. Međutim, za današnju krizu je karakteristično i to da ona nije samo ekonomska već pre svega ideološka. Možda bi najpravilnije bilo reći da je to kriza modela, zapadnog modela. I zato će, pored već vidljivih ekonomskih problema, njene posledice biti pre svega političkog karaktera.

Posle Drugog svetskog rata polovinu svetske ekonomije činila je ekonomija SAD. Zahvaljujući vizionarstvu i pronicljivosti Kordela Hula (Cordel Hull)[4], tadašnjeg državnog sekretara, SAD otpočinju sa sprovođenjem agresivne politike liberalizacije ekonomije i slobodne trgovine u celom svetu. U samim SAD u decenijama po završetku rata to dovodi do stalnog privrednog rasta i priliva stanovišta, što je uključivalo i „priliv mozgova" (tzv. Brain-drain process), pa i sam američki sistem počinje da funkcioniše na tim preduslovima neophodnosti stalnog rasta potrošnje i priliva sveže radne snage i potencijala, koji će donositi nova tehnološka rešenja i inovacije. Iako su celi timovi američkih makroekonomista potrošili više decenija radeći na pronalaženju modela koji će ispraviti ciklična kretanja u ekonomiji, nastup stagnacije i postepeni ulazak u krizu mogli su se očekivati onako kako je to objasnio Nikolaj Kondratijev još pre skoro jednog veka[5].

Međutim, ostaje otvoreno pitanje kakve bi posledice od nastupa „kondratijevljevog dugog talasa" krize bile krajem prve decenije 21. veka da nije bilo velike ideološko-političke pobede liberala i promene sistemskih zakona u samim SAD. Naime, još 1930-ih, prilikom traženja rešenja za tadašnju Veliku ekonomsku krizu, predsednik Ruzvelt je insistirao na utvrđivanju mera koje će striktno odvojiti komercijalno i investiciono bankarstvo. Predsednika je u toj nameri podržala i većina u Kongresu formalno usvajajući zakone čiji su predlagači bili kongresmeni Henri Stigl (Henry Steagall) i Karter Glas (Carter Glass), kojima su razdeljene i donekle ograničene kao zasebne operacije - štednja, investiranje, trgovina i osiguranje[6]. Ideja je bila da se uspostavi sistem u kojem će se trošiti samo onoliko koliko se ima i u kojem bankari neće moći da pozajmljuju i ono što nemaju. Iako je tokom godina i ovaj sistem bio na velikim iskušenjima i čak doživeo ozbiljan udarac posle velike naftne krize početkom 1970-ih i prestanka funkcionisanja prvobitnog Breton-vudskog monetarnog sistema, pravila igre uspostavljena tokom prvog Ruzveltovog mandata bila su na snazi sve do 1999. godine. Uz otvorenu podršku Klintonove administracije, Kongres menja Stigl-Glasova rešenja posle šest decenija i praktično otvara vrata za ekspanziju finansijskog sektora. Kongresmene je verovatno bilo lako ubediti u neophodnost takvog koraka, jer su to godine posle pada Istočnog bloka i berzi u jugoistočnoj Aziji, kada su se pojavili jeftini prirodni resursi i još jeftinija radna snaga za zapadne kompanije širom sveta, a svet se činio jednopolarnim, potpuno u američkim rukama više nego ikada pre.

GLAVNE POSLEDICE U ZAPADNOJ EVROPI
​

Posledica svega bilo je brzo formiranje finansijske ekonomije kao nove privredne grane, koja je potpuno odvajana od tzv. „realne ekonomije" i koja nije proizvodila ništa, a u kojoj su se obrtala najveća sredstva. Pozajmljivalo se mnogo više nego što se imalo (prema nekim procenama, tako se tvrdi da danas banke na globalnom nivou potražuju pet puta više od godišnjeg svetskog BDP), a shodno jednom od najvažnijih postulata liberalne ekonomije, država se gotovo izgubila iz oblasti privrede, pa tako i iz poslova nadzora i regulisanja bankarskog sektora. To je dovelo do stvaranja ogromnih „finansijskih mehura" i njihovog pucanja svega jednu deceniju kasnije. Iako je do krize, pre ili kasnije, moralo doći zbog određenih zakonomernosti u ekonomiji, ona sigurno ne bi imala ovolike i ovakve posledice kao danas, da nije došlo do ideološke pobede nekontrolisanog liberalnog kapitalizma. Posle četiri godine SAD i dalje nisu našle model za rešavanje krize, a i mere koje su preduzimane a kojima je država pomagala velikim kompanijama imale su vrlo ograničene efekte. Zato je današnja kriza opasnija od svih prethodnih. Ona je uglavnom ili potpuno van kontrole i niko još uvek ne zna pouzdano ni kako je rešiti niti koliko može potrajati. Zato se ona bitno razlikuje od npr. krize u kojoj se našao postsovjetski prostor početkom, istočna Azija sredinom ili Južna Amerika krajem 1990-ih.

Glavne posledice aktuelne krize zapadnog modela verovatno se ipak neće videti u samim SAD, već u zapadnoj Evropi. Tokom decenija zapadnoevropski sistemi su izgradili jedan poseban oblik kapitalističke ekonomije sa posebnom socijalnom komponentom. Evropa je morala da pronađe odgovarajući ideološko-politički model koji će biti konkurentan sovjetskom socijalističkom sistemu, koji je, ma koliko se od raspada SSSR pokušavao prikazati u negativnom svetlu, ipak predstavljao veliko iskušenje za dobar deo evropskih društava od početka 1950-ih pa sve do početka 1980-ih. Razlog tome nije bila samo sovjetska propaganda već i realni rezultati koje su socijalističke države postizale, pre svega na polju rasta industrijske proivodnje, izgradnje saobraćajne i energetske infrastrukture i razvoja vojne industrije, a koji se danas minimiziraju. Sa stanovišta zapadnih sila, u tom razdoblju je bilo nekoliko vrlo dramatičnih izbornih ciklusa u Italiji i Francuskoj[7]. Otuda i potreba za modeliranjem sistema vrlo osetljivog na potrebe radničke klase, socijalna davanja i veliku ulogu države u formiranju pravičnog sistema raspodele dobiti, toliko različitog od kapitalističkog modela koji se uporedo razvijao u SAD i donekle u Kanadi.

ITALIJA I FRANCUSKA NA REDU
​

Raspadom Istočnog bloka, nestala je i političko-ideološka konkurencija, pa se otpočelo i sa najpre postepenim a zatim sve bržim napuštanjem posebnog evropskog modela kapitalizma, građenog tokom četiri decenije, i sve većeg približavanja američkom modelu, koji je donosio i veće profite. To je podrazumevalo i naglo širenje „finansijske ekonomije" kao privredne grane unutar EU i u jednom broju njenih članica brzog, ali potpuno nerealnog porasta životnog standarda i potrošnje. Na toj novoj liberalno-ekonomskoj matrici izgrađen je i potpuno nov političko-ideološki model. Kako je on funkcionisao, možda se najbolje može opisati na primeru najmlađe evropske države - Crne Gore, koja je za samo pet godina postojanja duplirala svoju zaduženost[8]. Sa ovakvim tempom zaduživanja vrlo lako je izračunati šta se može očekivati u periodu od dve decenije.

EU je odustajanjem od starog političkog modela i prihvatajući novi koncept, žrtvovala vrapca u ruci zbog goluba na grani. Sada se na stari model ne može vratiti, za to je kasno, okolnosti su se promenile, i ekonomske i (geo)političke. A o novom ne može ni da razmišlja. Jer kriza ne jenjava, već se širi. Svakih pola godina svoju kulminaciju dostiže u jednoj od država članica. Počelo je sa Mađarskom još 2009. a onda se redom širila na Irsku, Rumuniju, Bugarsku, Grčku, Portugal, Španiju. I tu sigurno neće stati jer se sve češće govori o problemima sa kojima se sreću dve važne članice EU - Italija i Francuska, što može izazvati politički zemljotres unutar EU. Za sada, socijalni problem koji se može identifikovati unutar članica EU a koji je direktno povezan sa aktuelnom ekonomskom krizom, jeste ogroman broj ljudi mlađih od 27 godina koji su već više godina bez posla (označavaju se kao dugoročno nezaposleni) [9], kao i postepeni nestanak srednje klase. Paralelno s tim, treba reći i da se potpunim prihvatanjem „američkih vrednosti" u evropskim društvima nešto manje od dve decenije u Evropi temeljno sprovodila „individualizacija" društava i sistematsko razbijanje društvenih vrednosti zasnovanih na jasnom nacionalnom identitetu i patriotizmu, čvrstim porodičnim odnosima i hrišćanskoj tradiciji (pre svega u katoličkim sredinama). Tako se, sa jedne strane, stvorio problem određene grupe ljudi u evropskim društvima - mladih ljudi i predstavnika srednje klase, a sa druge strane, u dobroj meri su narušeni i oštećeni tradicionalni mehanizmi koji bi mogli pomoći njihovom rešavanju. To je pogodno tle za razvoj raznih ekstremizama - klasnih, rasnih i etničkih, kao i brzi rast tenzija unutar evropskih društava, što se ipak ne može očekivati i u SAD jer je američko društvo izgrađeno na potpuno drugačijim temeljima.

Problem je još veći ako se u računicu o posledicama krize uključe i predviđanja o drastičnom poskupljenju energenata [10] i hrane[11] u narednih 20 godina. Što se energenata tiče, EU je zavisna od uvoza nafte sa 90 odsto a od uvoza ostalih energenata sa 70 odsto [12]. Ne treba biti veliki stručnjak pa predvideti kakvu će posledicu poskupljenje gasa, nafta i električne energije ostaviti po ekonomsku konkurentnost i životni standard građana u zapadnoj Evropi. Alternativni izvori energije, o kojima se mnogo govori još od 1970-ih i velikog naftnog šoka a koji i dalje predstavljaju zanemarljiv procenat u ukupnoj proizvodnji energenata, u najvećoj meri se oslanjaju na mogućnost proizvodnje bio-dizela kao zamene za naftu. To bi, međutim, automatski i značilo korišćenje sve više obradivih površina na svetu za proivodnju neophodnih sirovina za proizvodnju bio-dizela, što bi vodilo smanjivanju obradivih površina na kojima bi se uzgajale namirnice neophodne za čovekovu ishranu. Veća proizvodnja bio-dizela, direktno vodi ka dramatičnom poskupljenju životnih namirnica.

NEDOSTATAK HRANE I MIGRANTI
​

A do rasta cena životnih namirnica će svakako doći iz najmanje tri razloga. Prvi su klimatske promene i naglo narušavanje životne sredine poslednjih decenija, što je trend koji ima tendenciju razvoja i u narednim godinama i koji uzrokuje smanjivanje obradivih površina na svetu, kao i proizvodnju životnih namirnica sve lošijeg kvaliteta. Drugi je ogroman porast broja stanovnika na planeti, koji će do 2060. godine dostići brojku od devet milijardi [13]. I treći je što se špekulantski kapital, koji traži brz obrt i veliki profit, preselio iz bankarskog sektora i finansijske ekonomije u poljoprivrednu i prehrambenu industriju. Sve skuplja hrana sigurno će promeniti strukturu potrošnje u budžetu svakog pojedinca, ali ona zapadnom sistemu donosi i bezbednosne probleme.

Što se Evrope tiče, nedostatak hrane će se najviše osetiti na njenoj južnoj i jugo-zapadnoj granici. Migrantski pritisak mladog arapskog i srednjeazijskog stanovništva biće sve veći na sve stariju evropsku populaciju. Primer migranata iz Libije i Tunisa pokazao je kakav haos i panika se za svega nekoliko nedelja mogu izazvati unutar EU [14]. Pri tome, Libija i Tunis su po broju stanovnika relativno male države i može se samo zamisliti šta bi se desilo u slučaju pokretanja masovnijih migracionih talasa ka EU iz pravca Egipta, Turske, Maroka ili Alžira. To je problem koji je u SAD manje izražen jer je i geografska pozicija SAD drugačija i demografske karakteristike u tom delu sveta su drugačije. SAD mogu očekivati migrantski talas iz pravca juga i centralne Amerike, što je prostor koji naseljava oko 150 miliona stanovnika, što je duplo manje od broja koliko imaju i same SAD. Takođe, SAD poseduju sopstvene energetske izvore od oko 50 odsto potreba, što im opet ostavlja mogućnost da kontrolišu kretanje cena na sopstvenom tržištu, naravno, ukoliko američka vlada bude sposobna da se izbori sa interesima i pritiscima krupnog kapitala, multinacionalnih korporacija i lobističkih organizacija.

Pokušaj pre svega Francuske i Velike Britanije da okupacijom Libije i mogućim daljim širenjem vojne intervencije na Siriju obezbede evropskoj ekonomiji preko potrebnu naftu (i delimično gas), možda će i uticati na mogućnost kakve-takve kontrole cena nafte i pretpostavljene inflacije u zapadnoj Evropi, ali, ukoliko takva politika i napravi rezultat, on će biti samo kratkoročan i delimičan. Izvorišta u Libiji i Siriji mogu da smanje zavisnost Evrope od uvoza iz ostalih delova sveta, ali ni izbliza ne mogu da zadovolje ukupne evropske potrebe. A šteta napravljena novim vojnim angažmanom u islamskom svetu uzrokovaće još veće distanciranje bliskoistočnih i afričkih muslimana od evropske civilizacije. To ne predstavlja samo veliki problem u budućim bilateralnim odnosima između evropskih i država sa islamskom većinom već i ogroman problem unutrašnje bezbednosti i politike u samim evropskim državama, pre svega u Francuskoj. Takođe, ratovi za naftu će Magrebu i Bliskom Istoku doneti samo veću nestabilnost, što opet samo može uticati na povećanje broja migranata koji će krenuti ka Evropi. Treba podsetiti i na činjenicu da nisu sve članice EU sa oduševljenjem prihvatile angažman u Libiji, pre svih Nemačka [15], koja rešavanje sopstvenih energetskih problema vidi pre svega u strateškom partnerstvu sa Rusijom. Kao i na to da se evropski angažman i širenje uticaja odvija sporo, traljavo i sa puno problema i u Ukrajini, Moldaviji, Belorusiji, Gruziji, BiH, na Kosovu, dakle u onim oblastima koje su Evropi kulturno i politički mnogo bliže i razumljivije od Bliskog Istoka.

TRANZICIJA KA MULTIPOLARNOM SVETU

​

Velika zapadna kriza, koja je zvanično otpočela 2008. godine, još uvek je u svojoj početnoj razvojnoj fazi. Ona se ne može rešiti postojećim instrumentima niti u okviru sadašnjih institucija jer se upravo među njima krije i uzročnik nastanka krize. Liberalna koncepcija smanjivanja uloge države u društvu i ekonomiji napravila je veću štetu nego korist jer se u praksi pokazalo da se subjekti i pojedinci koji kontrolišu krupni kapital ponašaju neodgovornije od država, a da je međunarodne organizacije - vladine i nevladine - značajno teže kontrolisati nego bilo koju državnu upravu. Pored toga, onemoćanje država i rastakanje društava dovelo je i do formiranja niza novih ili reafirmacije starih regionalnih, pokrajinskih ili čak lokalnih identiteta. Čovek ne može da živi izolovano, on prirodno traži da negde pripada, da se sa nečim identifikuje, i, ukoliko mu se oduzmu država i nacija, on će sebe identifikovati sa gradom, oblašću u kojoj živi, neposrednim okruženjem u kojem funkcioniše. Ovo je vrlo opasno jer može voditi stvaranju niza novih mikro-društvenih tvorevina, malih i neuspelih državolikih struktura, koje će verovatno trajati kratko, ali će vreme njihovog postojanja biti spojeno sa velikom nestabilnošću i konfliktima, prouzrokovanim daljom dezintegracijom postojećih država i naroda. Uzrok velike zapadne krize je unutrašnjeg karaktera i što se pre otpočne sa procesom unutrašnje transformacije sistema, pre će se i pojaviti šansa da se kriza reši, pa će samim tim i njene posledice biti manje.

Dalje insistiranje na starim principima tvrdog neoliberalizma i pokušaj rešavanja problema primenom starih metoda podseća na pokušaje sovjetskih vlasti da pristupe rešavanju društveno-političkih problema početkom 80-tih jačanjem proleterskog duha i primenom instrumenata centralnog ekonomskog planiranja. Jer, kao i u slučaju SSSR, dalje samozavaravanje može voditi samo eskalaciji krize i novim traumama.

Što se međunarodnih odnosa tiče, promene koje bi najpre trebalo preduzeti, podrazumevale bi kontrolisani proces tranzicije ka izgradnji multipolarnog svetskog političkog sistema. To bi značilo i veliku unutrašnju reformu UN. Sa novim pravilima igre na globalnom nivou i novim ulogama za regionalne celine - integracije koje se formiraju u svim delovima sveta. Prvi korak u prevazilaženju današnje krize mora biti priznavanje neuspeha koncepta promovisanog u prethodnih 20 godina i prihvatanje realnosti da svet više nije „zapadnocentričan". Da li će do toga i doći? Naravno da neće.


__________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Russia: Iceland’s new best friend? - FRANCE 24

[2] China invests 'billions of euros' in debt-laden Greece - Telegraph

[3] Japan’s earthquake and its economic impact | East Asia Forum

[4] Www.brookings.edu/views/papers/20041010dam.htm

[5] Nikolai Kondratiev's "Long Wave": The Mirror of the Global Economic Crisis

[6] Glass-Steagall Act (1933) News - The New York Times

[7] Laker, V. Istorija Evrope 1945-1992. Klio: Beograd, 1999.

[8] RTS :: Crna Gora bez evra?

[9] Unemployment statistics - Statistics explained

[10] Jim Rogers Says Oil Price Rise to Continue for Decade (Update1) - Bloomberg

[11] Global food prices rise to new highs, not expected to fall in coming months

[12] Kosir I, Pešout I. Politiky Europskej Unie. Bratia Sabovci: Zvolen, 2008, str. 158-176

[13] Friedman George, The Next 100 years, The Doubleday Publishing Group, New York, 2009.

[14] Libyan Crisis: Italy Warns of a New Wave of Immigrants to Europe - SPIEGEL ONLINE - News - International

[15] Libya resolution: UN security council air strikes vote - as it happened | World news | guardian.co.uk

 

[PYC]

Zašto kažeš Sirija – a misliš na Iran

​

Izvor: Pečat | jun 16, 2011 at 23:35
Piše Zoran Milošević

Pošto je slučaj Sirije mnogo složeniji od libijskog, te su i reakcije SAD i EU bile uzdržanije. Konflikt sa Sirijom po automatizmu znači i destabilizaciju Jemena, a zatim, što je krajnji cilj Zapada, sukob sa Iranom

​

Prema saopštenju sirijskih vlasti više od 120 saradnika snaga bezbednosti (najviše policajaca) bilo je ubijeno tokom sukoba sa demonstrantima i njihovim naoružanim grupama u gradu Jisr al Šugour, na severozapadu države. Aktivisti opozicije su ovo negirali, navodno kod njih nema nikakvog oružja, čime žele da se prikažu kao stradalnička strana u sukobu. U petak, 10. juna, Četvrta divizija, kojom komanduje u vojnom smislu talentovani brat predsednika Bašara Asada, dobila je naređenje da oslobodi grad, što je učinjeno do subote, pri čemu je poginulo oko 20 pobunjenika (prema njihovom saopštenju).

Osim ovog grada, protestima je, prema pisanju zapadne štampe, obuhvaćeno oko 100 velikih, srednjih i malih naseljenih mesta, najviše na severu i obalama Sredozemnog mora. U nekim mestima protesti se odvijaju i danju i noću.

SPECIJALISTI ZA NASILJE

​

Interesantno je da se predsednik Sirije Asad nije pojavio 10 dana, a procurele su vesti i da je bolestan. Navodno, ima problema sa levom rukom (koju ne može da podigne), što utiče na to da gubi kontrolu nad situacijom u zemlji. Vlada je osmislila „koncepciju nacionalnog dijaloga“, ali je dva dana kasnije predsedničkim ukazom ova institucija raspuštena. U toj situaciji vlast se prenosi na brata predsednika Mahera Asada, komandanta elitne Četvrte divizije, koji se oslanja na silu. Prema informacijama koje su zapadne službe dobile od jednog sirijskog oficira dezertera samo je Četvrta divizija ostala monolitna i verna predsedniku Asadu, dok Treća i Peta odbijaju da izvršavaju naređenja i zauzimaju pasivnu poziciju. Gubici Četvrte divizije na Zapadu se procenjuju na oko 700, mada se ne može potvrditi tačnost ove informacije.

Poslednji događaji u svetskim medijima ocenjeni su kao „proces raspada Sirije“, kako navodi nemački sajt „Qantara.de“, i dobija na ubrzanju usled ekspanzije nasilja koje prerasta u građanski rat. Zapad zauzima veoma radikalnu poziciju prema Damasku, tražeći vojnu intervenciju – poput one u Libiji. Istovremeno, Rusija, Kina (ali i Indija) u Savetu bezbednosti nisu dozvolile „prolazak“ antisirijske rezolucije koja dozvoljava upotrebu sile u rešavanju „sirijskog pitanja“. Ključni argument Zapada je navodno ubistvo oko 1.200 građana od strane snaga bezbednosti, pri čemu se ubistva vojnika i snaga reda ne smatraju prekršajem. Time se Zapad svrstao na stranu pobunjenika, a protiv aktuelnog režima Bašara Asada.

Reakcija Evropske unije na zbivanja u Siriji su – sankcije (10. maja), uključuju embargo na prodaju oružja ovoj zemlji i ograničenja za putovanja trinaestorici sirijskih državnih zvaničnika koje smatraju „odgovornim za nasilje nad civilima“. Nešto kasnije, tačnije 23. maja sankcije su pooštrene i krug državnih zvaničnika Sirije prema kojima su primenjene sankcije je proširen i u njega je uključen i predsednik Bašar Asad. Ovaj uzdržani lider se u zapadnoevropski medijima predstavlja kao „kasapin“ i „specijalista za nasilje“. Zapad se posebno ljuti na Bašara Asada, jer je stvorio tzv. „kibernetičku policiju“ koja deluje protiv zapadnih aktivista na internetu, odnosno socijalnim mrežama. Inače, štab za kibernetički rat i delovanje preko interneta Zapada nalazi se u Bejrutu i besne na Bašara Asada, jer ih, preko kibernetičke policije, onemogućava da dižu i šire pobunu protiv njegovog režima.

TURSKA IGRA

​

U igru se uključila i Turska na čijoj teritoriji je organizovan trodnevni susret lidera sirijske opozicije (oko 300), kojima su zapadni i turski stručnjaci „ponudili više obrazaca borbe sa režimom“. Osnovni dokument na osnovu kojeg je razmatrana situacija u Siriji je dokument ozloglašene i veoma pristrasne organizacije „Human Rights Watch“ (HRW), svoje pravo lice pokazala je (i) tokom agresije NATO-a na Srbiju i Crnu Goru. Ova tzv. „organizacija za zaštitu ljudskih prava“ optužila je predsednika Asada „za prestupe protiv čovečnosti“. Zapad je predlagao, a opozicija je stvorila prelaznu vladu (Savet), ali su oni to odbili jer je sastav opozicionih lidera tako raznolik da ne mogu da sarađuju između sebe: predstavnici ekstremnog islamizma, Kurda (ruski mediji primećuju da SAD i Izrael aktivno koriste Kurde u ovom regionu za destabilizaciju režima, a zauzvrat im obećavaju stvaranje nezavisnog Kurdistana), liberala, predstavnici levice, plemenske vođe, ali i predstavnici emigracije iz SAD i Evrope.

Turska Siriju smatra „zonom povišenog i strategijskog interesa“. Turska koja sebe pozicionira kao lidera muslimanskog sveta i u „arapskom proleću“ stala je na stranu „pobunjenika“ (Tunis, Egipat, Libija). Podsetimo da je pre, približno, dve godine Ankara sa Damaskom izgradila strateško partnerstvo. No, posle „pobune“ u Siriji, Turska je počela da zauzima poziciju koja je naišla na osudu u Damasku. Naravno, ovo nije bila spontana reakcija, već dugo pripremana i dobro organizovana akcija. Želja Ankare je da „meki islamisti“ uđu u reformisanu vladu, što govori da ovaj faktor ima i te kako veliku ulogu u „pobuni“ građana Sirije.

No, predsednik Asad je to odbio i odmah potom su se pojavile u sirijskoj štampi karikature, izvrgavale su ruglu turskog premijera Erdogana. Osim medijske usledila je i politička reakcija. Sirija je podstakla Radničku partiju Kurdistana da ponovo povede borbu sa turskim vlastima za kurdsku autonomiju u okviru Turske i to tamo gde je Ankara najmanje očekivala – na severu i obali Crnog mora, gde u kompaktnoj masi žive Kurdi. Kurdski vojnici su izveli nekoliko akcija u kojima su ubili deset turskih policajaca. Takođe, Sirija je podstakla borce alavita (verska manjina) maoističke ideologije („TIKKO“) da krenu na turske policajce i vojnike. Ovo je uticalo na turskog premijera Erdogana da izmeni retoriku i počne javno da priziva NATO da se umeša u sirijsku politiku, a čak je na sebe uzeo obavezu da po ovom pitanju obezbedi podršku Vašingtona.

UTICAJ MOSKVE NA DAMASK

​

U Siriji su pre tri meseca započeli protesti. No, pošto je slučaj Sirije mnogo složeniji od libijskog, to su i reakcije SAD i Evropske unije bile uzdržanije. Naime, konflikt sa Sirijom po automatizmu znači i sukob sa Iranom, najbližim saveznikom ove države, kao i potpunu destabilizaciju Libana koji se graniči sa Izraelom. To znači i sukob sa Rusijom, ona u Siriji ima prvu bazu za nuklearne podmornice na Sredozemnom moru.

Ipak, Zapad ne odustaje. Ratnim tenzijama pridružio se i već iskusni ratni huškač Bil Klinton koji je, kako prenosi „The Associated Press“, izjavio da treba arapske države, Rusiju i Kinu pripojiti međunarodnoj osudi režima sirijskog predsednika Bašara Asada, što bi im omogućili da se nađu „na ispravnoj strani istorije“. Istovremeno, Klinton je izjavio da SAD vode neoficijelne pregovore na obezbeđivanju međunarodne podrške za rat protiv Sirije. Prema mišljenju Klintona SAD zauzimaju ovakvu poziciju prema Siriji zbog njenog neprijateljskog stava prema Izraelu, zbog podrške „Hizbali“ u Libanu i HAMAS-u na palestinskim teritorijama – grupacijama koje SAD smatraju terorističkim.

Rusija je kroz reči ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova upozorila SAD i Evropsku uniju da ne podstiču antivladine proteste u Siriji. „To je veoma opasna pozicija“, rekao je Lavrov, kako prenosi „Blumberg“. „Rusija je protiv mešanja Saveta bezbednosti u situaciju u Siriji“, rekao je Lavrov. „Prvo, situacija ne predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti, drugo, Sirija je veoma važna država na Bliskom istoku i destabilizacija Sirije odraziće se daleko iza njenih granica“. „Istovremeno, iako je protiv međunarodnog mešanja u sirijsku politiku Rusija podržava promene u Siriji i stalno ističe predsedniku Asadu neophodnost promena“, rekao je Lavrov. Zbog ovih saveta predsednik Sirije je proglasio opštu amnestiju – čime je Moskva bila veoma zadovoljna. Takođe, Asad je predložio i projekat novog ustava. No, pošto demonstranti dobijaju instrukcije od Zapada, a ne od Moskve nastavili su da destabilizuju situaciju u zemlji.

Rudik Iskužin, rukovodilac ruske delegacije Saveta federacije u Azijskom parlamentu, za ruske novine „Izvestija“ objašnjava ruske interese u Siriji: „Sve je usmereno na Iran koji ima ulogu regionalne sile. Sirija je njen satelit. Ako bi se Teheran lišio ključnog saveznika, onda je sledeći Jemen. Potom bi se krenulo na Iran. To znači da bi događaji u regionu povezani sa arapskim prolećem bili dečja igra u odnosu na to što bi se potom dogodilo. Za takav razvoj događaja Rusija nije zainteresovana. Naime, cilj ‘arapskog proleća’ nije Tunis, Egipat ili Libija. Principijelno – to je Iran“.

____________________________________________________

„Nezamisliva koalicija“
​

Događaji u Siriji dobijaju na dramatičnosti, jer režim u ovoj bliskoistočnoj državi još uvek tačno ne zna ko protiv njega ratuje. Za razliku od drugih država koje su zahvaćene „arapskom revolucijom“ u Siriji je armija ostala lojalna vladi, a svi medijski izveštaji Al Džazire, kao i zapadnih medija pokazali su se kao manipulacija. Stručnjaci su već dokazali da video materijal o dezertiranju sirijskih oficira emitovan na televiziji Al Džazira nije autentičan, kao ni onaj koje šire zapadni mediji. Sve je zapravo propaganda sračunata da oslabi moral sirijske armije.

No, zanimljivije je koja koalicija ratuje protiv Sirije. To su Turska, sunitski teroristi (Muslimanska braća), zapadni mediji, američke i evropske obaveštajne službe kojima pomažu obaveštajci i vojska Saudijske Arabije. Posebnu ulogu u širenju smutnje u Siriji igra Turska. Premijer Erdogan je izjavio da „neće trpeti ponavljanje Hame“. Takođe, Turska podržava prisustvo „Braće muslimana“ i obaveštajnih oficira SAD i Saudijske Arabije na svojoj teritoriji. Saudijski obaveštajci su zaduženi da u južnom sektoru Sirije (od Ramta do Zapadnog Iraka) podstiču pobunu protiv režima.