Geopolitika Geostrategija Analize Trendovi

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Америка иде путем пропалих царстава



За Геополитику говори Џералд Селенте
Разговор водили: Слободан Ерић и Давид Ђорђевић

celente.jpg


Америка иде путем прошлих царстава која су цветала и пропала. Један од разлога пропасти је надута војска која цеди новац из благајне, која има базе широм света и води скупоцене губитничке ратове. Као друго, Америка је од произвођачког друштва постало потрошачко. Седамдесет и два одсто бруто националног дохотка потиче од потрошње. Њена произвођачка основа је потпуно угрожена. Иако чини само пет одсто светског становништва, Америка троши 13 одсто светског извоза и 25 одсто енергије.


Џералд Селенте, амерички прогностичар трендова, аутор и директор Института за истраживање трендова "Trend Research Institute", права је економска звезда. Постао је славан својим тачним прогнозама светских догађаја, као што су пад берзе 1987. и распад Совјетског Савеза. Предвидео je 1990. азијску кризу 1997, пад руске привреде 1998, експлозију интернет балона 2000. и рецесију 2001. Осим тога, предвидео је и почетак помаме за златом 2002, пад тржишта некретнина 2005, рецесију 2007. и панику 2008. Господин Селенте прати преко 300 трендова: породицу, криминал, рат, образовање, схеме потрошње и пословања, а ИИТ врши синтезу тих трендова да би предвидео будућност.

Геополитика је добила ексклузивни интервју од господина Селентеа који је, упркос својим многобројним обавезама, одвојио време за читаоце наших новина.

Господине Селенте, Ваше бриљантне анализе и прогнозe о кризи америчке економије прибавиле су Вам статус правог економског пророка не само у САД већ у читавом свету. Криза у Америци изазива истинску забринутост јер се последице рада Волстрита неће зауставити на обалама САД. Реците за наше читаоце шта је централни узрок кризе Америке, земље која нам је по својој радној етици, предузетничком духу, иновативности, научним открићима, вредностима слободе, деценијима била узор?

- Америка иде путем прошлих царстава која су цветала и пропала. Један од разлога пропасти је надута војска која цеди новац из благајне, која има база широм света и води скупоцене губитничке ратове. Пошто је напустио дужност и политику, бивши главни заповедник савезника у Другом светском рату и републикански председник у два термина Двајт Ајзенхауер упозорио је амерички народ да ће „војно-индустријски комплекс“ преузети државу. И јесте. Од Другог светског рата, преко Корејског и хладног рата, до Вијетнама, Ирака и Авганистана, Америка непрекидно води ратове и траћи своју будућност као што је упозорио Ајзенхауер.

Као друго, Америка је од произвођачког друштва постала потрошачко. Седамдесет и два од одсто бруто националног дохотка потиче од потрошње. Њена произвођачка основа је потпуно угрожена. Иако чини само пет одсто светског становништва, Америка троши 13 одсто светског извоза и 25 одсто енергије.

Амерички начин банака које позајмљују новац људима да би трошили одржив је докле год год људи раде да исплате своје дугове. Међутим, сада када ефективна стопа незапослености 19 одсто, људи одлазе у банкрот и губе своје куће.

Некада светско царство предузетништва, САД су постале земља у којој влада даје помоћ, пореске олакшице и зајамчене позајмице компанијама „исувише великим да пропадну“. Због силних трошкова око пореза и лиценци и због регулација и укидање закона против монопола предузетницима је постало немогуће да се такмиче са дивовским фирмама. Од финансија до пољопривреде и од фармацеутике до обраде хране, чињенице говоре за себе: олигарси управљају великим тржишним секторима. Америка је од демократије постала олигархија.

Председник Обама и неки економски аналитичари шире оптимизам да ће економија САД изаћи из кризе. Видимо да је држава интервенисала са стотинама милијарди долара. Одакле стижу те милијарде? Да ли су новчане резерве зарађене радом или је реч о штампању новца о којем многи говоре?

-Оптимизам је стање ума, као што је и поверење. Оно чини да се људи осећају добро, али не чини ништа да промени стварност. Ако је торпедо погодио брод и он тоне, оптимизам неће учинити да плута.

Федерална резерва штампа фантомски новац ниоткуда, који ничим није подупрет и ништа не производи. Као и код Вајмарске Републике, вашингтонска политика јефтиног новца подрива домаћу валуту. Неограничено штампање новца у федералним резервама је без преседана у америчкој историји.

Из штампања новца проистекао је огроман дуг САД. Шта нова америчка председничка администрација чини да се тај проблем реши?

- Обамина администрација од лоших прилика ствара још горе. Она је учетворостручила буџетски дефицит за само годину дана. Владин дуг као постотак БНД достигао је највишу тачку после Другог светског рата. Сваки пут када криза задеси Волстрит због њихових коцкарских навика, Федералне резерве их подупиру тиме што тржиште преплављују јефтиним новцем. Пошто један мехур шпекулација пукне, они надувају други. На пример, пошто је пукао „тачка ком“ мехур, они су снизили интересне стопе на најниже могуће у последњих 46 година да би створили кредитни и некретнински мехур. Сада, када је пукао и тај мехур, они су створили мехур спасавања.

Остатак света прати погрешни англосаксонски шпекулациони модел коцкања, зајмова и трошења и трпеће исте последице. Државе са највећим дугом ће највише испаштати.

До Ваших прогноза долазите путем интердисциплинараних истраживања. Који још образовни, социјални, културолошки показатељи указују да Америци прети суноврат?

- Слика вреди хиљаду речи. Укратко, Американци постају дебљи и глупљи. Ово није никакво претеривање, већ чињеница. Они су зависни од лоше хране, слушају јефтину забаву и на њих утичу неквалитетне вести. „Купи га јефтино, учини га великим и изгради га брзо“ је америчко гесло. Држава која се некад поносила својим квалитетом, данас је спала на то да има опсесију бофлом.

Мене чуди да Азијце и Европљане, који би требало да знају боље, заводи овакав бофл менталитет Америке. Докле год се Америка не врати на високи стандард квалитета, она засад не производи ништа што је неопходно другим земљама.

Где су корени ове економске кризе?

- Америка је од свог почетка била држава богата ресурсима, неподложна нападу, слабо насељена и скоро два века под изградњом. Њена економска предност се брзо исказала када се, после разарања Другог светског рата, Европа опорављала и изграђивала, Кина је била у јеку револуције, Индија је била трећи свет, а Америка није имала такмаца.

По нама, корен ове кризе има основа у незајажљивој жељи друштва да прекомерно троши и доступности лаког кредита који дозвољава потрошачима да купују ствари које им нису потребне. Овај круг кредита/дуга је одржив само када има раста. Међутим, непрекидни раст је немогућ. То се противи органском процесу природе. Када се раст успори и почне опадати, људи и владе неће моћи да отплате своје дугове, те следе економске кризе.

Штавише, владина подршка олигархијским структурама пословања заједно са експлоатацијом јефтине радне снаге у страним земљама су уништиле домаћу привреду.

Господине Селенте, реците нам каква нам будућност предстоји. Да ли, упркос оптимизму председника Обаме, остајете при тврдњи да Америци прети слом? Да ли ће бити економски просперитет и стабилност у нашим животима бити речи које значе успомене? Како да неко не дође у искушење да излаз из кризе, као више пута до сада, потражи у великом рату?

- Чини ми се да је више од случајности што ми из европске штампе често постављају ово питање јер ми у Америци до сада нису поставили овакво питање.

Ако трендови наставе садашњим курсом, бојим се да је рат на помолу. Када је владама и финансијерима понестало избора да подигну пропале економије, историја је показала да они поведу своје државе у рат.

Америка и свет су у раном ступњу највеће депресије. Нема опоравка, само прикривања. Централне банке и владе прикривају огромне губитке стимулансима и субвенцијама које нити решавају кризу нити стижу до корена проблема.

Ви сте решење за кризу понудили у моралу, на чему смо Вам посебно захвални. Како обновити моралне вредности не само у Америци него и читавом свету када је омладина, као што исправно примећујете опонаша у моди, негативне јунаке из криминалних телевизијских серија и злочинце и стварног живота

- Ренесанса је уследила пошто је куга - црна смрт - разорила западну културу. Ништа се неће променити докле год се уметност не врати на право место као водич правом значењу људске душе. Повратак и поновно успостављање вредности мора претходити било каквом повратку моралности. Сврха живота... породица, љубав, самилост, лепота за очи и топлина срца, на крају и бесмртност душе су такве вредности.

Високи квалитет пре масовне производње. Поштовање културних вредности а не глобализација хомогених мисли.

Господине Селенте, да ли стижете да поред својих истраживања пратите и економско стање у Европи, рецимо у Србији? Наша је земља, по нашем скромном мишљењу, упала у велику економску депресију јер је дословно слушала савете Међународног монетарног фонда; распродала је своја најбоља предузећа странцима, плус се економски задужила. Били бисмо Вам веома захвални да дате неки савет нама у Србији, где осим ратова и бомбардовања НАТО сада преживљавамо и тешку економску кризи?

- Институт за истраживање трендова се противио НАТО акцији у Србији. Као Американци, ми смо уставобранитељи и придржавамо се начела наших оснивача да се не мешамо у стране послове. О томе сам писао у својој књизи „Шта је Зизи дала Меденом – Истинита прича о љубави, мудрости и души Америке“. Био сам сведок у току свог живота како амерички председници пожурују народ у рат због лажних и измишљених изговора. Исто је важило и за амерички рат против Србије. Цитирао сам наслов чланка из Америке данас који признаје преварантско резоновање које је америчка влада употребила да оправда рат и придобије подршку: „ПАТЊА КОСОВА ЈЕ ПРЕТЕРАНА“.
Многи од бројки којим су Клинтонова администрација и НАТО описали ратне патње косовских Албанаца сада изгледају преувеличане. Цитирао сам горенаведени наслов јер верујем да се рат у Србији водио из економских разлога, а не из хуманитарних побуда. Продаја већине компанија, пораст масивног дуга и следећи стисак ММФ-а на српској економији су прорачунате последице рата.

Србија може да узме у обзир оно што је учинила Аргентина... да не врати дуг ММФ-у и да опрезно планира како да се ослободи од веза са отимачким финансијским интересима Запада. И на државној и на појединачној основи најбољи начин да земље цветају у глобалној економије јесу повећана независност, изградња, производња и куповина домаћег.

Мода подражава стил злочинаца

И не само што смо постали потрошачко друштво, већ и потрошачи ниског квалитета - ми смо најгојазније друштво на свету, јер једемо нискоквалитетну обрађену храну са пуно угљених хидрата и масноће. И запали смо у морални вакуум. Погледајте како су се људи некада облачили. Паметно. А не као јефтина одећа данашњице. Мода сада копира најнижи заједнички чинилац. Наша деца носе одећу без каиша, и обућу без пертли, да би подражавали стил насилних злочинаца – којима полиција отклања ове предмете да их не би користили као оружје. То је постала модна изјава данашње омладине. Као реп музика из гетоа. Постали смо неразвијени народ. Људи су некада посматрали Америку као светионик на брду са слободом и правдом за све... Шта се десило? Недостаје моралност у јавној свести Американаца. Почнимо са Волстритом. Води га злочиначка дружина. За њих је једино питање 'Колико можеш зарадити, колико можеш напљачкати?' На дну је прималац социјалне помоћи који пита 'Колико могу узети?' И влада у томе учествује.


Шта још предвиђа Селенте

Предвиђам даљу дефлацију некретнина, праћено крајњом дефлацијом новца – који ће коначно постати безвредан. Зато је злато једини поштен новац – влада га не може кривотворити. Злато ће достићи најмање 2.000 долара по унци.

Када људи изгубе све, немају шта више да изгубе. Насиље и криминал ће се разбукнути. Погледајте бројке ОЕЦД-а. Расте број људи који не завршавају средњу школу – они се дрогирају. За неколико година Њујорк ће наликовати Мексику. Пад морала од врха надоле – нарочито у влади – чини то неминовношћу. Још један тренд о којем смо писали пре две године јесте пореска побуна. Шта се десило? Порески приходи су спали за 33 одсто. И богати одлазе. Предвиђамо сецесионистичке покрет који ће надмашити распад Совјетског Савеза.

Једини начин да се опоравимо јесте повратак индивидуалној заједници, личној одговорности, локалној влади. Следеће, нестаће просек; доћи ће до повратка квалитета. Као потрошач, не троши квантитет, већ квалитет. Сада стварају мехур спасавања економије – који ће на крају надмашити некретнински мехур. Он ће створити имплозију глобалне економије широм света – који неће моћи да поправе стварањем још једног мехура. Овим претходним мехуровима није дозвољено да пукну – али они нису уништили инфраструктуру ове земље. Мехур спасавање економије ће то учинити.

Дакле, није питање да ли ће долар преживети. Питање је да ли ћемо ми преживети. Погледајте нереде у Немачкој после Првог светског рата. Они су довели до успона фашизма и Другог светског рата. Следећи рат ће се водити оружјем масовног уништења.
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
МИХАИЛ ЛЕОНИДОВИЧ ХАЗИН, ЕКОНОМСКИ НОСТРАДАМУС





Михаил Леонидович Хазин, руски економиста и публициста
Pазговор водили: Слободан Ерић и Рајко Досковић
Извор: Геополитикa

M_Hazin_1_-_small.jpg


Обама не може а да не настави политику штампања новца – другог начина да компензује кризне процесе савремена финансијска елита једноставно не познаје. Ствар је у томе што данас Америка може да за сваки одштампани долар, то јест, који је добила бесплатно, да купи у целом свету што год хоће. Све док таква могућност буде постојала, они се неће одрицати долара

Михаил Леонидович Хазин рођен је 5. маја 1962. године у Москви. Познати је руски економиста и публициста, руководилац компаније извозног консалтинга ”Неокон”. Од 1997. до 1998. године био је заменик начелника економске управе председника Руске Федерације, а од 1998. године ради као приватни консултант. Заједно са С. И. Гавриленковом разрадио је технологију и методологију ”пројектне анализе”, чији је кључни елеменат такозвани Глобални пројекат. Иступа је са низом предвиђања будуће светске економске кризе и њених последица по Русију. Економска криза могла се дочекати са минималним ризицима. То је још пре 10 година констатовала група научника која је разрадила теорију и објавила рад под називом ”Залазак империје долара и крај ’Pax Americana’". У то време науку нису саслушали. А данас се име Михаила Хазина, аутора тог дела, све чешће помиње у медијима. На питања која су данас занимљива не само професионалним економистима, већ и све већем броју обичних људи, специјално за Геополитику говорио је Михаил Хазин.


Поштовани Михаиле Леонидовичу, када је руска јавност сазнала да сте још 2003. кроз књигу „Залазак доларске империје“ предвидели економску кризу, у јавности сте добили статус економског пророка. Да ли се осећате, као неко ко је након дугог несхватања и као научник и као експерт у Влади председника Јељцина, добио најзад неку врсту јавне сатисфакције. И, коначно, нешто важније - да ли ће неко из Ваших анализа из научне заједнице и државне администрације извући поуке?

- Не верујем да се наш рад може назвати „пророчанским“ с обзиром на то да се тај појам уобичајено користи за карактерисање прогноза које нису објективно утемељене. Код нас је ситуација апсолутно другачија: разрађена је јасна и разумљива теорија, на основу које је и дата прогноза. Зашто је исту негативно оценила политичка елита, више-мање је разумљиво: она нипошто није била заинтересована за оне процесе чија је неизбежност следила из прогноза, али немајући могућности да адекватно оцени њен квалитет и снагу ниског професионализма, протумачила га је као покушај да се стекне јефтина популарност. А „академска економија“ се не може сложити са том прогнозом из других разлога: пошто је она сама дуго негирала кризу, признање тога сада да се криза могла предвидети значило би банкрот оног инструментарија који је та наука користила. Пошто другог нема, онда ће понајпре академска наука ту чињеницу наше прогнозе прећуткивати, истовремено стварајући велики обим радова у циљу „објашњења“ кризе. Подсетимо да је наша теорија створена у периоду од 1997. до 2001. године и објављена у периоду 2000-2003. (књига „Залазак империје долара и крај ’Pax Americana’”, а први Рубинијеви радови појавили су се тек 2005. године).

Читаоцима у Србији кроз ово питање желимо да најпре пренесемо неколико Ваших кључних теза. Ви тврдите да основне противречности у економији Америке проистичу из тога што САД учествују са петином, односно са 20 одсто у Бруто националном производу, а да троше око 40 одсто светског БДП, као и да је привреда Америке расла у протеклих 20 године годишње највише четири одсто а истовремено дугови становништва од 8 до десет одсто годишње. Како је дошло до ове противречности и какве су последице овакве економске политике САД не само за САД него и за цео свет?

- Ми подробно описујемо ту околност у теорији кризе. Сама политика „реганомије“ разрађена је крајем 70-их година, после фактичког пораза САД у економској борби са СССР-ом. Зато никог од креатора и организатора те политике нису бринуле противречности које је требало да се акумулирају деценијама: било је важно да се окрене ситуација у своју корист „овде и сада“. А потом, пошто у ситуацији финансијског капитализма правила игре одређују они који концентришу највеће финансијске токове, управо су организатори „реганомије“ ставили под контролу креирање и спровођење економске политике САД и већ нису допуштали ником да скрене у страну.

Како коментаришете економску политику новог америчког председника САД Барака Обаме? Да ли и он наставља политику штампања новца? Ви, ако смо добро схватили, сматрате да ће он у будућности бити нека врста жртве америчког естаблишмента?

- Обама не може а да не настави политику штампања новца – другог начина да компензира кризне процесе савремена финансијска елита једноставно не познаје, а сам он није истакнути стручњак у области економије и управе да би самостално променио ситуацију (како је то, на пример, учинио Ричард Никсон почетком 70-их година). Обама ће постати жртва понајпре из других разлога. Његов избор је резултат захтева промена за које се заложило скоро комплетно америчко друштво. Али, озбиљних промена набоље највероватније неће бити и мада Обама и неће бити кривац за то, он ће са великом вероватноћом постати жртва тог негатива који ће се на њега обрушити након што друштво постане свесно те непријатне чињенице.
Последњих 300 година развој научно-технолошког прогреса одвијао се у оквирима конкуренције самодовољних технолошких зона, које су за свој развој тражиле простор за ширење. И биле су дужне да се све време шире. Средина 20 века протицала је у конкуренцији две преостале зоне: СССР и САД, које су и поделиле свет међу собом. Међутим, после пораза СССР (теоријски, постоји верзија да је до пораза крајем 80-их СССР победио почетком 70-их, али за данашњу ситуацију то већ није принципијелно) САД су постале технолошки монополиста и већи део светске економије је „затворен“ на тражњу у САД. И Европа, и Јапан, и Кина напредују само онолико колико има тражње њихове продукције у САД. Чим та тражња нестане (а она већ нестаје), у тим земљама (регионима) ће почети озбиљни проблеми...

Господине Хазин, реците нам отворено, као ште сте, иначе, по свом научном одређењу и карактеру, Вашу економску прогнозу за будућност, шта ће бити са Америком, Русијом, Европом - светом у коме живимо. Како да се понашамо, шта нам ваља чинити?

- Криза ће се наставити, у крајњој линији све дотле док се стимулисана на рачун емисије тражња у САД не снизи до нивоа који одговара реално расположивим приходима америчких грађана. Ми смо засад прешли отприлике шестину тог пута, тако да ће се криза још наставити и трајати. А конкретне контуре посткризног света сада је рано разматрати: премало смо ми превалили тог кризног пута, превелика је још улога субјективног фактора у том процесу. А неадекватност реалним догађајима у економији савремених светских политичких елита је тренутно толико велика, да није искључено да ће значајан део будућих негативних појава за многе земље и регионе бити изазван управо политичким и економским грешкама власти.

Србија је веома заинтересована за стање у Русији. У Србији је поздрављен економски опоравак Русије почетком новог миленијума. Како видите економију Русије и шта по Вама чинити да се она развије и да не зависи само од енергетског сектора?

- Чинити треба много штошта, али савремена руска елита принципијелно одустаје од деловања изван оквира савременог Западног мејнстрима. То је принципијелни избор и сваку грешку која се чини у оквирима тог избора, руска политичка елита у принципу одбија да призна. А Западни мејнстрим сматра да је неопходна егзистенција Русије изван оквира ”сировинског додатка”, тако да за сада не треба очекивати принципијелно одустајање од те политике.

Не знамо колико стижете да пратите стање у Србији где је економска ситуације веома тешка, што није последица пре свега светске економске кризе, него погрешне економске политике, односно примене рецепата ММФ-а, на шта су наши саговорници из Геополитике упозоравали. Какав је Ваш савет и како унапредити привредну сарадњу наше две земље?


- Овде постоји аналогна ситуација: за власти Србије данас је важније да сачува добре односе са елитом Запада, него да ствара некакве пројекте са Русијом, а за Запад је принципијелно важно да димензије сличних пројеката буду ограничене. Узгред, управо је тиме изазвано тупо прихватање прилично штетних савета ММФ-а, пошто одбацивање истих скоро аутоматски води у конфликт са Западном елитом. Уосталом, пошто системске алтернативе Западу за сада нема, онда чак и схватање да тај пут никуда не води ништа неће променити. Потребно је чекати принципијелне промене, чак више од тога, покушати их припремати, али је то тешко, јер наилази на озбиљан отпор.

Велики антрфиле, односно други интервју који иде унутар овог главног

Следи раслојавање друштва и осиромашење

- Свака теорија може описивати економске механизме који функционишу. Оне механизме, које смо ми данас и последњих 30 година описали у оквирима наше теорије и јасно и гласно објаснили да ће се још три, четири, односно пет година бележити пад. Димензије пада отприлике су познате - то је најмање 40 процената пада економије САД, 25 процената пада светске економије, драстично смањење тражње, поред осталог и енергоресурса, што је велики проблем и за Русију. Основни проблем је покушати да се схвати који ће то механизми бити детерминишући кроз три, четири или пет година. Долази до масовне техничке деградације, зато што нема тражње. Није могуће производити, то није рентабилно. Не верујем да ће икада полетети Boeing-787 Dreamliner, за мене је то већ сасвим неочигледно.

Средња класа као таква већ неће постојати, зар не?

- Да, са социјалног аспекта уследиће снажно раслојавање друштва. Многи богати људи ће осиромашити, а средња класа ће и у потпуности нестати.

Бедем сваке државе је средња класа. По нама, када човек има шта да изгуби, он се брине о стабилности, није ли тако?

- Видите у чему је ствар. Шта је то савремена држава? Савремена држава – капиталистичка држава – највероватније не може постојати. Данас је већ јасно да ће све кренути уназад. Јер, тражња опада, многе технологије земаља постају нерентабилне и држава почиње да се брани протекционистичким баријерама. Одвијаће се неки процеси, државе ће бити другачије. И у том смислу не искључујем да ће најоптималнији облик државе бити некаква Северна Кореја. Као модел, постоји уска група руководилаца који реално одређују политику и велика количина људи који практично ни на шта не утичу, али својим постојањем ситуирају некакав економски промет. То је нормално за 19. век.

Сматрате ли да ће амерички долар пасти?

- Док постоји САД, мислим да долару не прети никаква опасност.

А верујете ли да Америка припрема нову валуту – амеро?

- Засада не. Ствар је у томе што данас Америка може да за сваки одштампани долар, то јест, који је добила бесплатно, купити у целом свету што год хоће. Све док таква могућност буде постојала, они се неће одрицати долара.

Постоје назнаке о стварању нове светске валуте...

- Ту има неколико аспеката. Први, има ли та нова светска валута некакву објективну реалност, има ли потребе за њом? Ствар је у томе што данас амерички долар врши две функције – он је и национална валута и светска валута. Већ је сасвим очигледно да долар не може да подједнако ефикасно обавља обе те функције. Зато теоријски постоје снаге које су заинтересоване за то да се те две функције поделе. Разуме се да ће америчка администрација бити зид и да неће дозволити да се то икада догоди.

Које ће земље понајвише страдати због кризе?

- Све. При том, неке земље ће страдати више економски, али ће то лако преживети, док ће друге страдати мање, али ће психолошки за њих то бити тежак ударац. САД носи на себи низ обавеза у оквирима међународних споразума, оних јавних и тајних. Шта ће бити ако се кроз пола године - годину покаже да нема ресурса за испуњавање тих обавеза? То ће срушити читав систем светског поретка. Одговора нема и ја мислим да га неће ни бити – то је табу тема. Али знам да је заобилажење разматрања животно важних тема сигуран пут у пораз.

Сматрате ли да ће у критичној ситуацији они ипак одлучити да открију тај табу или ће наставити истим курсом?

- Склон сам мишљењу да ће они то крити све дотле док тај систем не пукне. Као што се то десило 91. године: сви су се приликом проучавања историје руководили историје КПСС, а 91. све то пуче! Чак и они који су пре неколико месеци то подржавали. Нисам то ја. И склон сам мишљењу да ће бити отприлике исто, али ће то управо и бити веома снажна психолошка системска криза.

Шта би сте посаветовали ”обичним” људима?

- Ни у ком случају не куповати скуп ауто на кредит, не узимати кредит под хипотеку ако нисте сигурни да ћете имати високу плату макар још две деценије... Понашати се у складу са реалном ситуацијом.
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Убити птицу нафташицу




Аутор: Раденко Тошић
Извор: НСПМ среда, 04. мај 2011.

gaddafi_sarkozy_1.jpg


Док Британија слави вјенчање принца, а Барак Обама збија шале са Доналдом Трампом, њихове „паметне бомбе“ убијају невину дјецу. Док траје величанствена церемонија уз звуке британске химне, поштоваоци њиховог величанства и круне уцртавају координате за смртоносни товар који ће циљано да усмрти Гадафијеву унучад. Реакције на убиство дјеце готово никакве. Од одговорних за злочин, пословично лицемјерје. Жаљење због колатералне штете, ако је до тога стварно дошло. Треба провјерити да није у питању нека Гадафијева ујдурма.

Либија проживљава најтеже тренутке у својој не баш срећној историји. Слично Србији често су били мета и на удару моћних империја, које су настојале да директно или преко вазала, као што је то био краљ Идриз, овладају овим квалитетном нафтом богатим подручјем. Зато је Империја била преко четрдесет година у сукобу са пуковником Гадафијем. Јер им Гадафи није дозволио оно што су им дозволили Мубарак, Бен Али, Салех и други кооперативни Арапи.

Није им дозволио да управљају његовом земљом и њеним ресурсима.
Империја је стрпљиво чекала како би се стекли услови који ће омогућити да се Гадафију зада коначни ударац. Неколико година уназад преговарала је са пуковником, потписивала уговоре, примала га у званичне посјете, у дворишту Јелисејске палате дозвољавала му да разапне шатор и дефилује са камилом. У исто вријеме припремала је „фејсбук револуцију“ и правила планове да Гадафија скине са власти, а ако не пристане на то да га убије.

Стиче се утисак да су аутократе свргнуте од стране „фејсбук армаде“ само колатерална штета, а да је главна мета био пуковник Гадафи и Либија. „Револуције“ у сусједним земљама назване су народним, а оне су, према општеприхваћеном мишљењу, биле узроковане незадовољством арапског народа због социјалних и других друштвених неправди. Вјеровало се да је на дјелу борба народа против тираније и угњетавања од стране аутократских режима, а њихово рушење се поистовјећивало са рушењем Берлинског зида и падом комунистичких диктатора у бившим чланицама Варшавског уговора.

Овакав сценарио у Либији није имао прођу. Због релативно доброг стандарда и релативно остварених слобода није било критичне масе да се Гадафи сруши. Зато је Империја кренула у бјесомучни рат против пуковника, покренула своју убилачку машинерију у намјери да порази Гадафија и дође до либијске нафте, па се „ Одисејева зора“, како су цинично назвали свој крвави пир, може слободно посматрати као наставак серијала о побјесњелом Максу гдје се без било какве идеологије зарад нафте и голог интереса касапи, коље и убија.

Антиутопија постаде стварност, а забрињава то што је најновији масакр добио легитимитет од Уједињених нација, па су, без обзира на накнадне примједбе због прекомјерне употребе силе, сва убиства, и ова Гадфијеве унучади и самог Гадафија ако до њега дође, међународним законима дозвољена. Брине и то што Империја овај пут није нашла за сходно да објашњава разлоге за крвопролиће и није измишљала поводе као ономад што је измислила непостојеће Садамово оружје за масовно уништење. У бомбардовање се кренуло са смијешним изговором да се либијски народ спасава од Гадафијеве самовоље и тираније. За добробит тог народа ставили су под контролу либијски новац који се налазио у страним банкама уз обећање да ће га чувати и дати народу када дођу црни дани.

Црно злато је главни разлог што се Либија безочно бомбардује, а од изговора најнесувислији је онај да није право да само Либија експлоатише своју нафту, јер је нафта општепланетарно добро, заједнички ресурс на који сви имају право. Овакви гласови са Запада чули су се и када је Русија у питању, па је не тако давно речено да не може само једна земља да користи толико ресурса и да би требала да их подијели са другима. Чуди да баћушке из овога нису извукле никакав закључак, него су и сами одобрили напад на Либију без обзира што би према таквом критерију и таквој уврнутој логици и они могли да буду нападнути. Такође би било поштено да Американци, који троше 40 посто свјетских добара, а сходно прокламованој доктрини, подијеле та добра са остатком свијета. Иако од тога неће бити ништа, јер они не одступају од нешто измјењеног гесла из Општенародне заштите бивше нам државе које гласи - Туђе хоћемо, своје недамо!

Остаје питање шта се дешава са америчким народом? Зашто се не побуни против злочиначких ратова које у њихово име и због „будућности човјечанства“ воде годинама и републикански и демократски предсједници? Као оне 68. године када су протествовали против истог таквог рата у Вијетнаму. Шта се од тада промјенило?
Да ли је могуће да је у питању најобичнији себичлук, јер што више нафте за џабака то њима бољи стандард, па зашто би сјекли грану на којој сједе? Умјесто да протествују испред Бијеле куће, они се веселе. Радују се смрти озлоглашеног терористе. Господари рата су однекуд ископали заборављеног и готово пензионисаног Осаму Бин Ладена и убили га на брзину како би пажњу јавности скренули са убијене дјеце од које је најмлађе имало само четири мјесеца.

„Убити птицу ругалицу“ амерички је филм, драма о расним предрасудама и сукобима на америчком југу у којој се осудом расизма наговјештава праведније друштво и бољи међуљудски односи. Савременој Америци више одговара горњи наслов.
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Krađa veka: konfiskacija libijskih investicionih fondova





Autor: Manlio Dinucci (Il Manifesto, 22.4.2011)
Prevod: NSPM


24479.jpg


Finansijska krađa veka: konfiskacija libijskih Državnih investicionih fondova (SVF)

Cilj rata protiv Libije nisu samo libijske rezerve nafte, trenutno procenjene na 60 milijardi barela, najveće u Africi i među najnižima u svetu po troškovima vađenja, ni rezerve prirodnog gasa koje se procenjuju na oko 1,500 milijardi kubnih metara. Na nišanu onih koji su "voljni" za operaciju "Ujedinjeni zaštitnik" nalaze se državni investicioni fondovi, odnosno kapital koji je libijska država ulagala u inostranstvu.

Libijsko investiciono telo (LIT) upravlja sredstvima državnog investicionog fonda procenjenim na oko 70 milijardi američkih dolara, a ako se dodaju i inostrane investicije Centralne banke i drugih organa, ova sredstva premašuju 150 milijardi dolara. A možda i više. Čak i ako je u ukupnom iznosu nešto niži od saudijskog ili kuvajtskog, libijski nacionalni investicioni fond karakteriše brzi rast. Kada je LIT osnovan 2006, imao je 40 milijardi dolara na raspolaganju. Za samo pet godina, LIT je uložio sredstva u više od stotinu kompanija u Severnoj Africi, Aziji, Evropi, SAD i Južnoj Americi: u holdinge, bankarstvo, nekretnine, industrije, naftne kompanije i drugo.

U Italiji, glavne libijske investicije su u UniCredit banci (LIT i libijska Centralna banka drže 7,5 procenata iste), Finmeccanica (2 odsto) i ENI (1 odsto). Ove i ostale investicije (uključujući i 7,5 odsto FK Juventusa) imaju ne toliko ekonomski (iznose oko 5,4 milijarde dolara) koliko politički značaj.

Libija se, nakon što ju je Vašington skinuo sa crne liste "otpadničkih država", trudila da nađe sebi mesto na međunarodnom nivou, sa fokusom na "diplomatiju nacionalnog investicionog fonda". Nakon što su SAD i EU podigli embargo 2004. i velike naftne kompanije se vratile u zemlju, Tripoli je uspeo da održi trgovinski suficit od oko 30 milijardi dolara godišnje, i taj novac je u velikoj meri usmeravao u strane investicije.

Upravljanje investicionim fondovima je, međutim, dovelo do novog mehanizma vlasti i korupcije u rukama ministara i visokih zvaničnika, delom verovatno van kontrole samog Gadafija. Ovo potvrđuje i činjenica da je 2009. godine Gadafi predložio da 30 milijardi dolara prihoda od nafte ide "direktno libijskom narodu." Ovo je zaoštrilo rascep unutar libijske vlade.


SAD i evropski vladajući krugovi usmerili su pažnju na ova sredstva, pa su pre sprovođenja vojnog napada na Libiju radi preuzimanja njenog energetskog bogatstva, najpre preuzeli ogroman novac njenog državnog investicionog fonda. Ovu operaciju je olakšao predstavnik Libijskog investicionog tela (LIT), Muhamed Lajas lično. Kako je otkriveno u depeši koju je objavio Vikiliks, Lajas je 20. januara izvestio američkog ambasadora u Tripoliju da je LIT deponovao 32 milijarde dolara u američkim bankama. Pet nedelja kasnije, 28. februara, Trezor SAD je "zamrzao" ove račune. Prema zvaničnim izjavama, ovo je "najveća suma ikada blokirana u Sjedinjenim Državama", koju je Vašington zadržao "kao zalog za budućnost Libije." A zapravo će ta sredstva poslužiti kao injekcija kapitala za američku ekonomiju koja tone sve dublje u dugove. Nekoliko dana kasnije, i EU je "zamrzla" oko 45 milijardi evra libijskih sredstava.

Napad na sredstva libijskih državnih investicionih fondova posebno će odjeknuti u Africi. Libijska Arapsko-Afrička investiciona kompanija je tu investirala u preko 25 zemalja, od kojih je 22 u sub-saharskoj Africi, a planirala je i da u narednih pet godina poveća investicije, posebno u rudarstvu, proizvodnji, turizmu i telekomunikacijama. Libijske investicije su od ključnog značaja za realizaciju prvog telekomunikacionog satelita Raskom (Regional African Satellite Communications Organization), koji je lansiran u orbitu avgusta 2010, omogućivši afričkim zemljama da počnu da postaju nezavisne od američke i evropske satelitske mreže, sa godišnjim uštedama od više stotina miliona dolara.

Još su važnije libijske investicije u realizaciji tri finansijske institucije koje je pokrenula Afrička Unija: Afrička investiciona banka sa sedištem u Tripoliju, Afrički monetarni fond sa sedištem u Jaoundeu (Yaoundé,Kamerun) i Afrička centralna banka sa sedištem u Abudži (Nigerija). Razvoj ovih organa omogućilo bi afričkim zemljama da izbegnu kontrolu Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda kao oruđa neo-kolonijalne dominacije, i označilo kraj CFA franka, valute koju je 14 bivših francuskih kolonija primorano da koristi. Zamrzavanje libijskih sredstava nanelo je jak udarac čitavom projektu.

Oružja koje koriste "voljni" nisu samo ona iz vojne akcije "Ujedinjeni zaštitnik".

 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Hoće li se NATO avantura u Libiji povoljno okončati po Alijansu?




Autor: Vladimir Jevtić
Izvor: NSPM

vj1.JPG


Sudbina Moamera Gadafija zavisi isključivo od razvoja situacije na terenu, ali srećna okolnost za režim pukovnika Gadafija je da, za razliku od Iraka, SAD ni u kom slučaju neće izvršiti kopnenu invaziju. Pitanje je koliko će libijske regularne snage moći da se nose sa pobunjenicima ali Gadafijevim snagama ide u prilog to što su pobunjenici u popriličnoj meri neorganizovani i nedisciplinovani i pitanje je koliko će agenti CIA-e, koji već operišu na terenu, uspeti da pobunjeničke snage kohezivno dovoljno ojačaju kako bi one mogle da ugroze regularnu armiju Libije.

Zato se pobunjenici kao i zapadna sredstva informisanja koriste svim sredstvim koja im stoje na raspolaganju kako bi oslabili moral libijskih vojnika koji podržavaju vladu Moamera Gadafija. Naime, već se spekuliše da je jedan od Gadafijevih sinova, Kamis Gadafi, navodno poginuo što najverovatnije predstavlja još jednu dezinformaciju koja je plasirana u cilju psihološkog i propagandnog rata[1]. Građanski rat koji trenutno besni u Libiji umnogome podseća na sukobe Sandinista, koji su podržavali socijalistički orijentisanog Danijela Ortegu, inače aktuelnog predsednika Nikaragve i Kontre koja je imala svesrdu podršku CIA-e.[2] Između 1980. i 1989. godine u sukobima je stradalo preko 30.000 ljudi.


Ogromna šteta po francusku vojnu industriju

vj2.JPG


Ukoliko Gadafi ipak bude opstao na vlasti, nakon rata koji će sasvim moguće postati dugotrajan i iscrpljujući za obe strane, on će gotovo nesumnjivo promeniti politiku prema mnogim zemljama i to pre svega u pogledu ekonomskih odnosa, političke podrške i vojne saradnje. Na umu imamo pre svega pojedine aktuelne predstavnike vlasti u Srbiji koji su se brže bolje izjasnili protiv “kršenja ljudskih prava od strane jednog tiranina”.

Sigurno je da će doći do značajne promene u političkom kursu Tripolija prema Srbiji uprkos popriličnoj podršci koju Gadafi uživa u velikom delu srpske javnosti. S druge strane, bilo bi veoma zanimljivo šta bi se dogodilo sa ekonomskim odnosima sa vladama onih zemalja koje su se zdušno zalagale za agresiju na Libiju. U ovom kontekstu najpre moramo da pomenemo Italiju a naročito Francusku koja je Moameru Gadafiju trebala da isporuči avione tipa “Rafal” koji upravo bombarduju ciljeve libijske armije služeći kao vazdušna podrška pobunjenicima. “Sankcije će najviše pogoditi vojnu industriju Francuske, koja je bila u fazi završnih razgovora za prodaju Libiji francuskih aviona „rafal”, u vrednosti od nekoliko milijardi dolara, i vojnu industriju Rusije koja je imala u izgledu izvoz 150.000 novih „kalašnjikova” i 200 tenkova T-90S oružanim snagama Libije,” izjavio je vojni analitičar Miroslav Lazanski listu “Politika”[3]. Upravo iz ovog razloga i čude ratno-huškački pozivi Nikole Sarkozija jer se u avio-industriji vrlo dobro zna da prodaja skupih borbenih aviona jednoj zemlji otvara i vrata za naredna potencijalna tržišta[4].

vj3.JPG


Što se Srbije tiče ona je nedavno imala predugovore oko izgradnje vojne bolnice u Libiji koja bi bila po ugledu na VMA i kao što to navodi Miroslav Lazanski “bilo je predviđeno i da naš menadžment jedno vreme upravlja bolnicom, a da se libijski lekari i drugo medicinsko osoblje školuje kod nas”. Dakle, ukoliko Gadafi uprkos svemu bude opstao na vlasti najveći gubitnici u političkom pogledu će biti Barak Obama a naročito Nikola Sarkozi koga činjenica da njegovi Rafali bombarduju ciljeve u Libiji može veoma skupo koštati i ekonomski kao i politički naročito u svetlu činjenice da javnost zapadnih zemalja sve više ustaje protiv vojne intervencije u Libiji. “Nekoliko hiljada ljudi protestovalo je u subotu u Rimu zbog vojne intervencije NATO protiv snaga režima libijskog lidera Moamera Gadafija. Demonstranti su na rimskom trgu Navoni mahali antiratnim zastavama u duginim bojama i nosili transparente na kojima je pisalo “Ne postoje humanitarni ratovi”.[5]

Čini se da će ipak eventualnom prodajom naoružanja, ukoliko se Gadafi održi na vlasti makar i u slučaju hipotetičke podele Libije, dugoročno gledano najviše profitirati Rusija i Kina. Naime, Rusija koja je već dobila porastom cene nafte na svetskom tržšištu, čime je donekle kompenzovala finansijski gubitak koji je izazvan nerealizacijom vojnog ugovora, eventualnom prodajom svojih Suhoja “Su-30”, koje susedni Alžir već poseduje, Libiji nadomestiti ugovor o isporuci Rafala. Ali u svemu ovome ne bi trebalo isključiti ni Kinu koja bi Gadafiju mogla da ponudi svoje lovce tipa “J-10” i to po mnogo jevtinijoj ceni. Neuspeh u Libiji bi svakako mogao da predstavlja veliki politički poraz i poniženje za NATO., što bi i moglo da predstavlja razlog uzdržanosti Rusije i Kine koje ipak čekaju razvoj situacije na terenu i prepuštaju “inicijativu” koalicionim snagama jer postoji mogućnost procene da pobunjenici samostalno neće izdržati bez kopnene intervencije Sjedinjenih Država i Severnoatlantske alijanse u Libiji koja se po svemu sudeći neće dogoditi. Pri svemu ovome najveći, politički i ekonomski gubitnici mogle bi biti upravo zemlje koje su bombardovale položaje regularnih snaga Libije koje su odane Gadafiju.

Avanturista i “mirotvorac” Obama


vj4.JPG


„Obama je istakao da Amerikanci ne treba i ne mogu da intervenišu u svakoj krizi, ali da, u situaciji kakva je u Libiji, kada međunarodna zajednica podrži vojni angažman delovanje, SAD imaju takvu obavezu.”[6] “Imali smo jedinstvenu sposobnost da zaustavimo pokolj, u suprotnom izdali bismo sami sebe.”[7] Barak Obama je na Univerzitetu za nacionalnu odbranu rekao i da se sada već može reći da je zaustavljeno "smrtonosno napredovanje" Gadafija. “Ne možemo da vojno reagujemo gde god dođe do represije, moramo da merimo svoje interese sa potrebom da se deluje. Ali, to ne može biti izgovor da se ne deluje”, poručio je predsednik SAD. Sledeća izjava predsednika Obame sasvim dovoljno govori o količini cinizma spoljne politike SAD. Prema rečima predsednika Sjedinjenih država, SAD su navodno “prirodno nesklone da koriste silu u svim izazovima sveta, ali kada su njeni interesi i vrednosti u pitanju, imaju obavezu da deluju”. Nakon što su pobunjeničke snage u Libiji pretrpele poraze predsednik Obama je u intervju koji su prenele tri najveće televizijske mreže u SAD, izjavio da je otvoren za opciju koja uključuje naoružavanje pobunjenika. “Ne odbacujem tu opciju ali je ni ne uključujem. Sjedinjene Države će od sada preuzeti ulogu podrške, koja uključuje obaveštajnu delatnost, logističku podršku, podršku prilikom misija potrage za nestalima i spašavanjem…”[8], izjavio je Obama TV stanici En-Bi-Si. Ovim je Obama pokazao da se nova administracija u Beloj kući svakako suštinski ni po čemu ne razlikuje od Bušove administracije. Karakteri su se možda promenili ali se naravno strateška politika SAD ne menja bez obzira ko sedi u Ovalnom kabinetu.[9] Obama je takođe upozorio da bi invazija na Libiju predstavljala grešku koja bi nalikovala na grešku koja se dogodila u Iraku 2003, čime je faktički priznao njenu pogubnost.[10] Međutim, Obama se takođe pribojava da bi se krhka kohezija među saveznicima brzo raspala ukoliko bi došlo do kopnene invazije što najbolje potvrđuju i njegove reči izrečene na Nacionalnom Univerzitetu odbrane u Vašingtonu: ”ukoliko pokušamo da Gadafija zbacimo silom s vlasti to bi dovelo do raspada naše koalicije”.[11] Ovime je Obama praktično priznao da je jedina opcija koja je ostala koaliciji obuka i naoružavanje pobunjenika što bi moglo, kao u slučaju Nikaragve, da vodi do dugotrajnog i iscrpljujućeg rata za obe strane. Obama je jasno stavio do znanja da su šanse za kopnenu invaziju jako male, između ostalog zato što je uprkos medijskoj slici o Gadafiju kao tiraninu mali deo američke javnosti spreman da prihvati nove žrtve nakon Avganistana i Iraka. U ovom kontekstu Libija bi bila kap koja bi prepunila čašu a svakako da, s druge strane, ni Evropljani nisu spremni da ginu u Sahari uprkos Sarkozijevim ratobornim izjavama. Ko bi u ime NATO-a kopneno intervenisao u Libiji? Sigurno ne Nemci koji su odbili da učestvuju u akcijama vazdušnih udara a još manje Francuzi, jer javnost države u kojoj živi toliki broj Arapa sigurno ne bi podnela tako nešto. Britance ne moramo ni da pominjemo jer ni oni sigurno nisu spremni da se nakon gubitaka u Iraku i Avganistanu nose sa novim žrtvama.

vj5.JPG


Vazdušni udari, stoga služe kao jedina podrška pobunjenicima dok je CIA[12], što su sve svetske agencije otvoreno potvrdile, na lice mesta već poslala svoje operativce koji bi pokušali da obuče pobunjenike koji ipak posustaju pod napadima Gadafijevih snaga koje su uprkos svakodnevnim vazdušnim udarima pokazale svoju vitalnost i fleksibilnost. Međutim, puno je otvorenih pitanja jer sumnjivo je koliko dugo će Libijske trupe odane Gadafiju moći da napreduju ka istoku zemlje jer, kao što je Obama u svom govoru i potvrdio, pobunjenicima će konstantno stizati oružje iz Egipta i to i vidu višecevnih bacača raketa. Gadafi s svoje strane ne može da sebi priušti dugotrajniji sukob mada je i ta činjenica diskutabilna jer nijedan izvor ne navodi o kolikom broju pobunjenika se zapravo radi. Ukoliko su oni malobrojni teško da bi moglo da dođe do značajnije promene situaciju na terenu na način na koji bi to Vašington i njegovi bliski NATO saveznici želeli. Naravno, činjenica da ne postoji jasno definisani front kao i relativna blizina pobunjenika i Gadafijevih snaga umnogome otežava dejstva koalicionih snaga što recimo nije bio slučaj u Iraku, osim u početnim fazama rata u Kuvajtu.

Obama je u svom uživom obraćanju javnosti ponovo pomenuo da je “narod” navodno ustao protiv režima koji je preduzeo “represivne” mere. Obama nije propustio i da istakne činjenicu da je “Gadafi jasno izgubio kredibilitet i legitimitet kao vođa nacije“ Umesto da poštuje volju svog naroda Gadafi je izabrao put brutalne represije”[13] Naravno, Obama je “zaboravio” da pomene da je reč o klasičnoj oružanoj pobuni. Osim toga on je izjavio kako je “zahvaljujući hrabrosti miškaraca i žena i uniformi taj cilj (zaštita civila postignut)”. [14] Ono što direktno demantuje Obamu jesu brojne civilne žrtve u Tripoliju.[15] Ciljevi vazdušnih udara koalicionih snaga bili su i rezervoari nafte u Misrati.

vj9.JPG


Vojska SAD je potvrdila da su krstareći projektili tipa “Tomahavk” ispaljeni sa brodova koji su stacionirani u Sredozemlju. Prilikom napada ispaljeno je 110 projektila dok su Libijske vlasti potvrdile da je u ovim napadima stradao veliki broj civila što direktno demantuje izjave predsednika Obame.[16] Na primeru Kosova i Iraka kao i Avganistana naravno imali smo prilike da vidimo na koji način su bombe sprečile stradanja civilnog stanovništva.

Ozbiljan ispit za NATO

Ključan pokazatelj intervencije u Libiji je činjenica da snage SAD ne mogu da vode ratove na previše lokacija i zato pokušavaju da angažuju svoje saveznike iz NATO pakta kao i navodne demonstrante koji služe kao pešadija u borbi protiv nepogodnih režima. Mada je odbijanje Nemačke da stupi u rat činjenica od ogromne važnosti koja ilustruje da SAD ne mogu da računaju na NATO pakt kao jedinstvenu strukturu koja bi se uvek našla na usluzi kada se za to javi potreba ili direktiva iz Vašingtona.[17]

“Nemačka je oprezna u vezi sa stranim vojnim misijama, koje zahtevaju zeleno svetlo Bundestaga. Već na udaru javnosti zbog angažmana u Avganistanu, nemačka vlada, koja se bori sa poljuljanim rejtingom i priprema za izbore, pokazala je dodatnu uzdržanost u vezi s Libijom.” Sve ovo potvrđuje i najnovija vest da su SAD povukle svoje borbene avione iz Libije što predstavlja jasan pokazatelj da uprkos izjavama predsednika Obame Amerika ne želi i ne može sebi da priušti novi Irak ili Avganistan i da joj je potrebno pregrupisavanje snaga koje bi eventualno poslužile kao podrška iz vazduha za napad na naredne potencijalne neprijatelje “američkih vitalnih interesa” u svetu. Usled svega toga NATO potpuno preuzima kontrolu nad operacijama u Libiji. “Sjedinjene Američke Države planirale su da obustave svoje učešće u borbenim akcijama u Libiji i lansiranje raketa dugog dometa “Tomahavk” tokom prošlog vikenda. Agencija AFP je prenela da su Sjedinjene Države prihvatile zahtev NATO da nastave sa učešćem u vazdušnim udarima u narednih 48 sati, sve do sinoć u 22 časa po srednjeevropskom vremenu. “Američki borbeni letovi završeni su u 22.00 sata. NATO preuzima komandovanje američkim avionima u pripravnosti“, glasi izjava portparola Pentagona kapetana Darina DŽejmsa koji je dodao da “avioni američke avijacije ostaju u stanju pripravnosti ukoliko NATO bude zahtevao njihovu podršku”. Borbene avione za izvođenje napada i operacija presretanja nad Libijom sada će obezbeđivati Velika Britanija, Francuska i druge članice NATO.”[18]

Velika Britanija i Francuska dakle, preostaju kao glavni nosioci borbenih operacija nad Libijom pomoću borbenih aviona tipa “Tornado”, “Eurofajter”, “Rafal” i “Seper Etendard”, što se može tumačiti kao povlačenje SAD i odustajanja od proklamovane famozne politike “zaštite ljudskih prava” u Libiji. Međutim, ukoliko se to zaista dogodilo u Libiji to nikako logički ne povlači da SAD, uprkos svim problemima sa kojima se suočavaju u pogledu prevelikog angažovanja svojih trupa, odustaju i od svojih principa kada su u pitanju zemlje poput, Sirije, Venecuele, Irana ili Severne Koreje koja ipak predstavlja jednu sasvim drugačiju slagalicu u mozaiku geo-političkih odnosa upravo zbog Kine.

vj10.JPG


S druge strane, nejedinstvo po pitanju intervencije u Libiji u redovima Severnoatlantske alijanse, i to pre svih Nemačke, potvrđuje da se i Alijansa suočava sa poteškoćama kada je u pitanju jedinstveni stav i što je još važnije zajedničko preduzimanje vojnih operacija. “Svrstavanje Berlina uz Rusiju, Kinu, Indiju i Brazil protivno odlučnosti saveznika Francuske, SAD i Britanije da napadnu Libiju, izazvalo je nezadovoljstvo u NATO, ali i u samoj Nemačkoj: Nemačka je izgubila kredibilitet u Ujedinjenim nacijama i na Bliskom istoku. Nemačke nade za dobijanje stalnog mesta u Savetu bezbednosti UN zauvek su zbrisane i čovek sada može da strepi za evropsku budućnost“ - napisao je bivši nemački šef diplomatije Joška Fišer u “Zidojče cajtungu”.[19]

Ipak, uprkos ovakvom stavu, postupak Nemačke Vlade se može pokazati kao pozitivan u slučaju da nasilno rušenje Moamera Gadafija ne urodi plodom. Naprotiv, možemo reći da je ovim stavom Nemačka pokazala zrelost kao i autonomiju u odlučivanju što se na duže staze može pokazati kao veoma povoljno po njenu međunarodnu poziciju naročito ukoliko koalicione snage, predvođene Francuskom i Britanijom ne uspeju da na terenu značajnije oslabe regularne libijske oružane snage, usled bliskog dodira sukobljenih snaga, što bi automatski povlačilo i činjenicu da pobunjenici mogu ponovo da izgube stečene pozicije što bi dovelo do toga da se ratna sreća preokrene u korist libijske armije koja je odana Gadafiju čime bi, protivno svim analizama, aktuelnom libijskom vođi omogućilo da diktira uslove eventualnog mirovnog sporazuma. Otežavajući faktor sa kojim Sjedinjene Države moraju da se nose u vezi sa eventualnim vojnim rušenjem Gadafijevog režima po iračkom scenariju predstavlja već značajno angažovanje snaga SAD u Avganistanu kao i katastrofa koja je pogodila Japan i koja će se odraziti na celokupnu svetsku ekonomiju i koja će značajno oslabiti poziciju jednog od najvećih američkih saveznika u regionu Azije sa čijim narodom iskreno saosećamo u ovim trenucima. Usled svega ovoga došlo je i do transfera komande nad operacijama u Libiji.

vj6.JPG


Početni izgovor, da je cilj bombardovanja sprečavanje stradanja civilnog stanovništva, nalikuje onom koje je upotrebljeno u slučaju Kosova i on predstavlja samo jedan segment medijskog rata. Međutim, isto tako je važno da je Obama u svom govoru pomenuo da transfer komande na NATO predstavlja samo vid međunarodne saradnje što govori zapravo da SAD nisu u stanju da samostalno izvedu ovu operaciju. Pomenuti transfer komande istovremeno američkim oružanim snagama omogućava da provere sposobnost svojih evropskih partnera da samostalno vode operacije vojne prirode.

Kanadski general Šarl Bušar izjavio da napadi nisu pomoć pobunjenicima što se očigledno kosi sa istinom ali u medijskom ratu, koji je Gadafi izgubio i pre nego što je počeo, sve je dozvoljeno. Zvaničnici Alijanse su juče ocenili da će prenos nadležnosti na NATO trajati između 48 sati i 72 sata. “Što napori budu šire uloženi to će biti snažnija poruka koju šaljemo libijskom narodu, kojem očajnički treba naša pomoć”, rekao je general Bušar. “Delovaćemo u koordinaciji s našim medjunarodnim i regionalnim partnerima kako bismo zaštitili narod Libije”, osim toga on je izjavio da će NATO navodno učiniti sve da spreči korišćenje vazdušne sile i da će to “učiniti pažljivo i precizno, kako ne bi naneo žrtve narodu Libije”.[20]

Primer vazdušnih udara protiv Libije samo još jednom potvrđuje činjenicu da svi savremeni lokalni ratovi koje vode SAD i u kojima se ogleda strategija njihovih oružanih snaga počinju najpre vazdušnim udarima. Strategija SAD umnogome bazira na mobilnosti mornaričke avijacije koja je obezbeđena brojnom flotilom nosača aviona koji pojedinačno raspolažu vazdušnim snagama koje su po broju savremenih aparata moćnije od mnogih vazduhoplovstava navedenih zemalja trećeg sveta poput Libije koja raspolaže relativno zastarelim avionima ruske proizvodnje tipa “Mig-23“, „SU-24“, „SU-22“ kao i avionima francuske proizvodnje tipa „Miraž F1“, koji su zastareli i ne mogu da se nose u eventualnim vazdušnim duelima sa aparatima tipa „F-15“, „F-18“ ili „F-16“.
Osim toga, Libija ne raspolaže ni značajnim efektivama koji bi ukjučivali sisteme PVO koji predstavljaju presudni faktor odvraćanja od eventualnih masovnih vazdušnih udara “koalicionih snaga“.

Libija kao test poligon

vj7.JPG


Vojna intervencija u Libiji polako se pretvara u vojni poligon za isprobavanje najnovijih modela aviona. Kampanja "Odisejeva zora" sjajna je šansa za ratna vazduhoplovstva zemalja koje učestvuju u intervenciji da pokažu svetu svoju borbenu moć i to bez rizika, jer na libijskom nebu, za sada, nema nikog osim njih.” Fotografija ilusruje najnoviji američki aparat tipa F-18 “Grouler” koji je namenjen za elektronska izviđanja i protiv elektronska dejstva i koji zamenjuje „EA-6B Prowler”.[21] Ovo takođe ne treba da nas mnogo čudi jer “koalicione snage” koriste gotovo svaku priliku za isprobavanje novih aparata i borbenih sredstava.

Libija ujedno predstavlja i test poligon za najsavremenije francuske avione tipa „Rafal“ koji su po prvi put korišćeni u borbenim operacijama u Avganistanu. Ovakav tip odnosa koje SAD primenjuju prema svim “nepogodnim” režimima kao što vidimo postalo je nešto što se praktično u savremenom svetu uzima kao nepobitna činjenica. “Borba za ljudska prava“ uključuje napade na sve države čiji neposlušni režimi odbijaju da prihvate američki i zapadni model državnog uređenja. Međutim, upravo da bi se predupredila agresija SAD i NATO pakta kao i da bi se izbegao ogroman broj civilnih žrtava neophodno je da takve zemlje poseduju savremene oružane snage kojima Gadafi u najvećoj meri ne raspolaže jer su libijski vojni kapaciteti, kao što smo pomenuli, prilično zastareli.

Gadafi ipak opstaje?

vj8.JPG


Sama činjenica da se američki avioni povlače sa neba Libije kao i fakat da sami pobunjenici, usled blizine fronta, stradaju od tzv. prijateljske vatre potvrđuje činjenicu da ni pobunjenicima u Libiji ne ide onako kako bi to želele zapadne zemlje. “U prvom zabeleženom slučaju tzv. prijateljske vatre koalicioni avioni su ubili najmanje deset pobunjenika i potpuno uništili njihov kontrolni punkt ispred Brege”. [22]

Ovo govori da su koalicione trupe u Libiji ipak u jednoj vrsti nezavidne pozicije i da uprkos prognozama SAD nisu u stanju da se da angažuju na više frontova što ne znači da one neće da se preorijentišu na Siriju ili Venecuelu. Zapad će sasvim sigurno žrtvovati pobunjenike ukoliko procene da njihove snage nisu dovoljno organizovane i ukoliko operativci CIA-e ne uspeju u nastojanju da ih obuče i disciplinuju u dovoljnoj meri kako bi pružili ozbiljniji otpor regularnim snagama Libije koje kontroliše Moamer Gadafi. U tom slučaju suočavamo se sa drugom opcijom da Zapad prepusti pobunjenike svojoj sudbini i da Gadafi ostane na vlasti ali da nekim vidom ekonomskog pritiska SAD nastave da ugrožavaju režim Moamera Gadafija što bi trupama SAD omogućilo da se preorijentišu na potencijalne protivnike poput Sirije.



____________________________________________________________________________________



[1] Libija: Poginuo Gadafijev sin? | Planeta | Novosti.rs

[2]http://sr.wikipedia.org
/sr/%D0%94%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB_%D0%9/
E%D1%80%D1%82%D0%B5%D0%B3%D0%B0


[3] Svet : Ne izvozimo oružje u Libiju : POLITIKA

[4] Svet : Pariz potvrdio da prodaje oružje Libiji : POLITIKA

[5] http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti
/Protesti-u-Rimu-zbog-vojne-akcije-u-Libiji.sr.html


[6]http://www.prva.rs/sr/vesti/svet/story/10654/Obama+se+ve%C4
%8Deras+obra%C4%87a+naciji+povodom+Libije+.html


[7] B92 - Vesti - Ljaji: Do izlaza iz krize zajedno - Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije

[8] Obama: Not acting in Libya 'would have been a betrayal of who we are' - CNN.com

[9] Obama: Not acting in Libya 'would have been a betrayal of who we are' - CNN.com

[10]http://www.montrealgazette.com/news/Obama+
vows+avoid+Iraq+style+escalation+Libya/4518012/story.html


[11]http://www.canada.com/news
/Obama+vows+avoid+Iraq+style+escalation+Libya/4518012/story.html#ixzz1ICJC4BHE


[12] http://news.yahoo.com/s/afp/20110330/ts_alt_afp/libyaconflictusintelligence_20110330221304

[13] YouTube - President Obama's Statement on Libya

[14] YouTube - Weekly Address: The Military Mission in Libya

[15] Libija: U napadima stradali civili

[16] Велики број цивилних жртава у Триполију

[17] Nemačka ignoriše Zapad? | Planeta | Novosti.rs

[18] http://www.nspm.rs/hronika/libija-americka-
vojska-povukla-svoje-borbene-avione-iz-libije.html


[19] Nemačka ignoriše Zapad? | Planeta | Novosti.rs

[20] Bušar: NATO preuzeo operaciju u Libiji | SrbijaNet

[21]http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/Svet/864020/Libija+-
+poligon+za+novo+oru%C5%BEje.html


[22]http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%
B5%D1%82/869024/%D0%9F%D0%BE%D0%B1%D1%83%D1%9A%D0%
B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8+%D0%
B8%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BD%
D0%B8+%D0%B8%D0%B7+%D0%91%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B5.html
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Joseph E. Stiglitz: Tajni planovi MMF-a i Svjetske banke za obnovu i razvoj zabrinjavaju




Izvor: The Observer

Joseph E. Stiglitz, autor ovog teksta, je visokopozicionirani njujorški bankar, Nobelov laureat za ekonomiju 2001.god. i najcitiraniji ekonomista na svijetu.

stiglitz%202.jpg


Joseph E. Stiglitz

Joseph Stiglitz, profesor ekonomije na američkom univerzitetu Stanford, bivši savjetnik predsedničkog vijeća Billa Clintona i bivši predsednik Svjetske banke za obnovu i razvoj odlučio je „progovoriti“ o tome kako moćne zapadne banke i Međunarodni monetarni fond u svojim tajnim dokumentima planiraju i hladnokrvno izazivaju socijalne nemire u mnogim siromašnim i tranzicionim zemljama širom svijeta koje „pomažu“. Članak je originalno objavljen u „The Observeru“, 29 aprila 2001. prije desetak godina.

ČETIRI KORAKA DO PROKLETSTVA

Perfidno smišljeni scenario je slijedeći: Prvo se snimi i detaljno analizira privredno i kadrovsko stanje svake države koja zatraži financijsku pomoć za svoj razvoj ili opstanak. Nakon toga Svjetska banka za obnovu i razvoj vladi dotične zemlje uručuje potpuno identičan, tipizirani program koji sadrži četiri obavezna koraka.

PRVI KORAK – PRIVATIZACIJA

Prvo što vlada zemlje-žrtve treba neodlžno sprovesti je privatizacija privrede, a posebno velikih javnih i ključnih industrijskih preduzeća koja čine okosnicu privrede. Umjesto da se argumentovano usprotive zahtjevu za brzopletu prodaju javnih preduzeća mnogi su političari požurili u radosnu (ras)prodaju elektroprivrede, naftne industrije i vodoprivrede kao privredni imperativ. Da bi ućutkali trezvene kritičare takvog nepromišljenog postupka s teškim dalekosežnim posljedicama oni se pozivaju na imperativne zahtjeve Svjetske banke za obnovu i razvoj. „Možete vidjeti kako im se rašire oči na mogućnost dobivanja provizije ako se u procjeni vrijednosti imovine velikih javnih preduzeća i ključnih industrijskih preduzeća skine koja milijarda ili barem nekoliko stotina miliona dolara“ – kaže profesor Stiglitz.


DRUGI KORAK – LIBERALIZACIJA

Nakon kampanjski provedene privatizacije obavezno slijedi donošenje zakonske regulative o liberalizaciji tržišnog kapitala. Taj potez, teoretski gledano, omogućava investicionom kapitalu nesmetan ulazak i izlazak iz zemlje. Pri tome, kako pokazuje iskustvo, u zemlju-žrtvu, ulazi relativno malo kapitala, a kudikamo najveći dio raspoloživog kapitala na „zakonit“ način nesmetano izlazi iz zemlje. Taj proces izvlačenja kapitala je u ekonomiji poznat pod imenom „krug vrućeg novca“. Novac ili, tačnije rečeno pljačkaški kapital ulazi u zemlju-žrtvu prvenstveno radi špekulacija nekretninama i valutom, a zatim poput plašljive divljači, bježi glavom bez obzira već na prvi znak nadolazećih nevolja koje bi mogle bilo kako ugroziti njegovu sigurnost. U tom paničnom bijegu kapitala državne rezerve mogu „presušiti“ za samo nekoliko dana. Nakon takvog vješto insceniranog bijega kapitala MMF obavezno traži od vlade zemlje-žrtve da odmah drastično poveća kamatne stope za 30, 50 ili čak 80% kako bi velike svjetske špekulante privukla na povrat isisanog državnog kapitala. „Rezultat takvog poteza vlade, koja najčešće nema drugog izlaza, je predvidljiv“ – kaže profesor Stiglitz. Astronomske kamatne stope, dakako, brzo privuku odbjegli kapital, dok s druge strane one sistematski razaraju industrijsku prizvodnju i definitivno isušuju nacionalnu rezerve zemlje-žrtve.

TREĆI KORAK – TRŽIŠNO ODREĐIVANJE CIJENA

Tada MMF zemlju-žrtvu koja je na izdisaju hladnokrvno uvlači u treći korak – takozvano „tržišno određivanje cijena“. To je lijep izraz za dramatično dizanje cijena hrane, energenata, vode i ostalih komunalnih usluga. To, dakako, ne vrijedi za cijenu rada (plate) i penzije. Time se, u prvom redu, drastično ruši već ionako nizak životni standard stanovništva te osjetno podižu poslovni troškovi u već dobrano posustaloj privredi. Ubrzo nakon toga, prema već dobro uigranom scenariju, slijedi završni četvrti korak.


ČETVRTI KORAK – MMF-ovi PROTESTI I NEMIRI

Tim nemirima je zemlja-žrtva doslovno bačena „na koljena“ i „de facto“ se nalazi pred sveobuhvatnim privrednim uništenjem. U tim dramatičnim okolnostima MMF iz nje zločinačkom hladnokrvnošću izvlači i posljednje kapi krvi. Programirano pojačava „vatru“ i podiže socijalnu temperaturu dok napokon cijeli kotao ne eksplodira. Time je otvoreno samo predvorje pakla. Eklatantan primjer za to je Indonezija 1998. kojoj je MMF bezobzirno ukinuo subvencije za hranu i gorivo za siromašno stanovništvo, nakon čega su posvuda buknuli žestoki protesti i nemiri.

U tom pogledu je također poučan primjer Bolivije u kojoj su prošle godine (2000.god.) izbili veliki nemiri zbog drastičnog povećanja cijene vode. Vješto programirani i precizno tempirani MMF-ovi protesti, kao svojevrstan znak uzbune, uzrokuju novi masovni bijeg kapitala iz zemlje-žrtve, a nerijetko dovode i do stečaja vlade. Taj sveobuhvatni privredni kolaps ima i svoju svijetlu stranu - naravno, samo za bezobzirne strane vlasnike kapitala. U takvoj bezizlaznoj situaciji oni mogu po smiješnim cijenama otkupiti preostalu imovinu zemlje-žrtve u paničnoj rasprodaji. Po tom perfidnom obrascu već je u posljednjim desetljećima u Trećem svijetu stvoreno mnogo zemalja-gubitnica. Pri tome su jedini pobjednici uvijek bile moćne zapadne banke koje u bezdušnom lovu za kapitalom ni pred čim ne prezaju.

Prema profesoru Stiglitzu u planovima MMF-a i Svjetske banke za obnovu i razvoj ponajviše zabrinjavaju dvije bitne stvari:

1. Da se planovi stvaraju u tajnosti i da ih uvijek vodi apsolutistička ideologija kojoj je strana svaka humanost i altruizam. Uz to, oni nikada nisu otvoreni za stručnu raspravu i primjedbe te su tako razrađeni da programirano urušavaju demokratiju u zemlji koja ih nekritički primjenjuje.

2. Da nisu uspješni!

Postoji li zemlja koja je izbjegla ovakvu nesrećnu sudbinu? „Da“ – kaže profesor Stiglitz: „Bocvana!“

Njihov trik? „Odlučno su rekli manadžerima MMF-a i Svjetske banke: Go home!


U posljednjih dvadeset godina Kina i Poljska su primjeri zemalja koje su se uspješno razvijale odbijajući "pomoć" po receptu MMF-a.
Sve zemlje koje slijepo slušaju MMF propadaju u dužničkom ropstvu i neminovnom bankrotu. Srbija je jedna od zemalja koju čeka takva sudbina.

 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506

Слободан Самарџић: Порекло и функција европске догме




Извор: Књижевни лист (штампано издање)

У јавном мњењу Србије данас преовлађује сагласје између лошег живота и добре европске идеје. Парадокс овакве врсте препознатљив је у друштвима у којима постоји нека идеолошка доминанта. Данас у Србији то је идеја њеног „европског пута“, тј. безусловног кретања ка пуноправном чланству у Европској унији.


slobodan-samardzic-1.jpg


Слободан Самарџић: Златно доба европске интеграције је прошло

Таква идеја претворена је у званичну државну идеологију која се грађанству намеће у једном фронталном процесу креирања јавног мњења. Али, сâмо настојање одређеног политичког поретка да свом јавном мњењу наметне неки свеобухватни „поглед на свет“ није довољно за стварање званичне државне идеологије. За тако нешто неопходно је постојање крајње разлике између идеје и стварности. Таква разлика, која се реално претвара у сталну напетост, чини не само легитимним него и трајним напоре јавних делатника поретка да у стварном животу дејствују у име велике идеје. Са њиховог становишта, а они су носиоци званичне идеологије, ова структурна разлика између идеје и стварности представља разлог постојања њихове мисије и, узгред, њиховог политичког положаја. Стога се та разлика за њих претвара у сагласје.

samardzic10051article.jpg


У овом чланку изложићемо карактеристике официјелног идеолошког деловања на примеру „европског пута“ Србије.


Први проблем: златно доба европске интеграције је прошло

Европска интеграција је најзначајнија реалност послератне Европе. У току вишедеценијског процеса приближавања држава и обједињавања доброг дела њихових функција, земље западне Европе – најпре њих шест, па девет, потом дванаест и на крају петнаест – оствариле су значајне добитке. Обезбедиле су трајан мир међу собом, створиле заједничко тржиште, оствариле растући стандард становништва, омогућиле својим грађанима слободну комуникацију не само у економском већ и у сваком другом погледу, постигле као целина (Европска економска заједница, ЕЕЗ) завидан углед у свету. Додатни доказ овог општег успеха представља и чињеница да је после распада социјалистичког блока и Варшавског пакта десет држава из овог круга одмах истакло своју проевропску кандидатуру.
Пројекат (западно)европске интеграције постао је почетком деведесетих година прошлог века паневропски пројекат, а Европска унија све више се идентификовала са Европом. Петнаестак година касније, средином прве деценије овог века постало је јасно да је овакав пројекат дошао до свог краја иако није довршен.
Пројекат (западно)европске интеграције постао је почетком деведесетих година прошлог века паневропски пројекат, а Европска унија све више се идентификовала са Европом. Петнаестак година касније, средином прве деценије овог века постало је јасно да је овакав пројекат дошао до свог краја иако није довршен. Најјача симболика овог неуспеха садржана је у одбацивању документа који је већ у свом наслову – Уговор о уставу Европе – садржавао паневропску есхатологију планираног кретања.

Шта се догодило у овом међувремену? Под притиском општих промена у свету, у складу са тим и промена опште слике света, Европска економска заједница нашла се пред изазовима стратешког политичког деловања. Да би постала меродаван учесник у међународним односима, она је морала да прерасте у политичку унију. Тај императив времена налагао је промене и у унутрашњој интеграцији и у међународном деловању.
Унија је постајала вољни или невољни пратилац геополитичке стратегије Сједињених Америчких Држава и НАТО савеза. Свој „идентитет на међународној сцени“, као гласи општи циљ њене заједничке спољне и безбедносне политике, Унија није потврдила.
Напротив, у светским пословима постала је позната само као део „западне светске политике“ и то њен периферни део.
Од тржишно интегрисане заједнице држава и народа ЕЕЗ је требало да се окрене ка политички интегрисаној заједници како према унутра тако и према споља. Да би остварила тај циљ, она је морала у унутрашњим односима да изврши обједињавање послова у полицијској и правосудној сфери, што јој је само делимично успело. У спољним односима, пак, морала је да обједини послове у дипломатској, безбедносној и одбрамбеној сфери, што јој уопште није успело. Без обзира на овако половичне или крајње скромне резултате, међутим, сада већ Европска унија понашала се као „светски играч“.

Посебно велики изазов представљало је спољно деловање Европске уније. Као економска унија (Европска економска заједница), она је представљала праву алтернативу постојећим војно-политичким блоковима својом мирнодопском и развојном стратегијом сарадње са тзв. трећим светом. Као политичка унија (Европска унија), она је била обавезна да изгради своју самосталну стратегију деловања у промењеном свету и да одржи претходно стечени углед чиниоца светског мира и општег развоја. То јој није пошло за руком из простог разлога што није успела нити да изгради самосталну стратегију међународног деловања нити да развије одговарајуће механизме деловања.

Уместо свега тога, Унија је постајала вољни или невољни пратилац геополитичке стратегије Сједињених Америчких Држава и НАТО савеза. Свој „идентитет на међународној сцени“, као гласи општи циљ њене заједничке спољне и безбедносне политике, Унија није потврдила. Напротив, у светским пословима постала је позната само као део „западне светске политике“ и то њен периферни део.
Бар пет од десет бивших социјалистичких земаља није испуњавало познате интеграционе захтеве у моменту када су отворени преговори о приступању са њима.
Да је ЕУ до последњег проширења изградила своју самосталну спољнополитичку и безбедносну стратегију, на шта се обавезала почетком деведесетих, овакво проширење, иако економски неоправдано, можда би имало неки други унутрашњи циљ и смисао. Проблем је у томе што се тако нешто није догодило и што је, последично, ово проширење било производ већ интегрисане Уније у „западни“ систем безбедности.
Овим по свему геополитичким чином Унија је, као што је већ речено, запечатила свој паневропски пројекат. Од тада, она је своју стратегију ширења ставила ad acta, иако није променила своју политику проширења. Суочена са великим унутрашњим отпорима даљег ширења, а потом и економском и институционалном кризом, ЕУ је приморана на стратешко одступање од свог даљег увећања.
Тако се догодило да негдашњи паневропски пројекат данас заступају још само само САД и НАТО.


Други проблем: Европска унија је стала са ширењем

За нашу основну тему најзначајније су последице ових мена европских интеграција по деловање ЕУ у европским релацијама. Њено масивно проширење на исток Европе (2004-2007) представља лабудову песму њеног свеевропског значаја. То проширење било је сувише обимно и сувише брзо да би се дало претпоставити како је оно извршено по узору на претходна проширења. Овога пута проширење се није руководило класичним критеријумима интеграције, па ни критеријумима посебно припремљеним за бивше социјалистичке земље, већ је добрим делом било предодређено геополитичким разлозима.

Бар пет од десет бивших социјалистичких земаља није испуњавало познате интеграционе захтеве у моменту када су отворени преговори о приступању са њима (2000. године; Словачка, Летонија, Литванија, Румунија и Бугарска). Њихов експресан пријем у Унију (2004. и 2007. године) сведочи о већ промењеној политици проширења где неписани геополитички услову играју важнију улогу од оних писаних. Тест-питање за ово гласи: да ли би било која од ових земаља била примљена у Унију да претходно није постала чланица НАТО?

Да је ЕУ до последњег проширења изградила своју самосталну спољнополитичку и безбедносну стратегију, на шта се обавезала почетком деведесетих, овакво проширење, иако економски неоправдано, можда би имало неки други унутрашњи циљ и смисао. Проблем је у томе што се тако нешто није догодило и што је, последично, ово проширење било производ већ интегрисане Уније у „западни“ систем безбедности. Али, овим по свему геополитичким чином Унија је, као што је већ речено, запечатила свој паневропски пројекат. Од тада, она је своју стратегију ширења ставила ad acta, иако није променила своју политику проширења (о овоме касније). Суочена са великим унутрашњим отпорима даљег ширења, а потом и економском и институционалном кризом, ЕУ је приморана на стратешко одступање од свог даљег увећања. Тако се догодило да негдашњи паневропски пројекат данас заступају још само само САД и НАТО.

Да је Европска унија доследно извела консеквенце последњег проширења на своју политику на западном Балкану, она би морала знатно да измени политику намењену овом простору (тзв. процес стабилизације и придруживања) коју је формулисала и покренула још 1999. године. У најмању руку, морала би изгледе приступања ових земаља Унији да стави у реалније оквире, много реалније од оних из Солунске агенде (2003) када се још могло мислити да класични услови интеграције играју пресудну улогу у овом процесу.
Свеколики утицај ЕУ на унутрашње опште прилике у Србији не би био могућ без доброг пријема тог утицаја у политичкој класи Србије. Али, ни унутрашње вођство и управљање основним идеолошким процесом у земљи не би били успешни без одлучујуће подршке и потпоре од стране за то задужених бриселских функционера и службеника.
Тако нешто било је неопходно не само због неког општег фер-реалног приступа, него и због трошкова са којима је земља – потенцијални кандидат или кандидат – суочена на првобитном и средњем нивоу придруживања. Наиме, у ранијим фазама придруживања свеколики трошкови земље претендента знатно су већи од оних у каснијим фазама када Унија различитим потпорама олакшава држави кандидату подношење транзиционих тешкоћа. Без реалне перспективе пријема, рок великих оптерећења на државу и друштво се продужава а да прави циљ свеколиког одрицања није на видику.

Трећи проблем: како се европска идеја претвара у идеолошку фикцију

Зашто Унија своју политику проширења не прилагођава реалности, последица је управо промене о којој је било речи? Њена политика проширења није више наставак њене унутрашње интеграције „у ширину“, већ је она пре свега део њене мање-више неаутентичне спољне и безбедносне политике. У том смислу, политика проширења не делује по ранијој логици (унутрашње) интеграције, већ добија другу улогу: она постаје снажно средство држања под својом контролом унутрашњих прилика у земљама потенцијалних кандидата (то је статус који данас има Србија) и кандидата. Од пет земаља западног Балкана, Србија је земља у којој се ова новија политика Уније највише испољава.

Када политичке елите земаља о којима је овде реч беспоговорно прихвате овакво стратешко деловање Европске уније, њихов најпречи задатак је да развију идеолошко-пропагандни механизам поменут на почетку овог чланка. У Србији је то нарочито случај.
Претварање једне стратешке оријентације земље у транзицији у преовлађујућу идеолошку фикцију може се парадигматично пратити управо у Србији. Разуме се, ово кретање треба следити у стварним збивањима а не у идеји „европског пута Србије“ која је стајала на почетку процеса.
За десет година европских интеграција Србије идеја и стварност су се до те мере разишле да је постало неопходно или преобликовати идеју, рецимо кроз модификацију стратегије, или од идеје направити јавно обавезујућу догму преко механизма идеолошко-пропагандног деловања.
Претварање једне стратешке оријентације земље у транзицији у преовлађујућу идеолошку фикцију може се парадигматично пратити управо у Србији. Разуме се, ово кретање треба следити у стварним збивањима а не у идеји („европског пута Србије“) која је стајала на почетку процеса. За десет година европских интеграција Србије идеја и стварност су се до те мере разишле да је постало неопходно или преобликовати идеју, рецимо кроз модификацију стратегије, или од идеје направити јавно обавезујућу догму преко механизма идеолошко-пропагандног деловања.

У Србији је политички победила друга стратегија. Али, њен успех не може се приписати само умешности домаће политичке класе која води овај процес. Он је производ синхроног деловања „бриселских актера“ и домаћих учесника. Наиме, свеколики утицај ЕУ на унутрашње опште прилике у Србији не би био могућ без доброг пријема тог утицаја у политичкој класи Србије. Али, ни унутрашње вођство и управљање основним идеолошким процесом у земљи не би били успешни без одлучујуће подршке и потпоре од стране за то задужених бриселских функционера и службеника.

Потреба ове политичке симбиозе на релацији Београд-Брисел произилази из просте чињенице да је Србија све већи губитник у процесима европске интеграције. Ево неколико основних показатеља:
- Србија се у име своје европске будућности мора одрећи Косова и Метохије, самим тим и начела о суверености и територијалном интегритету, као и одговарајућих гаранција које јој тим поводом дају међународно право (Резолуција Савета безбедности УН бр. 1244) и унутрашње право (њен Устав).

- Србија се зарад истог циља мора одрећи своје војне неутралности и приступити НАТО савезу, најпре посредно, преко безбедносних структура и акција ЕУ, а потом непосредно и потпуно.

- Србија је дужна да помогне централистичкој интеграцији Републике Српске у БиХ под изговором да тиме позитивно делује у правцу интеграције целог региона у ЕУ.

- Србија мора да призна изворну и највећу кривицу за ратове вођене на простору бивше Југославије током деведесетих година.

- Србија мора да прихвати неуставни статут АП Војводине којим се ствара квазифедерална структура државе; у складу са тим, у институцијама ЕУ се изражава пожељност њене даље државно-територијалне фрагментације.

- Србија је дужна да изврши потпуну либерализације спољне трговине са ЕУ без било какве реалне перспективе чланства, па самим тим и без одговарајуће матиријалне надокнаде.

- Србија је изложена свакојаким захтевима институција, различитих актера, чак и појединаца из ЕУ, усмерених на убрзану и неселективну промену њеног јавног живота, образаца понашања и моралних норми.



Домаћој политичкој класи преостаје само појачање проевропске реторике у јавном говору као идеолошка компензација за другачију стварност. Као по негдашњем обрасцу владајуће политичке идеологије, за који смо мислили да је остао у прошлости, сви реални проблеми решавају се у иреалној стварности, овога пута – свеевропској стварности Србије.

На слици: "Евроскулптура" испред Европског парламента.


Овакви територијални, политички, материјални и морални губици за Србију (или било коју земљу која би била суочена са њима) не могу се ничим надокнадити. Оно што ЕУ стално чини а званична Србија радо прихвата јесте фиктивна надокнада тих губитака путем обећањем пријема Србије у ЕУ. Наиме, оно што и Брисел и Београд сматрају премијом, а то је пуноправно чланство у ЕУ, крајње је неизводљиво. То остаје само пуко обећање. А оно што је реално изводљиво, прелазак бројних етапа до имагинарног циља, представља све дужи низ исцепканих процеса, који су и сами подвргнути бројним неписаним ad hoc условљавањима. Како је једна иностарана ауторка сликовито рекла, на делу је политика сецкане шаргарепе.

У оваквим приликама домаћој политичкој класи преостаје само појачање проевропске реторике у јавном говору као идеолошка компензација за другачију стварност. Као по негдашњем обрасцу владајуће политичке идеологије, за који смо мислили да је остао у прошлости, сви реални проблеми решавају се у иреалној стварности, овога пута – свеевропској стварности Србије. Питање Косова и Метохије дефинитивно ће се решити под заједничким европским кровом; чланство у Унији ће бити онај најзад пронађени оквир за мир (помирење) и сарадњу у региону, за опште уживање безбедности и благостања, за једнакост шанси и општу слободу.

Што је оваква перспектива решавања домаћих неприлика мање реална, проевропска пропаганда у Србији постаје све више заглушујућа. Као да је основни циљ да се становништво врати у стање малолетности и невиног веровања у светлу будућност. Што је најгоре, Србију непрекидно походе европски сведоци њене светле будућности, који додуше долазе из европске садашњости али са циљем да опосле своје обавезе. Они треба да потврде „европски пут Србије“ уз обавезно упозозорење да све зависи од ње саме: и признавање Косова и пуна сарадња са Хашким трибуналом и прихватање опште историјске кривице и сузбијање неевропског јавног понашања и много шта друго. Домаћим учесницима овог јединственог процеса преостаје задатак да ове реалности обмотају плавом заставом са жутим звездицама и јавност убеде у магијско дејство овог подухвата.

А, како се овакав јавни дискурс све више развија, све више се уочава и његова нужна последица. За оне који се противе овако нормалним, људским и саморазумљивим циљевима (и дакако, вредностима) неће бити ни мира, ни безбедности и благостања, ни једнакости шанси, а богами ни слободе. То је неизбежна стварност европске идеје када се она као по неком историјском шаблону претвори у догму.
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
SINIŠA LJEPOJEVIĆ: ZAŠTO JE OBAMI ZAPALO DA PROMOVIŠE SMRT BIN LADENA






Izvor: Novi Standard
utorak, 17 maj 2011 21:47

sinisa17051article.jpg


Da li je moguće da je unutar američke adminsitracije toliki haos, tolika panika da se i sam predsednik mora uplitati u nižerazredne manipulacije?


Još uvek nije dovoljno jasno šta se desilo sa takozvanim liderom islamske terorističke mreže medijski poznate kao Al Kaida Osamom bin Ladenom. Uprkos zvaničnom saopštenju sa mesta najvišeg autoriteta u Americi predsednika Amerike Baraka Obame da je bin Laden ubijen početkom maja ove godine u operaciji američkih komandosa u pakistanskom gradu Abotabadu (Abbottabad), sumnje nisu odagnane.

Ima, naravno, mnogo razloga za sumnju. I sam američki predsednik Barak Obama je imao nekih sumnji. [1]

U bezbednosnim krugovima ne samo Amerike odavno se zna da je Osama bin Laden umro pre mnogo godina. Umro je od insuficijencije bubrega, bio je dugo na dijalizi, krajem 2001. ili početkom 2002. godine u Pakistanu, ključnom američkom savezniku u tom regionu. To je već godinama neka vrsta javne tajne barem u krugovima koji se time bave, a znači i među političarima. [2] Za one koji nisu imali privilegiju takve informacije za sumnju su bile dovoljne manipulacije i gotovo nespretne igre raznim kontroverznim saopštenjima posle objavljivanja da je bin Laden ubijen u akciji američkih specijalaca. Prosto je neverovatno sa koliko nespretnosti je američka administracija manipulisala tim ubistvom.

Gotovo svakog dana je u Vašingtonu osvanjivalo zvanično saopštenje koje je pobijalo prethodno. Najbizarniji kolapsi su oni sa fotografijom američkih lidera u takozvanoj "situacionoj sobi" u Beloj kući, gde su oni, kako se tvrdilo, gledali direktan prenos akcije ubistva. Ubrzo se ispostavilo da je fotografija u štampi foto-montaža i da ni predsednik Obama ni Hilari Klinton nisu mogli gledati taj prenos jer nije bilo video veza. [3] Ništa manje čudno nije ni saopštenje da je Osama bin Laden na brzinu sahranjen u moru, kako nalažu islamski običaji. Naravno, laž. Islamski običaj je da se neko sahrani u moru samo ako je i umro na vodi. Glavno je da se javnosti ne pokaže telo Bin Ladena niti bilo koji drugi dokument. Logističku podršku u "dokazima" je potom preuzela organizacija SITE, koju vodi ćerka jednog izraelskog obaveštajca i koja je front grupa Pentagona za specijalne operacije. [4] Sve je to inspirisalo ozbiljne sumnje, ali taj mehanizam je toliko puta do sada viđen, pa za ovaj tekst i nije toliko važan.

UBISTVO KAO POLITIKA Poznato je da su i Bin Laden i sva ta islamska bratija ekstremista i "svetih ratnika" kreacija Zapada i Amerike i da su u funkciji njihovih političkih i strateških ciljeva. [5] Izvorni autor ideje je Velika Britanija, koja je još 1928. godine osnovala Muslimansku braću u Egiptu kao tajno oružje protiv antikolonijalnih boraca koji su mahom bili ateisti. Manje je važno i to što je vreme za "ubistvo" bilo u funkciji potiskivanja vesti o NATO-ubistvima sina libijskog lidera Gadafija i njegovih troje unučadi. S tom namerom se i uspelo, ta sramna vest je nestala sa naslovnih strana. S takvom pozadinom na neki način nije više ni važna sudbina Bin Ladena, ona je deo istog kruga, ali su izuzetno važne okolnosti u kojima se manipuliše njegovim krajem. I, naravno, još su važnije posledice koje ta čitava afera može da izazove i već je ustvari izazvala.

Način saopštenja o kraju bin Ladena je ustvari instaliranje ubistva kao politike. Ubistvo kao politika. Samoproglašenje prava na ubistvo nekog čoveka kao političkog cilja. I sve to dolazi sa najvišeg političkog mesta u Americi, od predsednika Amerike. To, drugim rečima, nije više neka interesna grupa unutar razuđene američke administracije, to je predsednik lično. Predsednik afirmiše i nudi svojim građanima i drugima širom sveta princip ubistva kao politike, i to uspešne politike.

Poseban je, naravno, problem što je cela priča pod velikim znakom sumnje, pa je predsednik Obama upleten u nešto što nije uopšte ili nije dovoljno tačno. U politici se uvek, kako to kažu Englezi, "ekonomiše sa istinom", ali je barem u Americi od toga u javnosti bivao pošteđen sam predsednik, to se davalo drugima. Ovoga puta to je morao da uradi predsednik lično. To je veoma loš znak. Da li je moguće da je unutar američke adminsitracije toliki haos, tolika panika da se i sam predsednik mora uplitati u nižerazredne manipulacije? I da li je moguće da američki predsednik svojim građanima i svetskoj javnosti nema ništa drugo da ponudi nego sumnjivo ubistvo Osame bin Ladena? Sumnjivo ili ne, ali predsednik Amerike nudi sam čin ubistva. Izgleda da je moguće. Ali ni to nije bilo dovoljno, pa je usledio pritisak da se zemlje klijenti širom sveta odmah oglase podržavajući i čak slaveći ubistvo. Krenula je serija izjava lidera zemalja klijenata, od Velike Britanije pa nadalje, u kojima se pozdravlja to ubistvo i daje dodatna afirmacija ubistvu kao političkom instrumentu. To je zastrašujuća slika savremenog Zapada i njegovih još uvek moćnih zemalja. To je afirmacija nasilja i, kako stoje stvari, laži. Nasilja temeljenog na lažima.

Onda su, po već starom modelu, organizovani mitinzi podrške u Americi, ali i u mnogim drugim zemljama. Redali su se mahom mladi ljudi pred televizijskim kamerama izjavljujući sa agresivnom strašću kako su "ponosni" na to što je "njihova zemlja" ili Amerika ubila bin Ladena. Neverovatno. Sve je to praćeno velikim publicitetom medija, pa su stvoreni temelji za dogradnju već odavno postojeće kulture nasilja. Mediji su potom, ne gubeći vreme, krenuli s istraživanjima javnog mnjenja prema kojima je popularnost predsednika Obame naglo skočila zbog ubistva bin Ladena. Naravno, mediji nisu spominjali neka druga istraživanja koja pokazuju da ta popularnost zbog ubistva uopšte nije porasla jer većina građana ne samo da ima prečih briga od Bin Ladena nego i ne veruje predsedniku.

HOLIVUDIZACIJA PREDSEDNIKA Posledice bi sasvim izvesno mogle biti dalekosežne i moguće veoma tragične. Igra nasiljem i instalacija ubistva kao simbola uspeha, kao u slučaju bin Ladena, uvek donosi nesreću, jer nasilje vremenom postaje masovna kultura, način života. Kao i laži. Danas Bin Laden, sutra ko zna ko. Sve to istovremeno dovodi do urušavanja autoriteta institucije predsednika Amerike. Već se pokazalo da dovoljna većina ne veruje predsedniku Obami. Doduše, uvek je bilo ljudi koji ne veruju političarima makar oni bili i predsednici, ali ovoga puta je reč o ekstremnom slučaju, o nečemu veoma važnom, pa, kada se tome ne veruje, onda je sve daleko ozbiljnije. Pogotovo što će za mnoge, za dovoljno veliki broj, postati jasno da predsednik možda nije govorio istinu. To će dodatno urušiti instituciju predsednika, što je za jedno civilizovano društvo izuzetno ozbiljan problem, jer bez institucija nema ni civilizovanog društva. O dubokoj krizi institucija američke administracije svedoče i haos i nespretnost u saopštenjima oko bin Ladena. Takav haos se ranije nije mogao dogoditi u američkoj administraciji koja se, kao i drugi, oduvek služila lažima i poluistinama, ali postojao je sistem, postojao je mehanizam. Toga, očigledno, više nema i to je znak duboke krize. Tu verovatno i leži razlog zašto je bin Laden "dodeljen" predsedniku Obami jer se, po pravilu, sve svaljuje na ličnost koja predstavlja instituciju kojoj bi se, po definiciji, poslednjoj, kako-tako, moglo verovati. (Sličan proces se dešava i u Srbiji.)

Sve je to deo opšteg trenda, pre svega u Americi, takozvane holivudizacije društva, holivudizacije Amerike. To je, pojednostavljeno rečeno, bekstvo od realnosti i percepcija života i stvarnosti kao holivudskog filma, pa se i ljudi u svakodnevnom životu ponašaju kao glumci u nekom vesternu ili sapunici. Život, međutim, još uvek nije film. I slučaj Bin Ladena tako postaje deo filma u svakodnevnom životu. Putem medija i buljuka knjiga koje dolaze i njegovo ubistvo će postati "realnost" svakodnevnog života Amerikanaca, i vremenom će se potpuno zagubiti istina i suština, a taj, kako kažu Amerikanci, "narativ" će postati nešto na čemu će se određivati kriterijumi u stvarnom životu. Stvaranje "Bin Laden stvarnosti". Izuzetno opasan proces.

Ponekad se učini da je to američka stvar, da je reč samo o Americi, pa se tom procesu ili pridaje malo pažnje ili se ignoriše unutar opšteg animoziteta prema Amerikancima. Amerika je, međutim, po definiciji velika i moćna zemlja i, uprkos dubokoj krizi i opadajućem nivou dominacije, ona će uvek imati značajan uticaj na druge u svetu. Amerika ima izuzetnu kulturološku prednost, u najširem smislu te reči. Utoliko više je "slučaj bin Laden i Obama" razlog za zabrinutost, ne samo Amerike nego i drugih.

_______________

Napomene:

[1] Intervju Baraka Obame emisiji "60 minuta" televiziji CBS, 8. maja 2011, preuzet sa www.zerohedge.com Obamina procena je da je verovatnoća 45 odsto.

[2] O davnoj smrti Osame bin Ladena je u raznim saopštenjima govorila i CIA, a najdirektinije bivši visoki oficir CIA-e Robert Ber (Baer), bivši direktor FBI-a za antiterorizam Dejl Votson (Dale Watson), kao i pokojna premijerka Pakistana Benazir Buto. Više o tome na www.prisonplanet.com../
121703binladendead.html

[3] Izjava direktora CIA-e Liona Panete (Leon Panetta) londonskom "Dejli telegrafu", www.telegraph.co.uk

[4] Objavljeno na www.prisonplanet.com , 9. maja 2011.

[5] Mnogo je dokaza i radova objavljeno o tome. Za ovaj tekst pri ruci je bila knjiga Webster, Griffin, Tarpley: 9/11 Syntetic Terror, Made in USA, Progrešive Preš, Joshua Tree, California, 2006
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506


Mađarska sobarica





Piše: Dejan Lukić
Izvor: Vesti-online
| 23. 05. 2011.


Naslov ove velike igre sa Dominikom Stros-Kanom je hegemonija dolara, tema je "big mani" Vol strita, egzekutor je Imperija, taktička meta je Evropa, via Nikolas Sarkozi, a neposredni izvođač radova je CIA. Mada član istog, globalnog, neoliberalnog, monetarnog zločinačkog udruženja, Stros-Kan je bio sazreo za odstrel. Drznuo sa da prošapće ideju o zameni dolara za valute rastućih ekonomskih sila, kao što je kineski juan, u valutnoj korpi MMF-a. Taknuo je u strašni "Vašington-Vol strit konsenzus" - američku hegemoniju i dominantnu kontrolu nad "velikim novcem" još od Breton Vuda (1945).

981_dejan-ina-mostub.b-u-daljini_if.jpg
Dejan Lukić

Veliki novac ide pod ruku sa velikom politikom. I Imperija kreće da preko Kana poravna najmanje dva otvorena računa. Jedan je "promena režima" u Monetarnom fondu, a drugi je spasavanje režima Nikolasa Sarkozija u Parizu.

Čovek u čijim žilama ima još traga degolističke krvi bio je, po svim istraživanjima javnog raspoloženja, viđen kao pobednik na predstojećim predsedničkim izborima u Francuskoj. Sarkozijev režim je američki klijent u Evropi, a sam Sarkozi agent američkih korporativnih interesa u Evropskoj uniji.


UGROŽAVANJE DOLARA

Dolazak Stros-Kana, kandidata Socijalističke partije Francuske u Jelisej, bio bi politički nokdaun za Imperiju, redefinisanje francusko-američkih odnosa i slabljenje uticaja Obame u evropskom prostoru sa, istovremeno, slabljenjem arbitriranja Vašingtona u NATO paktu.

Dominik Stros-Kan nije čovek za žaljenje. On je uticajni član mračne svetske vlade u senci - grupe Bilderberg, rasni izdanak neoliberalizma, apostol "gorke medicine" kojom veliki novac, pod zastavom takozvanih "strukturalnih reformi", razara socijalna tkiva nesretnih primalaca njegovih zajmova.

Ugrožavanje dolara i pad "našeg čoveka" u Parizu nisu smeli da se dogode, kao što se nije moglo dalje sa čovekom koji u najvećoj svetskoj kasi upravlja praktično novcem Imperije, a bez slepe poslušnosti Imperiji. Zato je čikici koji, i inače slabo kontroliše svoj šlic, nameštena u njujorškom hotelu spremačica kakva se u našem žargonu obično naziva "mađarskom sobaricom".

I samo što je dotična povikala kako ju je svetska finansijska veličina jurila po sobi spuštenih pantalona, već su ga javno paradirali ispred pripremljenih TV kamera, sa lisicama na rukama. Uz osvetu, Amerikanci obično serviraju i dozu poniženja u vidu njima karakterističnog manjka civilizacijskog ukusa.

Kanu je odbijen prvobitni zahtev da se brani sa slobode, uz kauciju od milion dolara. Ko je odbio kauciju? Sudija Melisa Džonson. Ko je Melisa Džonson? Štićenica moćne figure Vol Strita, gradonačelnika Njujorka, Majkla Blumberga. Ko je imenovao Melisu Džonson na današnju funkciju? Majkl Blumberg...


MAĐARSKA SOBARICA

Sitno tkanje paukove mreže ovde se dalje zapliće. Optužnica protiv neposlušnog Francuza podignuta je ekspresno. Ko je podigao optužnicu? Tužitelj Sajrus Vens Junior. Ko je Sajrus Vens Junior? Sin Sajrusa Vensa Seniora, nekadašnjeg državnog sekretara u vladi predsednika Džimija Kartera. Kakve to ima veze. Ima, i to organske.

Očuh Nikolasa Sarkozija koga spasavaju od francuskih birača, Frenk Vizner Drugi, visoki funkcioner CIA, služio je u Stejt departmentu kao pomoćnik Državnog sekretara Sajrusa Vensa, oca Kanovog tužitelja, Sajrusa Vensa Juniora...

Ima li to nekog presudnog značenja u celoj aferi "Dominik Stros-Kan". I te kako: Vensovi i Viznerovi su u čvrstim porodičnim i biznis vezama. Sa njegove strane, Nikolas Sarkozi je i dalje u čvrstoj vezi sa očuhom, Frenkom Viznerom koji je, uzgred, aktivno učestvovao kao lobista Vol Strita i američke administracije u Sarkozijevoj izbornoj kampanji.

Usput, u američkom Kongresu već je izbačena i kandidatura Džona Lipskog za v.d. naslednika "kompromitovanog" direktora MMF-a (mada mesto direktora po Breton Vudu pripada Evropi). Lipski je Obamin čovek, a dete Vol Strita - bivši potpredsednik moćne američke banke J. P. Morgan.

Svakako da Sarkozijeve veze sa CIA -via očuh- ili, pak, veze očuha Frenka Viznera Drugog sa porodicom Vens odakle je skuvana brza tužba, nisu same po sebi pravni dokaz za teoriju zavere u kojoj je pokošen nezgodni Francuz.


Ali, afera naprosto zaudara na američki manir likvidacije prestupnika. I ako ima još neko ko bi sumnjao da je u pitanju nameštaljka u visokoj igri politike i dolara, rizikuje da bude naivan kao "mađarska sobarica".
 
Natrag
Top