Geopolitika Geostrategija Analize Trendovi

[tuhachevski]

Mislim da je Sirija "Rubikon", pre i posle ovih događaja ništa više neće biti isto. Sada su mnogo jasnije one aluzije na Al Džaziru od pre neku godinu. Servirale su se priče o njenoj povezanosti sa Al Kaidom a sada se jasno vidi da su svi zajedno bili na istom kazanu zna se i čijem. Voda se jako zamutila u ovom regionu, na prvi pogled ne zna se ko je sa kime a na istoj su strani i oni koji malo šta imaju zajedničko. Međutim, kada se malo zagrebe ispod površine jasno se mogu videti prsti Velikog Brata. Možda nije uvek i gospodar situacije ali je sasvim jasno šta mu ide u prilog a šta ne. Ako su Rusija i Kina popustile po pitanju Libije radi mogućeg deljenja "demokratskih packi" zapadu, mislim da to zbog medijske mašinerije na zapadu nije mnogo pomoglo osim onih zemalja kojima je odavno sve jasno. Sada međutim, mnogo je veći ulog u igri i strateški zbog položaja Sirije a naravno i zbog Irana. Dozvole li Rusija i Kina da i iz ovog regiona budu istisnute teško da će se brzo vratiti.

 

[PYC]

Politika: Nemački udar na američku ekonomsku stegu


​

Miloš Kazimirović
Izvor: Politika utorak, 28. jun 2011.

Angela Merkel korača stopama nekadašnjeg mentora Helmuta Kola. Ako je dugogodišnji kancelar Kol zaveden u zlatnu knjigu šefova nemačkih vlada jer mu je pripisana ključna uloga u procesu ujedinjenja dve Nemačke, Merkelova bi mogla da uđe u evropske anale kao političarka koja je oslobodila kontinentalnu privredu od američkog diktata.

U Nemačkoj, naime, ubrzano se vrše pripreme za uvođenje evropskog sistema rejtinga, sveobuhvatnog vrednovanja moći i perspektiva razvoja nacionalnih privreda, ali i pojedinačnih, velikih preduzeća. Ideja se pripisuje „razmišljanju” Angele Merkel. Novi, evropski sistem rejtinga, pod nemačkom kontrolom, zamenio bi američki kojim je, prema podacima Amerikanaca, kontrolisano i (pre)usmeravano 95 odsto svih svetskih i nacionalnih privrednih tokova.

U Berlinu se zvanično govori o unapređenju prakse ocenjivanja boniteta tako da bi evropski sistem trebalo da „neutrališe” mane koje su se u praksi iskazale minulih godina. Misli se, pre svega, na američke agencije za analizu i procenjivanje rejtinga „Mudis”, „Fič” i „Sandard i Pur” koje su minulih godina bile u žiži kritike Evropljana.

„Kucnulo je pet do dvanaest da se stane na put jednostranom procenjivanju realnog rejtinga koji je po pravilu uzrok sudbonosnim havarijama”, izjavio je za „Politiku” Florijan Tončar, stručnjak nemačkih liberala za pitanja rejtinga u koalicionoj vladi Angele Merkel. „Na osnovu pogrešno procenjenog boniteta posrnulih privrednih velikana, dolazilo je u najmanje dva navrata do lančane reakcije na svetskim tržištima. Dva puta – 2002. i 2008. godine – svetska privreda, ona na zapadnoj strani, dovedena je na ivicu sloma.”

Evropski političari i finansijski stručnjaci, naravno, vide daleko važniji aspekt u planu osnivanja evropske agencije za rejting. Ovde je, pre svega, reč o pokušaju vodećih privrednih sila EU da se od SAD oduzme najvažniji instrument kontrole privrednih tokova u svetu.

Opšte je prihvaćeno viđenje da su američke agencije za rejting svojim procenama uticale na pad i rast akcija na berzama širom sveta. Stvarale su klimu u kojoj je zvaničnom Vašingtonu lako palo da utiče na određene nacionalne privrede, obuzda „nestašne partnere”. Ili da utiče na politički razvoj zemalja u kojima su na vlasti „nepodobni”...

Evropske agencije za rejting, uz novoosnovanu berzansku kontrolnu ustanovu ESMA, trebalo bi da omoguće Evropi da vodi monetarnu i privrednu politiku – oslobođena stega „prekookeanskih komšija”.
Pridržavajući se, barem prividno, globalističkog regulativa da i procena rejtinga treba da bude prepuštena privatnim stručnjacima – ne sme biti instrument vlada – Berlin je „nadahnuo” privatne faktore da se pozabave osnivanjem evropske agencije.

Zadatak je preuzela nemačka firma „Roland Berger” u saradnji sa Nemačkom berzom i Finansijskom inicijativom Frankfurt, uz pomoć pokrajinske vlade Hesena. Naravno, blagoslov Berlina nije izostao.
„Evropa bi morala da pokaže dovoljno samopouzdanja i preuzme taj zadatak”, rekla je Merkelova i istovremeno najavila podršku savezne vlade, kritikujući praksu po kojoj su agencije za rejting stoprocentno u privatnom vlasništvu. „Agencije ostvaruju prihode nudeći usluge velikim bankama i multinacionalnim koncernima, što dovodi u pitanje objektivnost rejtinga.”

Berlin nije jedini centar koji blagonaklono gleda na osnivanje agencije, jer su Pariz, Rim, Brisel i Cirih podržali ideju, a iz kabineta Merkelove u Berlinu saopšteno je da će se kancelarka narednih nedelja, umesto na godišnji odmor, zaputiti u sve prestonice EU, ne bi li obezbedila jedinstvenu pomoć svih članica Unije.

 

[PYC]

MUDŽAHID KAMRAN: ELITE, "VELIKA IGRA" I TREĆI SVETSKI RAT

​

Prevod i redakcija: Srpski list
Preuzeto sa: Standard.rs, 27 jun 2011 11:48


Profesor Mudžahid Kamran je Potpredsednik Pendžabskog univerziteta u Lahoreu, u Pakistanu, i autor knjige objavljene aprila 2011. pod nazivom „Velika obmana - korporativna Amerika i neprekidni rat" („The Grand Deception - Corporate America and Perpetual War")

​

​

Scena za Veliki rat velikih sila današnjice - SAD, Rusija i Kina - postavljena je po nacrtu Elite. Ostalo je samo pitanje vremena

Najbogatije porodice na svetu kontrolišu Ameriku čvrsto, sveobuhvatno i prikriveno. Kontrola je začeta u Evropi u vreme kada su bankari otkrili da se više isplati davati zajmove vladama nego običnim ljudima.

Za dva veka tokom kojih su se tajno i uspešno organizovali kao kontrolori vlada širom sveta i arbitri rata i mira, bankarske porodice i poslušni primaoci njihovih usluga uspeli su da preuzmu i najveće kompanije.

Ukoliko to ne shvatimo, ne možemo razumeti ni stvarne uzroke dva svetska rata i predstojećeg Trećeg, koji će besumnje početi zbog nastojanja Amerike da osvoji i pod svoju kontrolu stavi Centralnu Aziju. Jedino rešenje jeste da se SAD povuku, što američki narod želi, ali ne i njegova elita.

Amerika je zemlja kojom se upravlja preko privatne, nizom obmana stvorene Banke federalnih rezervi a kojom opet upravlja šačica bankarskih porodica.

U svojoj zanimljivoj knjizi „Tajna ekipa" („The Secret Team") pukovnik Flečer Prauti (Fletcher Prouty), portparol američkog predsednika u periodu između 1955. i 1963, navodi jednu izuzetnu i razotkrivajuću izjavu Vinstona Čerčila iz Drugog svetskog rata: "Baš te noći izvršen je snažan vazdušni napad na Roterdam", piše Prauti. "On je sedeo zamišljen, a potom, kao za sebe, kazao: ‘Neograničen podmornički rat, neograničeno bombardovanje - to je totalni rat'. Sedeći i dalje, zureći u veliku geografsku kartu, dodao je: ‘Vreme i Okean, neka zvezda vodilja i Visoki kabal načinili su nas onim što jesmo'."

Prauti dalje navodi: "Scena je bila upečatljiva a ovo otkriće istinske stvarnosti u najmanju ruku retko. Ako za Vinstona Čerčila postoji ‘Visoki kabal', koji nas je načinio onim što jesmo, naša definicija je potpuna. Ko bi mogao bolje od samog Vinstona Čerčila tokom najstrašnijih dana Drugog svetskog rata znati da međunarodni ‘Visoki kabal' i postoji? Tada je to bilo istina, kao i danas, posebno u vreme Jednog svetskog poretka. Ta svemoćna grupa sačuvala je svoju nadmoć jer je shvatila presudnost anonimnosti". Taj "Visoki kabal" je današnji "Kabal Jednog sveta", od različitih autora nazvan elitom.

VISOKI KABAL I ONO ŠTO ON KONTROLIŠE
​

Elita poseduje medije, banke, i vojnu i naftnu industriju. U svojoj knjizi „Ko je ko u eliti" („Who's Who of the Elite?") Robert Gejlon Ros Stariji (Robert Gaylon Ross Sr.) piše: "Moje mišljenje je da oni poseduju američku vojsku, NATO, tajnu službu, CIA, Vrhovni sud i brojne niže sudove. Po svemu sudeći, oni kontrolišu, posredno ili neposredno, najveći deo državnih, okružnih i lokalnih policijskih i pravosudnih organa."

Elita je namerna da osvoji svet koristeći sposobnosti stanovništva Sjedinjenih Država. Još je 1774. godine Amšel Majer Rotšild (Amschel Mayer Rotschild) na skupu dvanaest najbogatijih ljudi Prusije u Frankfurtu rekao sledeće: "Ratove treba usmeravati tako da se narodi na obe strane što više zadužuju kod nas". Na istom skupu zatim je najavio: "Panike i finansijske krize će na kraju dovesti do stvaranja Svetske vlade, Novog poretka sa jednom vladom sveta."

Elita poseduje brojne "trustove mozgova", čija je svrha širenje, konsolidovanje i održanje njihove kontrole nad planetom. Između ostalog, ona finansira Kraljevski institut za međunarodne poslove (The Royal Institute of International Affairs - RIIA), Savet za spoljne poslove (Council on Foreign Relations - CFR), Grupu Bilderberg, Trilateralnu komisiju i mnoge slične organizacije koje sve rade za nju. Ti trustovi mozgova izdaju časopise kao što je „Spoljni poslovi" („Foreign Affairs"), u kojima se zavojevačke i protivljudske ideje uzdižu a potom, ako je potrebe, šire i u obliku knjiga kojima se daje veliki publicitet.

Zbignjev Bžežinski, Henri Kisindžer i njima slični, kao i neokonzervativni "mislioci", duguju svoj položaj i udoban život velikodušnosti Elite. Ta važna činjenica mora se stalno imati na umu. Takvi mislioci i pisci su na platnom spisku Elite i rade za njen račun. Ako neko sumnja u ovo, možda će mu pomoći nekoliko navoda iz dokazima potkrepljene knjige profesora Pitera Dejla Skota (Piter Dale Scott) „Put ka 11. septembru - Bogatstvo, imperija i budućnost Amerike" („The Road to 9/11 - Wealth, Empire and the Future of America", izdanje University of California Press, 2007).

"Bandijev štićenik na Harvardu Kisindžer imenovan je za nacionalnog savetnika za bezbednost pošto je predsedavao važnoj ‘studijskoj grupi' Saveta sa spoljne poslove. Kao nekadašnjog svog pomoćnika, Nelson Rokfeler ga je platio da napiše knjigu o ograničenom ratu za potrebe Saveta. Njemu je Kisindžer 1968. takođe usrdno pomagao u njegovoj neuspešnoj kampanji da postane američki predsednik. Tada su Rokfeler i Savet za spoljne poslove možda sprečeni da preuzmu kontrolu nad Republikanskom strankom, ali ne i nad republikanskom Belom kućom." (str. 22)

Navod sa strane 38 takođe otkriva mnogo:

"Odnos između Kisindžera i Rokfelera bio je složen i vrlo dubok. Istraživački novinar Džim Hogan (Jim Hougan) je pisao: ‘Kisindžer, koji se oženio nekadašnjom Rokfelerovom pomoćnicom, vlasnicom vile u Džordžtaunu (otmena, stara četvrt Vašingtona, prim. ured. SL) čiju su kupovinu omogućili Rokfelerovi pokloni i pozajmice, uvek je bio štićenik svog gazde Nelsona Rokfelera, i kada ga ovaj nije direktno zapošljavao'."

Profesor Skot dodaje:

"Dolazak Niksona i Kisindžera u Belu kuću 1969. podudario se sa dolaskom Dejvida Rokfelera na položaj glavnog direktora banke Čejs Menheten. Niksonovsko-kisindžerovska spoljna politika detanta bila je u potpunom skladu sa Rokfelerovim nastojanjima da internacionalizuje bankarske operacije Čejs Menhetena. Tako je 1973. Čejs Menheten postao prva američka banka koja je otvorila filijalu u Moskvi. Nekoliko meseci kasnije, zahvaljujući pozivu koji je ugovorio Kisindžer, Rokfeler je postao prvi američki bankar koji je razgovarao sa kineskim komunističkim vođama u Pekingu."

MANIPULISANJE JAVNIM MNJENJEM

​

Osim ovih strateških "trustova mozgova", Elita je uspostavila i lanac istraživačkih instituta čija je svrha da usmeravaju javno mnjenje u pravcu u kome ona želi. Kako je pokazao Džon Kolman (John Coleman) u svojoj izuzetnoj knjizi „Institut Tavistok za ljudske odnose - rad na moralnom, duhovnom, kulturnom političkom i ekonomskom opadanju SAD" („The Tavistock Institute of Human Relations - Shaping the Moral, Spiritual, Cultural, Political and Economic Decline of the United State of America"), Institut je ustanovljen 1913. u Velington Hausu (popularno ime za zdanje u kome je bilo smešteno Britansko ministarstvo propagande iz vremena Prvog svetskog rata, prim. ured. SL) u Londonu, u cilju manipulacije javnim mnjenjem. Kolman kaže sledeće:

"Moderna nauka masovne manipulacije rođena je u londonskom Velington Hausu, a babice koje su ovo živahno čedo porodile bile su Lord Nortklif (Northcliffe) i Lord Rotmer (Rothmere). Britanska monarhija, Lord Rotšild i Rokfelerovi finansirali su ovaj poduhvat... Cilj ljudi u zdanju Velington bio je da promene stav velikog broja Britanaca koji su se snažno protivili ulasku u rat sa Nemačkom. Taj ogroman zadatak uspešno je obavljen ‘usmeravanjem mišljenja' putem anketa. Među osobljem bili su i Arnold Tojnbi (čuveni britanski istoričar, prim. ured. SL), budući Direktor studija na Kraljevskom institutu za međunarodne poslove, Lord Nortklif i dva Amerikanca - Volter Lipman (poznati američki novinar i komentator, prim. ured. SL) i Edvard Bernajs (Edward Bernays). Lord Nortklif je preko svoje žene bio u srodstvu sa Rotšildovima.

Bernajs je bio nećak Sigmunda Frojda - činjenica koja se malo pominje - i tvorac tehnike za "proizvodnju saglasnosti". Kada se Frojd preselio u Britaniju i on je tajno uspostavio vezu sa Institutom u Tavistoku. Prema Kolmanu, Bernajs "je bio među prvima koji su psihologiju i druge društvene nauke iskoristili da oblikuju javno mnjenje tako da javnost ostane ubeđena da su proizvedeni i nametnuti stavovi zapravo njeni".

Institut Tavistok ima fond od šest milijardi dolara i kontroliše oko 400 organizacija i oko 3.000 "trustova mozgova", uglavnom u SAD. Instituti Stenford, Huver, Aspen iz Kolorada i mnogi drugi, namenjeni manipulisanju američkim i globalnim javnim mnjenjem, izdanci su Tavistoka. To objašnjava zašto je veliki deo američke javnosti do te mere paralisan da ne vidi ni ono što je očigledno, i na to ne reaguje.

Danijel Estulin (Daniel Estulin), istraživač koji se bavi grupom Bilderberg, citira izjavu pripisanu profesoru Rejmondu Hotonu (Raymond Houghton) a navedenu u knjizi Meri Skobi (Mary Scobey) „Gajenje humanosti" („To Nurture Humaneness") da je Savetu za spoljne poslove već prilično dugo jasno da je "apsolutna kontrola ponašanja neizbežna... a da čovečanstvo neće ni primetiti da je već u krizi".

Treba takođe imati na umu da se 80 odsto svih američkih elektronskih i štampanih medija nalazi u rukama šest velikih korporacija. Ova "koncentracija" obavljena je tokom poslednje dve decenije. Tih šest korporacija u vlasništvu su Elite. Čoveku upoznatom sa onim što se dešava na globalnom nivou gotovo je nemoguće da gleda, čak i samo nekoliko minuta, sve te iskrivljene slike, laži i izmišljotine kojima ovi mediji - Elitin instrument propagande i ispiranja mozga - neprestano zasipaju javnost.

Kada slika postane jasna, onda je lako primetiti kriminalno ćutanje medija o zločinima protiv čovečnosti koji se čine po nalogu Elite. Koliko ljudi zna da je rak rasprostranjeniji u iračkom gradu Faludži nego što je bio u Hirošimi i Nagasakiju, zato što je američka vojska tamo koristila osiromašeni uran, a moguće i neka druga tajna nuklearna sredstva? Faludža je kažnjena zbog svog junačkog otpora Amerikancima.

VAŽNOST EVROAZIJE

​

Šta će SAD u Centralnoj Aziji? Da bi se to shvatilo moraju se pogledati napisi poslušnika Elite - Bžežinskog, Kisindžera, Samjuela P. Hantingtona i njima sličnih. Važno je primetiti da je deo strategije Elite i plaćanje "trustovima mozgova" da objavljuju knjige kojima će se dati ugled i važnost njihovim predstojećim nelegalnim, nemoralnim i grabljivim operacijama. Stavovi nisu nužno i autora - to su stavovi "trustova mozgova". Poslušnici Elite formulišu i obnarođuju politiku i planove po nalozima svojih gospodara kroz tela kao što su Savet za spoljne odnose, grupa Bilderberg, i slična.

U svojoj beskrajno arogantnoj knjizi „Velika šahovska tabla" („The Grand Chessboard"), objavljenoj 1997, Bžežinski je izložio filosofiju iza sadašnje američke vojne ekspanzije. On počinje citirajući dobro poznate poglede britanskog geografa Ser Halforda DŽ. Makindera (1861-1947), još jednog trudbenika u korist Elite. Makinder je bio pripadnik kluba Koeficijent (Coefficient), koji su 1902. ustanovili članovi Fabijanskog društva (udruženje fabijanskih socijalista ubeđenih da se socijalizam može nametnuti i mirno, bez revolucije kakvu su propovedali Marks i Engels. Prim. ured. SL). Kontinuitet politike Elite pokazuje se kroz činjenicu da Bžežinski polazi od sledeće Makinderove teze prvi put objavljene 1904: "Onaj ko vlada istočnom Evropom zapoveda središtem, ko vlada središtem, zapoveda Svetskim ostrvom, ko zapoveda Svetskim ostrvom, zapoveda svetom."

Bžežinski tvrdi da je prvi put u istoriji čovečanstva jedna neevroazijska sila postala prevlasna i da mora steći dominaciju i nad evroazijskim kontinentom ne bi li i dalje ostala najveća svetska sila: "Glavna geopolitička nagrada Americi jeste Evroazija... U Evroaziji živi oko 75 odsto svetskog stanovništva... Bruto društveni proizvod Evroazije sačinjava 60 odsto svetskog BDP, tu se nalazi oko tri četvrtine energetskih izvora u svetu".

Nije reč samo o geostrateškoj lokaciji regiona, radi se i o njegovom bogatstvu, "kako u onom što je već izgrađeno, tako i onom što je još u zemlji" - to jest onome što tako privlači Elitu čija se pohlepa za novcem i žudnja za moći ne može utažiti, kao da je plod neizlečive bolesti.

Bžežinski dalje kaže: "Upravo na tom najvažnijem svetskom terenu - Evroaziji - može se u nekom trenutku roditi mogući suparnik Amerike. Usredsređivanje na ključne igrače i odgovarajuću procenu terena treba da bude polazna tačka u artikulisanju američke geostrategije za dugoročno upravljanje američkim geostrateškim interesima u Evroaziji."

Ovi redovi objavljeni su 1997. Milioni ljudi umrli su tokom poslednje dve decenije, a milioni su ostali bez doma u ovom području, ali ono je za Bžežinskog i njegove istomišljenike i dalje samo "teren"! U svojoj knjizi Bžežinski predočava dve zanimljive karte. Potpis ispod jedne od njih (strana 53) glasi: "Globalna zona tinjajućeg nasilja", a ispod druge (str. 124): "Evroazijski Balkan". Prva prikazuje oblast koja obuhvata Sudan, Egipat, Saudijsku Arabiju, Tursku, Siriju, Irak, Iran, sve centralnoazijske države, Avganistan, Pakistan i delove Rusije i Indije. Na drugoj su dva kruga: unutrašnji i spoljašnji, koji uključuje sve države sa prethodne mape. U unutrašnjem su samo Iran, Avganistan, istočna Turska i bivše sovjetske centralnoazijske republike.

"Ovaj ogromni prostor, rastrzan lako zapaljivom mržnjom i okružen moćnim susedima, međusobnim takmacima, besumnje će postati veliko ratno poprište...", piše Bžežinski, i dodaje: "Mogući izazov američkom primatu od islamskog fundamentalizma može postati problem u ovom nestabilnom regionu". Ove reči napisane su kada takva vrsta fundamentalizma nije uopšte predstavljala problem. Potom su se SAD umešale i taktikom provokacija i obmana pretvorile situaciju u najavljenu. Po proceni svojih strateških mislilaca, SAD se mogu suočiti sa ozbiljnim izazovom u vidu koalicije Kine, Rusije i Irana te će morati da učine sve što mogu da spreče uspostavljanje takve koalicije.

Za Bžežniskog je "terorizam" - koncept iznedren u Tavistoku - samo dobro isplanirana i promišljena strategija, laž i obmana, da bi se prikrilo vojno prisustvo u centralnoazijskom regionu i drugde. On se koristi da bi se američka javnost držala u strahu, a Rusija u strepnji od daljeg raspada (Amerika je obučila i pomagala čečenske borce, inače istinske "teroriste" u svakom pogledu) i da bi se opravdalo prisustvo američkih trupa u centralnoj Aziji i na njenim rubovima.

IZMIŠLJENI RAT PROTIV TERORIZMA
​

Terorizam pruža opravdanje i za pretvaranje SAD u policijsku državu. Prema „Vašington postu" od 20. i 21. decembra 2010, SAD sada ima 4.058 antiterorističkih organizacija! One svakako nisu stvorene zbog takozvanih terorista koji operišu u centralnoj Aziji - njihov broj daleko nadmašuje broj takozvanih terorista u celom svetu. Ničim ograničeno špijuniranje domaćeg stanovništva u SAD je sada činjenica života, a američka javnost, kao i uvek, prihvatila je to zahvaljujući saradnji medija i instituta tipa Tavistok koje poseduje Elita.

Američki istoričar Hauard Zin (Howard Zinn) to ovako sažima: "Takozvani rat protiv terorizma nije samo rat protiv nevinih ljudi u drugim zemljama već i protiv američkog naroda - rat protiv naših sloboda, protiv našeg životnog standarda. Bogatstvo zemlje otima se od običnih ljudi i predaje superbogatima. Kradu se životi naših mladih. A lopovi su u Beloj kući". Lopovi zapravo kontrolišu Belu kuću već jako dugo.

U svojoj izuzetnoj knjizi „Prelazak Rubikona" („Crossing the Rubicon"), Majkl Rupert (Michael Ruppert) ukazuje da je dobar deo nasilja u regionu Centralne Azije kao i Pakistanu, takođe uključenom u mape Bžežinskog, "iniciran od strane američkih ‘opunomoćenika'." "Kako su te mape objavljene pune četiri godine pre nego što je prvi avion udario u njujorški Svetski trgovinski centar, one spadaju u kategoriju dokaza za koje sam, radeći u losanđeleskoj policiji, naučio da se zovu ‘indicije'. To znači da je eksplozija američkog militarizma posle 11. septembra, kao i sâm taj događaj, deo unapred planirane i dosledne strategije globalne dominacije u okviru koje su i ljudi u Americi takođe ‘pokoreni' totalitarnim zakonima donetim posle 11. septembra."

Sâm Bžežinski piše:

"Amerika je previše demokratska iznutra da bi bila autokratska van svojih granica. To sputava upražnjavanje njene moći, a posebno ograničava njenu sposobnost za vojno zastrašivanje. Nikada u istoriji nije neka narodna demokratija stekla međunarodnu nadmoć. Ali stremljenje moći nije cilj koji traži masovnu podršku osim u uslovima neke iznenadne pretnje ili izazova opštem osećanju dobrobiti u sopstvenoj kući... Ekonomsko odricanje (to jest, troškovi odbrane) i žrtvovanje ljudi (poginuli i ranjeni i među profesionalnim vojnicima) neophodni za postizanje tog cilja nisu sastavni deo demokratskih poriva. Demokratičnost je u opreci sa imperijalnom mobilizacijom."

Nema sumnje da su zakoni doneti posle 9. septembra, neviđena ekspanzija agencija i nadzor nad američkim stanovništvom razlog za veliko zadovoljstvo Elite - SAD se sada jedva mogu zvati demokratskom državom. Prema pisanju „Vašington posta", Nacionalna agencija za bezbednost dnevno presreće 1,7 milijardi elektronskih poruka, telefonskih poziva i drugih komunikacija. Nije stoga čudo što je Buš nazvao 11. septembar 2001. "izuzetnom prilikom" a Donald Ramsfeld događajem analognim "preoblikovanju sveta" iz vremena Drugog svetskog rata.

Da bi postigla ciljeve Elite, Amerika je uništila Jugoslaviju dok je Rusija stajala po strani, paralisana i nemoćna, promenila je režime u Centralnoj Aziji, uspostavila vojne baze u Istočnoj Evropi i Centralnoj Aziji i organizovala krajnje provokativne vojne vežbe iskušavajući spremnost Rusije i Kine. Uspostavila je vojnu bazu u Kirgistanu, državi sa 800 kilometara dugom granicom prema Kini. Kada su Kinezi protestovali protiv nedavnih vojnih vežbi Amerike i Južne Koreje zbog njihove neposredne blizine kineskim granicama, američki portparol je odgovorio: "Takvu odluku donosimo mi i jedino mi... Gde ćemo vežbati, kada ćemo vežbati, sa kim i kako, s kojim sredstvima i tome slično su odluke koje donosi američka mornarica, američko ministarstvo odbrane, američka vlada". Kao što je novinar Rik Rozof primetio, "takav izazivački, arogantan i vulgaran jezik su u Pekingu besumnje razumeli veoma dobro".

SAD su uspostavile baze u Rumuniji, Bugarskoj, Poljskoj i Češkoj, uz najveću ikada podignutu u regionu - logor Bondstil na Kosovu. Prema izveštaju u ruskom listu Komersant od 3. marta 2011, četvorofazni plan za raspoređivanje američkog sistema projektila u Evropi treba da bude u potpunosti ostvaren do kraja 2020. SAD takođe užurbano uspostavljaju vojne veze sa državama uz samu Rusiju: Azerbejdžanom, Kazahstanom, Uzbekistanom, Turkmenistanom, radeći i na stvaranju "Velike Centralne Azije". Ovaj prostor od Avganistana do Bliskog istoka treba da bude ogromni koridor odakle će nafta, gas i veliko rudno bogatstvo ovog područja teći pravo u džepove američke Elite, dok će tamošnje stanovništvo račun plaćati sopstvenom krvlju.

O tome je indijski diplomata M. K. Badrakumar rekao sledeće: "Nije daleko vreme kada će postati jasno da ‘rat protiv terorizma‘ pruža zgodan izgovor za Ameriku da postepeno obezbedi sebi stalno prisustvo na visoravnima Hindukuša i Pamira, u centralnoazijskim stepama i na Kavkazu, stvarajući tako strateško središte odakle će nadgledati Rusiju, Kinu, Indiju i Iran". Scena za Veliki rat u kome će učestvovati velike sile današnjice - SAD, Rusija i Kina - postavljena je, po nacrtu Elite. Ostalo je sve samo pitanje vremena.

Američka Elita stalno je svoj narod vodila u velike ratove putem dokumentovanih i dokazanih obmana - potapanja Luzitanije u Prvom svetskom ratu, Perl Harbura u Drugom, i tako dalje. Elita gleda na nas kao na "ljudsko smeće", što je termin koji su prvi upotrebili Francuzi u Indokini. Ona proizvodi i prilično "ljudskog smeća" u Americi. Jedan izveštaj Svetske banke pokazuje da je 2005. godine 28 miliona Amerikanaca bilo "ugroženo"; 2007. taj broj se popeo na 46 miliona! Jedan od pet Amerikanaca suočen je sa mogućnošću da izgubi sve što ima, dok 38 miliona ljudi dobija bonove za hranu!

Majkl Rupert s tugom kaže:

"Moja zemlja je mrtva. Moj narod se predao tiraniji i tako postao njen glavni oslonac, njena osnova, njen branilac. Svakog dana on tu tiraniju podržava poslujući u njenim bankama i trošeći pozajmljen novac kod korporacija koje tim bankama upravljaju. Velika neokonzervativna strategija Džordža V. Buša je trijumfovala. Ubedi američki narod da ne može da živi bez ‘dobrih stvari', a onda samo posmatraj kako podržava sve strašnije zločine koje činiš dok im bacaš koske na kojima je sve manje mesa. Istovremeno ga guraj sve dublje u dug. Uništi srednju klasu, jedinu političku bazu koje se treba plašiti. Prinudi ga da, zbog saučestvovanja u krivici, prihvata sve represivnije policijske mere države. Radi što god hoćeš."

Globalni ekonomski sistem, zasnovan na nečoveštvu i grabežljivosti, u kome nekolicina poseduje više bogatstva nego milijarde gladnih će se okončati, ali njegov kraj biće bolan i krvav. To je sistem u kome se Elita goji na ratu i bedi miliona, na smrti i planskom uništavanju. Ajnštajn je svojevremeno rekao: "Ne znam čime će se ratovati u Trećem svetskom ratu, ali vam mogu reći šta će se koristiti u Četvrtom - močuge i kamenice!"

Objavljeno na sajtu Globalna istraživanja (www.globalresearch.ca) 7. juna 2011.

 

[PYC]

ПАТОЛОГИЈА ПРОФИТА И ПЛАНЕТА ЗА ЈЕДНОКРАТНУ УПОТРЕБУ
​

Autor: Мајкл Паренти
Izvor: Srpskilist.net

Мајкл Паренти (Michael Parenti)је амерички историчар и културолог, доктор политичких наука, који се већ четири деценије бави темама из најразличитијих области, предајући о њима и на бројним факултетима у Америци и иностранству. Аутор је 20 књига и бројних чланака и есеја, преведених на многе језике па и српски, а писао је и против америчког милитантног експанзионизма и рата у Ираку и Југославији.

Пре неколико година група активиста за заштиту животне средине у Новој Енглеској упитала је директора једне фабрике хартије како његова компанија оправдава испуштање отпадних вода у оближњу реку. Та река, за чије су стварање Мајци Природи били потребни векови, користила се за пијаћу воду, риболов, пловидбу и купање. За само неколико година фабрика хартије претворила ју је у изузетно токсичну, отворену канализацију.

Директор је слегнуо раменима и рекао да је то најјефтинији начин уклањања отпадног материјала из фабрике. Кад би компанија морала да плати и трошкове чишћења сопственог ђубрета, можда више не би била конкурентна и морала би или да затвори врата или да се пресели на јефтиније тржиште, што би значило губитак радних места за локалну привреду.

Слободно тржиште Über Alles*

​

То је већ добро познат аргумент: компанија није имала избора. Била је принуђена да се тако постави на тржишту где влада велика конкуренција. Фабрика се не бави заштитом животне средине, она се бави производњом профита, највећег могућег профита уз најмање могуће трошкове. Профит је суштина свега, тако кажу разни директори када их сатерате у ћошак. Врхунска сврха бизниса је акумулација капитала.

Да би оправдала своје тврдоглаво профитерство, корпоративна Америка промовише класичну теорију laissez faire (економска теорија о потпуној слободи свих трансакција, без икаквог уплитања државе, у којој ће се све одвијати ‘‘природно’‘; ова француска фраза буквално значи ‘‘нека се одвија’‘. Прим. уред СЛ), која тврди да слободним тржиштем – гужвом нерегулисаних и незаузданих предузећа која сва од реда теже да остваре сопствене циљеве – управља добронамерна ‘‘невидљива рука’‘ која чудотворним путем дарује оптималне резултате свима.

Заговорници и следбеници слободног тржишта имају дубоку и непоколебљиву веру у laissez faire јер им она сасвим лепо служи. Она значи да нема државног надзора, да се не позивају на одговорност за огромне штете које наносе нашој животној средини. Влада их непрестано извлачи као грабежљиву, размажену децу (што баш и није у складу са њиховом теоријом), да би опет могли да крећу у неодговорне ризике, пљачкају земљу, трују мора, нарушавају здравље читавих заједница, отпадом прекривају целе области и стављају у џеп скаредно високе профите.

Тај корпоративни систем акумулације капитала односи се према животодавним ресурсима земље – плодним ораницама, подземним водама, воденим екосистемима, зеленилу, шумама, риболовним подручјима, дну океана, заливима, рекама, здравом ваздуху – као да су неисцрпни и да се после употребе могу бацити, као да се могу без ограничења трошити и тровати. Као што је Бритиш Петрол очито показао после катастрофе у Мексичком заливу, трошкови се много више узимају у обзир него безбедност. Тако је једно истраживање Конгреса закључило да ‘‘као да је Бритиш Петрол доследно доносио одлуке које су повећавале ризик од излива не би ли компанија уштедела време и новац’‘.

Функција транснационалне корпорације, наравно, није да промовише здраву животну средину већ да из природе извуче што више можечак и ако то значи да се према њој односи као према септичкој јами. Стално растући корпоративни капитализам и слабо развијена екологија су на путу који води у пропаст, чиме су сви системи екосфере – танке покорице планете сачињене од ваздуха, воде и земље – угрожени.

Није тачно да владајући политичко-економски кругови ово поричу. Оно што чине горе је од порицања – они исказују директно непријатељство према онима који сматрају да је наша планета важнија од њиховог профита. Зато блате борце за заштиту животне средине називајући их ‘‘екотерористима’‘, ‘‘еко-Гестапом’‘, ‘‘паничарима’‘, ‘‘дрвољупцима’‘ и промотерима ‘‘зелене хистерије’‘.

У огромном одступању од идеологије слободног тржишта, највећи део трошкова великог бизниса пребацује се на становништво, укључујући и чишћење токсичних отпадних материја, надгледање производње, испуштање отпадних вода (које сачињавају 40-60 посто вода која се прерађују у локалним канализационим системима финансираним новцем пореских обвезника), цену налажења нових извора воде (истовремено, индустрија и агробизнис троше 80 посто целокупне дневно произведене количине воде), као и трошкове лечења болести насталих услед загађења. Истовремено, приватни сектор се хвалише да је економичнији од јавног сектора.

Супербогати су другачији од нас

​

Зар није еколошка катастрофа претња здрављу и опстанку корпоративних плутократа исто онако као што је претња обичним грађанима? Можемо разумети зашто корпоративни богаташи хоће да униште субвенционисано становање, јавне школе, социјално осигурање, и програме здравственог осигурања. Њихово укидање приближило би нас друштву слободног тржишта ‘‘ослобођеног’‘ ‘‘социјалистичких’‘ услуга сервисираних из јавних фондова, којих се идеолошки реакционари грозе, а тиме богати и њихове породице не би изгубили ништа. Супер богати имају више него довољно новца да себи обезбеде сваку услугу која им затреба.

Али, животна средина је нешто сасвим друго, зар не? Зар богати реакционари и њихови корпоративни лобисти не насељавају исту ову загађену планету као и ми остали, зар не једу исту хемијски третирану храну и не удишу исти, загађен ваздух? Не, они ипак не живе као и сав остали свет. Њихова класна реалност је другачија јер они често живе на местима где је ваздух знатно бољи и једу органски гајену и посебно транспортовану и спремљену храну.

Токсичних материја и прометних путева обично нема у близини њихових елегантних насеља. Супербогати, заправо, уопште и не живе у насељима. Они су се сместили на имањима где има много шуме, потока, ливада и само неколико, добро надгледаних, прилазних путева. Њихово дрвеће и вртови не прскају се пестицидима. Неконтролисана сеча не опустошује њихове ранчеве, имања, приватне шуме, језера и излетишта.

Па ипак, не би ли требало да стрепе од еколошке апокалипсе коју доноси глобално загревање? Зар желе да виде како се живот на Земљи, укључујући и њихов сопствени, уништава? На дугу стазу и њихова ће судбина бити запечаћена као и судбине свих осталих. Не, за разлику од осталих, они не живе на дугу стазу, већ у овом тренутку и само за овај тренутак. Оно што им је тренутно много важније и блискије од глобалне економије је – глобални профит. У поређењу са судбином њихових садашњих – огромних – инвестиција, судбина биосфере за њих је далека апстракција.

Усредсређени на суштину, велики бизнисмени знају да сваки долар који компанија потроши на нешто небитно попут заштите животне средине значи долар мање у њиховом џепу. Прелазак са фосилних горива на енергију коју нам пружају сунце, ветар и вода може допринети избегавању еколошке катастрофе, али шест највећих индустријских корпорација на свету баве се производњом нафте, бензина и моторних возила. Загађење класичним, фосилним горивима доноси профите који се мере милијардама долара. Велики потрошачи убеђени су да еколошки одрживи облици производње угрожавају такве профите.

Тренутна лична добит је много важније питање од будућег губитка који ће поднети целокупно становништво. Кад год седне у кола, човек ставља своју потребу да негде стигне изнад колективне потребе да се не загађује ваздух који сви заједно удишемо. Тако је и са великим играчима: друштвена цена претварања шуме у пустињу ниска је наспрам огромног и тренутног добитка насталог обарањем дрвећа и његовим претварањем у поприличан свежањ новчаница. А то се увек може и рационално објаснити: има још много шума у које људи могу одлазити, ова им баш и не треба, дрвосечама треба посао, друштву треба дрвена грађа, и тако даље.

Будућност је сада

​

Неки од истих научника и стручњака за заштиту животне средине који виде да се еколошка криза мора решавати сада, непрестано тврде да ће климатска катастрофа наступити пре него што се овај век заврши. То значи тек кроз деведесет година, када ми и наша деца већ будемо мртви – а то нам питање глобалног загревања предочава као знатно мање алармантно.

Има и других научника који још више иритирају упозоравајући нас на неизбежну еколошку кризу али је смештајући у нешто даљу будућност. ‘‘Треба да престанемо да размишљамо о еонима и почнемо да размишљамо о вековима’‘, рекао је један такав мудрац цитиран у Њујорк Тајмсу пре неколико година. И то треба да нас упозори? Ако је глобална катастрофа удаљена један или више векова, ко ће онда данас бити спреман на доношење тешких и скупих одлука ако ће се њихове благодети осетити тек у далекој будућности?

Често нам се казује да размишљамо о нашим драгим унуцима који ће бити жртве таквог развоја догађаја (ти апели изговорени су углавном преклињућим тоном). Но већина млађих људи којима се обраћам на колеџима уопште не могу ни да замисле свет у коме ће, кроз тридесет или четрдесет година, живети деца њихове још нерођене деце.

С таквим апелима и упозорењима мора се престати. Катастрофа ће се обрушити на нас не кроз неколико векова, генерација или деценија, него много раније. Еколошка криза није нека будућа невоља. Већина нас вероватно неће имати привилегију да каже: ‘’Apres moi, la deluge‘’ (’‘После мене потоп’‘, речи француског краља Луја 14, на упозорење његових саветника на могуће последице његове политике. Прим. уред. СЛ), јер ћемо се с пропашћу суочити још за наших живота. Знамо да је то истина јер је еколошка криза већ у току, а њен убрзане и нагомилане последице могу се ускоро испоставити као неповратне.

Профитерско лудило

​

Нажалост, животна средина не може одбранити саму себе. Ми је морамо одбранити, то јест, морамо одбранити оно што је од ње остало. А све што супербогати желе је да претварају живу природу у добра, а добра у мртви капитал. Претеће еколошке катастрофе не значе ништа за корпоративне пљачкаше. Они немају појма о томе шта је жива природа.

Богатство је као дрога. Оно само увећава апетит. Нема краја количини новца коју неко жели да згрне, подстакнут auri sacra fames (Вергилије, Енеида, ‘‘Шта све неће човек починити гоњен /проклетом глађу за златом’‘. Прим. уред. СЛ). И тако наркомани новца настављају да грабе за себе, више него што могу потрошити за хиљаде живота у којима ништа није ускраћено, гоњени оним што све више личи на опсесивну патологију, мономанију која искључује свако људско разматрање.

Они су блискије везани за своје богатство него за планету на којој живе, забринутији за судбину своје имовине него за судбину човечанства, толико опседнути профитом да и не примећују пропаст која се надноси и над њима. У једном стрипу објављеном у Њујоркеруприказан је директор неке корпорације како се обраћа пословном скупу овим речима: ‘‘И док сценарио скорог краја света врви од незамисливих ужаса, период пред крај биће пун невероватних прилика за зараду’‘.

Није баш ни нека шала. Пре много година приметио сам да они који негирају постојање глобалног отопљавања неће променити своје мишљење све док Северни пол не почне да се отапа (нисам наравно ни слутио да до тога може доћи за мог живота). Данас се суочавамо са топљењем Арктика чије су последице по океанске струје, ниво воде у приобаљима, читав умерени појас планете и светску пољопривредну производњу огромне.

А како на то одговарају индустријске и финансијске вође? Као што се може и очекивати: као профитери мономанијаци. Они то виде другим очима. Као прво, топљење леда на Арктику отвориће директан северозападни пролаз између два велика океана што је сан старији од Луиса и Кларка (америчких истраживача с почетка 19. века који су тражили ‘‘Северозападни пролаз’‘. Експедиција је имала за циљ победу у надметању с британским трговцима а не научна открића. Прим. уред. СЛ). То ће скратити глобалне трговачке путеве и учинити транспорт јефтинијим. Неће више били гњављења са Панамским каналом и обиласка Рта Добре Наде. Нижа цена превоза омогућиће већу размену и виши профит.

Они, такође, с радошћу примећују да отапање леденог покривача на Северу отвара приступ новим налазиштима нафте. Моћиће да наставе да ваде оно исто гориво које је и довело до катастрофе с којом се суочавамо. Веће отапање једнако већи профит – то је мантра слободнотржишњака убеђених да свет припада само њима.
Замислите да смо сви у једном великом аутобусу који јури низбрдицом на чијем крају нас чека кобна провалија. Шта раде наши наркомани новца? Трче између седишта да нам по огромним ценама продају јастуке за ублажавање удара и сигурносне појасеве. Ту прилику за успешну продају на време су испланирали.

Морамо устати са седишта и одмах их ставити под надзор, јурнути напред, одгурнути возача, дохватити волан, успорити, и скренути аутобус. То није лако, али је још могуће.
Што се мене тиче, то је сан који не престајем да сањам.



* (’‘Изнад свега’‘, немачки. Наслов и немачке царске и нацистичке химне. Прим. уред. СЛ)

Напомена: Овај чланак објављен је на сајту Глобална истраживања www.globalresearch.ca 8. априла 2011. Превод и сва потцртавања Уредништва Српског листа.

 

[PYC]

BRANKO ŽUJOVIĆ: DA LI JE MOGUĆA EVROPSKA REVOLUCIJA DUŽNIH?


​

Izvor: Standard.rs sreda, 29 jun 2011 18:50

​

Dok narodi EU traže promene i pravo na vlastiti razvoj, narodi bivše Jugoslavije srljaju u Uniju, prihvatajući ulogu inferiornih građana

Zona evra nalazi se pred završnim bilansom evroatlantske politike invazije, koji miriše pre na evropsku građansku revoluciju dužnih, o kojoj se uglavnom ćuti, nego na najuređeniji vrt zemaljskog raja

Dok narodima Zapadnog Balkana domaći mediji u stranom vlasništvu serviraju idealizovanu sliku Evropske Unije (EU) kao večnog utočišta za manje vredne, upravo inferiorne nacije, sami Evropljani u svojim državama žele da pokrenu procese promena.

Očigledno je to u Atini. Tamo je, kao i u celoj Grčkoj, u toku dvodnevni generalni štrajk. Na jednom od transparenata piše: „Nema žrtvovanja za plutokratiju". Na atinskom trgu Sintagma, od 18 časova uveče do ranih jutarnjih sati, građani već nedeljama organizuju masovne proteste protiv NATO, EU i MMF.

Oni kažu da nisu "lenji Grci", kako ih posprdno naziva zvanična zapadnoevropska štampa, nego dostojanstvena i samostalna pravoslavna nacija, kojoj EU i NATO planski uskraćuju pravo na prirodan razvoj i odbranu.

Grci pre svega misle na otvaranje svoje države prema novim globalnim igračima iz BRIKS, ali i na istraživanja retkih ruda i nalazišta nafte. Uz to ni malo im se ne dopada politika Unije i NATO na Balkanu. Atina je, ne priznajući albansku NATO državu na teritoriji Srbije, otvoreno stala protiv politike Vašingtona i Brisela u ovom delu Evrope. I ta okolnost ni malo se nije dopala njihovim evroatlantskim saveznicima.

Nasuprot tome, EU Grcima kao rešenje nudi novi kredit od monstruoznih 200 milijardi evra. To je iznos koji ova nacija, sasvim sigurno, nikada neće moći da otplati. Čak i uz najrestriktivniji model štednje, koji - gle prećutkivane činjenice - grčki nacionalni standard srozava duboko ispod u Srbiji toliko sanjane granice "evropskog standarda".

Sličan građanski protest organizuju i Španci. Tamo od 15. maja traju masovna okupljanja građana koji, poput grčkih istomišljenika, žele potpuno nov evropski sistem vrednosti. Španci smatraju da država treba da nacionalizuje banke koje su dobile finansijsku podršku, kako ne bi isplalo da račun u evropskoj krčmi plaćaju najsiromašniji.

Osim toga, bunt Španaca odnosi se i na partokratiju. Upravo onu partokratiju, koju u Srbiji promoviše EU krijući je pod maskom istinske demokratije. Posle iskustva Irske, Španije, Portugalije i Grčke, sva je prilika da će kriza evrozne zahvatiti i jednu od najvažnijih evropskih država - Italiju.

Dok evropski narodi traže promene unutar same Unije i pravo na vlastiti razvoj, narodi bivše Jugoslavije bez neophodne doze opreza i kritičnosti geopolitički srljaju u Uniju. Oni kao da su prihvatili nametnutu ulogu inferiornih, građana trećeg i četvrtog razreda, koji će tek u okrilju Unije pronaći sigurnost žrtvujući vlastite resurse za malo "civilizacije".

 

[PYC]

SAVET VACLAVA KLAUSA: U EU SE MORA BITI, ČAK I KAD VAM SE TAMO NE IDE


​

Izvor: Balkanmagazin sreda, 29 jun 2011 12:38
Milan KAMATOVIĆ

​

Bar od 60 odsto Čeha sada bi glasalo protiv ulaska u Uniju, ali niko u brojnom političkom taboru evroskeptika ne pomišlja da pozove na referendum

Češki predsednik Vaclav Klaus je danas jedan od najprononsiranijih evroskeptika i, mora mu se i to priznati, najkompetentnijih kritičara produbljivanja evropske integracije. No, on, takav kakav jeste, političarima zapadnog Balkana savetuje da nikako ne odustanu od stupanja u Evropsku uniju - kaže im da je ekonomski i politički neizdrživo ostati izvan. U Uniji se jednostavno mora biti i onda iznutra nastojati da se zauzda unitarizacija i dalje pretvaranje Unije u superevropsku državu i očuva nacionalni suverenitet zemalja članica. Sledstveno tome, svesrdno, svuda i neprestano, Klaus podržava što bržu integraciju zapadnog Balkana u EU.

EVROSKEPTICIZAM U EU

​

Kada su 2004. Česi na referendumu glasali o stupanju u EU, Klaus se, kažu, povukao u svom patetičnom stilu na Rip, poveće brdo ili omanju planinu, oko 70 kilometara severozapadno od Praga, gde su se u ključnim povesnim trenucima nacionalni junaci i vođe povlačili na razmišljanja i razbistrivanje glave, i odbio da svojim sugrađina bilo šta preporuči - ni da glasaju za ni protiv ulaska u Uniju.

Sada nema spora oko toga da bi većina i to uverljiva, kako se procenjuje, bar od 60 odsto, glasala protiv ulaska u Uniju, ali niko u brojnom političkom taboru evroskeptika i ne pomišlja da pozove na referendum ili neku drugu akciju u prilog izlaska zemlje iz Unije. To je jedan od paradoksa sadašnjeg stanja svesti u Evropi - nikad toliko nezadovljstva EU i Briselom, ali se sve na tome i završava. Tojest, niko ne preduzima, može se čak reći i ne pomišlja na korake da izađe iz Unije. Ukratko, klausovski rečeno, u Uniji, iako je nećemo i ne volimo, mora se biti.

BRISEL DEŽURNI KRIVAC
​

Na EU su koncentrisana mnoga nezadovoljstva i neraspoloženja, čije generatore bi, međutim, u dosta slučajeva trebalo tražiti na drugim stranama, pre svega u sopstvenim sredinama. I za ekonomsku krizu ispalo je da veću odgovnost snosi Brisel nego nacionalne vlade koje imaju mnogo veća ovlašćenja u ekonomskoj politici. I za krizu evra ispalo je da je kriva EU, a ne vlade koje su se krajnje neodgovorno ponašale, zaduživale i sada očekuju da ih druge zemlje-članice spasavaju od bankrota. To, naravno ne znači da institucije i ljudi koji ih vode u Uniji nemaju svoj deo odgovornosti, ali je teško očekivati kada se u vrhove Unije po pravilu biraju tzv konsenzualne, u stvari blede i bezbojne ličnosti, da će one moći da izađu iz svoje senke.

Zanimljivo je pri tome da se evroskepticizam počeo naglo širiti u poslednje dve godine u zemljama novim članicama koje su, gotovo neverovatno, sve odreda, kao ni u jednom od dosadašnjih talasa proširenja, profitirale od ulaska u Uniju 1. maja 2004. i 1. februara 2007. Čak su nekima od njih, na primer Češkoj, takva raspoloženja sada i jače izražena nego u tradicionalino izolacionističkim sredinama kakva je Velika Britanija. A Češka je upravo u godinama po stupanju u EU do krize imala period najbržeg ekonomskog rasta u novijoj istoriji. Takav razvoj je još više ubrzao jačanje nacionalne valute krune u odnosu na evro tako da se evropska valuta, koja je prilikom uvođenja 2002. vrijedila preko 36 kruna, sada menja za samo 24 - toliki je kurs bio ujesen 2008. prilikom izbijanja svetske finansijske krize, toliki je i sad. A predviđa se da će kruna i dalje jačati. I onda ne treba da čudi što Česi odbijaju evro i više poverenja imaju u svoju valutu i svoju centralnu banku nego u vlade i banke takozvanih PIGS zemalja (Portugalija, Irska, Grčka, Španija), koje su, uz asistenciju opšteg oportunizma i sistemski tolerisanog kršenja odredbi Mastrihtskog ugovora, svakako najviše krive za aktuelnu krizu.

DOBITNICI NISU ZADOVOLJNI?
​

Kriza evra učinila je da čak i Poljaci, koji su do skoro bili među najvećim evrofilima, većinom neće, kako pokazuju ankete, zajedničku evropsku valutu i počinju sumnjičavo da gledaju na dalje produbljivanje evropske integracije. Oni su, inače, uz Slovačku sigurno među novim članicama najveći dobitnici od stupanja u Uniju. Ima dosta ekonomskih stručnjaka koji tvrde da bi Poljska danas bila u katarstrofalnoj ekonomskoj situaciji, kakva je u Ukrajini, zemlji slične veličine i privredne srukture, da nije stupila u EU. Poljska je za šest godina članstva u Uniji, kako su izračunali pre godinu dana, „zaradila" 21,4 milijarde evra pošto je u zajedničku kasu uplatila 16,7 milijardi a dobila preko dotacija i raznih programa 38,1 milijardu. U tom periodu, tojest od ulaska u EU dobila je 80 milijardi evra stranih investicija, što je uverljivo više nego što je dobila ukupno u prethodnom 15 godošnjem periodu po padu komunizma. Evropskim parama se gradi polovina poljske putne infrastrukture, koja je najzaostalija u EU. Za samo pet godina po ulasku u Uniju bruto društveni proizvod (BDP) ove zemlje je, zahvaljujući ubrzanom rastu, skočio sa 51 na 56 odsto udela u odnosu na prosek Unije. U tom periodu nezaposlenost je preplovljena sa 20 na 10 odsto, gastarbajteri koji su iskoristili mogućnosti zapošljavanja u Uniji poslali su kućama oko 25 milijardi evra za pet godina. Zahvaljući toj dinamci, pokretanoj širokim tržištem EU i evropskim novcem, Poljska je bila jedina zemlja Unije koja je izbegla recesiju tokom krize!

A šta reći za Slovačku, zemlju slične veličine, pa i istorije kao i Hrvatska. Slovačka je tokom prvih pet godina u EU doživela fantastičan privredni bum i svoj BDP u odnosu na prosek u EU povisila sa 57 na 72 posto. Češka, istina, ima učešće u visini od 83 posto, ali ga je u ovom periodu povećala za „samo" osam odsto, a Slovačka za čitavih 15! Najmanje je, inače, u tome napredovala Mađarska, čiji je BPD povisio učešće u evropskom proseku za svega jedan procenat, sa 63 na 64 posto (Mađarska je poseban slučaj - u toj zemlji je iz unutrašnjih razloga izbila teška ekonomska kriza više od dve godine pre opšte krize).

Slovaci su nezaposlenost u tom periodu smanjili sa 18 na 12 odsto i bili prva postkomunistička nova članica koja je posle Slovenije uvela evro, i to sasvim glatko.

NAJVEĆE TRŽIŠTE NA SVETU
​

Mnogim još podacima se može uverljivo obrazlagati koliko su nove članice EU dobile od tog članstva. Ekonomija EU, koja ima oko pola milijarde žitelja, najveća je na svetu. To veliko jedinstveno tržište na kome se slobodno kreću robe, usluge, kapital i ljudi, je ono bez čega bi Evropa bila daleko ispod onog što danas jeste. A sve to, kao i institucije i politika, gradilo se postupno od 1950, kada se počelo raditi na osnivanju Zajednice za ugalj i čelik, ustanovljene pre skoro 60 godina, 1952. Glavni akteri su bili „idejni otac" Unije Francuz Jean Monet, jedini čovek koji je proglašen za „počasnog građanina EU", francuski ministar spoljnih poslova Robert Schuman, uz punu podršku, harizmatičkog oca „nove Nemačke", kancelara Konrada Adenauera. Ovim zaslužnim ljudima treba svakako dodati ime Francuza Jacquesa Delorsa, koji je 90-ih udario temelje Uniji ovakvoj kakva je danas, a imao je politički autoritet koji nije bio manji ni od jednog francuskog predsednika ili nemačkog kancelara.

Evropskoj komisiji se često zamera na birokratizmu i na tzv eurospeaku, tojest posebnoj evro vrsti politički korektnog ali često sadržajno ispražnjenog novogovora. Ali iz kancalerija EK izašao je sjajno napisan, jasno i kondenzovano, dokument o tome kako je nastala i kako se razvijala EU.

Evo te džepne istorije u celini.

KAKO JE OSNOVANA EVROPSKA UNIJA?

​

„Nakon Drugog svetskog rata, nekoliko evropskih zemalja htelo je da sarađuje da bi sprečile nove ratove. Zato su Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Zapadna Nemačka 1952. osnovale Evropsku zajednicu za ugalj i čelik. To je bio prvi korak u stvaranju Evropske unije.

Ovih šest država odlučilo je da sarađuje u proizvodnji uglja i čelika. To su važne sirovine za proizvodnju oružja i putem saradnje te zemlje su htele da spreče međusobne buduće ratove. Drugi najvažniji cilj je bio olakšavanje obnove industrija tih zemalja posle Drugog svetskog rata. Saradnja je omogućavala zaposlenima u industriji uglja i čelika da rade bilo gde na teritoriji ovih šest zemalja.

ZAJEDNIČKO TRŽIŠTE SA SLOBODOM KRETANJA
​

Osnivanje Evropske zajednice za ugalj i čelik postalo je startni signal za mnogo obuhvatniju saradnju. Već 1958. saradnja se Rimskim ugovorima proširila na druge produkte, usluge i kapital. U principu sve osobe u zemljama članicama dobile su istu mogućnost kretanja između zemalja, što je ranije važilo samo za zaposlene u industrijama uglja i čelika.

Saradnja je značila takođe i carinsku uniju i upotrebu nuklearne energije u miroljubive svrhe. Čitav kompleks saradnje je nazvan Evropskom zajednicom, skraćeno EZ. Vremenom, saradnja je proširena i na zaštitu životne sredine, agrar i transport.

PROŠIRENA SARADNJA I POVEĆANJE BROJA ČLANICA
​

Tokom 70-ih i 80-ih još nekoliko zapadnoevropskih zemalja postale su članice EZ. Krajem 80-ih mnogi komunistički režimi u Istočnoj Evropi su počeli da se raspadaju. Berlinski zid, koji je simbolično delio Evropu na Istok i Zapad, je pao i Nemačka se ponovo ujedinila.

Promene u Evropi i u saradnji EZ zemalja su bile tako velike da je početkom 90-ih dogovoreno da se osnuje Evropska unija (EU). Države su počele sarađivati u oblastima kao što su, na primer, vanjska i bezbednosna politika, policijska i krivično-pravna pitanja. Države su odlučile da osnuju EMU - Evropsku monetarnu uniju i uvode evro.

EU NASTAVLJA DA RASTE
​

EU nastavlja da se razvija. U maju 2004. EU je dobila deset novih zemalja članica a u februaru 2007. još dve, kada su se pridružile Bugarska i Rumunija. EU sada ima 27 zemalja članica a još nekoliko zemalja je zatražilo članstvo. Da bi saradnja nastavila da funkcioniše u ovako proširenoj EU u toku je rad na reformama međunarodnih ugovora koji upravljaju unijom".

 

[PYC]

Џоел С. Хиршхорн
ЛАЖИ, ОБМАНЕ О ЕКОНОМСКОМ ОПОРАВКУ, ПРИКРИВАЊЕ БРОЈА НЕЗАПОСЛЕНИХ…
​

Извор: Српски лист

Америчка влада лаже. По свему судећи, изгледа да већина Американаца гута лажне и искривљене информације које нису друго до политичка пропаганда. Погледајте, на пример, нашминкан број незапослених за март 2011, од 8.8 посто, који су медији ударили на сва звона уз похвале Демократа и Беле куће. Као да је тај број тачан и да приказује истинску стопу незапослености. Но, оно што стручњаци попут Леа Хиндерија (Обаминог саветника за економске послове. Прим. уред. СЛ) називају стварним процентом незапослених износи 17,7 посто, а то је изузетно високо. Ta цифра је хладан туш на сву причу о наводном економском опоравку.

Званични подаци о броју незапослених пажљиво су подешени да приказују нижи проценат. Наиме, подаци се прикупљају на основу броја домаћинстава тиме пренебрегавајући прави број запослених и делимично запослених Американаца. Ова последњa категорија укључује и оне који су престали да траже посао јер им је постало јасно да га неће наћи, као и оне који раде скраћено иако желе посао са пуним радним временом.

Галупово истраживање које узима у обзир те друге факторе показало је да је укупан број незапослених у марту виши, и да износи 20,3 процента од укупног броја радно способног становништва.
Као да то није довољно, влада такође не открива да се већина нових радних места састоји од слабије плаћених послова који по правилу не доносе никакве бенефиције. И то потврђује да се ради лажном економском ‘‘опоравку’‘.

Повратак на ниску стопу незапослености која одражава добро стање у привреди могао би потрајати десетак година. Лаж на савезном нивоу помиње 13,5 милиона незапослених иако је тачан број по свему судећи око 28,2 милиона. Од почетка Велике кризе број стварно незапослених радника повећао се за 11,5 милиона, а само од децембра 2008. за 3,7 милиона.

Да би се стопа незапослености спустила на 6 посто, у приватном сектору током наредне три године требало би запослити 13 милиона људи – по 360.000 сваког месеца. Нема начина да се то постигне. Стога ће стварна стопа незапослености остати застрашујућа.

Осим овога, ваља рећи да реалне зараде стагнирају већ годинама и да је средња класа у САД у веома тешком положају. Овакво стање јасно указује је да ће врло ослабљеном тржишту некретнинама бити потребне године да се опорави. Врло је мали број људи који има довољно новца и осећа финансијску сигурност потребну да се купи и најјефтинија кућа. Исувише је празних кућа а њихов број расте јер милиони Американаца губе домове не бивајући у стању да отплаћују стамбене кредите. Ако не постоји здраво тржиште некретнина, немогуће је говорити о економском ‘‘опоравку’‘ и смисленом расту.

Другим речима, насупрот причи политичара и ‘‘стручњака’‘, опоравка нема, бар са становишта велике већине Американаца. Но, богата виша класа пролази сасвим фино. Године 2009, 5 посто најбогатијих држали су 63,5 посто националног богатства. Двадесет посто најбогатијих Американаца поседује 84 посто целoкупног богатства. А велика већина осталих – доњих 80 посто – сви заједно располажу са 12,8 посто богатства. Према извештају Института за економску политику, у периоду од 2000. до 2007 – последњем дужем периоду економског успона – целокупни износ просечног раста дохотка одлазио је једној десетини грађана САД, онима у групи најбогатијих.

Уз то, ваља имати на уму и да ће државне и локалне власти, суочене са смањењем буџета, отпустити још много људи, а да ће настојања Конгреса да смањи огроман државни дуг и дефицит значити и укидање многих владиних програма од којих зависе многи из групе доњих 80 посто.

Компаније ће наставити да гомилају огромне профите, плаћају мале порезе и манипулишу политиком владе лобирањем и прилозима за политичке кампање како би могле да некажњено наставе убијање средње класе. Цареви корпорација и раџе Волстрита наставиће да згрћу баснословне новце. Тешко да ће иједан преварант из корпорација који је већину нас оштетио бити судски гоњен или отићи у затвор, како би требало. Неће бити ни истинских, неопходних реформи финансијског сектора. Банке ће наставити да финансијски ‘‘силују’‘ Американце.

И Републиканци и Демократе из Конгреса наставиће да лажу, као што ће то чинити и председник Обама. Хоће ли им Американци и даље веровати, или ће прихватити болну истину о свом тешком положају и престати да гласају за лажљиве политичаре који корпоративну диктатуру одржавају на власти?

Напомена: Објављено на сајту Глобалних истраживања (www.globalresearch.ca) 5. априла 2011.

УСТАНИТЕ ПРОТИВ ЕКОНОМСКОГ УГЊЕТАВАЊА, ЦИЉАЈТЕ НА ГОРЊИХ ЈЕДАН ПОСТО

Аутор: Џоел С. Хиршхорн​

Огромна економска неједнакост убија Америку и нас, народ, док је америчку демократију већ сахранила. Богати су узурпирали политички систем да би манипулисали привредом и непоштено профитирали. Економске слободе више нема. Похлепа оног једног процента становништва на врху толико је убиствена да би за обнову Америке била потребна права побуна, налик на ону у Египту.

Америчко друштво засипају сталним лажима и политичком пропагандом, не би ли Американци остали глупи и не би ли им се пажња одвратила од правих питања. А истина је ту пред нама, скривена од погледа већине грађана поплавом непоштења и неодговорности изабраних представника народа, корпоративних вођа, кукавица, медија контролисаних од корпорација, а посебно ‘‘стручњака’‘ са деснице, од којих многи припадају горњем једном проценту. Истина се наравно повремено и открива, али то чини релативно мали број људи са приступом релевантним информацијама, усто довољно интелигентних и способних за критичко мишљење. Два скорашња чланка требало би да буду обавезно штиво у свакој учионици и сваком дому.

Као прво, погледајмо цифре о опадању Америке последњих деценија које је познати економиста Џозеф Е. Штиглиц изнео у часопису Венити Фер (Vanity Fair). Горњи један проценат Американаца сада отима готово једну четвртину целокупног националног дохотка и поседује 40 посто националног богатства. Пре 25 година, ти проценти били су 12 посто и 33 посто. Приход горњег једног процента повећао се за 18 посто у протеклој деценији уз истовремени пад прихода оних у средини. И док рецесија и даље погађа већину Американаца, нарочито незапослене, гладне и лишене дома с немогућности отплате кредита, горњих један посто – од којих су многи заслужни за текућу економску пропаст – и даље задржавају своје пореске олакшице и своје богатство.

‘‘Већина грађана из године у годину све горе живи’‘, уочава Штиглиц.
Осим тога, у нашој опсенарској демократији којом диригује двопартијска корпоративна диктатура ‘‘буквално сви сенатори и већина чланова Представничког дома од самог почетка припадају групи од горњих један посто и држе се положаја захваљујући новцу који такође долази из те групе, знајући да ће, ако удовоље својима, бити од њих награђени и када напусте положај. И велика већина кључних носилаца и твораца трговинске и привредне политике у извршној власти долази из тог слоја’‘. Стога, нимало не изненађује што оне који су затровали привреду нико за то кривично не гони.

То лудило се не да докрајчити никаквим гласањем у коме ће се бирати између Републиканаца и Демократа, па ни давањем гласова припадницима покрета ‘‘Чајанка’‘ (заговорницима повратка на основне поставке америчког устава, тако названих због алузија на бостонску ‘‘чајанку’‘ – побуну против британске власти и кључни догађај у настанку Америчке револуције. Прим. уред. СЛ), који сви углавном желе да заштите богату корпоративну елиту, што се показују незаинтересованошћу за укидање корпоративних субвенција и других повластица већ повлашћених, нити за повећавање њихових пореза. Американцима који нису богати такво понашање је неодбрањиво.

Штиглиц каже: ‘‘Горњих један посто могу гунђати на власт коју имамо, али се она њима уистину веома свиђа: све је у пат позицији, а поделе су толике да се не може учинити ништа осим смањити порези’‘. Они су, заправо, власници наше владе.

У другом чланку објављеном у листу Нејшн (The Nation), Роберт Шир оштроумно примећује: ‘‘Опсена о бескласној Америци у којој се сваком пружа једнака прилика за успех је најуспешнија превара коју је створила богата елита, главни контролор свих полуга власти у оном што сматрамо нашом демократијом’‘. Без велике буке јавности, ‘‘корпоративни богаташи награђују себе у директној сразмери са патњом коју проузрокују другима’‘.

Шир наводи да је за време Клинтона приход горњих један посто растао по стопи од 10,1 посто годишње, док је приход 99 посто осталих Американаца растао само 2,4 посто годишње. Од 2002. до 2006, у периоду када је приход ове групе растао по стопи од годишњих 11 посто, пораст за остале Американце био је један посто.
Које становништо ово може да издржи? Потчињени, заглупљивани и гурнути у страну, они као да одбијају да виде да економско угњетавање гуши нацију.

Јер, да би се неко нашао међу горњих један посто мора имати бруто приход од бар 400,000 долара годишње, од чега већи део не потиче од плате. Од таквих домаћинства, која укупно чини мање од пет милиона људи, свако има нето вредност од бар осам милиона долара.
Јесте ли међу њима? Ако нисте, пробудите се. Ви сте жртва!
Тих горњих један посто су непријатељ. ОНИ су вас крађом лишили новчане сигурности и прилике за бољитак. ОНИ су нас продали Кини и другим земљама. ВИ сте жртвовани да задовољите њихову похлепу. Имате више шанси да добијете премију на лутрији него да постанете један од њих.

Таква малигна неједнакост није никаква историјска случајност. Она настаје по плану. Заборавите на морал и поштење. Најбогатији међу богатима направили су политички и економски систем да би добили све што желе и оштетили све остале. Они не стрепе од отворене револуције, нити од било какве врсте – насилне или ненасилне – класног рата.

Зато, застаните на тренутак. Размишљајте на начин те невидљиве корпоративне диктатуре којом ‘‘двопартијски’‘ управљају људи вични томе да својим и туђим новцем одржавају потпуно корумпирани политички систем. То је оруђе и оружје којим се користе да би се заштитили од гнева неколико стотина милиона жртава њиховог злочињења. Економско угњетавање од стране домаћег слоја горњих један посто најбогатијих много је веће од британског, које је довело до Америчке револуције. Друга револуција, против домаће тираније, очајнички нам је потребна.

Осим ова два скорашња чланка, корисно би било погледати и сајт Who Rules America?(Ко влада Америком?). Ако желите податке, погледајте и сајт Mother Jones (Мајка Џоунс), који разоткрива заблуду већине Американаца да је расподела богатства много поштенија него што то заиста јесте.

И, да резимирамо – сви којима мозгови нису испрани политичком пропагандом морали би подржати обарање горњих један посто да бисмо повратили своју земљу. Ако се ништа не предузме, све више и више Американаца ће патити како се средња класа буде урушавала у једну све већу доњу класу – нарочито када политичари који се баве националним дугом и дефицитом буду смањили број федералних програма од којих зависи 50 посто Американаца, уместо да повећају порезе чиме би погодили само богаташе, и нарушили преситост кропорација.

Нас је више. Да ли вам је додијало економско тлачење? Не заборавите да се свака владајућа класа може оборити.

Напомена: Објављено на сајту Глобалних истраживања (www.globalresearch.ca) 11. априла 2011.

Џоел Хиршхорн (Joel Hirshhorn) је аутор књигa Опсенарска демократија (Delusional Democracy) и Ширење убија – како вам приградска парк-насеља краду време, здравље и новац (Sprawl Kills – How Blandburbs Steal Your Time, Health and Money). Објављивао у Вашингтон Посту, Њујорк Тајмсу, Балтимор Сану, Чикаго Трибјуну и по алтернативним сајтовима као што су Common Dreams, The Progress Report, Smirking Chimp и Opednews. Редовни сарадник и Глобалних истраживања (Global Research). Пре него је постао писац и консултант, био је виши намештеник Одсека за технолошке процене (Office of Technology Assessment) Конгреса САД, директор за животну средину, енергију и природне ресурсе Националног удружења гувернера(National Governors Association), редовни професор универзитета Висконсин у Медисону, и директор једне саветодавне компаније за заштиту животне средине. Председник је Независне партије Мериленда и саоснивач удружења Пријатељи члана 5 Устава САД (Friends of the Article V Convention) – организације која тражи враћање народу уставног права да непосредно учествује у законодавној власти.

КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
​

Да ли је Џоел Хиршхорн аутентичан побуњеник, или само још један ‘‘играч’‘ знају, можда, Американци. Из његове биографије назире се човек који је исувише дуго провео ‘‘у систему’‘ да би имао право да га критикује. Но, то је већ ‘‘американизам’‘: и Пол Крејг Робертс кога повремено преносимо са сајта Глобална истраживања био је функционер америчке владе, а данас, по свему судећи, истински револуционар.

Јер, разлика између западњачких -whistleblowers (’‘оних који вичу ‘фаул’‘) и ‘‘наших’‘ ‘‘превртача’‘ и ‘‘прелeтача’‘ је велика. Све до деведесетих, Западњаци су се могли заваравати да живе у честитим системима са фалинкама неотклоњивим на Овоме свету. Такви, могли су се мирне душе запошљавати у власти, полицији и војсци. Разочарани, али лично исправни, могли су се од свега потом оградити, па тражити и казне за прекршиоце обећања на чојство којима је Запад привлачио људе диљем света – док није почео да се открива, почетком 1990-их.

Уосталом, галерија светитеља западног хришћанства препуна je тешких грешника који су се покајали, потом и мученички страдали супротстављајући се Злу.

И мада Српски лист настоји да објављује само написе људи несумњивог јединства мисли, речи и дела, у случају Џоела Хиршхорна преузимамо ризик, његов приказ стања у америчком друштву будући тачан и на основу наших увида у живот у САД – у мом случају с боравка тамо, с прекидима, више од три деценије.

Но оно што посебно пада у очи у Хиршхорновим приказима је истоветност догађања, виновника и жртава и у Америци и у Србији. Из праћења дешавања а нарочито ‘‘трендова’‘ по Европи и другде – укључујући и Русију – очито је наиме да су прилике свугде осим у прашумама Конга, Амазона, или Нове Гвинеје углавном исте. У чланку Мајкла Парентија који објављујемо као следећи пружени су и неки одговори зашто.

Вратимо се међутим Хиршхорновим позивима на нову Америчку револуцију. Очито, нема безброј врста ‘‘рупа на саксији’‘, те је и он дошао до схватања да су истинске револуције, у првобитном значењу речи ‘‘преврат’‘, заправо враћање из болести у здравље. Јер, здрава стања познајемо из искуства или историје, а болест најчешће из личне патње. Ваљани међу нама осећају и патње других, па и скупни бол етноса или друштвених група, али такви су изгледа све ређи а и њих најчешће слуђују професионалци за маркетинг, ‘‘спиновање’‘, ‘’psyops‘’ (психолошки рат). (Сетимо се лика и дела Јелка Кацина почетком Антисрпских ратова, и његове ‘‘борбе за интерпретацију’‘.)
Каква год, међутим, била ‘‘интерпретација’‘ не само наше агоније, нема те јоге, тих средстава за умирење, нити дроге, који нам могу ублажити све неодложнији налог за повратак здрављу, различитом од рецепата ‘‘међународне заједнице’‘ или ‘‘наших’‘ власти. Српска револуција – као и будућа Америчка, Енглеска, Француска или Руска – мораће бити заправо повратак изгубљеној или отетој власности, потврђеној историјом дужом од оне којом нас обмањују по школама, или каквом се служе пропагандисти попут Ноела Малколма.

И управо се против тога ‘‘Нови’‘ светски поредак бори свим средствима – најубојитије будући лоши, пали и зли људи. Нису наиме Маркс, Енгелс, Лењин и Броз створили ‘‘памучни пакао’‘ СФРЈ – пробни полигон за данашња ‘‘људска права’‘ (сетимо се ‘‘бриге за човека’‘), ‘‘хашко’‘ правосуђе (’‘Партија/кадија/злотвор те тужи, Партија/кадија/злотвор ти суди’‘), Орвелово ‘‘све су животиње једнаке али су неке једнакије’‘ (’‘равноправност свих народа и народности’‘ осим Српског), итд, итд – већ је то, и све већи број зала око нас, ‘‘подвиг’‘ особа каквих су се досадашња времена и епохе гадили.

Ако је неко наиме донедавна и могао да се убеђује да ступајући у државну службу САД, Велике Британије или неке друге’‘ демократске’‘ земље зачиње каријеру која није злочиначка, у Брозовој Југославији то је за све рођене после Другог светског рата престало бити могуће већ шездесетих, а у Милошевићевој држави после првих ватрених окршаја без прокламованог ратног стања, јасног ратног циља, паравојски под командом Удбе и Коса, и истинских мртваца не само на ратиштима. Ђинђић се такође одмах показао самим својим окружењем, реториком и начином доласка на власт, Коштуница провалијом између речи и дела, или неделањем када је ваљало и чином бранити Српство – Тадића и његов циркус ‘‘опозиције’‘, ‘‘јавног мњења’‘, силеџијске полиције, кукавног судства и сличног да и не помињемо.

Но, Хиршхорн је у праву: Непријатељ јесу тих један посто, али је невоља што би се једнако понашало и безмало пола становништа, пружи ли им се прилика да заузму или на неки начин дођу на њихово место. ‘’Power corrupts‘’ (’‘Власт и моћ кваре’‘) казао је британски Лорд Актон пре више од једног века. Будућа Српска револуција мораће зато наћи начина да ‘‘сласт’‘ власти уравнотежи обавезама каквих ће се клонити већина ње недостојних.

Друга несувислост левичарског светоназора – каквим се, рецимо, и Глобална истраживања супротстављају расапу света око нас – јесте ‘‘брига’‘ о све већем броју становника развијених земаља неспособних, или невољних да привређују. Решење ‘‘либерални’‘ човекољупци траже у државној помоћи том, марксистички изражено, ‘‘лумпенпролетаријату’‘ и пролетаријату – другим речима, у повратку римских ‘‘хлеба и игара’‘ каквом присуствујемо већ неколико деценија, с тиме што је арену заменио телевизор.

Уз то, и левичари и десничари и политички центар планете слажу се у једном: да је Прогрес незаустављив, да је добар, и да се за његове жртве ваља ‘‘побринути’‘ или милостињом или ‘‘гвозденом петом’‘ Џека Лондона.

Ући у полемику са таквим ‘‘светом’‘ јалов је посао, како се да видети и летимичним погледом на ‘‘интерактивне’‘ сајтове, где никакви аргументи не допиру до учесника свађа – или ‘‘размена мишљења’‘ како их крсте администратори и уредници тих, у већини, полицијских и параполицијских ‘‘играоница’‘ за тестирање и производњу јавног мњења.

Мимо свега тога, међутим, неке чињенице постају тако очигледне да их је све теже превиђати. Надасве се теорије о превазилажењу свих могућих криза бескрајним материјалним ширењем сударају са физичком ограниченошћу планете. У таква ‘‘решења’‘ спада и промовисање ‘‘неолибералних’‘ система погоњених похлепом, завишћу, страхом, саможивошћу, изопаченошћу, и сваком врстом одрођивања, изрођивања и духовне беде.

Што бива све јасније, такође, јестe да технологија све више господари људима, уместо да им служи. Све новији и непотребнији технички захтеви намећу ‘‘углављивање’‘ људи у њих, уместо да је обратно.

Можда би решавање таквих питања захтевало признање политичке неједнакости установљавањем класе, касте или сталежа врлих и одличних – уз референдумско, општенародно изјашњaвање о свим битним државним и националним питањима. Јер, већ је са данашњом рачунарском техником то могуће и не захтева трошкове, а пружа безмало тренутне увиде у људске потребе, жеље и могућности. Нажалост, и ми у Српском листу смо итекако свесни колико се већ само овакво размишљање коси са ‘‘политичком коректношћу’‘ не искључиво ових, ‘‘последњих времена’‘.

Јер, нови ‘‘постотак’‘ управљача – око пет посто становништва по досадашњим емпиријским мерењима, насупрот Хиршхорнових ‘‘један посто’‘ – био би других својстава од досадашњих, а нарочито садашњих. У древној Кини су управљаче бирали државним испитима за мандарине, у Хелади истакнутим учешћем у рату и јавним пословима, у средњевековној Европи способношћу да штите друге и да се брину о њима. У Срба се сој од искони – а у планинским крајевима до пред Други светски рат – исказивао свакодневним животом у врлини, и није имао сталешких привилегија већ искључиво саветодавних обавеза у миру, и бреме и одговорност предвођења и руковођења у рату.

Какве идеје Хиршхорн и слични имају за преврат ка разуму и честитости својих земаља можемо се домишљати. Што се Српског листа тиче, Српском револуцијом сој – просејаван на неки од горе описаних начина, или комбинацијом свих њих – би нудио решења за проблеме, а народ одлучивао да ли да их прихвати или не. Сој би затим спроводио договорену политику и одговарао губљењем статуса у случају њеног неуспеха – иначе обавезан да живи међу ‘‘обичним људима’‘, и у њиховим егзистенцијалним и материјалним приликама.
У нашим промишљањима, још давно потакнутим сударањем са истим лудилом које је Хиршхорна, или Робертса, отерало у опреку властима, ‘‘својина над средствима за производњу’‘ зависила би од технологије и државних и народних потреба а не од усклађивања са било каквом политичком теоријом или догмом. Нема разлога осим идеолошких да електропривреда, рударство, тешка индустрија и слични системи не буду државни, и да њима не руководе за то стручни државни службеници, а не политички постављеници. Још је мање разлога да мала и средња предузећа не буду својина ‘‘капиталиста’‘ који би законски били дужни да се брину о запосленима.

И, зашто се порези не би свели на плаћање кроз куповину робе, и рачуне за комуналије? Нису случајно британски колонисти у Америци крајем осамнаестог века своју револуцију противу матице започели паролом ‘‘нема пореза без учешћа у власти’‘. Опорезивање је једно од кључних материјалних питања сваког појединца или привредног подухвата и нема разлога осим доктринарних, завереничких или угњетачких да се о њему референдумски не одлучује.

Уопште, са компјутерским саобраћајем, парламенти – настали у доба усменог или на папиру писаног општења – данас су више трибине за манипуланте, марионете и демагоге него представничка тела својих бирача. Буде ли среће свешће се, попут античких сената, на чуваре слободе и права, али то није само на ‘‘интелектуалцима’‘ да смишљају и решавају.

Јер интелектуалци су најчешће добри ђаци лоших школа и учитеља – свих заједно повлашћених понављањем наученог, а не преданих независном проучавању и честитом саопштавању искушеног, и очигледног.

Ваљало би, такође, размислити да ли икоме дозволити сакупљање имовине којом није у стању свакодневно да се служи, и да је макар с породицом одржава.

Свет мимо казненог и несносног је могућ – а Бог ће се већ побринути да нас, повремено, подсети да је и пропадање природан процес али да смо ми, људи, једина антиентропијска бића на Земљи.

 

[PYC]

Letonija i neoliberalno ludilo


​

by Prof. Michael Hudson and Prof. Jeffrey Sommers
Izvor: Global Research

​

Napomena: Članak "Letonija i neoliberalno ludilo" sam izabrao da postavim u ovu temu zbog velike sličnosti političko-ekonomskih procesa koji su doveli do sloma letonske ekonomije sa procesima koji se odvijaju u Srbiji. Ko pročita članak uočiće gotovo indentičnu parabolu kretanja stvari sa vrlo predvidivim krajem.

PYC

I dok se veći deo svetske štampe fokusira na Grčku (ali i Španiju, Irsku i Portugal) kao na najproblematičniju oblast evrozone, dotle mnogo ozbiljnija, razornija, čak doslovce smrtonosna kriza koja je zadesila zemlje postsovjetske ekonomije nekako uspeva da ostane daleko izvan očiju javnosti.

Nema sumnje da je to zbog toga što je njihovo iskustvo optužnica na račun destruktivnog užasa neoliberalizma – i politike koju Evropa vodi prema ovim zemljama: umesto obećane politike usmeravanja ka razvoju u skladu sa zapadnoevropskim smernicama, Evropa ih tretira kao oblasti koje treba kolonizovati i pretvoriti u izvozna tržišta i tržišta koje će eksploatisati zapadne banke, oduzeti im sav ekonomski višak, odvući iz njih obučenu radnu snagu, u stvari ne samo obučenu nego radnu snagu uopšte, lišiti i nepokretnosti i građevina, i uopšte svega što su nasledile iz sovjetske ere.

Letonija trenutno proživljava jednu od najgorih ekonomskih kriza na svetu. Ta kriza nije samo ekonomska, ona je i demografska. Pad BDP od 25,5% tokom samo poslednje dve godine (skoro čitavih 20 odsto tokom 2009. godine) već sada je najveći pad BDP od kada se to beleži. I sam MMF u svojim ružičastim prognozama predviđa dalji pad od 4%, čime će ekonomski kolaps Letonije nadmašiti američku Veliku depresiju sa početka prošlog veka. Ali to još uvek nisu sve loše vesti: MMF predviđa ukupni deficit od 4,2 milijarde evra, a u 2010. godini iz zemlje će biti izneto još 1,5 milijardi evra, ili oko 9% BDP-a.

Štaviše, letonska vlada rapidno nagomilava dug. Od samo 7,9% BDP u 2007. godini, dug Letonije se projektuje na 74% BDP za ovu godinu, a MMF očekuje da će se 2014. godine stabilizovati na 89%, i to po najboljem scenariju MMF-a. Tako će dug biti daleko iznad granica dogovorenih u Mastrihtu, dozvoljenih za ulazak u evrozonu. A opet, upravo je ulazak u evrozonu bio glavni razlog koji je Centralna banka Letonije navodila za bolne mere neophodne za održavanje stabilne vrednosti domaće valute. Održavanje vrednosti valute je dakle spržilo kamare deviznih rezervi – koje su inače mogle biti uložene u domaću ekonomiju.

Za sve to vreme niko se na Zapadu ne pita zašto Letonija trpi ovakvu sudbinu, tako tipičnu za baltičke i druge postsovjetske ekonomije, samo još malo ekstremniju. S obzirom na to da je prošlo bezmalo 20 godina nakon što su 1991. godine ove zemlje postigle slobodu od SSSR, teško da se sovjetski sistem može okriviti kao jedini uzročnik svih njihovih problema. Čak se za sve ne može kriviti ni samo korupcija, amanet iz kasnog perioda raspada Sovjetskog saveza, samo još više uvećan, podignut na kub, i čak ohrabrivan u svom kleptokratskom pojavnom obliku, koji je toliko pospešio bogatu žetvu zapadnih bankara i investitora. Upravo su zapadni neoliberali finansirali ove privrede putem „business friendly reformi“ tako neumorno hvaljenih od Svetske banke, Vašingtona i Brisela.

Mnogo manji nivoi korupcije su naravno poželjni (ali kome drugom bi Zapad verovao?), mada bi njihov dramatičan pad verovatno samo popravio stvari do stepena na kome bi Estonija mogla da računa na otvoreni put u evrodužničko ropstvo. I susedne baltičke zemlje na sličan način pate od dramatičnog nivoa nezaposlenosti, pada ekonomskog rasta, srozavanja zdravstvenih standarda i povećane emigracije, stojeći na taj način u direktnoj suprotnosti sa zemljama Skandinavije i Finskom.

Džozef Štiglic, Džejms Tobin i drugi ekonomisti prisutni na javnoj sceni Zapada počeli su da objašnjavaju kako nešto ozbiljno nije u redu sa finansijskim poretkom koji zapadni ideološki trgovci izvoze na prostore na kojima je kolabirao sovjetski sistem. Neoliberalna ekonomija definitivno nije bila put koji je sama Zapadna Evropa odabrala za svoj oporavak nakon Drugog svetskog rata. Ovde je na delu bio sasvim nov eksperiment, koji je generalnu probu imao u Čileu, pred nišanima „momaka iz Čikaga“. U Letoniji su savetnici bili iz DŽordžtauna, ali je ideologija suštinski ista: demontiraj vladu, a upravljanje prebaci političkim insajderima.

U svrhu postsovjetske primene ovog okrutnog eksperimenta ideja je bila da se zapadnim bankama, finansijerima i tobožnjim „slobodnotržišnim“ ekonomistima (takozvanim zato što su poklanjali društvenu imovinu, oslobađali je od oporezivanja, dajući novo značenje terminu „džabaluk“) daju slobodne ruke u najvećem delu sovjetskog bloka da bi oni dizajnirali čitave ekonomije. Kako se ispostavilo, međutim, svi njihovi koncepti su bili istovetni. Imena reformatora su bila različita, ali većina njih je bila vezana za ili finansirana od Vašingtona, Svetske banke ili Evropske unije. A s obzirom na to da su ovi sponzorisani od strane zapadnih finansijskih institucija, ne treba biti nimalo iznenađen što su oni osmislili koncept koji odgovara njihovim finansijskim interesima.

A takav nekakav plan ne bi usvojila nijedna demokratska vlada na zapadu. Javna preduzeća su razdeljena pojedincima od poverenja koji su ih brzopotezno preprodali zapadnim investitorima i lokalnim oligarsima koji su svoj novac držali na sigurnom, na nekom bezbednom off shore računu u nekom od zapadnih poreskih rajeva. Povrh svega, kreirani su lokalni poreski sistemi koji su omogućili da dva tradicionalno najveća klijenta banaka na zapadu – nekretnine i monopoli nad prirodnom infrastrukturom – budu takoreći neoporezovani. Na ovaj način njihovo iznajmljivanje i monopolska cena su na raspolaganju zapadnim bankama koje ih naplaćuju kroz kamatu, umesto da budu domaća poreska baza od koje bi se rekonstruisale ove privrede.

U Sovjetskom Savezu skoro da nisu postojale komercijalne banke. Umesto da pomogne ovim državama da stvore svoje domaće banke, zapadna Evropa je ohrabrila svoje banke da u ovim privredama oforme kreditne linije i kreditnu potražnju sa kamatama u evrima i drugim konvertibilnim valutama, i to zbog zaštite samih banaka. Ovo predstavlja kršenje prvog aksioma finansija: nikad ne indeksirajte svoj dug u konvertibilnoj valuti ako je vaš prihod indeksiran u nekonvertibilnoj. (Ali u slučaju zemalja poput Islanda, Evropa je obećala da će pomoći ovim zemljama da se priključe eurozoni, uz odgovarajuće politike podrške.) Takozvane „reforme“ sadržane su u pokaznoj vežbi kako da se oporezivanje sa biznisa i nekretnina (inače najdragocenijih klijenata banaka) prebaci na radnu snagu, ne samo kao jedinstvena stopa poreza nego i jedinstvena stopa socijalnog poreza, da bi se socijalno i zdravstveno osiguranje plaćali kao naknada koju plaća radna snaga, a ne da se isti finansiraju iz budžeta koji većinski pune viši poreski razredi.

Za razliku od prakse na Zapadu, ovde nije postojao značajan porez na imovinu. Zbog toga je vlada morala da poreski optereti radnike i industriju. Ali, opet za razliku od Zapada, ovde nije postojao progresivni porez na prihod ili bogatstvo. Letonija je imala čak 59 odsto jedinstvene stope poreza na radnu snagu u mnogo slučajeva. (Predsedavajući američkih kongresnih odbora i njihovi lobisti mogu samo da sanjaju o tako kaznenom porezu na radnu snagu, kao benefitu za svoje glavne sponzore!) Sa ovakvim porezom, evropske zemlje nisu imale zbog čega da strahuju od ekonomija koje su se pojavile neopterećene porezima, bez ikakvih naplata poreza na imovinu i mogle su da opterete njihovu radnu snagu porezima, niskom cenom stanovanja, niskim troškovima zaduživanja. Ove ekonomije su zapravo trovane od početka. To je ono što ih je napravilo „tržišnim“ i „business friendly“sa tačke gledišta sadašnje zapadne ekonomske dogme.

Bez snage da oporezuju nekretnine i drugu imovinu – ili čak da nametnu progresivno oporezivanje u višim poreskim razredima – vlade su bile primorane da oporezuju radnu snagu i industriju. Ova trickle down [1] fiskalna filozofija naglo je podigla cene rada i kapitala, dok su industrija i poljoprivreda u neoliberalnim ekonomijama postale suviše skupe da bi bile konkurentne sa „starom Evropom“. U suštini, postsovjetske ekonomije su pretvorene u izvozne zone za industrije stare Evrope i za bankarske usluge.

Zapadna Evropa se razvila, kao što je rečeno, tako što je štitila svoju industriju i radnu snagu, sa nametnutim pozamašnim porezima na zemlju i druge prihode koji nisu imali analogon u nužnim troškovima proizvodnje. Postsovjetske ekonomije su ovaj prihod „oslobodile“ da bi ga prikupile zapadnoevropske banke. Sve ove ekonomije, bez ikakvog zaduženja 1991. godine, postepeno su opterećivane dugom, indeksiranim u konvertibilnoj valuti, a ne u njihovima valutama. Zapadne banke pak nisu navikle da kreditima unapređuju kapitalne investicije, ili javne investicije i životni standard. Najveći deo ovih kredita davan je uglavnom na osnovu već postojećih aktiva, nasleđenih iz sovjetskog doba. Novogradnja nekretnina se istina zahuktala, ali njen najveći deo je sada potonuo pod teretom negativnog kapitala. Međutim, zapadne banke zahtevaju da Letonija i zemlje Baltika sada plate tako što će iscediti još ekonomskog suficita putem još neoliberalnijih „reformi“ koje prete da primoraju još njihovih radnika da napusti zemlje u kojima privreda zamire i u kojima vlada siromaštvo.

Šablon koji podrazumeva vladajuću kleptokratiju na vrhu i prezaduženu radnu snagu na dnu – sa slabim ili nepostojećim sindikatima, uz minimalnu zaštitu na radnom mestu – pozdravljen je kao poslovno-prijateljski model koji ostatak sveta treba da oponaša. Postsovjetske ekonomije su bile istinski „nerazvijene“, imale beznadežno visoke cene i generalno nisu mogle da se takmiče sa svojim zapadnim susedima ni pod približno jednakim uslovima.

Rezultat je ekonomski eksperiment koji se izgleda oteo kontroli, distopija čije se žrtve sada tretiraju kao krivci. Neoliberalna trickle downideologija – čija se primena izgleda priprema u Evropi i Severnoj Americi sa jednako napadnom retorikom – bila je toliko ekonomski destruktivna da te nacije sada izgledaju kao da su pretrpele vojni napad. Zaista je došlo vreme da se zabrinemo da li je Baltik generalna proba onoga što ćemo uskoro gledati u Sjedinjenim Državama.

Reč „reforma“ sada na Baltiku zadobija negativnu konotaciju, kao što se desilo i u Rusiji. Sada ta reč počinje da označava regresiju ka feudalnoj zavisnosti. I dok su švedski i nemački feudalci svojim letonskim imanjima vladali na osnovu toga što su bili zemljoposednici, sada Baltikom upravljaju na osnovu svojih deviznih hipoteka na regionalne nekretnine.

Kreditno ropstvo zamenilo je negdašnje kmetsko ropstvo. Hipoteke daleko veće od stvarne tržišne vrednosti nekretnina, koje su tokom prošle godine pale za 50-70% (zavisno od tipa nekretnine), takođe su daleko veće od platežne moći letonskih vlasnika. Obim deviznog duga je daleko veći od onoga što ove zemlje mogu da zarade od izvoza proizvoda svog rada, industrije i poljoprivrede u Evropu (koja teško da želi uvoz) ili u druge delove sveta, u kojima su se demokratske vlade zavetovale da će zaštititi svoju radnu snagu, da je neće prevariti i podvrgnuti je programima štednje bez presedana – sve u ime „slobodnog tržišta“.

Nekoliko decenija je prošlo otkako je u postsovjetske zemlje uveden neoliberalni poredak, a rezultati su katastrofalni, toliko da čak predstavljaju zločin protiv čovečnosti. Nije došlo do ekonomskog rasta. Na imovinu iz sovjetske ere jednostavno je natovaren dug. To nije način na koji se Zapadna Evropa razvila nakon Drugog svetskog rata, a ni pre njega – kao ni Kina nešto skorije. Ove države su pratile klasičan put zaštite domaće industrije, investiranja u javnu infrastrukturu, progresivnog oporezivanja, javnog zdravstva i propisa o zaštiti na radnom mestu, pravne zabrane protiv insajderskih zloupotreba i pljački – sve same anateme neoliberalne ideologije slobodnog tržišta.

Ono što je očito je da su ovde u pitanju osnovne pretpostavke za svetski ekonomski poredak. U srži današnje krize ekonomske teorije i politike su skoro zaboravljene premise i vodeći koncepti klasične političke ekonomije. DŽordž Soroš, profesor Stiglic i drugi opisuju globalnu kazino ekonomiju (u kojoj je i sam Soroš imao udela) gde su se finansije odvojile od procesa stvaranja bogatstva. Finansijski sektor ima preterana, čak nenaplativo visoka potraživanja u odnosu na realnu ekonomiju robe i usluga.

U tome je ležala zabrinutost klasičnih ekonomista kada su se usmerili na problem rentijera, vlasnika imovine i posebnih privilegija čiji su prihodi (bez dodatnih troškova proizvodnje) doveli do de fakto poreza na ekonomiju – u ovom slučaju, nametanjem duga. Klasični ekonomisti su prepoznali potrebu da finansije podrede potrebama stvarne ekonomije. Takva je filozofija bila vodeća u američkim bankarskim propisima tokom tridesetih, koje su zapadna Evropa i Japan sledile od pedesetih do sedamdesetih kako bi unapredile ulaganje u proizvodnju. Umesto da testiraju sposobnost finansijskog sektora da se uključi u spekulativni višak, Sjedinjene Države su ukinule te propise osamdesetih. Od nešto malo ispod 5% od ukupnog profita SAD-a u 1982. godini, profit finansijskog sektora po odbitku poreza porastao je na čitavih 41% u 2007. U stvari, efekat ove aktivnosti sa nultom sumom je predstavljao dodatni „porez“ nad privredom.

Pored finansijskog restrukturisanja, glavna alatka u klasičnom priboru bila je poreska politika. Cilj je bio nagraditi rad i sticanje bogatstva, i prikupiti sve free lunchiz „spoljne“ društvene ekonomije kao prirodne poreske baze. Prednost ovakve poreske politike je što je umanjivala oporezivanje na stečeni dobitak (plate i prihodi). Zemljište je smatrano prirodnim dobrom koje nema veze sa troškovima proizvodnje u smislu radne snage (te stoga nema nikakvih troškova proizvodnje). Ali umesto da to bude prirodna poreska osnova, postsovjetske vlade su dozvolile da ih banke opterete dugom, a porast u vrednosti iznajmljivanja zemlje pretvore u kamatu. Rezultat svega, rečeno klasičnom terminologijom, jeste finansijski porez nametnut društvu u celini – prihod koje je društvo trebalo da akumulira kao poresku osnovicu koju će onda investirati u ekonomsku i socijalnu infrastrukturu kako bi celo društvo postalo bogatije. Alternativa tome je oporezovati zemlju i industrijski kapital. Međutim, ono čega se poreski sistem odrekao sada prikupljaju banke u obliku sve većih cena zemljišta – cena na koju kupci plaćaju hipotekarnu kamatu.

Klasični ekonomisti nisu mogli da predvide probleme koje Letonija sada ima. Bez skoro ikakvih ograničenja u sferi finansija ili regulativa na monopolsko formiranje cena, bez zaštite industrije, privatizacijom javnih dobara kako bi se stvorile ekonomije po principu „naplatne rampe“ (“tollbooth economies”) i poreskom politikom koja osiromašuje radnu snagu i industrijski kapital a nagrađuje spekulante, privreda Letonije se nije mnogo ekonomski razvila. Ali ono što jeste postigla – i zbog čega je tako neštedimice hvaljena od Zapada – jeste njena spremnost da napravi ogroman dug kojim će sponzorisati svoju ekonomsku propast. Letonija je dobila premalo industrije, i premalo poljoprivredne modernizacije, ali zato ima privatni dug od preko 9 milijardi latija – za koji je sada izvesno da će biti prebačen na račun vlade, upravo kako se to desilo sa izvlačenjima iz dugova američkih banaka.

Da je ovaj kredit bio ponuđen produktivno kako bi se izgradila privreda Letonije, tada bi on bio prihvatljiv. Ali on je u najvećoj meri bio neproduktivan, namenjen inflaciji cena zemljišta i luksuznoj potrošnji, i bacio je Letoniju na kolena, u stanje blisko dužničkom ropstvu. Želeći da stvari prikaže ružičastijim i pospeši optimizam, Banka Letonije je izjavila kako je kriza dostigla svoju najnižu tačku. Izvoz je konačno počeo da se oporavlja, ali je privreda još uvek u groznoj besparici. Ako se sadašnje stanje nastavi, neće biti ni Letonaca koji bi nasledili taj neki ekonomski oporavak. Nezaposlenost još uvek iznosi preko 22%. Desetine hiljada Letonaca napustili su zemlju, a još desetine hiljada su odlučili da nemaju decu. Ovo je prirodan odgovor na tovarenje milijardi latija privatnog i javnog duga na grbače stanovnika. Letonija nije na putu ka finansijskom blagostanju koje ima zapad, niti postoji izlaz iz njene sadašnje regresivne poreske politike i antiradna snaga, antiindustrije i anti-poljoprivrede neoliberalizma koji je Brisel sve vreme slatkorečivo nametao kao uslov za podržavanje centralne banke Letonije uz jemstvo, samo da bi ona mogla da plati švedskim bankama koje su osmislile tako neproduktivne i parazitske zajmove.

Albert Ajnštajn je rekao da je „ludost kada neprestano ponavljate jednu istu stvar, a očekujete drugačije rezultate“. Letonija već skoro 20 godina sprovodi isti samodestruktivni, antivladin, antiradnički, antiindustrijski, antipoljoprivredni „prozapadni“ Vašingtonski konsenzus, a reultati su sve gori i gori. U ovom trenutku, zadatak je osloboditi privredu Letonije neoliberalnog puta ka neokmetstvu. Za očekivati je da će biti izabran put zacrtan od ekonomista klasičara iz 19. veka, koji su usmeravali prosperitet koji sada vidimo ne samo na zapadu nego i u istočnoj Aziji. Ali ovo će zahtevati promenu ekonomske filozofije – a za to će biti potrebna promena vlade.

Pitanje je kako će odgovoriti Evropa i Zapad. Hoće li priznati svoju grešku? Ili će se ponašati bezobrazno do kraja? Znaci koje danas uočavamo ne obećavaju. Zapad tvrdi da radna snaga nije još dovoljno osiromašena, da industrija nije još dovoljno izgladnjivana, a ekonomisti da pacijent nije dovoljno krvario.

Ako je ovo ono što Vašington i Brisel sada pričaju Baltiku, zamislite šta se tek spremaju da urade sopstvenom stanovništvu.

______________________________________________________________

[1] "Trickle-down ekonomija" se odnosi na politiku smanjenja poreza bogatima (prvenstveno poreza na kapitalnu dobit) u uverenju da će time pospešen ekonomski rast “teći na dole”, odnosno izazvati indirektnu korist za srednje i niže klase, koje nemaju direktnu korist od politike smanjenja ovih poreza. Kao nasleđe tzv. reganomike ovaj model je kritikovan u smislu da jednostavno ne funcioniše a praktično je opovrgnut najnovijom krizom finansijskog sektora i epidemijom fiskalnih deficita, uz veliki porast nezaposlenosti i siromaštva u najvećem broju zemalja koji su trickle-down model u manjoj ili većoj meri primenili (prim.prev.).

Originalni tekst na engleskom možete naći na Global Research

 

[PYC]

MAJKL ČOSUDOVSKI: Manifest otpora imperiji zla

​

Izvor: Pečat jun 30, 2011.
Piše Vladislav Panov

Najnovija knjiga uglednog i slavnog kanadskog autora nastoji da demistifikuje aktuelne ratove za „zaštitu zapadnog načina života“ i objasni ratnohuškački i pogubni politički fokus SAD-a u protekloj deceniji

Majkl Čosudovski​

Obično kada se pomene andergraund mreža otpora siledžijstvu američke ratne mašine i zapadnih medija, ona koja sve uspešnije deluje preko interneta, upozorenja, stavovi i činjenice koje umni i dobro obavešteni „internet otporaši“ nude posetiocima sajber-sveta, bivaju dezavuisani od strane moćnika uz pomoć etiketa na kojima uglavnom stoje psihijatrijske dijagnoze i epiteti. Ali, pitanje je da li će na takav način uspeti da zaustave i dotok uzbudljivih, uverljivih i smelih informacija koje u formi najavljene serije ozbiljnih i-buk (knjige u elektronskoj formi) izdanja najavljuje ugledni kanadski profesor Majkl Čosudovski (nama poznat po brojnim napisima o ratu u Jugoslaviji i podloj igri Zapada u njegovom rasplamsavanju i kasnijem navodnom pomaganju da se dođe do mira) sa svojim saradnicima okupljenim u svojevrsnoj partizanskoj internet izdavačkoj kompaniji „Global risrč“, smišljenoj s ciljem da se raskrinkavanjem laži otkrije prava motivacija zahuktalog ratnog pohoda Amerike i njenog vojnog pomagača NATO alijanse.

SUMORNO DOKUMENTARNO SVEDOČENJE​

Profesor Čosudovski je nagrađivani i cenjeni profesor ekonomije na Univerzitetu Otave i direktor Centra za istraživanje globalizacije, posebno se istakao knjigama „Globalizacija bede i novi svetski poredak“ i „Američki rat protiv terorizma“. Imajući u vidu ova izuzetno važna dela Čosudovskog u pokušaju da se objasni agresivni, ratnohuškački i pogubni samoživi politički fokus SAD-a u protekloj deceniji, povezan sa ekonomskim interesima koji instaliraju stubove globalizacije i, posebno, onim najmoćnijim koji stoje iza takozvanog „vojnoindustrijskog kompleksa“, kao i nuklearnog i naftnog lobija, kanadski profesor sa najnovijom knjigom „Uvod u scenario Trećeg svetskog rata“ postavlja pomenute, sada već ozbiljno odmakle proseke u ovu deceniju i demistifikuje aktuelne ratove za „zaštitu zapadnog načina života“.

Ova knjiga, nažalost, nije zabavna spekulativna politička fantastika ili hipotetična baza za filosofsko-političke salonske rasprave. Ona je pravo dokumentarno štivo, potkrepljena izjavama američkih lidera i zvaničnih saopštenja iz Bele kuće, i čak od tri poslednje administracije (dokaz da je potpuno nevažno ko je trenutno na vlasti ove opasne i uvek primarno ratoborne zemlje), kao i onih koji su izvučeni iz tekstova objavljenih u zvaničnim medijima. Materijal ove knjige je vrlo ozbiljna analiza ne samo dosadašnjih akcija Bele kuće i njenih saveznika, već, što je daleko važnije, najava onih koje će tek uslediti.

Čosudovski u nekoliko poglavlja (Opasnost nuklearnog rata, Američki krstaški rat za naftu, Priprema za Treći svetski rat, Nuklearni napad na Iran i Preusmeravanje plime rata) detaljno, na preko sto stranica, rasklapa američku Pandorinu kutiju i objašnjava zašto smo gotovo sigurno pred prvim nuklearnim napadima posle Drugog svetskog rata i zašto zapravo Amerika vodi tekuće ratove. Kompleksna motivacija za pokretanje sve brojnijih „milosrdnih anđela“ širom Bliskog istoka i severne Afrike je, naravno, nafta. Ali i ne samo ona.

Kompleksna geopolitička američka stremljenja i dugoročni planovi u sprezi sa nuklearnim i vojnim lobijima, inicijatorima procesa globalizacije, interesima Izraela i zapadnih saveznika udruženih u vojnu alijansu NATO, kada se, da tako kažemo, podvuče crta suštinski služe samo jednom cilju: potpunoj dominaciji SAD-a nad svetom. Profesor Čosudovski nije, doduše, ovom knjigom rekao ništa novo, ali je dokumentovao bolje nego bilo koji „antiratni fanatik teorija zavere“ pre njega. U njegovoj knjizi je detaljno raskrinkana cinično nazvana američka vojna doktrina upotrebe „miroljubive, defanzivne taktike u primeni nuklearnog oružja“, kao i celokupni istorijat planiranja i priprema nuklearnog udara na Iran, u raznim formama na stolu američkih lidera poslednjih dvadeset godina.

U knjizi je moguće pronaći i podatke o novim oružjima i vojnoj tehnologiji koju Amerika tek namerava da uvede u svoje sve obimnije ratovanje po svetu, kao takozvanu „majku svih bombi“ s kojom bi prvo trebalo da bude nuklearno devastiran Iran ili elektromagnetno oružje čiji zastrašujući rušilački potencijal još uvek zvanično nije došao do izražaja u praksi. Potpuno je objašnjena i zvanična i tajna uloga Izraela u aktuelnom ratovanju Amerike i NATO-a na Bliskom istoku, kao i onima koji će uslediti u narednom periodu, kako u bliskoistočnom regionu za koji je Izrael direktno zainteresovan, tako i dalje, širom Afrike. Profesor se ne libi da dokazuje zavere i otkriva laži vladara ratova kada je reč o takozvanom „programu Vašingtona“, poznatom po nazivu „vanpravni odstrel“, zahvaljujući kojem je nedavno ubijen lider Alkaide, ali je izvršeno i niz drugih ubistava van teritorije SAD-a.

OBRT ISTORIJSKIH SAVEZNIŠTAVA​

U „Uvodu u scenario Trećeg svetskog rata“ pominje se i ne mala rola Nemačke u pohodu Amerike na osvajanje sveta, što predstavlja neverovatni obrt istorijskih ratnih savezništva koji posredno omogućava da Nemci još jednom dobiju priliku da zarate zarad neodoljive ideje o vlasti nad čitavim svetom. Pominje se i uloga ostalih država zapadne Evrope, ali i one istočne. Čitavo jedno obimno i važnim referencama bogato pokriveno poglavlje autor ove jezive političke najave mogućeg smaka sveta posvećuje nuklearnoj pretnji, sasvim sada realnoj, mogućoj i izvesnoj. Zanimljiv je i osvrt na takozvanu „Obaminu nuklearnu doktrinu“ koja u suštini predstavlja nastavak istog siledžijskog američkog zveckanja oružjem kojim se diče još od hladnog rata. Tamnoputi Nobelovac u Beloj kući vrlo lako može da postane prvi američki predsednik koji je dozvolio nuklearni napad na neku zemlju (najverovatnije će to biti Iran) posle zverskog uništavanja Hirošime i Nagasakija, s kojim je okončan Drugi svetski rat.

Na kraju knjige Čosudovski nudi i preporuke o otporu dobronamernih ljudi širom sveta, što pre se mora uspostaviti ne bi li se izbegao izvesni početak nuklearnog holokausta. On preporučuje instalaciju permanentnog otpora svim režimima zapadnog sveta i to kroz organizovani i institucionalizovani pritisak na političare na vlasti, na sistematsko razotkrivanje laži režimskih medija i uspostavljanje sveobuhvatnog mirovnog procesa u svetu, na koji će stalnim pritiscima i političkim kontrolama biti primorani svi koji se domognu vlasti u takozvanim „perjanicama“ slobodnog demokratskog sveta.

Zaključak knjige je da je njen glavni cilj da se preokrene tekuća i zabrinjavajuće rastuća plima rata koja kipti iz Vašingtona, ali i razotkrivanje i gonjenje ratnih zločinaca iz njihovih ešalona smrti, sve sa eksponiranjem moćnih ekonomskih i vojnih lobija koji ih podstiču i podržavaju u primeni osvajačkih ratnih doktrina. Ciljevi su i podrivanje vojnog pohoda trojne osovine zla koju čine SAD, NATO i Izrael, zatvaranje fabrika oružja i vojnih baza, povlačenje američkih trupa sa sve brojnijih svetskih ratišta, podrška članovima vojnih trupa da odbijaju naređenja što navode na vršenje kriminalnih dela… Sve ove ideje i ciljevi profesorovu knjigu uzdižu na nivo manifesta sveopšteg otpora imperiji zla koja sa zapada doleće sa nuklearnim bombarderima i najavom sudnjeg dana.

Otpor je obaveza svih ljudi na svetu, svakog pojedinca, bez obzira na to gde žive i kojeg su uzrasta, vere i obrazovanja. Taj otpor mora da bude organizovan, stalan i beskompromisan. Čitanje samo nekih izvoda iz ove knjige, prve od niza sličnih koje su u najavi, toliko su zastrašujući da je skoro nemoguće zamisliti da će ostati bez uticaja na dobronamerne ljude u svetu koji ne mogu biti u manjini ili bez ikakve sposobnosti za otpor. Jer, jahači apokalipse su tu. Armagedon uveliko traje…[FONT=&quot]
[/FONT]

 

[PYC]

MMF i Svetska Banka: Dva orudja razbijaca nacionalnog suvereniteta

​

Izvor: Global Research

Razgovor sa profesorom Mišelom Čosudovskim,
Profesorom ekonomije na univerzitetu u Otavi, Kanada

​

Razgovor vodio i uredio Džered Izrael (16. aprila 2000)

Mada stara već preko jedanaest godina promišljanja i zaključci koje prof. Čosudovski iznosi kroz ovaj intervju su čini mi se danas podjednako ili čak i više aktuelna nego u vrijeme kada je pravljen intervju.
PYC

​

Cosudovski: Kada misija MMF-a dodje u neku zemlju i zahteva ukidanje drustvenih i ekonomskih institucija kao preduslov za dodeljivanje zajmova, ovo je veoma slicno fizickom razaranju koje je prouzrokovalo NATO bombardovanje. MMF ce da naredi zatvaranje bolnica, skola i fabrika. To je, dakako mnogo efikasnije nego bombardovanje tih istih skola, bolnica i fabrika – kao sto je uradnjeno u Jugoslaviji – ali rezultat je u svakom slucaju isti: unistenje zemlje. MMF je napisao nesto sto se zove Multilateralni Dogovor o Investicijama [MAI] – to je najsveobuhvatniji ugovor o investicijama, Potpisivanje vodi provrednoj propasti zemlje. U stvari, rat je jednostavno MAI kada nista drugo vise ne preostaje.

Dzered: Sta mislite o demonstracijama koje se sada odvijaju u Vasingtonu?

Cosudovski: Pa, mnogo ljudi se okupilo u Vasingtonu da protestuje protiv sistema iz Breton Vudsa, MMF-a i Svetske Banke. Pitanje nije, protiv cega se bore, vec za sta? Imam utisak da je preovladavajuci stav medju nevladinim organizacijama da je ovim institucijama potrebna reforma i ljudsko lice, da moraju da se preorijentisu na pomoc siromansima, itd. Mislim da je ovaj pristup, koji je proizasao iz kampanje «50 godina je dosta» protiv ekonomskog sistema iz Breton Vudsa, jedna velika greska. I zaista, narod sada dovodi u pitanje i sam legitimitet ovih institucija.
Ali jos uvek vlada zabuna. Neki misle da MMF i Svetska Banka igraju oprecne uloge, sto nije slucaj. Takodje, postoji tendencija da se ove institucije posmatraju odvojeno, dok su u stvari one samo dva orudja zapadne elite da drzave pretvori u teritorije.

Dzered: Da li mislite da Svetska Banka uspesno zavarava ljude?

Cosudovski: Postoji verovanje da Svetska Banka ima human pristup situaciji, da pokusava da resi problem siromastva, dok ga MMF stvara. Cak se misli da izmedju dve institucije postoji sukob. To je glupost. Svetska Banka i MMF u sustini rade iste stvari; samo su im zone odgovornosti u Trecem Svetu razlicite. Na odredjeni nacin, to predstavlja jos vecu opasnost bas zato sto navodni mandat za pomoc siromasnima razoruzava protivnike. Cinjenice su jednostavne: iza obe institucije stoji Vol Strit. Njima rukovode bankari, a ne sociolozi.

Slobodna trgovina: prva sestra rata
​

Cosudovski: Sto je jos vaznije: mnogi ne vide vezu ove dve institucije i NATO. Veoma mali broj organizacija koje kritikuju sistem iz Breton Vudsa se protivio napadu na Jugoslaviju. Taj napad nije spomenut ni u Sijetlu, ni sada u Vasingtonu. Vodi se kampanja protiv slobodne trgovine i MMF-a, za ukidanje inostranih dugova zemalja treceg sveta, ali ne protiv rata. Ali rat i slobodna trgovina idu ruku pod ruku. To je bio slucaj sa Britancima u XIX veku, kada su naterali Kineze da «slobodno» kupuju opijum, a ista lokiga vazi i sada. Izmedju MMF i NATO cak postoji i odredjena koordinacija. Videli ste je ne Kosovu. MMF i Svetska Banka su napravili plan za posleratnu ekonomiju Kosova, koja je podrazumevala slobodno trziste, mnogo pre samog bombardovanja. [vidi belesku #1] Vidite da saradjuju. Ako neka zemlja odbije intevenciju MMF-a, na scenu stupa NATO, ili raznorazne tajne sluzbe, i onda stvore uslove u kojima program MMF-a moze da se nametne.

Dzered: Veoma pronicljivo.

Cosudovski: One drzave koje prihvate MMF, kao npr. Bugarska i Rumunija, nece biti mbombardovane, ali su umesto toga unistene potpisom pera. U Bugarskoj je MMF primenio drasticne reforme, tzv. «MMF medicinu», koja je unistila socijalne prilike – penzije su gotovo ukinute, fabrike zatvorene, jeftini gotovi proizvodi se prodaju budzasto, besplatna medicinska nega i javni prevoz se ukidaju, itd. Ne desava se to samo u zoni operacija NATO. Isto se dogadja i u srednjoj Aziji i na Kavkazu. Ruku pod ruku sa uspostavljanjem reformi i programa privatizacije MMF-a i Svetske Banke, vidimo NATO i operacije CIA-e. Gospodari rata ekonomske uprave saradjuju jedni s drugima na globalnoj sceni. Trenutno se mnoge zemlje «omeksavaju» za prodor putem lokalnih ratova, koje otvoreno i tajno finansira zapadna elita. OVK je samo jedan primer pobunjenickog pokreta koji se finansira izvana. Ovakve sukobe vidite svuda gde se nalaze strateski naftovodi i vrlo cesto su vezani za trgovinu drogom. To, opet ima tajne veze sa CIA-om, javno se tice NATO i sluzbene americke medjunarodne politike, i konacno vodi do MMF-a, Svetske Banke, regionalnih banaka i privatnih investitora. Sve su to karike u lancu. Ove medjunarodne institucije mozemo da svrstamo u kategorije. Prvo imate Ujedinjene Nacije i mirovne trupe; one igraju svoju ulogu, i istovremeno saradjuju sa NATO-om. Onda imate MMF i Svetsku Banku, kao i regionalne institucije kao sto je banka za Razvoj Azije [ADB], itd. U Evropi je to Evropska Banka za Obnovu i Razvoj. To su glavne alatke. Nekada rat stvara preduslove, a onda ekonomske institucije pokupe kajmak. S druge strane, nekada sam MMF radi na destabilizaciji, kao sto je bio slucaj u Indoneziji. Tada su insistirali na ukidanju finansijske podrske centralne vlade odredjenim federalnim jedinicama. To na zemlju kao sto je Indonezija, koja ima dve hiljade ostrva sa lokalnom samoupravom, ima razarajuci efekat. Radi se o geografiji, za boga miloga. Ostrva tako ostaju prepustena sama sebi. Vidite li, dakle, sta se time postize?

Dzered: Drugim recima, insistirali su na ukidanju subvencija lokalnim vlastima?

Cosudovski: Da, na primer za obrazovanje i tome slicno. Usput, takvo nesto su radili i u Brazilu. Takvim delovanjem se destabilizuje drzava, jer da bi drzava postojala mora da postoji fiskalno jedinstvo, sistem novcanih transakcija. U jednoj federaciji kao sto je Indonezija, svako ostrvo u suprotnom postaje samostalan entitet. U tom slucaju nezavisnost postaje moguc izbor za odredjene etnicke grupe. Naravno da su planeri svega toga veoma svesni, posto se isti scenario ponavlja vec vise puta. U Jugoslaviji, Brazilu, bivsem SSSR-u, gde su regije prepustene svojoj sudbini jer Moskva ne salje novac. Postoji mogucnost da se to desi i u SAD jednog dana. Ovakve akcije garantovano prouzrokuju sukobe i unutrasnje trvenje.

Dzered: Medjusobni sukob …

Cosudovski: Da, jer je narod osiromasen do te mere da pocinje da ratuje.

Dzered: Na svakoj osnovi, a posebno nacionalnoj.

Cosudovski: U Somaliji nije bilo etnickih razalika, ali se i tamo desilo isto. Ne morate da imate multietnicko drustvo da biste dobili podele i balkanizaciju.

Dzered:Da li je po vama to sve onda samo deo plana za stvaranje imperije?

Cosudovski: Ja mislim da je to rekolonizacija. Drzave se pretvaraju u teritorije, koje su u sustini kolonije.

Dzered:Po cemu se razlikuju?

Drzave i teritorije

​

Cosudovski: Drzava ima vladu. Ima institucije. Ima budzet, ekonomske granice, carinu. Teritorija ima samo nominalnu vladu, koju kontrolise MMF. Neme skola i bolnica, koje je zatvorila Svetska Banka. Nema granica, jer je svetska trgovinska organizacije [WTO] naredila slobodnu trgovinu. Ne postoje industrija i poljoprivreda, jer su one destabilizovane godisnjim kamatama i do 60%, sto je takodje maslo MMF-ovog programa.

Dzered: Sezdeset posto godisnje?

Cosudovski: Cak i vise u Brazilu. Evo bas sada proucavam Bocvanu, u kojoj su kamatne stope stravicne.

Dzered: I ovo namece MMF?

Cosudovski: Pa vidite, oni namecu organicenja na izdavanje zajmova. Ljudi onda ne mogu da dobiju kredit od banke, sto kao posledicu ima visoke kamate i propast privrede. Onda se zemlja otvori za slobodnu trgovinu. Pod tim okolnostima, lokalni provrednici moraju da pozajmljuju pod kamatama od 60% i onda budu konkurencija dobrima iz SAD i Evrope gde su kamate svega 6 ili 7%. Ove reforme u sustini imaju za cilj unistenje domace privrede.

Dzered:Kako se ovome mozemo suprotstaviti?

Cosudovski: Resenje nije jednolican pokret. Ne mozemo samo da se protivimo institucijama Breton Vudsa, ili Svetskoj Trgovinskoj Organizaciji, ili unistavanju okoline i genetskom inzenjeringu. Moramo da razmisljamo o sveukupnoj situaciji. Kada posmatramo sveukupnu situaciju, uvidjamo da postoji veza sa upotrebom sile. Ispod ovog ekonomskog sistema leze okviri kapitalistickog poretka: vojno-industrijski kompleks, obavestajne sluzbe i organizovani kriminal, koji se koristi za trgovinu drogom i finansiranje sukoba koji bi destabilizovali protivnike Zapada. Od diplomatije topovnjaca smo dosli do diplomatije krstarecim raketama. Sve se svelo na bombe.

Dzered: Kazete da su deo obavestajnih sluzba mafijasi. Znam da ste napisali dosta o tome kako su narkotici jedan veoma uticajan faktor u ekonomskim tokovima.

Cosudovski: To bas nije tako jednostavno. Gangsteri su u stvari alatka kapitalista. Oni ni u kom smislu ne narusavaju sistem. Gangsteri mogu lako da se iskoriste bas zato sto nisu nikome odgovorni, tako da je to mnogo jednostavnije. Uzmimo na primer Hasima Tacija, i recimo da on bude postavljen na celo vlade na Kosovu. Mnogo je prakticnije da se na celo drzave postavi ovakva baraba nego neki premijer koji bi bio odgovoran svojim gradjanima. A najbolja opcija je izabrana baraba, neko kao Boris Jelcin. I u Americi postoje izabrani gangsteri. Zasto? Zato sto je izabrane barabe mnogo lakse drzati pod kontrolom nego izabrane postene ljude. Ono sto moramo da shvatimo je da su te barabe veoma ocigledno podredjene visoj vlasti. Kada se govori o kriminalizaciji kolonije, to je neistina. Radi se o zameni teza. Nikada necete imati situaciju u kojoj su barabe stvarno na vlasti. Mozda u slucajevima onih vecih, pomalo... Tako da u stvari dolazi do redefinisanja stoa je zakonita a sta nezakonita trgovina. Nezakonita trgovina je prakticno uvek samo podredjena velikim poslovnim i finansijskim interesima. Važan deo svega ovoga je da MMF stvara uslove za razvoj nezakonite trgovine i pranje novca sirom sveta. Kada legalni privredni sistem kolabira pod teretom reformi MMF-a, sta vam preostaje? Siva ekonomija, kriminal. To je jasno.

Izrael: I to podstice razvoj onih snaga koje mogu da se iskoriste za rusenje mogucih odgovornih, drzavotvornih faktora?

Cosudovski: Da. Kolaps privrednog sistema takodje stvara uslove za razvoj bunta, destabilizaciju izabranih vlasti, zatvaranje institucije i transformaciju drzava u teritorije, kojima se onda vlada po kolonijalnom sistemu.

Michel Chossudovsky je profesor ekonomije na Ottawskom Univerzitetu i autor Globalizacija Bijede (The Globalisation of Poverty), Uticaji Reformi IMF-a i Svjetske Banke (Impacts of IMF and World Bank Reforms), Mreža Zemalja U Razvoju (Third World Network), izdavačka kuća Penang and Zed Books, London, 1997.