Geopolitika Geostrategija Analize Trendovi

[PYC]

NOVA ANTIRUSKA KAMPANJA NA BALKANU



​

Autor: Dragomir Anđelković

Izvor: Fond strateške kulture Moskva, 28. april 2011

​

Velika sila kao što je Rusija ne bi smela benevolentno pa i pasivno da posmatra kontaminaciju rusofobijom javnosti Srbije

„Posle izvesne granice trpeljivost
prestaje da bude vrlina"
(Edmund Berk)
​

Konferencija o evropskoj sigurnosti i saradnji - koja se u prestonici Finske odvijala od 1973. do 1975. godine - okončana je usvajanjem „Završnog akta". On je postao poznat kao „Helsinški sporazum". Između ostalog, obavezivao je vlade na poštovanje ljudskih prava, a potpisali su ga visoki predstavnici tridesetpet država, uključujući i socijalističke zemlje. Tamošnji disidenti su to ubrzo iskoristili kako bi počeli da deluju u prilog, u okviru autoritarnog poretka koji je vladao u istočnoevropskim državama, neosporno ugroženih ljudskih prava. Prvo u SSSR-u, a onda i nekim drugim zemljama socijalističkog bloka, stvorene su nevladine organizacije poznate kao Helsinški odbori za ljudska prava, koje su zadavale prilično briga tamošnjim režimima.

Bez osporavanja humanističke dimenzije njihovog rada, činjenica je da je iza svega postojala i mračna pozadina. U interesu svojih geopolitičkih ciljeva i borbe protiv suparničkog bloka, ideologiju ljudskih prava i infrastrukturu koja je trebalo da posluži borbi za njihovu zaštitu, zloupotrebljavale su SAD i njihove zapadnoevropske saveznice. U tom kontekstu - ne uvek svesno - disidenti i borci za ljudska prava imali su značajnu ulogu i u potkopavanju i rušenju SSSR-a, aktu koji je sa stanovišta ruskih nacionalnih interesa bio ravan veleizdaji, i uz to, gotovo sigurno, izazvao je mnogo više ljudskih patnji nego svi evropski komunistički režimi posle Staljinove smrti.

ANTISRPSKI LOBISTI Da se sada opširnije ne bavimo Hladnim ratom i (zlo)upotrebom ljudskih prava tokom njega, ali fakat je da je na temeljima postavljenim na istoku Evrope krajem 70-ih godina, širom našeg kontinenta stvorena mreža Helsinški odbori za ljudska prava, kao i njihova centrala u Beču. Većina tih neprofitnih organizacija danas posvećeno vrši posao zbog koga je stvorena. Međutim, to ne rade svi Helsinški odbori. Neki od njih su i dalje oružje američke geopolitike. Takav je slučaj, i to u ekstremnom obliku, sa Helsinškim odborom za ljudska prava u Srbiji (HOS), (1) organizacijom koju već godinama predvodi gospođa Sonja Biserko.

Ta formalno nevladina organizacija (a stiče se utisak propagandni centar nekih stranih vlada) već gotovo dve decenije, tokom turbulentnih vremena koja su zadesila Balkan, uporno deluje kao „peta kolona" u Srbiji, čiji je cilj da oslabi vitalnost srpskog naroda, te sposobnost njegove države da se bore za nacionalne interese. S druge strane, njen zadatak je da podrži stremljenja Zapada i antisrpske interese onih država u regionu koje su tokom 90-ih godina postale verni sledbenici Vašingtona. Naravno, u opis posla Helsinškog odbora spada i pružanje potpore političkim garniturama u Srbiji koje su po volji Zapada, odnosno blaćenje onih koji se zalažu za nacionalne vrednosti i interese.

Štaviše, na osnovu raznoraznih veza stvorenih, i tokom godina učvršćenih, sa vladama u okruženju Srbije, čije države su u tradicionalnom neprijateljstvu za njom, Helsinški odbor neretko istupa radikalnije antisrpski nego Vašington ili Brisel. Oni su ponekad spremni, kako bi pomogli svojim političkim prijateljima u Srbiji, da ublaže neke antisrpske zahteve. Opet, HOS, povezan ne samo sa globalnim i evropskim silama koje postupaju pragmatično u cilju jačanja svog uticaja na Balkanu, već i sa, na primer, Hrvatima ili kosovskim Albancima, uvek staje na pozicije koje su najnepovoljnije po Srbe.

EVROATLANTSKA TRANZICIONA METASTAZA Ta i druge „petokolonaške" organizacije, od kraja 80-ih godina fazno instalirane u Srbiji kao deo američkog aparata za ispiranje mozgova, nemaju mnogo aktivista i simpatizera, ali imaju velike resurse i grandioznu mogućnost za delovanje. Evroatlantski centri moći su, tokom tzv. tranzicije, kupili gotovo sva sredstva masovnog informisanja u Srbiji, odnosno osnovali su čitav niz (direktno ili posredno) svojih propagandnih filijala. Stoga srpske kvislinške strukture imaju ogroman medijski prostor za rad, dok je mogućnost da se čuje drugačije - izvorno srpsko ili prorusko mišljenje - vrlo ograničena. (2) Stvar je i dodatno pogoršana time što su potkupljeni i zaplašeni mnogi rukovodioci i službenici državnih medija i kulturnih institucija, odnosno time što su tokom sprovođenja „reformi" finansiranih od strane Zapada, u njihove redove ubačeni razni duhovni izdanci Helsinškog odbora.

Ne treba ni reći, njima u Srbiji ljudska prava nisu bitna, već su samo izgovor za političko delovanje. Helsinški odbor i njemu srodne organizacije - u kojima često rade Srbi koji su iz nekog razloga pristali da deluju protiv svog naroda - u sred Srbije vode kampanju protiv Srba (kao što su njima srodne organizacije, mediji i pojedinci, tokom 90-ih godina, u Rusiji, npr. u vezi sa čečenskom pobunom, aktivno radili protiv ruskih interesa). Uporno tvrde da su jedino oni krivi za balkanske sukobe i raspad Jugoslavije, insistiraju na srpskim zločinima dok zanemaruju strahote koje su počinjene u ime drugih naroda, podržavaju kosovsku nezavisnost i unitarizaciju BiH, napadaju Pravoslavnu crkvu kao navodnog zastupnika antievropskih ideja i slovenofilstva, itd. A kako je, na Balkanu, srbofobija nerazdvojno povezana sa rusofobijom, Helsinški odbor dosledno nastupa i protiv jačanja srpsko-ruskih veza, odnosno regionalnih i globalnih interesa Moskve.

U duhu hladnoratovskih floskula, Rusija je za HOS simbol mraka, totalitarizma i gaženja ljudskih prava dok je Vladimir Putin, stiče se utisak, u njihovim očima Staljin našeg vremena. Cilj takvog delovanja je dvostruk. Prvo, da se podupiranjem lažnog straha javnog mnenja od nekakvog povampirenog totalitarizma spreči približavanje Srbije i Rusije, te na tim osnovama jačanje Srbije. Za srpske neprijatelje najbolja je izolovana Srbija, koja očajnički teži EU koja je neće, a ignoriše pruženu rusku ruku. Drugo, radom protiv jačanja prisustva Rusije i njenog kapitala u Srbiji, Helsinški odbor nastoji da makar malo, u interesu svojih zapadnih pokrovitelja, oslabi moć Rusije.

Pokušaj da se to postigne pogotovo ima značaja danas, kada sve ukazuje da će gasovod „Južni tok" biti izgrađen, čime će ne samo biti uvećana i dugotrajno osigurana energetska pozicije Rusije na prostoru Balkana, dela Srednje Evrope i Apeninskog poluostrva, već i omogućeno naginjanje geopolitičke klackalice ka Istoku. NATO još nije apsorbovao sve zemlje Balkana, odnosno narod Srbije i Srpske, kao i srpska populacija u Crnoj Gori, ogorčeno se suprotstavljaju njihovom stupanju u taj vojno-politički blok. A ako te države ne budu ugurane u NATO pre izgradnje „Južnog toga", mala j verovatnoća da će se to potom desiti.

Sve pomenute aktivnosti protiv Rusije u Srbiji - posmatrane i u tom svetlu - za Moskvu naizgled predstavlja sitnice, ali nije tako. Kako narod kaže: „zrno po zrno pogača". Delovanjem HOS-a i njemu srodnih grupa u Srbiji, i sličnih (mada retko gde toliko agresivnih) proameričkih organizacija širom Evrope pa i u samoj Rusiji, donekle se parališu ruski potencijali. Rezultati onoga što radi Moskva usled toga bitno su manji nego što bi inače bili, a osnovi za antirusku totalnu ofanzivu, u trenutku neke veće krize (kao što je bio slučaj sa tzv. Gruzijskim ratom), znatno su veći.

RUSOFOBNI PAMFLET Bez obzira na sve dosadašnje američke protivruske inicijative - iako sporije nego što se nadaju srpske patriote koji su svesne značaja Rusije za jačanje Srbije, ali su i načelno prijateljski nastrojeni prema najvećoj pravoslavnoj i slovenskoj zemlji - prisustvo Moskve iz godine u godinu ipak jača. Ruske kompanije su temeljno ušle u srpski energetski sektor. Srbija je pristupila projektu „Južni tok". Počela je ozbiljna saradnja u domenu borbe protiv elementarnih nepogoda. U Srbiju je stigla jedna ruska banka, a očekuje se mnogo opsežniji prodor ruskih finansijskih institucija komercijalnog tipa. Sve bolja je kulturna pa i politička saradnja između dve zemlje (čak i sadašnja prozapadna vlada, iako postupa vrlo obazrivo, svesna je da je to u interesu zemlje). Očekuje se intenziviranje vojno-tehničkih spona. Sve to izaziva strah i reakciju američke „pete kolone", te lobista susednih država koje sa Srbijom imaju sporove i stoga žele da ona bude slaba i geopolitički marginalizovana.

Na izazove koje smatraju opasnim ti američko-hrvatsko-albanski propagandisti još agresivnije reaguju nego što to obično rade. Stara je poslovica: „Ranjena zver je najopasnija". A kao kulminaciju pretnje po sebe i svoje mentore - Helsinški odbor i njemu srodni zagovornici NATO demokratije i gvantanamo koncepta ljudskih prava - doživele su nedavnu posetu Srbiji ruskog premijera Vladimir Putina. Jasno je da ona nagoveštava skoru multiplikaciju i dinamiziranje srpsko-ruskih veze. Zato je Putinova poseta i nagnala antiruske i, suštinski, antisrpske krugove u Srbiji da krenu u očajničku ofanzivu.

Stoga je pokrenuta nova (dez)informaciona akcija protiv Rusije i srpskih patriotskih krugova, koja je, to nikada ne treba zaboraviti, deo celovitog decenijskog propagandnog rata Vašingtona i njemu naklonjenih evropskih struktura protiv Moskve. Težište udara ovaj put je usmereno direktno na Vladimira Putina, koji se već mnogo godina svesrdno zalaže za izgradnju „Južnog toga". A čiji kratak boravak u Beogradu je, kako se američki prijatelji plaše, priveo kraju dileme oko realizacije projekta od istorijskog značaja za Srbiju - koja dobija šansu da se postepeno oslobodi zapadnih marioneta, izađe iz stanja virtuelne evroatlantske okupacije, i postane bitan faktor na Balkanu - kao i od nemalog interesa za Rusiju.

Otuda, oni su ovih dana, kako bi očajnički, još jednom pokušali da obave povereni zadatak, do histeričnih razmera pojačali svoju, i ranije snažnu, antirusku kampanju. Njen važan deo predstavlja i izdavanje, u aprilu ove godine, broja 76. „Helsinškog biltena", sa naslovom: „Rusija: mitski saveznik", koji već sam po sebi ukazuje šta je poruka tog štiva. A ona je: Rusija nam neće pomoći, okrenimo se Zapadu! Naravno, to poručuju oni kojima nije stalo do srpskih interesa. Stoga, svakome bi trebalo da bude jasno da je suprotno. Da stvari, kojim slučajem, stoje tako kako nam kažu, aktivisti Helsinškog odbora bi podržali orijentaciju Srbije na Rusiju.

IZVRTANJE ISTINE Građenje planova za budućnost na osnovu iluzija, Srbiju bi - što oni očito žele - oslabilo, pa bi postala lakši plen regionalnih i globalnih grabljivica. Međutim, to što Helsinški odbor, upinjući se da ih poremeti, burno reaguje na jačanje veza sa Rusijom, ukazuje da se ne radi fatamorgani već o dobrom putu da Srbija ojača. Ali logički raskorak ne brine lažne borce za ljudska prava. Oni računaju da ljudi danas stvari uglavnom ne sagledavaju dublje, te da će se Srbi opijeni evrointegrativnim pričama, koje doživljavaju manje vrednosno a više kao uslov za bolji život, bar delimično uplašiti od onoga što im se lažno predstavi kao „ruski mrak" opasan za njihov prosperitet. Zato je HOS izdao pamflet kojim srpskoj javnosti poručuje dve neistine: intenziviranje odnosa sa Rusijom ne donosi Srbiji ništa dobro ali zato može da ugrozi našu i tako krhku demokratiju i potencijali ulazak u EU.

Da se ukratko osvrnemo na sadržaj Biltena izdatog u tu svrhu. U uvodnom delu, autori tog spisa tvrde da je Vladimir Putin među Srbima najpopularniji političar zato što se u javnom mnenju sistematski gradi „njegov imidž najvećeg branioca srpskih interesa na međunarodnoj sceni, pogotovo kada je reč o Kosovu". To nije tačno jer oni koji kontrolišu većinu mehanizama za oblikovanje javnog mnenja forsirano rade proti Rusije i Putinovog pozitivnog imidža, a ne njemu u prilog. No, u tome imaju malo uspeha bar iz dva razloga. Prvo, Srbi su uglavnom tradicionalno rusofilski nastrojeni, pa i kada, rukovođeni (lažnim) uverenjem da će im proevropski kurs doneti bolji život, biraju političare po volji Brisela, njima su emocije na strani Rusije. Zato u očima Srba svako ko doprinese jačanju Rusije - što je Putin nesumnjivo postigao - uživa velike simpatije i podršku. Drugo, Moskva uistinu jedina na međunarodnoj sceni dosledno radi za srpske nacionalne interese vezane za odbranu ugroženog teritorijalnog integriteta Srbije i zaštitu državnosti srpske republike u sastavu bosansko-hercegovačke konfederacije, koju Vašington i Brisel nastoje da pretvore u čvrstu federaciju. Koliko god im prioritet bio da se izvuku iz bednog materijalnog položaja u kome se nalaze, većina Srba ipak nije postala ravnodušna prema sudbini nacije, pa su stoga zahvalni Putinu i Rusiji.

Na osnovu rečenog, oni koji nastoje da objektivno prikažu ulogu Rusije i Vladimira Putina, iako se nalaze u neravnopravnoj borbi sa mnogo snažnijom evroatlatntskom „petom kolonom", imaju na svojoj strani gro javnog mnenja. Nekritički prozapadni elementi angažovanjem ogromnih potencijala uspevaju da postignu izvesne rezultate ali ne uspevaju da uguše simpatije Srba za Rusiju. Naravno, zbog toga ih ne treba potceniti jer, iako ne mogu da dođu do generalnog uspeha, na tehničkom nivou mogu da naprave veliku štetu konkretnim ruskim i srpskim interesima. A kako bi omalovažili značaj Rusije, u nastavku Biltena naglašavaju da Srbija nije od naročitog značaja za Ruse, pa samim time nema razloga ni da joj ozbiljno pomogne.

Neosporno je da Rusija, kao velika zemlja, ima lepezu geopolitičkih i drugih interesa u bližem i daljem okruženju, pa i da voli sebe mnogo više nego Srbiju. To je normalno, kao što je za očekivati da Srbi na prvo mesto stavljaju svoje težnje i potrebe. (3) Međutim, to ne znači da Moskva nije spremna da Srbiji pomogne u vezi sa mnogim problemima koji je pritiskaju. Iako manipulišu činjenicama, to odlično znaju, pa nehotično i priznaju, pisci biltena „Rusija: mitski saveznik". U nastavku teksta oni kažu da je Putinova poseta Beogradu kraj zahlađenja u međusobnim odnosima do koga je došlo u jesen 2010. godine, kada je srpski režim, prihvativši tzv. evropsku rezoluciju o Kosovu, popustio pod pritiscima i omekšao odbranu svoje južne pokrajine. Moskva, koja je nepokolebljivo branila srpsku poziciju na Kosovu, dočekala je takvo ponašanje hladno. Znači, implicitno je rečeno da Rusija itekako brani srpske interese, pa i da su Rusi veći Srbi od onih Srba koji drže vlast u Beogradu!

BAGATELISANJE „JUŽNOG TOKA" Bilten se bavi i ekonomskom dimenzijom srpsko-ruskih odnosa, te nastoji da u tom pogledu svede saldo nedavne Putinove posete. Naravno, tako da ispadne da od nje ne treba mnogo očekivati. Kako se kaže: „Stvarni efekat kratkotrajnog gostovanja ruskog premijera u Beogradu je prilično skroman. Pot*pisana su samo tri međudržavna sporazuma - o turističkoj, o naučno-tehničkoj saradnji, kao i saradnji u međunarodnom drumskom saobra*ćaju. Takođe, i jedan sporazum grada Beograda sa ruskom kompanijom Interao".Kao najveći rezultat posete ističe se Putinovo obećanje da će gasovod „Južni tok" biti izgrađen, i to do kraja 2015. godine. No, stalnim podvlačenjem navodne nezainteresovanosti Rusije za Srbiju kao da se kaže: „Obećanjima ne treba verovati". Uz to, nekritički prozapadni krugovi u Srbiji šire predstavu kao da je realizacija projekta „Južni tok" samo u ruskom a ne i srpskom interesu. Stoga, nije ni čudno što priču o srpsko-ruskim privrednim vezama okončavaju pesimističkom konstatacijom, koja verovatno treba da ukaže na to da na toj strani Srbija nema ni privrednu perspektivu.

Ona glasi: „Iako Srbija sa Rusijom ima potpisan sporazum o slobodnoj trgovini, robna razmena između dve zemlje je na niskom nivou (najniža od svih eko*nomskih partnera iz kruga „četiri stuba" spoljne politike Srbije - EU, Rusija, SAD, Kina). Osim toga, na strani Srbije je i veliki deficit od preko 1,6 milijarde dolara.Podatak je utoliko dramatič*niji kada se uzme u obzir da je pre 21 godinu, 1990, Srbija, uprkos velikom uvozu energena*ta iz Rusije u to vreme ostvarivala skromni su*ficit od nekih 100 miliona dolara".Naravno, sastavljačima Biltena, ne pada na pamet da kažu da je od tada do danas privreda Srbije uništena zapadnim sankcijama, bombardovanjem i nametanjem destruktivnog (neoliberalnog) modela reformi posle 2000. godine. Ispada da je Rusija kriva što Srbija u nju malo toga izvozi, a ne oni koji su Srbiju doveli do prosjačkog štapa.

Na sličan način manipuliše se i sa stavom Srbije prema NATO-u i odnosom Rusije prema tome; izveštavanjem patriotskih medija o boravku Vladimira Putina u Beogradu, kao i o Rusiji načelno; mogućnošću da Srbija postane meta ruskih raketa; kao i mnogim drugim temama. A zaključak Biltena je sledeći: „Bez obzira na to što Balkan u celosti spada u interesnu sferu EU, Rusija Srbiju koristi kao dvo*rište u kome proverava jedinstvo EU i interes SAD da proširi NATO, i da plasira svoju geoenergetsku strategiju". Kao i da povećano prisustvo Rusije - što se skoro histerično naglašava - može da dovede do jačanja nacionalnih snaga u Srbiji i ometanja evroatlantskih integracija (ulaska ne samo u EU već i NATO, protiv čega je ogromna većina Srba). Tako bi Srbija bila uvedena u vakum „koji Rusija ne može niti da ispuni, niti da izađe u susret željama Srbije".Drugim rečima, pošto je onima koji se plaše da bi jačanje srpsko-ruskih veza moglo da podstakne patriotske i državotvorne procese u Srbiji te tako da ugrozi njen „zapadni put", poslata poruka da budu na oprezu, i patriote se još jednom upozoravaju da Rusi Srbiji ne mogu da pomognu već je samo kriste za svoje potrebe!

Destruktivne ili spasonosne integracije?

Bilten, o aktuelnim srpsko-ruskim odnosima, završava se sledećim rečima: „Imajući u vidu potrebu same Evropske unije da se otvori prema istočnom Mediteranu, pogo*tovo u kontekstu previranja na severu Afrike i Bliskom istoku, bilo bi neophodno da Brisel u što kraćem roku pokaže veći senzibilitet prema svim potencijalnim kandidatima za članstvo u EU na Zapadnom Balkanu".Ta poruka je upućena pre Zapadu (4)nego srpskom javnom mnenju (a treba imati u vidu da Helsinški odbor sve svoje materijale prevodi na engleski i, po svemu sudeći, dostavlja na važne evroatlantske adrese). Jer, HOS je ne samo centar za ispiranje mozgova Srba već i „komesarijat" za informisanje i savetovanje onih koji su ga stvorili te ga finansiraju.

Svrha njegovog rusofobnog pamfleta je, između ostalog, da relevantne evroatlantske činioce upozori da je njihova balkanska interesna sfera ugrožena usled ruske ofanzive i, kako smatraju, jačanja patriotskih snaga u Srbiji. Lek za prejake rusko-srpsko veze, po Helsinškom odboru, predstavlja što brži prijem Srbije i zemalja regiona u EU. Donedavno je, ma šta načelno zastupala, ta antisrpska i antiruska „nevladina" organizacija, u praksi, svojim delovanjem otežavala evrointegracije Srbije. Kao što smo rekli, izolacija Srbije, odnosno njeno ucenjivanje nedostižnom evropskom „šargarepom", za srpske neprijatelje je najbolja opcija. Međutim, okolnosti su se sada promenile pa je podizanje EU rampe postalo prihvatljivo rešenje. Stvar je u tome što se ukazala šansa da Srbija na istočnoj strani nađe izlaz iz kobnog lavirinta u koji je ugurana, pa je HOS očajnički počinje da apeluje na Brisel da postane blagonakloniji prema Srbiji.

S druge strane, ako Sonja Biserko i njeni saradnici smatraju da je došao čas da nas EU primi - što u poslednje vreme uporno ističu, pa čak i sa takvim zaključkom završavaju maltene svaki svoj spis (5)- već samo zbog toga bilo bi mudro da razmislimo o tome da li su za nas evrointegracije korisne ili će šteta da prevaziđe dobitak. Čak i srpska patriotska javnost, dok se ogorčeno opire stupanju u NATO, većim delom nema ništa protiv ulaska u Uniju. Uvreženo je mišljenje da je, makar u ekonomskoj sferi, Srbija dovedena u stanje da teško može da opstane bez EU, odnosno da će od evropskih integracija imati materijalnu korist. Moguće je da je i dalje tako, ali to ne treba tvrditi apriori. Ne treba zanemariti obim i vremenski potencijal krizne bure koja potresa evropski brod, i posledice koje to može da ima. Međutim, i da su nam ružičaste ekonomske perspektive od evropskih integracija sigurne, ne bi valjalo da zaboravimo da čovek nije biće koje samo jede i na drugi način zadovoljava biološke nagone. Njegove potrebe su mnogo složenije i suptilnije.

Moramo da se zapitamo da li odricanje od identiteta i nacionalnih interesa sme da bude cena poboljšanja životnog standarda? Kao i kakve posledice po naš identitet, teritorijalni integritet i sudbinu Srba u regionu (Republika Srpska, Crna Gora) mogu da imaju EU integracije? Nismo mi Rumuni ili Bugari, već narod protiv koga se vodi specijalni rat. Dokaz u prilog toga je da mi, a ne naši susedi, imamo prozapadne centre za brutalno antinacionalno delovanje, kao što je Helsinški odbor. A kao što smo ranije rekli, s obzirom na njihovu antisrpsku misiju, kada oni nešto nude Srbima to verovatno za Srbe nije dobro. I obrnuto, kada oni nešto kude, to je za srpski narod verovatno koristno. Poučeni tim saznanjima razmislimo još jednom o srpsko-ruskim vezama i potrebi razvijanja istinskog strateškog partnerstva pa i klasičnog savezništva sa Ruskom Federacijom. Istorija nas uči da je za nas Rusija pravi a ne mitski saveznik. Emocije većine Srba i danas, posle dugotrajne izloženosti evroatlantskoj propagandi, govore u prilog rusko-srpskog savezništva. Ali, sada ne govorimo u emotivnom ključu. Kada racionalno sagledamo stvari, izvešćemo istovetne zaključke!

Hladne glave valjalo bi da razmisle i u Moskvi. I to pre svega o rečima britanskog političkog teoretičara i poslanika iz 18. veka, koje su navedene kao moto ovog teksta. Velika sila kao što je Rusija ne bi smela benevolentno pa i pasivno da posmatra kontaminaciju rusofobijom javnosti Srbije, kao i nekih drugih zemalja koje su tradicionalno prijateljski nastrojene prema ruskoj naciji i državi. Važan element antiruske strategije, da to još jednom naglasimo, jeste i ekstremno negativno prikazivanje ličnosti i uloge Vladimira Putina, koji u zemljama kao što je Srbija, sa izrazitim personalnim poimanjem politike, oličava obnovljenu Rusiju. A efekti svega toga, i to da ponovimo, iako na prvi pogled ne deluje da su velik, mogu da budu kumulativni, a njihove posledice dugotrajne i opasne. Sve ono što čini meku moć, u naše postmoderno doba, neretko nadvlada klasične činioce državne sile, odnosno zaseni istorijski utemeljeno prijateljstvo među narodima! Rusija je tokom 20. veka iskusila previše patnje da bi rečeno smela da zanemari.

_________________________________________________________

NAPOMENE:

(1) Izvorno, HOS je skraćenica za tzv. Hrvatske odbrambene snage - proustaške paravojne formacije iz razdoblja ratova na jugoslovenskom prostoru tokom 90-ih godina. Ta skraćenica ne samo da je u skladu sa nazivom „nevladine" organizacije o kojoj govorimo, već je i simbolički odraz njene antisrpske suštine.

(2) Do današnjeg dana, bez obzira na to što je zadnjih godina drastično poraslo prisustvo ruskog energetskog faktora u Srbiji, Rusi u našoj zemlji ne poseduju ni jedan značajan elektronski ili pisani medij. A u postmoderno doba sredstva masovnog informisanja imaju strateški značaj, te mogu da budu ključna potpora ili smetnja za realizaciju važnih političkih ili ekonomskih interesa. To u Moskvi kao da u punoj meri ne shvataju. Da je drugačije uz mnogo manje napora i resursa Rusija bi mogla mnogo efikasnije da deluje u prilog svojih interesa, kako u Srbiji tako i nekim drugim državama.

(3) Nekritički prozapadno, i uz to često mondijalistički nastrojeni Srbi, to neretko ne radi kada su u pitanju naši nacionalni interesi. Opet, nacionalno orijentisani Srbi, ma koliko obično bili i rusofilski usmereni, po pravilu, državne i nacionalne potrebe srpskog naroda ističu u prvi plan. Nastoje da skladno spoje srpske i ruske interese, ali ne postupaju nacionalno-neodgovorno (samo na drugi način) kao lokalni evroatlantski krugovi koji bagatelišu Srbiju i Srpstvo.

(4) Neosnovano poistovećenog, u duhu hladnoratovskih klišea, sa evroatlantskim centrima moći, koji Evropu vide trajno tesno povezanu sa SAD. Namerno se zanemaruje podela koja u samoj EU postoji između onih koji teže njenom emancipovanju od Vašingtona pa i vide budućnost „Starog kontinenta" u kontekstu najtešnjih veza sa Rusijom, i, s druge strane, onih koji bi i dalje da EU bude političko krilo NATO-a. Evroatlantisti nisu jedini faktori moći na Zapadu, niti su njihova shvatanja opšteprihvaćena od strane javnosti.

(5) Tek primera radi pogledati moj tekst o martovskom Helsinškom biltenu (br. 75.), posvećenom navodnoj pretnji koju Srbija i insistiranje na „srpskom pitanju" predstavljaju za susedne zemlje (Helsinško rešenje srpskog pitanja)

 

[PYC]

Rusija, kost u grlu Amerike
​

Piše: Bogdan Đurović
Izvor: Pečat | april 28, 2011

Mi smo imperija dobra, polusrušena, poluuništena, poluugušena, ali ostajemo imperija dobra i vere, a SAD je prava imperija zla i uvek će nas mrzeti, kaže ruski novinar Arkadij Mamontov

Beli fašizam u Avganistanu: Ruski novinar istraživač Arkadij Mamontov

​

Rusko-američki odnosi ponovo su se uskomešali. Kako svet sve više klizi u haos, tačke dodira suprotstavljenih interesa dve velike zemlje sve su brojnije. I sve bolnije. Amerikanci, zapravo, teško podnose činjenicu da ne mogu više sve da kontrolišu i da im Rusija, koju su do pre desetak godina držali u čeličnom stisku, sada potpuno izmiče iz ruku. Kao dva totalno suprotna pogleda na savremeni svet, mogu se uzeti analize privatne obaveštajne kompanije „Stratfor“ i poznatog ruskog novinara istraživača Arkadija Mamontova, koji govori o svom novom filmu „Američki Avganistan“…

SVI RUSKI GREHOVI
Mada je Rusija već dugo predmet svakodnevnih „Stratforovih“ izveštaja, može se konstatovati da su se eksperti iz Ostina posebno aktivirali na „istočnom frontu“ poslednjih nedelja. I to pokazuju čitavom serijom tekstova u kojima izražavaju zabrinutost ruskim potezima. Kako bi se bolje razumela njihova „zabrinutost“, ove tekstove treba čitati sintetički, kao jednu celinu.

Amerikanci najpre konstatuju da je „Rusija imala sreće“, odnosno da je srećna zbog japanske i libijske krize. Jer, kako ukazuju, događaji u Japanu, Libiji i na Bliskom istoku doveli su do povećanja cena energenata na svetskom tržištu za 20 odsto. Pa još dodaju da je Moskva zahvaljujući tome ponovo podigla svoje devizne rezerve na preko 500 milijardi dolara, prvi put u poslednje dve i po godine.

I već tu bi se odmah trebalo zaustaviti na trenutak. Uticajni „Stratfor“ – čije analize ne čitaju samo američki i svetski eksperti i intelektualna elita, već i mnogi „obični“ ljudi širom sveta zainteresovani za savremena društvena kretanja – samom postavkom svoje teze sugeriše krajnje negativan odnos prema Rusiji. Po njima, to je nekakav lešinar koji je jedva dočekao tuđu nesreću na kojoj može da parazitira. Ili čak da je sama izazivala takve događaje da bi na njima profitirala.

Dalje, govoreći o tome kako Evropa ostaje bez libijskih energenata, kažu da Moskva „u poređenju sa onim što se sada događa u Libiji i celoj severnoj Africi izgleda kao geopolitički prilično stabilan izvoznik sirovina“. Time sugerišu da je Rusija „prilično stabilna“ – ali samo „u poređenju“ sa Libijom i Afrikom!

Ali, bogaćenje na tuđoj nesreći samo je mali deo „ruskih grehova“, kako ih vide analitičari „Stratfora“. Pre svega, kažu oni, mnoge zapadne zemlje počinju da odustaju od svojih planova za izgradnju nuklearnih elektrana posle japanske tragedije. Što ih, jasno je, dovodi u još veću zavisnost od ruskih energenata. I dodaje se da Nemačka (Severni tok) i Italija (Južni tok) sada više „nemaju alternativu osim ruskog prirodnog gasa“. A zašto je to Amerikancima toliki problem, videćemo nešto kasnije.

Drugi skup američkih nedaća je to što „Rusija putem Carinske unije nastavlja da gradi uticaj na svojoj periferiji“. Tu se misli na evroazijske ekonomske integracije na čelu sa Moskvom, u koje su za sada, kao punopravni članovi, uključeni Kazahstan i Belorusija. Međutim, kako navode u „Stratforu“, sledeći na listi za pridruživanje Savezu su Ukrajina i Kirgizija.

EVROPSKA KOLONIJALNA EKSPEDICIJA
Teksaški analitičari predviđaju da će se Carinski savez već sledeće godine pretvoriti u Jedinstveni ekonomski prostor (JEP) i da je naredni korak – zajednička valuta. Oni, naravno, ne kažu da je uzor JEP-u Evropska unija, nastala kao američka tvorevina u Evropi posle Drugog svetskog rata, i da Rusija samo radi isto što je SAD svojevremeno radio – integriše saveznike radi zajedničke koristi. Jer, „Stratforovi“ eksperti navode da Moskva najavljuje da bi Ukrajina, sa svojih 47 miliona stanovnika, imala godišnju dobit od osam milijardi dolara od ulaska u JEP, kao da je reč o nekakvoj uceni, a ne o prirodnim interesima dve najbliže slovenske zemlje i suseda.

Osim što svoje sirovine bezobrazno i drsko prodaje po svetskim tržišnim cenama, i što se, ne pitajući Vašington za dopuštenje, zbližava sa republikama sa kojima je do pre 20 godina živela u istoj državi, Moskva ima još jedan greh – pokušava, naime, da „poseje seme razdora u NATO-u“! U onoj istoj organizaciji koja je nastala sa ciljem da Rusiji slomi kičmu (što je umalo i uspela) i godinama se približava zapadnim ruskim granicama, ne obazirući se na strahovanja i protivljenje Moskve.

A to seme razdora, kako kažu, nailazi na „plodno tle“ zbog vojne operacije u Libiji. Jer, mnoge članice NATO-a, na čelu sa Nemačkom, protive se akciji protiv Tripolija, za koju se zdušno zalažu Francuska i Velika Britanija. „Stratfor“ ističe kako je ruski ambasador pri NATO-u Dmitrij Rogozin „podvrgao kritici“ rat u Libiji i time podgrejao strasti i ohrabrio protivnike ratnog pohoda. Verovatno ni sam Rogozin nije svestan koliki uticaj ima u strukturama alijanse.

Ipak, da bi se uspostavila kakva-takva ravnoteža i da ne ispadne da je samo Rusija kriva što u NATO-u nema jedinstva, dodaje se gotovo stidljivo da „Berlin smatra da su London i Pariz krenuli u kolonijalnu ekspediciju kao u 19. veku“. Sa druge strane, istočnoevropske članice NATO-a, koje se takođe protive intervenciji, „smatraju da Francuska i Britanija uvlače glavnog natovskog garanta bezbednosti u već treću vojnu operaciju na Bliskom istoku“. Iz toga sledi zaključak da lukavi Francuzi i Englezi navlače naivne Amerikance u svoju kolonijalnu avanturu, a oni na to tako nevoljno pristaju. Naravno, isključivo radi zaštite libijskih civila…

Međutim, stratforovci imaju i jedan krajnje ozbiljan zaključak. „Libija nije varnica koja raspaljuje podele u NATO-u i nije zrak svetlosti koji omogućava pogled na buduće nesuglasice. To je simptom progresivne bolesti koja nanosi bol i patnju alijansi već nekoliko godina. Suština je u tome da se interesi 28 zemalja članica više ne podudaraju“, piše „Stratfor“. I zaključuje: „Moćna i uticajna Nemačka misli na sebe i o tome da je jedan od glavnih atributa njene nove samostalnosti i nezavisnosti politika prema Rusiji, u korenu nespojiva sa strahovima za sopstvenu bezbednost članica NATO-a koje žive u senci ruske uticajne sfere“.

SVETSKI RAT ZA RESURSE
Kako objasniti toliku američku opsednutost Rusijom? Toliku, da čak postoji i poseban sajt „o pravoj Rusiji“, onoj punoj kriminala, korupcije i ruske mafije, kakvom je pod uticajem Holivuda vidi prosečan Amerikanac. O tome i govori televizijski novinar Arkadij Mamontov, on upozorava da je Rusija za SAD „kost u grlu“. „Takva velika, široka, ogromna zemlja, koja još uvek smatra da glavno pitanje ljudskog postojanja nije u tome `kako živiš`, već `zašto živiš`? Zato oni ne vole ruski narod, ne vole Rusiju. Oni znaju da je ovde skoncentrisano veoma mnogo bogatstava, nafte, slatke vode, svih mogućih ruda. Njihova elita koja donosi odluke i bavi se međunarodnim poslovima, nas mrzi. Mi nikada nećemo biti njihovi prijatelji. I hvala Bogu da smo različiti od njih. Nas su nekada zvali `imperija zla`, ali mi nismo imperija zla. Mi smo imperija dobra, polusrušena, poluuništena, poluugušena, ali ostajemo imperija dobra i vere. A Amerika – to je prava imperija zla“, kaže Mamontov.

Ruski novinar, koji je završio montažu dokumentarnog filma „Američki Avganistan“, u kojem je sakupio i montirao inserte iz amaterskih video snimaka američkih vojnika sa interneta, navodi primere kojima potkrepljuje svoje stavove o američkoj politici. „Scena prva. Avganistanska deca koja ne znaju engleski prilaze američkom vojniku. I on im kaže: `Sada ću da vas učim engleski`. I kaže: `Ja sam svinja`. Pa onda kaže detetu: `Ponavljaj`. I dete ponavlja. `Evo ti bombona. Ti si magarac. Evo ti bombona`, lepo se vidi taj američki vojnik. To nije `šuravi` (Sovjet, Rus) koji se tako ponašao, to je potpuno drugi odnos. To je taj anglosaksonski prezir prema ostalom svetu. Beli fašizam“, objašnjava ruski autor.

Dakle, imperija dobra protiv imperije zla, kako kaže Mamontov. To je taj vekovni sukob koji uvek tinja. I čiji se žar posebno rasplamsava u poslednje vreme, kada je, čini se, svetski rat za resurse već počeo na tlu Afrike, Bliskog istoka i centralne Azije.

 

[PYC]

Pred vratima nove planetarne krize





​

Piše Miroslav Stojanović
Izvor: Pečat | april 29, 2011.

Bezglave ratne avanture (Avganistan, Irak, Libija) i bahatost neoliberalizma, s posrnulim bankama, ispostavljaju ceh: državni dug Vašingtona iznosi petnaest biliona dolara!

Obama srlja sve dublje u libijski ratni košmar, ali time i državu čiji je predsednik gura u dužničko ropstvo
​

Nobelovac mira, koji je svojim zemljacima obećavao da će ih lišiti balasta nasleđenih ratova (Avganistan, Irak), grozničavo pojačava angažman i tempo u trećem, tekućem, američkom i prvom sopstvenom ratu: Barak Obama je početkom minule sedmice odobrio upotrebu „nečujnih ubica“, bespilotnih letilica, na zamršenom libijskom frontu i izdašnu finansijsku pomoć, desetine miliona dolara tamošnjim pobunjenicima.

I dok angažovanju „predatora“, koji „efikasnije i preciznije ubijaju od bombardera“, aplaudiraju ne samo evropski jurišnici u ovom ratu, Francuzi i Englezi, nego i „angažovani posmatrači“ Nemci, uvereni da bi pojačani američki ratni angažman mogao da donese preokret na užarenom libijskom pesku, u evropskim metropolama raste uočljiv strah od dodatnih američkih finansijskih izdataka: najbogatija zemlja sveta srlja u dužničku provaliju, dobrim delom „zahvaljujući“ upravo bezglavim ratnim avanturama i mogla bi da u taj ponor uvuče celokupnu svetsku ekonomiju, u času kad se tek naziru prvi znaci njenog oporavka.

Velikim finansijerima, krupnom kapitalu i ratnoj industriji, rat i te kako odgovara: ministar odbrane Robert Gejts samo je njihova marioneta

ZADUŽIVANJE KAO DROGA
Uvek dužna zemlja, gotovo od nastanka, 1776. godine, koja je od „kreditne droge“ napravila filozofiju i proklamovala je kao zavodljivi „američki stil života“, stigla je na kraj staze kojom se dalje, osim u ambis, ne može: osam metara visoki elektronski sat na njujorškom Tajms skveru, koji od jeseni 1989. godine odbrojava, iz sekunda u sekund, američki državni dug, pokazuje u ovom trenutku astronomsku cifru od petnaest biliona.

Zastrašujuće ubrzanje dužničkog pulsa – svake sekunde dug se uvećava za 48. 000 dolara, 4,1 milijardu dolara dnevno! – usijava političku atmosferu, u kojoj su američki predsednici, od Bila Klintona (bombardovanje SR Jugoslavije), preko Džordža V. Buša (Avganistan, Irak), do Baraka Obame (Libija), pribežište tražili u ratu, i, napokon, budi uspavanu javnost u raspoloženju rezignacije i očaja.

Poznati američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić, u osvrtu na „novi američki pesimizam“ (prevod njegovog teksta objavila je nedavno „Politika“) konstatuje da nije čudo što „u atmosferi rastuće brige i histerije, u kojoj se pravi uzroci i razmere užasnog stanja naše nacije namerno prikrivaju i zamagljuju od strane političkog establišmenta i korporativnih medija, svuda vladaju konfuzija i gnev“.

Uz opasku da Amerikanci, ne samo da su loše obavešteni, već su „u potpunom neznanju“ kad je reč o većini stvari koje pogađaju njihove živote, Simić postavlja pitanje: zar ne bi bilo lepo kad bi naš predsednik bio sasvim otvoren prema nama i rekao nam da je naša oskudica značajnim delom izazvana ratovima u Avganistanu i Iraku, stotinama vojnih baza koje izdržavamo širom sveta, ogromnim poreskim olakšicama za bogate i finansijskim spasavanjem Volstrita.

BANKROT APOKALIPTIČNIH RAZMERA
Predsednik zna, primećuje Simić, da bi saopštavanje istine Amerikancima ugrozilo njegovu kampanju za ponovni izbor: ne bi mogao da prikupi milijardu dolara koliko mu je ovoga puta potrebno. Ljudi koji imaju taj novac, i spremni su da daju novac za predsednikovu kampanju, vrlo dobro znaju šta bi im informisani birači u funkcionalnoj demokratiji uradili kad bi shvatili „ko je ispraznio nacionalnu kasu da bi napunio vlastite džepove“.
U prilog ovoj pesnikovoj konstataciji ide činjenica da Obama srlja sve dublje u libijski ratni košmar, uprkos činjenici da je većina američkih građana protiv ulaska njihove zemlje u ovaj rat. Velikim finansijerima, krupnom kapitalu i ratnoj industriji, rat, međutim, i te kako odgovara. Ceh će, uostalom, platiti drugi, njihova briga su – profiti.

A ceh upravo za poslednju deceniju pomenutih ratnih avantura i operaciju spasavanja Volstrita (Obama je samo 2010, upumpavajući ogromne svote novca u velike banke, glavne uzročnike razarajuće finansijske krize, napravio „rupu“ u budžetu „duboku“ bilion i šest stotina milijardi dolara), kad je reč o američkom državnom dugu, dupliran je (15 miliona dolara) u odnosu na ukupan dug koji je Amerika napravila u prethodnih 228 godina (7, 6 biliona)!

SAD su, tako, od nekad najvećeg svetskog kreditora, postale najveći svetski dužnik. Toliki da se za Ameriku više ne može reći, cinično primećuje „Frankfurter algemajne cajtung“, da je „dužna kao Grčka“: američki dug je trideset puta veći.

Početkom aprila najbogatija zemlja sveta našla se pred bankrotom, s posledicama „apokaliptičnih razmera“, kako su konstatovali pojedini ekonomski eksperti. Obama je, u poslednjem času, isposlovao u Kongresu dozvolu da se dodatno zaduži i izbegne potpuni kolaps: pretilo je da prvi put u istoriji ove zemlje korisnici budžeta, od oružanih snaga do učitelja i opštinskih činovnika, ostanu bez centa.

Za spasavanje Grčke, Irske i Portugala, EU je izdvojila stotine milijardi evra. Ko bi, međutim, mogao da spasava Ameriku?

KINA KAO SPAS
Za Evropljane bi to bio preveliki zalogaj i nemoguća misija. To ne bi bili u stanju da učine ni „Svetska banka“, ni „Međunarodni monetarni fond“, institucije koje su se dugo „hranile“ upravo američkim novcem.

Kina? Vlasnik najvećih deviznih rezervi na svetu je, u međuvremenu, postala, s bilion i dvesta milijardi dolara, najveći američki kreditor, veći od Japana, Velike Britanije i Saudijske Arabije. Zagledani u američki dužnički ponor, Kinezi postaju sve obazriviji. Uprkos činjenici da već sada imaju ogroman upliv na američku privredu, manje su, nego ranije, spremni da kupuju američke državne obveznice, čime je Vašington doskora ublažavao posledice visoke zaduženosti.

Prvi put su za poslednjih sedamdeset godina agencije koje utvrđuju kreditni rejting pojedinih država SAD okrnjile krunsku ocenu „AAA“.
Sve uočljivije biva da administraciji u Vašingtonu koja nije u stanju da više uredno i bez ogromnih teškoća i posledica isplaćuje makar samo kamate, jedini izlaz ostaje – prekomerno štampanje dolara bez pokrića. To bi izazvalo visoku inflaciju, istopilo štedne uloge građana, ali i – dugove. Pitanje je samo kako bi, u takvoj situaciji, reagovali najveći američki poverioci i kakve bi posledice takva nacionalna operacija imala za međunarodne finansijske odnose.

I dok tragaju za spasonosnim izlazom iz pretećeg finansijskog kolapsa, Amerikanci očigledno ne znaju šta će s libijskih haosom koji sami uvećavaju. Obama je građanima obećao da će ulazeći u novu ratnu avanturu sve biti okončano munjevito. To se nije ostvarilo. Njegova desna ruka i stranačka rivalka u predsedničkoj kandidaturi Hilari Klinton pokušava da smiri političke strasti u Vašingtonu prizivajući u sećanje Srbiju: bombardovanje, kojem je, kažu, sama presudno kumovala (gledajući slike o navodnom „egzodusu“ kosovskih Albanaca, odbrusila je mužu načetom „aferom Lisinski“: ti si predsednik, moraš nešto preduzeti!), tamo je trajalo sedamdeset osam dana.

Ministar odbrane Robert Gejts je, pre neki dan, na novinarsko pitanje kad će „libijska operacija“ biti okončana, konstatovao:„Pošteno rečeno, to niko ne zna“.

Dosadašnje uporno bombardovanje nije dalo očekivane rezultate. Prema nekim procenama, donelo je više štete nego koristi pobunjenicima, pa su zahtevi da se u libijsku pustinju pošalju kopnene snage. Obama se, navodno, tome energično protivi, a Evropljani obazrivo i plašljivo ulaze u ovu ratnu lavu: Francuzi, Britanci i Italijani, za sada, šalju tamo samo iskusne „vojne savetnike“.

NEIZBEŽAN GADAFI
Nemački general Klaus Rajhard, svojevremeno glavni zapovednik NATO trupa na Kosovu i Metohiji, prognozirao je dva dana posle početka bombardovanja da će se to „pretvoriti u odiseju“. Sada je uveren da je presecanje „libijskog čvora“ nemoguće – bez pregovora s Gadafijem.

Nemački ekspert iz berlinske Fondacije za privredu i politiku, koja „hrani“ vladu analizama, barata s tri „izlazna scenarija“ i – mnogo nepoznanica.
Povlačenje: NATO se strogo pridržava rezolucije Saveta bezbednosti koja isključuje angažovanje kopnenih snaga. Gadafi ostaje, posle građanskog rata, čvrsto u „sedlu“. Posle izvesne pauze i premišljanja, Zapad ga prihvata kao partnera u pregovorima. Opaska: ako bi NATO obustavio akciju, moralno bi se diskreditovao, posebno među pobunjenicima.

Vojna eskalacija: politički pritisak raste, NATO se odlučuje za vojnu eskalaciju, uključujući invaziju kopnenih trupa, s novim mandatom UN – čemu bi se sigurno suprotstavile Kina i Rusija – ili bez njega, pod parolom „neodložne zaštite civilnog stanovništva“, što bi izazvalo velika sporenja među članicama NATO-a. U tom slučaju, alternativa bi bila „Koalicija voljnih“. Ona bi, međutim, zavisila od SAD, a Vašington je do sada striktno odbijao angažovanje kopnenih snaga. U svakom slučaju, ušlo bi se u avanturu s nejasnim političkim ciljevima i ishodom. Libija bi mogla lako da, u tom slučaju, postane novi Avganistan.

Diplomatsko rešenje: NATO zaključuje s Gadafijem i pobunjenicima primirje. U tom slučaju, Gadafi bi se morao prihvatiti kao neizbežan akter. Otpali bi zahtevi za promenu režima, obezbeđeni koridori za pružanje humanitarne pomoći, a međunarodna delegacija visokih diplomata bi započela pregovore s Gadafijem ili jednim od njegovih sinova o učešću pobunjenika u vlasti. Otpala bi podela zemlje, jer bi to zahtevalo „permanentnu NATO kontrolu“.

Za NATO bi ovo rešenje, zaključuje Kajm, bilo „častan izlaz“. Za nemačkog eksperta ovo je „najmudrije rešenje“. Sve strane u sukobu, saveznici, pobunjenici i „Gadafijev klan“ bi morali biti spremni na kompromise.

 

[PYC]

Poslednji dani dolara



​

Autor: Dražen Simić

​

[FONT=Arial, sans-serif]Dolar je i dalje najvažnija svjetska valuta, a do kada, ne zna se.[/FONT][FONT=Arial, sans-serif] Najveća žrtva najsnažnije ekonomske krize u poslednjih 60 godina je američki dolar, kome daleko od očiju javnosti zamjenu zamjenu traže vlade Kine, Rusije, Brazila, proizvođači nafte, EU.[/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Amerika, čiji finansijski sistem je i proizveo krizu, koja se poput kuge proširila širom planete rušeći preko noći i najveće banke, spasila se bjesomučnim štampanjem “zelembaća”. Desetak hiljada milijardi svježeg novca ubrizgano je u finansijski sistem sa jedinim ciljem da se spriječi totalni kolaps čitave ekonomije. [/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Ova terapija je, za sada, djelovala relativno uspješno, ali konačan ceh tek treba da bude ispostavljen. Nakon što su ogromne količine svježe otštampanih dolara ušle u svjetski finansijski sistem postavilo se logično pitanje koliko uopšte vrijedi zelena novčanica.[/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Pokriće za dolar - riječ američke vlade [/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Jedino stvarno pokriće za američki dolar je riječ Vlade SAD. Još 1971. godine, jednostavnim potezom pera tadašnjeg američkog predsjednika Nixona, ukinuto je pokriće dolara u zlatu. [/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Iako opipljivog pokrića za dolar nema, njegovu vrijednost održava jednostavna činjenica da se bez njega ne može. Nafta svima treba ali se prodaje isključivo za dolare. Krediti koje su do sada odobravali Svjetska banka i MMF, prvenstveno siromašnim zemljama, također moraju biti vraćeni u dolarima. Rezultat je i da većina zemalja širom svijeta upravo zbog toga svoje devizne rezerve drži uglavnom u američkim dolarima.[/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]A da bi došli do dolara, postoje samo dva, legalna, načina. Zaraditi ih prodajom vlastitih proizvoda na svjetskom tržištu ili kupiti od američke centralne banke koja drži monopol na proizvodnju ove “robe”. Upravo ova potražnja održava cijenu dolara i čini ga trenutno nezamjenjivom svjetskom valutom.[/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Ukoliko ovaj zatvoreni krug, gdje svako na svjetskoj pijaci svoju robu prodaje isključivo za dolare, jer su mu neophodni za kupovinu druge robe, bude prekinut, dolari se pretvraju u hrpu bezvrijednih papirića, čime bi se i SAD iz supersile pretvorila tek u jednog od nekoliko globalnih igrača.[/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Bojazan da bi zbog enormnih količina dolara ubrizganih na svjetsko tržište tokom poslednje godine dana moglo doći do inflacije, koja bi značajno obezvrijedila američku valutu, tjera najveće svjetske izvoznike, od Kine do zemalja proizvođača nafte, da razmišljaju o alternativama.[/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Kinezi, Rusi i Arapi spremaju alternativu [/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Prije par sedmica u javnost procurila vijest o tajnom sastanku zvaničnika ministarstava finansija Kine, Rusije, Japana, Francuske i zemalja Zaliva, predvođenih Saudijskom Arabijom, na kome se razrađivala mogućnost da se nafta umjesto dolarima plaća korpom valuta sastavljenom od japanskih jena, kineskih juana, eura i zlata. [/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Istog momenta, na svjetskom tržištu i među političkim liderima zavladala je do sada neviđena nervoza. Već u roku od par sati vrijednost dolara počela naglo padati a cijena zlata dodatno rasti. [/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Vrlo brzo, vlade zemalja Zaliva su demantovale da se spremaju odustati od dolara, ali ovaj zvanični demant nije nikoga pretjerano umirio.[/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Prema pisanju britanskog “Independenta”, ministri finansija i guverneri centralnih banaka Rusije, Kine, Japana i Brazila, također su održali sastanak u dubokoj tajnosti sa istom temom, o čemu znaju i u Washingtonu, ali čekaju dalji razvoj situacije.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Iako bi Kina, kao jedan od najvećih svjetskih izvoznika svih mogućih proizvoda ali i jedan od najvećih uvoznika nafte, odustajanjem od dolara mogla Americi nanijeti ekonomski udarac ravan atomskom udaru, Kina se nalazi u svojevrsnoj pat-poziciji.[/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Kako se osloboditi 1.500 milijardi dolara [/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Srozati dolar preko noći u ovom trenutku ne bi bio problem, ali bi time istovremeno Kina samoj sebi zabila autogol, pošto u svojim rukama kioneska vlada drži oko 1.500 milijardi dolara mukotrpno zarađenih tokom prethodnih dvadesetak godina. Postane li dolar preko noći bezvrijedan, isto tako će i finasijske rezerve Kine postati podjednako bezvrijedne.

[/FONT] [FONT=Arial, sans-serif]Identična je situacija i sa najbogatijim zemljama Zaliva, Saudijskom Arabijom, Kuvajtom, UAE, odnosno tamošnjim vladajućim porodicama koje kontrolišu najveći dio zarade od nafte. Upravo na ovu kartu računa SAD kao na svoj najjači adut u očuvanju vrijednosti dolara, barem još neko vrijeme. [/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Upravo su procjene da je trenutna vrijednost dolara upitna a njegova budućnost još neizvjesnija dovela do najveće cijene zlata u istoriji, koja ne pokazuju naznake niti pada niti zaustavljanja na dosadašnjem nivou. [/FONT]

​

[FONT=Arial, sans-serif]Svi oni koji raspolažu ogromnim količinama dolara su na velikoj muci, kako spriječiti da se njihovo bogatstvo preko noći ne istopi, zajedno sa vrijednošću dolara. Prema procjenama MMF-a, u u strukturi deviznih rezervi u čitavom svijetu dolari čine čak 70 posto, pa je jasno da jednostavna zamjena dolara nekom drugom valutom preko noći nije baš jednostavno izvodljiva.
[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]A alterrnativa dolaru u ovom trenutku nema previše, pa se zlato nameće kao logičan izbor, a slijede euri i nafta. Nafta, uz druge sirovine, zbog globalne ekonomske krize i smanjene potražnje i nije najpoželjnije rješenje kao alternativa dolaru.

[/FONT] [FONT=Arial, sans-serif]Sa druge strane, ukoliko zemlje izvoznici nafte odluče da bi ubuduće umjesto dolara za naftu tražili neku drugu valutu, bio bi to udarac dolaru od čega se ne bi nikada oporavio.[/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Nafta, dolar i ratovi[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Pristalice teorije zavjere ukazuju na čudne koincidencije koje povezuju naftu, dolar i ratove. Iako lideri zemalja izvoznica nafte s vremena na vrijeme zaprijete da bi uz dolar mogli prihvatati i euro ili neku drugu valutu, sve dok ta prijetnja ostaje samo verbalna, ništa bitno se ne dešava. [/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Međutim, ako se neki od lidera ovih zemlja ozbiljno opredjeli za ovu varijantu, obično slijedi promjena režima, jer je riječ o potencijalno “zaraznoj bolesti” koja bi se mogla proširiti i na druge proizvođaće nafte, pa je bolje djelovati preventivno.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Tako je Sadam Husein, nesporno bio brutalan diktator, ali je bez obzira na masovne pokolje vlastitih podanika prolazio bez posljedica i uživao dugo vremena blagonaklonost zapada. [/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Slučajno ili ne, tek kada je pod pritiskom međunarodnih sankcija odlučio da zaista iračku naftu umjesto za dolare prodaje za eure, uslijedila je invazija na Irak i svrgavanje Sadamovog režima.
[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Naravno, zvanično, invazija nije uslijedila zbog poigravanja sa sudbinom dolara, već zbog optužbi da Irak razvija hemijsko i biološko oružje za masovno uništenje. [/FONT]

​

[FONT=Arial, sans-serif]Slična situacija se sada ponavlja i sa Iranom. Također pod višedecenijskim međunarodnim sankcijama, prije svega SAD, i iranska vlada je počela najavljivati mogućnost da naftu počne prodavati za eure. Iznenada, u fokus svjetske pažnje dospio je iranski nuklearni program, a prijetnja vojnom intervencijom protiv Irana, postala je realna opcija, barem kada je riječ o SAD i Izraelu.[/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Druga frakcija među paranoicima, tvrdi da je alternativno rješenje za dolar, koji ubrzano gubi vrijednost, već spremno i da je riječ o novoj valuti, “amero” koja bi bila zajednička valuta SAD, Kanade i Meksika. Predviđanja o zamjeni dolara “amerom” prisutna su već godinama , a globalna kriza samo ih je aktuelizirala, ali za sada se ova opcija čini malo vjerovatnom, barem u doglednoj budućnosti.[/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]I MMF diže ruke od dolara[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]U međuvremenu, u stvarnom svijetu, traže se prelazna rješenja, a prvi korak najvećih vlasnika deviznih rezervi u dolarima, poput Kine, je postepena zamjena dolara u deviznim rezervama eurima, zlatom te pretvaranjem papirnatih dolara u opipljivu imovinu, prije svega u rudnike metala te naftu.
[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Ključni dokaz da budućnost dolara nije baš blistava ne počiva samo na predviđanjima i priželjkivanjima ljubitelja različitih teorija zavjere. Iz jednog od najjačih uporišta dolara, Međunarodnog monetarnog fonda, najavljuju uvođenje korpe valuta umjesto eksluzivnog korištenja američkog dolara. [/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Ono što je već sasvim izvjesno je da dolar broji svoje poslednje dane kao glavna svjetska valuta, što je logična posljedica preraspodjele moći na globalnoj sceni, gdje dosadašnji status SAD kao neprikosnovene svjetske ekonomske sile ugrožava Kina koja postaje ravnopravan partner.[/FONT]

​

[FONT=Arial, sans-serif]Čeka se nasljednik dolara[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Rezultat je da američki dolar neće nestati preko noći ali će ulogu svjetske valute morati početi dijeliti sa drugim valutama, gdje će se kao prelazno rješenje najvjerovatnije pojaviti nova, “super valuta” koju će sačinjavati korpa sastavljena od eura, juana, rublji, jena i zlata.[/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Iza scene, utrka za oslobađanje od dolara i njihovu zamjenu nečim pouzdanijim u deviznim rezervama najvećih zemalja, već uveliko traje.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]I dok se eventualni pokušaji Zalivskih zemalja, najvećih proizvođača nafte, da zamjene dolara drugim valutama u trgovini naftom i mogu spriječiti, ako treba i silom oružja, takav scenario u slučaju Kine i Rusije je neizvodljiv. [/FONT]

[FONT=Arial, sans-serif]Stoga se i ne postavlja pitanje hoće li dolar izgubiti dosadašnju apsolutnu dominaciju među ostalim valutama, već samo kojom brzinom će se taj proces odvijati. [/FONT]

 

[PYC]

Rivalitet Kine i Rusije u Aziji
​

Piše Bogdan Đurović
Izvor: Pečat

Posle raspada SSSR-a, Peking ubrzano popunjava vakuum i preuzima primat u Centralnoj Aziji i državama bogatim energentima i sirovinama, gde je do pre dve decenije Moskva imala apsolutni monopol

​

Kao što se i pretpostavljalo, svoje globalne ambicije Peking je počeo najpre da ostvaruje u neposrednom okruženju, upravo u oblastima od vitalnog strateškog značaja za Moskvu. Posle raspada Sovjetskog Saveza i povlačenja Rusije iz Centralne Azije, nije se predugo čekalo da ovaj vakuum počne da popunjava Kina, koja za tu igru danas ima i volje i snage. I gotovo da nema nikoga ko bi je u tome sprečio.

DVA „FRONTA“ KINESKE OFANZIVE
U ovom trenutku, dva su osnovna „fronta“ kineske ofanzive, gde Peking polako, ali neumitno potiskuje Moskvu, ukidajući time svojevrsne tampon zone koje razdvajaju dve ogromne države. Svoje impresivne mišiće Kinezi danas najpre pokazuju u Kazahstanu i Mongoliji, u dve retko naseljene države sa kolosalnim zalihama nafte, gasa i drugog podzemnog bogatstva. I, što je najvažnije, Kina ove dve države (u slučaju Kazahstana samo istočni deo) – praktično smatra delom svoje teritorije. A situacija na terenu to i potvrđuje.

Ne baca Kina rukavicu samo Rusiji. I sa SAD-om igra stratešku partiju u kojoj je ulog sve veći, a američke karte sve tanje. Već sada, u ekonomskom pogledu Amerikanci više zavise od Kineza, nego obrnuto. Kina, koja ima najveće devizne rezerve u svetu, garant je finansijske stabilnosti SAD-a, jer poseduje bezmalo 1.500 milijardi dolara u obveznicama američkog državnog duga, čime praktično drži u šaci američku ekonomiju. Isto tako, Kina ima ogroman trgovinski suficit u razmeni sa SAD-om i taj višak i dalje nezaustavljivo raste. A (svetska) ekonomska kriza, koja već godinama parališe američku ekonomiju, u Kini skoro da se nije ni osetila…

Dok analitičari procenjuju da je i Kini i Americi za sada korisnije da sarađuju nego da se sukobljavaju i da se ozbiljnije varnice među njima mogu očekivati tek za pet godina, dotle Peking sve jače steže omču u nekadašnjim čisto ruskim uticajnim sferama. Prvi poligon za odmeravanje snaga Rusije i Kine, ključnih partnera u Šangajskoj organizaciji za saradnju (ŠOS), jeste Kazahstan. Istina, stručnjaci godinama upozoravaju da je ŠOS mnogo korisniji Pekingu nego Moskvi, jer najmnogoljudnija zemlja koristi ovu organizaciju da uz ruski pristanak – širi svoj uticaj u Centralnoj Aziji.

Ipak, drugovanjem sa Pekingom, posle decenija napetosti, Moskva je bar uspela da stvori kontratežu i svojevrsan ventil, kroz koji bi smanjivala prekomeran pritisak sa zapada. Time je stvorila novu realnost – da ruski energenti, kroz mrežu novih gasovoda i naftovoda, sada mogu da putuju i u Aziju, a Evropa mora da čini ustupke kako bi obezbedila dovoljne količine za svoje potrebe. Tako je, bar sa te strane, cilj bio ispunjen, a na Starom kontinentu Moskva je počela da stvara „energetske alijanse“ sa Nemačkom, Francuskom, Italijom… Problem na istoku, međutim, time nije rešen i sada polako stižu računi na naplatu.

Upravo ovih dana kazahstanski nesmenjivi „lider nacije“ Nursultan Nazarbajev ide u višednevnu posetu Kini. Njegov osnovni cilj je da još više ojača privrednu saradnju i da obezbedi nove povoljne kreditne tranše iz Pekinga. Jer, posle 2008, kazahstansko „privredno čudo“ puklo je poput mehura i da Kinezi nisu rado pritekli u pomoć sve bi se srušilo. Međutim, i taj „kineski MMF“ funkcioniše na sličnim principima kao i onaj u Vašingtonu.

NOVI KINESKI GASOVOD
Kazahstan je za Kinu zemlja od prvorazrednog interesa, ne samo zato što dele zajedničku granicu od 1.700 kilometara. Astana (još uvek) kontroliše kolosalna nalazišta prirodnog gasa, nafte i, posebno, urana, a tu su i krupna nalazišta obojenih metala. Takođe, zapadni sused ima velike zalihe slatke vode, dok kineski prigranični regioni u tome oskudevaju. Kazahstan je i značajno tržište za plasman kineske robe.

Posebna priča su teritorija i stanovništvo. Kazahstan je deveta država po teritoriji na svetu, ali po broju stanovnika (16 miliona) zauzima daleko 61. mesto, sa prosečnih šest žitelja po kvadratnom kilometru. Sa druge strane, Kina je treća po veličini država i prva po broju stanovnika (140 na kvadratni kilometar), pa Peking višak svoje radne snage preliva preko granice. Prema nezvaničnim podacima, već oko 300.000 Kineza živi u Kazahstanu, a mnogi od njih nemaju legalne dozvole boravka.

Pored svih ovih razloga, teritorija Kazahstana važan je tranzitni čvor za Kinu, jer preko njegove teritorije vode koridori za Rusiju i dalje u Evropu. Recimo, između Kazahstana i Ukrajine nema ni 500 kilometara. Uticaj u ovom regionu za Peking je i stvar prestiža. Uvek je Kina povećavala svoje prisustvo u Kazahstanu u trenucima istorijskog jačanja. Prema podacima istoričara, kineska ekspanzija na teritoriju savremenog Kazahstana traje od 2. veka pre nove ere.

Ipak, energenti su ključni u ovoj priči. Još pre tri godine Peking je kontrolisao petinu svih izvorišta nafte u ovoj zemlji, što je već tada bilo 250 odsto više nego što je imala Rusija. Naredne godine, odobrivši Astani kredit od 10 milijardi dolara, pod kontrolu Pekinga prelazi i 49 odsto naftne kompanije MMG, čime se kineski udeo u ovoj najvažnijoj privrednoj grani – gotovo izjednačio sa kazahstanskim! Astana nema načina da se suprotstavi kineskoj ekspanziji, jer Kinezi donose novac. A u slučaju vojnog sukoba – međunarodni eksperti su već izračunali da bi eventualni kinesko-kazahstanski rat trajao tačno 40 minuta! Toliko bi izdržale kazahstanke snage!

Na ovaj način Kina rapidno slabi zavisnost od ruskih energenata, što postiže ulaganjem u izgradnju naftovoda i gasovoda iz Kazahstana. Moćni naftovod je već završen, a uskoro će i gasovod, kojim će u Kinu biti dopreman turkmenistanski gas. Inače, Turkmenistan je prepun prirodnog gasa, ali realno samo „Gazprom“ ima transportne kapacitete za njegovu eksploataciju. Međutim, novi kineski gasovod promeniće odnos snaga i u ovoj zemlji, kao i u čitavom regionu.

„AKO HOĆEŠ DA OSTANEŠ – UČI KINESKI“
Drugi, ne manje važan kineski poligon je Mongolija, još manje naseljena od Kazahstana. Mongolija, velika skoro kao pola Evrope, ima jedva nešto više stanovnika od Beograda – 2,7 miliona. To znači da Kineza ima 520 puta više nego Mongola, što može da ilustruje o kakvom se populacionom pritisku radi. Peking punom parom izvozi radnu snagu severnom susedu i, kao i u slučaju Kazahstana, kineske investicije otključavaju sve političke brave. Tako danas oko 1.100 kineskih kompanija posluje u Mongoliji i svakog dana nikne po jedno novo kinesko preduzeće.

Osim direktnih investicija (čitava prehrambena, polovina tekstilne i veliki deo kožarske industrije su u rukama Kineza), Peking snabdeva Ulan Bator i neophodnim kreditima. Međutim, pravi cilj je nešto drugo. Geolozi su otkrili u Mongoliji krupna nalazišta volframa, cinka, molibdena, olova, bakra, zlata, gasa, nafte…

Ipak, najvažniji je uran, čije su zalihe prosto kolosalne – 1,3 miliona tona! A koks, kojeg u Mongoliji takođe ima u izobilju, biće snažan pokretač ekspanzivne kineske industrije stakla u narednim decenijama.
S obzirom na to da je Mongolija sve do početka prošlog veka bila deo Kine, kada su Rusi proterali kineske vlasti, sasvim je razumljivo što Peking na severnog suseda posmatra kao na deo svoje zemlje. Iako Mongoli nisu oduševljeni takvom perspektivom i zahvalni su Rusima što su im svojevremeno podarili nezavisnost, pitanje je koliko će još moći da izdrže taj pritisak. Jer, kada Peking u potpunosti preuzme mongolsku privredu, teritorija će mu pasti u ruke kao zreo plod.

Novokomponovana narodna mudrost u Kazahstanu glasi: „Ako hoćeš da odeš uči engleski, ako hoćeš da ostaneš – uči kineski“. Čak i taj detalj svedoči koliko su stvari daleko otišle u delu sveta gde je Moskva do pre dve decenije imala ekonomski, politički i vojni monopol. Naravno, u slučaju Kazahstana Rusija ima još svojih aduta, s obzirom na to da je Astana članica Zajednice nezavisnih država, Carinskog saveza i Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti, čime je i dalje čvrsto vezana za Moskvu.

Rusija i Kina imaju svoju računicu koja govori da u narednih 10 do 15 godina ima mnogo više prostora za saradnju, nego za konfrontaciju. Pre svega, to je njihov regionalni savez ŠOS koji ima svoju političku, ali ponajpre ekonomsku komponentu, oličenu u rusko-kineskoj energetskoj alijansi. Takođe, i Peking i Moskva imaju teritorijalne probleme sa Tokijom, što je još jedan važan kohezioni faktor u njihovim odnosima. Stara diplomatska poslovica, međutim, upozorava da je svaki savez – samo osnova budućeg neprijateljstva.

 

[PYC]

БРИКС И РЕОРГАНИЗАЦИЈА СВЕТА
​

Извор: Фонд стратешке културе Москва
Аутор: Леонид ИВАШОВ | 17.04.2011

Замислите, први су пут у последњих десетак година стручњаци за геополитику, који стоје на позицијама цивилизацијског прилаза анализи светских догађаја, осетили реално оваплоћење идеја Н.Ја.Данилевског, О.Шпенглера, А.Џ.Тојнбија, који су убеђивали да ће доћи време када субјекти светске политике неће бити етноси и државе, већ ће то постати културно-историјски типови, или цивилизације.

На кинеском острву Хајнањ су се састали прдседници пет држава, чланова БРИКС-а. Рекло би се – обичан догађај: колико ли је само у свету до сада створено најразличитијих групација држава које су се водиле при том заједничким интересима. Међутим, БРИКС, како се мени чини, је нешто специјално: састале су се државе, које представљају матрице светских етно-културних поклапања погледа, т.ј. цивилизација. Договори, који су постигнути на њиховом састанку – састанку лидера Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке, представљају конкретан почетак преуређења светског поретка, директан изазов захтевима глобалне финансијске елите Запада за влашћу над читавим светом, уз ослањање на долар и војну снагу.
Већ одавно ни за кога не представља тајну да су САД, штампајући празне (у ствари ЛАЖНЕ) доларе и натурајући га као светску валуту, много десетина година себи обезбеђивале сит живот и развој. А при том су храниле и своје одане савезнике и сателите. Земље, које су после распада СССР покушале да створе сопствену политику, те да раде изван оквира зоне моћи америчког долара, подвргаване су снажном притиску са свих страна и они, који су „устали“ против долара – су били уништени. Председник Ирака Садам Хусеин, који је забранио коришћење америчке валуте у земљи и обрачун за нафту у доларима, је уништен заједно са државом на чијем је челу био. Моамер Гадафи је дозволио процес продаје нафте и гаса искључиво за златне динаре, уместо за доларе, и одмах је бомбардован. Ка Ирану, који је такође одбио долар, Американци су одмах окренули оружје, и да не би доживео војну агресију Иран је био принуђен да смекша своју антидоларску позицију.

Међутим, шта могу да предузму финасијске империје ротшилда и рокфелера које се ослањају на своју територијалну базу – Сједињене Америчке Државе, против пет најкрупнијих културно-историјских друштвених заједница, које су и државе, од којих три – нуклеарне, а две – на ивици тога да то постану, и са укупним бројем становника који замало досеже до половине човечанства? Акције силе су искључене, обојене револуције тешко да могу да прођу, а организовање финансијско-економских криза представља напоран и непријатан посао, тим пре што удара по својима.

Земље БРИКС-а поседују потребне енергетске изворе не само за преживљавање (у условима све већег дефицита угљоводоника, хране, воде за пиће, електрике), већ и за динамичан развој, што се за Европу и САД не може рећи. Пребацивање узајамног кредитирања међу државама које припадају БРИКС-у на националну валуту јако смањује њихову зависност од САД, и уопште од Запада. А то је само први корак, мали део новог геополитичког пројекта.

Изјава земаља БРИКС-а о Либији је за сада само алузија на политичке „репресије“ против Запада, уколико он не прекине своју експанзију снаге у источном правцу. Друг Ху је, такође, критиковао администрацију САД због кршења људских права у Америци и упозорио Вашингтон да се не меша у унутрашње ствари КНР. Обзиром на више од 13 милиона Кинеза који живе у Америци, а који су довољно лојални Пекингу, изречено представља више него озбиљно упозорење.
Ако говоримо о следећим корацима „велике“ петорице, долази се до логичне шеме:
- развој координације у политичкој, економској, еколошкој и осталим сферама живота;
- пријем у БРИКС и других земаља, које спадају у „цивилизацијску“ орбиту „петорице“ (Русија – земље Заједнице Независних Држава, Бразил – Латинска Америка, Јужноафричка Република – афричке земље, Кина – земље Југоисточне Азије, Индија – земље Јужне Азије);
- Прикључивање БРИКС-у исламског света, спајање исламских држава (Иран, Сирија, Малезија, Турска) са „петорицом“;
- Формирање и остваривање консолидованих реакција у вези са најважнијим међународним проблемима;
- Реорганизација универзалних међународних организација (на пример – да у СБ ОУН буде стално чланство за светске цивилизације);
- Формирање заједничког тржишта, зоне у којој ће постојати финансијско – економска координисаност;
- Узајамне обавезе у вези са безбедношћу;
- Још неке друге.

Данас два процеса одређују правац геополитичких померања у свету. Први процес представљају покушаји да се на било који начин, чак и најнељудскијим методама, у свету формира једнополарни светски поредак, у коме ће владати новац и војна сила. Управо такав поредак омогућује организовање криза, ратова, глади и осталих напасти, како би се преко страдања великих маса људи човечанство довело до неопходности да се створи једна - светска влада, у којој ће „делиоци“ бити најкрупнији банкари и финансијске империје.

Други процес представља формирање алтернативног светског поретка, избалансиранијег и праведнијег; са другачијим, природнијим смислом живота у хармонији са природом, другачијим типом економије и финансијског система, другачијом организацијом друштвеног живота и т.д. Обзиром да су поједине државе и њихове владе изгубиле могућност противљења глобалном финансијском монструму, на арену борбе за спасавање човечанства излазе светске цивилизације, које почињу да кординишу своје напоре, а међу њима ће БРИКС да представља једну од првих проба. Поред је ШОС, те је врло вероватно да ће се оне слити у једну организацију, или врло тесно сарађивати. Треба да се констатује да се овде ради о процесу избијања цивилизација источног типа у прве редове светске политике и економије са, у односу на западне, потпуно различитим духовно-моралним вредностима, стандардима живота, принципима социјалне организације. Такође треба рећи да је овај процес неизбежан, због закономерности геополитичких промена на планети.

Главне особине новог светског поретка треба да буду: развој моралних начела у вези са било којим обликом људске делатности – мање егоистичан, више колективистички у односу на решавање глобалних и регионалних проблема; рационалан однос према природним изворима планете; преношење центра теже у формирању човека са потрошачких на духовне и интелектуалне вредности. Активни покушаји који се сада у свету натурају да се створи универзална религија (уз њену помоћ може да се гради једнополарни свет) типа „њу ејџ“ неће моћи да се оствари. Јединство новог светског поретка ће се градити на „ расцветаној различитости“.

Успех процеса, започетог на острву Хајнањ ће у многоме зависити од научно формулисаних циљева, замисла, концепције и стратегије. И то је пре свега посао науке геополитике. Кинески другови су, руководећи се примером Руске академије за геополитичке проблеме, формирали одговарајуће структуре и дали им државни карактер. Постоје врло снажни геополитички центри у Индији, геополитичка доктрина индијске државе је интересантна. За Русију развој и снажење геополитичке моћи БРИКС-а је од животне важности не само ради добијања самосталног међународног статуса, већ због очувања своје државности и територијалне целовитости.
Много среће, БРИКС!

_________________________________
Леонид Григорјевич ИВАШОВ – председник Академије за геополитичке проблеме, професор на Московском државном лингвистичком универзитету

 

[tuhachevski]

Lepe vesti. Ne treba zaboraviti da se do ove godine ova organizacija zvala BRIC. Ove godine priključila se i Južna Afrika. Ne sumnjam da će se uskoro priključiti još neko relevantan. Sve zemlje članice imaju i ime i težinu a i zastupljeni su svi kontinenti osim naravno Australije, što takođe ima svoju težinu.

 

[PYC]

САД – НАТО У ЛИБИЈИ: НАДА У МЕЂУНАРОДНИ БАНДИТИЗАМ
​

Аутор: Нил Никандров
Извор: Фонд стратешке културе Москва | 02.05.2011

​

До скора је служба за безбедност Џамахирије успешно извршавала задатак на обезбеђењу заштите Моамера Гадафија. „Тачкасти удари“ беспилотних летилица и авиона НАТО су претварали у гомиле рушевина школе, болнице, трговинске комплексе и друга места, за која се претпостављало да се у њима крије либијски лидер, али нису постизали главни циљ који су интервенти себи поставили – физичку ликвидацију Гадафија. Либијска тајна полиција је успела да држи на дистанци специјалне групе CIA, MI6, Мосада и BND, које су слате ради лова на Гадафија. Међу њима је чак дошло до специфичног супарништва: ко ће први успети да му нанесе смртни ударац?

Министри одбране САД и Велике Британије, Р. Гејтс и Л. Фокс, су једногласно изјавили - после „консултација“ у Пентагону - да сва места у којима се крије Гадафи представљају „дозвољени циљ“ за нападе војно-ваздушних снага НАТО. Министар иностраних послова Велике Британије В. Хејг је дао „политичко образложење“ лова на Гадафија: лов ће трајати све док се лидер Џамахирије не потчини захтевима Западне коалиције. То јест, ако не капитулира, нека не рачуна на милост. Командант операције „Удружени бранилац“, канадски генерал Ш. Бушар на директна питања новинара одговара без посебне самоуверености: као, Северно-Атланска алијанса „не тежи да убије либијског лидера Моамера Гадафија, али ми бомбардујемо оне објекте, одакле стижу његова наређења да се пуца по цивилима“. Генерал није објаснио на који начин стиже таква „над-прецизна информација“, али је јасно шта је генерал хтео да каже: уколико Гадафи доспе под удар то значи да либијац „није имао среће“, па у рату се свашта дешава.

Невероватан неморал и нељудскост дејстава САД – НАТО против Либије изазивају све бешње протесте. Са великим негодовањем председник Венецуеле Уго Чавес је изјавио: „Империјалистичке снаге НАТО немају никаквог разлога да бомбардују Либију, јер осим огромне материјалне штете та бомбардовања односе и стотине људских живота. Само зато, што им се не свиђа вођа Гадафи и што они желе да приграбе либијску нафту учесници коалиције бомбардују и војне бараке, школе, трговинске центре. Ко им је то дозволио?

Руководиоци Никарагве, Боливије, Еквадора и Кубе деле мишљење Венецуеле: Не – бомбардовању! Не – крвопролићу! Даље руке од Либије! Заједно са Чавесом председници земаља групе ALBA – Боливаријанске алијансе народа Латинске Америке – усмерени су ка мирном разрешењу чвора, који се сплео око Либије. О положају Либије и околних земаља у земљама АЛБА се зна не само по причи – тамо су контакти са руководством Либије одржавани од самог почетка војне операције НАТО.

У фебруару о.г. Чавес је предложио план регулисања конфликта у Либији, који је предвиђао да се у Либију пошаље мисија од представника земаља латинске Америке, Европе и Блиског Истока. Међутим, САД, Француска, Италија и неке друге земље Европе су тај план проигнорисале.

Иницијатива Чавеса о формирању међународне комисије која би у Либији обавила преговоре између Гадафијеве владе и побуњеника је и у Триполију одбијена. Међутим, после бекства на Запад низа одговорних чиновника из Министарстава унутрашњих и спољних послова, као и неколико армијских официра, Гадафи је смекшао. Претње да може доћи до унутрашњег преврата, до издајничког удара у леђа, да ће бити предат „историјским непријатељима Џамахирије“ ради жестоког обрачуна са њим не могу да га не узнемире. Једина достојна смрт за њега, сматра Гадафи, је смрт у борби. А за сада он рачуна на добијање времена, претпостављајући да ће у редовима непријатељске коалиције доћи до јачања унутрашњих противуречности.

У позадини дуготрајних бомбашких напада на либијске градове у Каракас су стигли Гадафијеви изасланици. Министар спољних послова Венецуеле Николас Мадуро је саопштио да се са либијцима преговара о тражењу излаза из конфронтације: „Шта (конкретно) може да учини АЛБА како би помогла Либији на поновном успостављању мира и реда?“ У вези са тим либијски партнери могу да рачунају на поштену и несебичну сарадњу од стране „групе латиноамеричких земаља“. Баш тако је рекао Мадуро, јер је хтео да се схвати да у региону постоје и друге снаге, које су солидарне са поступцима САД и НАТО на северу Африке. Њима, без имало сумње, припадају Мексико, Колумбија, Перу и Чиле.

Долазак либијске делегације у Венецуелу се поклопио са саветовањем министара иностраних послова земаља Латинске Америке и Карибског базена, који се такође одржавао у Каракасу. Између осталог, на форуму је дискутовано и о најактуелнијем проблему међународних односа – ситуацији у Либији. Учесницима је за разматрање дат нацрт резолуције о либијском проблему, чију основу је сачињавала изјава земаља-чланица АЛБА о потреби да се учине реални кораци како би проблем могао да се реши мирним путем. Међутим, представници држава „десног“ блока, иако нису отворено оповргли резолуцију, ипак су, позивајући се на потребу да се консултују са својим владама, одложили прихватање резолуције на неодређено време.

Како би био решен принципијелно важан задатак – иницирање политичког дијалога између супротстављених страна и стварање механизама за мирно превазилажење конфликта, Чавес је био спреман да преузме посредничку улогу између Гадафијеве владе и побуњеника. Да ли је тако нешто реално? Тешко. Све сличне Чавесове покушаје у другим конфликтним зонама пресецао је Вашингтон. Тако се председник Венецуеле активно бавио тражењем начина за попуштање односа између владе Урибе и партизана FARC-ELN у Колумбији. После почетног успеха – ослобођења прве групе талаца од стране партизана, перспективни процес је прекинут на захтев США: Чавес стиче све већи међународни ауторитет, а то је недопустиво!

Говорећи о Гадафијевим изасланицима Чавес је наговестио да они „траже посреднике за прекид конфликта у Либији“. У вези са тим Либијци су посебно заинтересовани да у процесу преговора учествује бразилска влада. Да ли ће покушај успети? Председница Бразила, Дилма Русеф, за разлику од свог претходника Инасија Луле да Силва, не жури да се појави на међународној арени и сконцентрисана је на унутрашње проблеме.

У току посете Данској је у вези са либијским проблемом оштро реаговао и председник владе Руске Федерације В.Путин: Запад нема никаквих легалних основа за војне операције у Либији и за лов на либијског лидера: „Причали су: „Не желимо да убијемо ГАдафија“, а сада неки званичници већ говоре: „Да, тежимо да уништимо Гадафија“. А ко је дозволио да се то уради? Шта, зар је одржано суђење? Ко је то себи дао право да се убије човек, ма какав да је?! А сви ћуте. А шта пише у резолуцији? Прочитајте!“

У ситуацији у којој „сви ћуте“ Путин није ћутао: „Тамо је дошло до унутрашњих противуречности које су прешле у оружани конфликт, - каже он. – Зар има потребе да се неко са стране меша у тај конфликт? Зар имамо мало свакаквих „кривих“ режима на свету? Па шта ћемо, хоћемо ли да се свуда умешамо у унутрашње конфликте?... Чини ми се да ми морамо да радимо у оквирима међународног права, са увиђањем наше одговорности, са бригом о мирним грађанима. А када се читаво такозвано цивилизовано друштво навали из све снаге на малу земљу, када уништава инфраструктуру коју су градиле генерације… Мени се то не свиђа“.

Такав Путинов став Гадафи зна и зато се обратио Москви. Његови представници су се обратили Русији молбом да се сазове ванредно заседање СБ ОУН због проблема „агресија међународне коалиције“ у Либији. Дат је још један предлог: да се из Русије пошаљу посматрачи како би на лицу места пратили догађаје у Либији. Исто такво сондирање је упућено и у правцу Кине. Из Триполија се, такође, зачуо и захтев да се сазове ванредни самит Афричког савеза (АС) како би се размотрила кризна ситуација у земљи. Комесар АС за питања мира и безбедности Р.Ламамраје изјавио да успостављање над Либијом зоне забрањене за летове и удари по територији Џамахирије, које наносе војно-ваздушне снаге НАТО нису дале очекивани резултат, а задатак сређивања кризе је, као и пре, далеко од решења.

Неки аспекти будуће сувоземне операције снага НАТО у Либији, постали су познати преко редовног „цурења вести“ (овога пута – без Викиликса). Главни задатак „хуманитарне акције“, у којој ће учествовати и немачка војска, ће бити „обезбеђивање безбедности“ за либијски народ. Предвиђено је да се освоје луке и аеродроми, где ће се достављати „хуманитарна помоћ“ у облику војних јединица са оклопном техником. Трајање операције – четири месеца од тренутка када у Либији почне потпуно дејство свих снага, које су предвиђене за то. За зону вођења операције одређена је читава Либија све до граница са Суданом, Чадом и Нигером.

И тако, Либију су довели до прага тоталног рата - на копну, мору и у ваздуху. Полагање наде да ће у међународним пословима доћи до отвореног бандитизма за натове хуманисте је постала „свакодневна пракса“.

 

[PYC]

БАЛКАНИЗАЦИЈА ЈУЖНЕ АМЕРИКЕ



​

Аутор: Нил Никандров
Извор: Фонд стратешке културе Москва

​

Смена председника у Боливији, Еквадору и Венецуели за Вашингтон је стратeшки задатак. Овде, по наруџбини, настају сепаратистичка расположења и појављују одговарајуће организације. У оптицају су сва средства, која подривају темеље државе, и сепаратизам, поред осталог - његова ефикасност као инструмента из традиционалног сета подривачких операција специјалних служби САД одавно је потврђена.

Централни орган сепаратиста Латинске Америке формиран је 19. sептембра 2006.године у Гуајкили (Еквадор). Он је добио сасвим наивни назив: Међународна конфедерација за борбу и регионалну аутономију (Confilar). У форуму су учествовали представници Венецуеле, Боливије, Еквадора, Гватемале и Перуа. Иницијатор форума у Гуајкили - Венецуеланац Алберато Мансуети - је и потпредседник Покрета „Сопствени курс“ („RumboPropio“) из Маракајба, престонице државе Сулија. Теoријске Мансуетијеве разраде уграђене су у основу „идеологије „Confilar“,која маскира радикални сепаратизам паролама „цивилизоване аутономије“, која, тобоже, не дводи у сумњу ауторитет централне власти. Али то није ништа више до демонстрација лојалности. По замисли Мансуетија и његових сарадника, аутономија би требало да стекне таква овлашћења и права, да фактички излази испод државне контроле. Главни разлог за тако ригидну позицију јесте неприхватање социјалистичких оријентира, којих се руководе председници – „популисти“ – Уго Чавес, Рафаел Кореа и Ево Моралес.

Мансуети је максимално отворен: „Наша борба је идеолошког карактера. Ми смо противници социјализма и залажемо се за либерални капитализам. То је формула економског успеха народа, коју су историјски доказале земље, које се данас одликују својим богатством. Најбриљантнији пример су „дракони“ Југо-Источне Азије“. Аутономаши изјављују: држава нас пљачка, економски и финансијско успешни региони су донатори неперспективних провинција и градова. Њихов паразитизам се одражава на квалитет живота нашег становништва. Паразитски систем под изговором изградње социјализма ждере плодове наше ефикасне производне делатности. То се може уништити једино помоћу аутономне управе, за коју је неопходно створити законодавне норме, које одговарају нашим интересима. Зато, доле социјализам! Време је повратка идеалима класичног капиталистичког либерализма!

Аутономно управљањeу пропаганди тих теоретичара, заправо је режим потпуне политичке и економске слободе. Државно мешање биће сведено на минимум: питања безбедности, одржавања законитости, развоја инфраструктуре. Квалитет живота у аутономијама значајно ће се побољшати. Биће гарантовано првокласно образовање и медицинско опслуживање. Радних места ће бити кудикамо више. Корупција ће јењавати. Пензије ће бити реалне и омогућавати достојан начин живота. Најсиромашнији ће добијати купоне за намирнице, биће им бесплатно образовање, лекарска помоћ итд.

Слична обећања издашно је давао Хајме Небот, алкалд Гуајкила, непомирљиви критичар „популизма“ председника Корее. Њега су подржали политичари у богатој провинцији Манаби, на обали Тихог океана. Управо у тој зони, у граду Манта, је десет година функционисала база ВВС САД. Борба против наркотрафика – тако су за широку публику означавани њени задаци, а у суштини је база коришћена за контролу земаља региона.

Борећи се за председничку фотељу, Кореа је обећао да неће продужити уговор о даљем опстајању те базе. И као последицу, добио је активизацију сепаратиста. Специјалне службе САД су на све начине подстрекавале непријатеље Корее у провинцији Манаби да се „боре за независност“: уколико не успе договор о бази ВВС са централном владом, онда су шансе за договор са сепаратистима кудикамо веће.

Међутим, тасква се рачуница изјаловила. Кореа је постао председник и није променио своје мишљење у погледу америчког присуства у земљи. У септембру 2008. године око 70 процената грађана указало је подршку новом Уставу, који гарантује изградњу новог друштва, утемељеног на принципима солидарности, правичности и свеопштег благостања. Никакавих уступака неолиберализму. Независна спољна политика. Супростављање империјалистичким претензијама САД. Борба за латиноамеричку интеграцију. Био је то јасан сигнал: Еквадорци подржавајуз председника и залажу се за целовитост земље. Алкалд Небота је био принуђен да амортизује своју сепаратистичку активност. У Гуајкили је он, додуше, победио, али сасвим тесно.

Паралелно са еквадорским догађајима организовани су и сепаратистички сценарији у Боливији и Венецуели. Координација деловања текла је по линији специјалних служби САД. У мају 2007. године у боливијској провинцији Санта-Крус одржан је референдум. Становништво је гласало за широку аутономију од централне власти. А као заједнички стимуланс послужило је обећање лидера локалних сепаратиста да ће прерасподелити приходе од нафте и гаса у корист становништва провинције. У јуну су слични референдуми одржани у департментима Бени и Пандо. Председник Боливије Ево Моралес није признао легитимитет референдума из разлога што на референдум нису изашли многи бирачи, и што су резултати фалсификовани. Уз то, Национални изборни суд није дао дозволу ни за његово спровођење. Присталице Моралеса су референдум означили као „сепаратистичку побуну либералне опозиције“, као „превентивну операцију непријатеља социјализма против новог устава земље“ и „директни пут у балканизацију Латинске Америке“.

У септембру 2007. године у Санта-Крусу је одржан други форум Confilar. Разуме се, он је изразио солидарност са боливијским „аутономашима“. Сепаратистичке тенденције у Боливији опстале су на тачки кључања у 2008. и почетку 2009. године. Међутим, група плаћеника-терориста, коју су ликвидирали боливијски специјалци – а група је у земљу стигла са „службеним путним налогом“ ЦИА из Хрватске, Мађарске, Румуније и Ирске, отрезнила је главе многих грађана у четири „побуњена“ департмента – Санта Крусу, Тарихи, Бени и Пандо. Разоткривене су везе руководства Санта-Круса са амбасадом САД, канали за дотурање оружја, а са одузетих компјутера скинут је хронограм планова дестабилизације Боливије, укључујући и организацију убиства председника Моралеса. Неки терористи и њихови покровитељи су ухапшени, део је побегао у Сједњене Државе. И сада они путем Интернета оптужују боливијске власти за „фалсификовање чињеница“ и „монтираност судских процеса“, али то није ништа више до покушај да се прикрије учешће америчке амбасаде у широкој завери.

Као и у Еквадору, у Боливији је у одговор на подривачку делатност ЦИА и сепаратиста уследио Основни закон. Он је ступио на снагу фебруара 2009. године. По први пут у историји Боливија је добила Устав, који је народ одобрио гласањем и у коме су по први пут коренити народи означени као правни субјект. Одреднице Устава потврђују руководећу улогу државе у економији, аутономију на нивоу провинција, региона и индијанских општина. Основни закон забрањује размештање у земљи иностраних војних база, приватизацију налазишта нафте и гаса. Опозиција је прихватила Устав стиснутих зуба. По њеном мишљењу, он не уједињује Боливијце, већ разједињава, јер „легализује поделу грађана на прву и другу категорију“. У грађане прве категорије спадају Индијанци који су по први пут у 500-годишњој историји земље добили једнака права са белим становништвом. Конфронтациони набој политичких структура десничара у источним департментима и даље је присутан, па се и у Боливији могу очекивати рецидиви дестабилизације.

У Венецуели, у држави Сулија, напорима ЦИА, Војне обавештајне службе САД и Агенције за борбу против наркотика, створен је, ако употребимо војну лексику, моћни сепаратистички мостобран. Дуги низ година државом је руководио Мануел Росалес, политички опонент Уга Чавеса. На председничким изборима 2006. године он се надметао са боливаријанским лидером и изгубио. У редовне посете Росалесу долазили су амбасадори САД Шапиро и Браунфилд. Сусрете сличне врсте Чавес је доживљавао као провокацију. Нарочито, ако су Американци у Маракајбу третирали толико неприхватљиве за Каракас теме, као што је закључивање билатералних споразума између САД и Сулије, иако то ни на који начин није излазило из оквира компетенција државе. Браунфилд је јавно истицао, да Сулију третира као „независну републику“ и стимулисао је локалну елиту на активну борбу за „праву аутономију“.

Росалесова партија „Ново време“ (UnNuevoTiempo), уздржава се од отворених сепаратистичких изјава, иако одговарајући организаторски рад обавља у потаји. Дуго времена Росалес је комбиновао подривачку делатност са корупционашком. Најзад, против њега је покренуто неколико поступака, чија је озбиљност инспирисала губернатора на бегство. Он је нашао политичко уточиште у Перуу, али снаге, које теже «разводу» државе Сулије са венецуеланском државом, настављају да раде. Сада се на оштрици сепаратистичке завере налази партија «RumboPropio», која је настала уз знање Росалеса. Њене филијале створене су и у другим пограничним државама.

У руководству партије су Нестор Суарес, који позива на «потпуну аутономију Сулије» и «непризнавање лоших социјалистичких закона» Чавесове владе. «Ми треба да изаберемо нашу сопствену владу» - инсистира он. Њега следи још један члан руководства «RumboPropio», - Хулио Портиљо, бивши Чавесов амбасадор у Доминиканској републици, који је у данима преврата у априлу 2002. године изјавио да раскида са «диктатуром». Лоше је срачунао, поспешио. Чавес се вратио у председнички дворац, а Портиљо је морао под хитно да се прекрсти у «регионалног патриоту». Отуда,по свој прилици, и његов сепаратистички радикализам, позиви да се међу становницима Сулије спроведе референдум о «независности».

Портиљо је такође био један од иницијатора стварања «Демократског фронта «Становници Сулије за устав». Повод за то била је експропријација напуштеног земљишта јужно од језера Маракајбо ради његове предаје сељачким кооперативима. «Портиљо је потезе владе оценио као «Отворени Чавесов рат против приватне својине» и позвао на протесте против «тиранина». Финансијску подршку сепаратисти Сулије добијају не само од ЦИА, него и од локалних банкара, поред осталог и од «BancoOccidentaldeDescuento».
Ситуацију у Сулији продубљује постојање стотина хиљада Колумбијаца. Многи од њих су се пребацили у мирнију Венецуелу, спасавајући се од унутрашњег рата. Део тих људи укључен је у полувојне групе ултрадесничарске струје, непријатељски расположене према боливаријанском режиму, па их сепаратисти и стратези ЦИА третирају као могућу «ударну снагу» за остварење «суверенизације» Сулије.

По оцени експерата, «сепаратистичка осовина» Гуајкила – Санта-Крус – Сулија ће се и даље користити за диверзије против «популиста» и регионалног интеграционог процеса. Сепаратисти могу добродоћи и у случају, ако Вашингтон заузме курс у правцу балканизације Јужне Америке. Што више буде хаоса, тим ће једноставније бити аргументовати потребу за директно мешање у послове региона, па и оно оружано. Јужна команда САД спремна је да то учини по првој наредни. Одговарајући план – «План Балбоа» - разрађен је још пре једну деценију.

 

[PYC]

Тенденције развоја светске енергетике и заоштравање борбе за енергоресурсе




​

Аждар КУРТОВ
Извор: Фонд стратешке културе Москва

​

Уз сву ограниченост истраживања о прогнозирању будућности, у интересу Русије од изузетног је значаја да се предвиди којим ће путевима кренути даље светска енергетика. Јер гола чињеница постојања у руским недрима огромних резерви енергетских сировина, као и аспирације на статус „велике енергетске државе“, сами по себи нису гаранција за успех.

Овде би смо се могли присетити неких поука из историје. На пример, уздање шпансих грандова у „златну кишу“ која ће се сручити на Мадрид након великих колонијалних освајања и која би, по мишљењу Шпанаца, требало да гарантује њихову супремацију у Европи, претворило се у замку. Док су Шпанци траћили паре на луксузне предмете, њихови суседи – Енглези, Французи и Холанђани, који су поседовали оскудне ресурсе, бавили су се модернизацијом својих економија и применом техничких иновација. И у резултату су пожњели успехе. А Шпанија је скрајнула у периферију Западне Европе. Ту грешку, начињену пре неколико столећа, она није у стању да исправи ни до дана данашњег.

Развој друштва није могућ без коришћења све већих обима енергије. Величина енергопотрошње се за неколико миленијума повећала до огромних размера. Потреба за енергијом драстично се повећава са техничким и културним напретком. Данас у просеку сваки становник наше планете „троши“ око две тоне нафтног еквивалента годишње! Међутим, повећање броја становника и „потрошачки апетити“ у енергетици повећавају се из године у годину. По оцени експерата, већ средином овог века број становника Земље изнеће 10 милијарди људи, а укупне потребе у енергији достићи ће 18-25 милијарди тона нафтног еквивалента.

Из разумљивих разлога разне групе људи троше и различиту количину енергије. Развијене земље су ту испред осталих. Итовремено, ако је пре пола века део човечанства са најмањом потрошњом енергије у просеку годишње трошио по 0,2 тоне нафтног еквивалента, данас та група троши већ 0,7 тона нафтног еквивалента. А део човечанства са омањом величином је у наведеним периодима сразмерно трошио 3 и 3,5 тона нафтног еквивалента годишње по глави становника. Тојест, распон у потрошњи постепено се смањује, и брзом динамиком повећава се енергопотрошња код најмногобројнијег дела становника наше планете. Приближавање обима потрошње енергије у развијеним и земљама у развоју, несумњиво, води у заоштравање борбе за светске енергоресурсе.

Није далеко време када у светској политици већ неће бити могуће игнорисати ту околност, да богатство недара, тачније речено, експлоатисаних резерви основних природних енергетских сировина (угља, нафте и природног гаса) неће бити довољно за снабдевање човечанства неопходном енергијом. Данашњој борби за контролу над производњом и транспортом нафте и гаса придодата је и оштра конкуренција за друге изворе енергије. Заправо, таква борба већ је почела. Уран и атомска енергетика неколико година већ су арена конфликта интереса низа држава. И мада је у случају изградње Бушерске атомске централе у Ирану отпор САД и њених савезника у НАТО био условљен углавном другим околностима – тежњом да се промени политички режим Исламске Републике Иран , споредни циљ истовремено је био жеља да се цементира присуство Запада, а не Русије на перспективним тржиштима атомске енергетике у Азији. Јер, у структури потрошње примарних енергоресурса атомска енергија је већ потиснула нафту: у укупној производњи електричне енергије на удео нафте отпада тек 7 процената укупног обима, а на удео атомске енергије – 17 процената (на природни гас – 19 процената, на угаљ – 39 процената, на хидроенергију – 16 процената, на обнављајуће изворе енергије и биомасу – 2 процента).

Упоредо са заоштравањем конкуренције за мирни атом, неизбежно ће уследити и конкуренција за хидроенергију. Први наговештаји будућих битака већ се осећају. Доказ томе су конфликти у Централној Азији између Таџикистана и Узбекистана око планова изградње крупних електроцентрала на планинским рекама.

Квалитативне карактеристике потрошње, својствене пре тога групи земаља Западне Европе и САД, почеле су се ширити по целом свету. У трци за јефтином радном снагом долази до извоза савремених индустријских технологија, што са своје стране води у географско ширење круга земаља са све већом потрошњом енергије. Да, распон у приходима становника, рецимо, градских четврти Бразила или предграђа мегаполиса Кине, с једне стране и бундесбургера у Немачкој, с друге стране, огроман је, али истовремено такви гиганти као што су Кина и Бразил троше све више и више енергије, пристижући у том погледу индустријског лидера Старог Света – Немачку.

Укратко, већ у скоријој перспективи потражња за светским енергоресурсима ће се вишеструко повећати, чак независно од раста броја становника планете и од очувања (или губљења) лидерства у економији развијених земаља. Данас нико, вероватно, не може чак ни приближно одредити, како ће се то одразити на карактер светског енергетског тржишта.

Било како било, тек треба очекивати озбиљне међународне сукобе услед велике разлике у тражњи и понуди енергије од стране разних земаља. И неће то бити једноставно конкурентски ратови између бизнис-структура. Сукоби интереса ће доводити до међудржавних конфликата, а могуће и до међублоковских ратова.

Наравно, државе ће се потрудити, пре свега, да повећавају производњу енергоресурса и, по мери могућности смањивати пораст енергопотрошње, али је и једно и друго могуће једино у одређеним границама. Могуће је, наравно, смањивати енергокапацитете производње, принуђавати становништво да прелазе на сијалице које штеде енергију у домаћинствима итд, али приморати људе у оним димензијама које би спречиле настајање оштрих конфликата у борби за енергију, тешко да је могуће. Могуће је, наравно, уздати се и у напредак у сфери енергетских иновационих технологија, на пример, овладавање термоенергијом, али је неопходно имати јасне представе о томе да сличне иновације тешко да ће бити доступне већини земаља, у крајњој линији, у догледном периоду. А то значи да ће се услови за конфликте у борби за енергију и даље задржати.

По оцени иностраних и руских научника које се, уосталом, разликују, негде до 2020-2030 године биће достигнут максимум вађења нафте и природног гаса. А потом ће уследити смањење показатеља производње. Оно неће бити катастрофално, али га не могу спречити чак ни новооткривена налазишта. До средине XXI века свет ће бити отприлике на истом нивоу вађења нафте и гаса, који постоји данас. Природно да ће димензије пада производње бити различите код различитих земаља. Према прогнозама, ако је доказаних резерви нафте у целом свету при достигнутом нивоу вађења од 3900 милиона тона годишње довољно за 43 године, посебно је за Велику Британију тај показатељ једнак свега 6 година, за САД – 9, за Русију – 22, а за Венецуелу – 71. годину. И мада је та прогноза веома условна, она прилично тачно одражава општу тенденцију: улога нафте и природног гаса у енергоснабдевању тешко да ће бити суштински већа од оне коју играју данас.

Нешто је другачија ситуација у погледу угља. Само истражене резерве угља у свету чине око 1 билион тона. То омогућава да се тврди, да ће се производња угља повећавати за, како се сматра, отприлике 4 пута. Потреба у енергији приморава да се повећа и коришћење хидроенергије. До средине XXI века коришћење тог ресурса ће се удвостручити. Још веће наде полажу се у атомску енергију, чији се раст производње у наведеним временским оквирима очекује у троструко већим количинама (до 2000 ГВт). Таквом динамиком ће расти и производња енергије из биомасе. Али најсуштинскији (по динамици, али не и по обимима) скок се очекује од такозваних обнављајућих извора енергије (пре свега, енергије ветра). Прогноза у односу на ове последње је деветоструко повећање.
Дакле, очекивано исцрпљивање основних традиционалних сировинских ресурса енергије промениће карактер и природу међународних конфликата. А пошто је већ откривених ресурса урана, у принципу, довољно за задовољавање свих потреба човечанства током пет векова, онда ће се највероватније управо за нуклеарну енергију и такмичити водеће државе света.