Izgeda da je Kantona veliki obožavalac Dorćolskog manekena, koji voli da se ponižava pred raznoraznim belosvetskim ološem. :mrgreen:
Nećemo sad o manekenu, ima lepših tema yes3
Gledao sam ovaj film pre par godina prethodno ga skinuvši sa neta...interesantan je yes3
Pa da Robi je uvek bio veliki pušač i to se znalo...Genije se posle razveo a simpatična mu je ona plavuša bar tako deluje
Naravno Death, da ima lepših tema. yes3 Ovo je jedna od njih.
Dan kada je samo nebo bilo iznad Zvezde
Crvena zvezda je prvak Evrope! Koliko samo generacija srpskih i jugoslovenskih novinara je maštalo da na taj način počne izveštaj sa finala Kupa šampiona? Koliko njih trenutno mašta o tome? Da li su uopšte ljudi koji su tog 29. maja 1991. godine bili uz Zvezdu u Bariju bili svesni koliko su privilegovani?
I upravo tako počeo je tim izveštača „Žurnala“ tekst o utakmici na stadionu „
Sveti Nikola“.
-
Crvena zvezda je prvak Evrope! Posle 120 minuta iscrpljujuće igre njeni fudbaleri bili su bolji i precizniji sa bele tačke: svih pet puta pogodili su mrežu golmana Olimpika Olmete, Stojanović je odbranio šut Amorosa i – to je bio kraj! Crvena zvezda je najbolja u Evropi, luduju na tribinama njeni navijači, čestitaju poraženi Francuzi. Sve ono što se događalo za 120 minuta igre nema mnogo značaja, u senci je sjajnog rezultata i ogromnog uspeha, jednog od najvećih u istoriji jugoslovenskog fudbala.
Kako su samo sporo prolazili minuti u Bariju. Prvo u 90 minuta, pa onda i u produžetku, pogotovo kad je
Piksi ušao na teren i sa samo nekoliko poteza pokazao da je prava sreća što je Belgijanac
Rajmond Gutals iz samo njemu znanih razloga odlučio da ga ostavi na klupi.
Ljupko Petrović nije hteo da rizikuje i napadne Francuze, Zvezda je najvažniju bitku u istoriji kluba počela duboko zabarikadirana u svoj „rov“, sa tek ponekim pokušajem da iz kontranapada preko
Dragiše Binića pokuša da postigne gol.
Gotovo svi momci u crveno-belim dresovima (među njima nije bilo
Radinovića koji se povredio na poslednjem treningu, pa je dres sa brojem 2 obukao Jugović) stajali su uglavnom ispred svog šesnaesterca. Samo je
Pančev bio isturen, dok je
Savićević više vremena provodio provodio „ratujući“ protiv Francuza na sredini terena. Iz jedne „bitke“ izašao je povređen, morao je da prepusti mesto
Stošiću, što je dodatno unosilo zebnju u naša srca.
Na sreću
Slobodan Marović i
Refik Šabanadžović odigrali su utakmice života, prvi je „stavio u džep“ čuvenog Engleza
Krisa Vodla, drugo je dobio svaki duel sa
Abedijem Peleom, a na golu je
Dika Stojanović jednostavno bio nesavladiv za
Žan Pjera Papena.
Kad se svemu tome dodaju standardno sigurni
Miodrag Belodedić i
Ilija Najdoski bilo je jasno da Crvene zvezda neće primiti gol i da će odluka da padne na penal ruletu. Ali, trebalo je izdržati do penala…
I izdržali su, borili su se kao nikad, svesni da se ovakva prilika pruža jednom u životu, mnogima ni toliko. Igrali su na rezultat jer je samo on i važan u finalima
. Hteli su da podignu trofej, da uđu u istoriju, a ne da budu moralni pobednici!!!
Kada je italijanski sudija
Tulio Laneze odsvirao kraj i kada su igrači čekali da krene penal serija, znali smo da je tu Zvezda u prednosti. Zbog onog čuvenog
Miljanićevog pravila da se posle remija u našem prvenstvu izvode penali. Čovek nije bio ni svestan koliko je veliku stvar napravio…
Redom su pogađali,
Prosinečki, Binić, Belodedić i
Mihajlović, a
Dika Stojanović je odmah u prvoj seriji odbranio udarac čuvenog
Amorosa. U međuvremenu pogađali su
Kasoni, Papen i
Mozer.
Ne semaforu je pisalo 4:3, kada je sa centra prema beloj tački krenuo
Darko Pančev. Najbolji strelac Crvene zvezde trebalo je samo da uradi ono što i milion puta ranije – da ubaci u loptu u mrežu. Ne, niko, ali baš niko nije ni pomislio da neće uspeti, jednostavno, on je bio rođen za to, predodređen da postigne najvažniji gol u istoriji Crvene zvezde. Naravno, pogodio je, a to što je šutnuo po sredini gola, skoro pravo u golmana. Ma, koga to sada zanima…
Usledilo je neviđeni slavlje oko 20.000 Zvezdinih navijača u Bariju i bar desetak miliona širom planete. U mnogim gradovima širom SFRJ u čast novih prvaka Evrope ispaljeni su i rafali.
Oružje je već bilo tu, spremno za građanski rat i raspad države koja je iznedrila šampiona Evrope. Šteta, ne zbog države, nego zbog neponovljive generacije koju su selektirali
Džaja i
Cvele, a majstorski vodio
Ljupko Petrović.
Da su ostali zajedno bar još dve godine budite uvereni da bismo danas pisali o trostrukom šampionu Evrope…
Sportski žurnal
