Šta je novo?

FK Crvena Zvezda

  • Začetnik teme BaneFromDaHood
  • Datum pokretanja
BaneFromDaHood

BaneFromDaHood

LEGEND
Učlanjen(a)
08.02.2009
Poruka
5.538
FK Crvena Zvezda



Istorija (1945 - 2007)



Istorija fudbalskog kluba Crvena zvezda predstavlja veliku priču o uspesima koji se ređaju više od šest decenija. Zvezda je u svakoj državi u kojoj je igrala bila najtrofejniji klub, bilo da su u pitanju titule (stigli smo do 25), kupovi (22) ili duple krune (10). Paralelno sa velikim uspesima naš klub je privlačio neutralne posmatrače atraktivnom igrom. Tako je Zvezda brzo postala najpopularniji klub u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, a podrška sto hiljada ljudi na Marakani bila je sasvim običan prizor tokom 60-ih, 70-ih i 80-ih.

Priča o osnivanju Crvene zvezde dobro je poznata. Februara 1945. godine, dok je Drugi svetski rat još trajao, grupa omladinaca, članova Ujedinjeog saveza antifašističke omladine Srbije, odlučila je da pokrene proces normalizacije u sferi sporta. Oni su osnovali Omladinsko fiskulturno društvo, koje će četvrtog marta prerasti u Crvenu zvezdu. Ime je Zvezda dobila posle duge rasprave, a dali su ga zajednički prvi potpredsednici Sportskog društva Zoran Žujović i Slobodan Ćosić. Tog dana Zvezda je odigrala prvi fudbalski meč, koji je završen pobedom nad ekipom Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a od 3:0 (2:0).



Pet dana kasnije zvanično je oformljena fudbalska sekcija, na čijem čelu je bio Kosta Tomašević, a prvi ekonom je bio Predrag Đajić. Njih dvojica su čast Zvezde branili i na terenu – Tomašević je bio prvi centarfor i strelac prvog gola u istoriji kluba, a Đajić igrao je na sredini terena. Zvezda je dobila stadion predratnog FK Jugoslavija (koji je tokom rata igrao pod imenom SK 1913, a rasformiran je upravo zbog tih nastupa u doba okupacije), koji je tada nosio ime „Avala“.

Zvezda je u prvoj posleratnoj sezoni, 1946. godine, osvojila naslov šampiona Srbije i kvalifikovala se za šampionat Jugoslavije. U prve četiri sezone naš klub nije uspeo da osvoji nijednu titulu, ali je već od 1948. do 1950. ostvario het-trik pobeda u kupu, pobedama u finalima nad Partizanom, zemunskim Našim krilima i Dinamom.

Prva titula izborena je na spektakularan način. Tri kola pre kraja zagrebački Dinamo imao je pet bodova više u ligi, u kojoj je pobeda donosila dva boda. Ipak, Zagrepčani su zatim poraženi od Sarajeva, pa je Zvezda dobila međusobni duel rivala za titulu i u poslednje kolo ušla sa minusom od jednog boda. BSK je sa Dinamom odigrao 2:2, a odluka je pala dan kasnije, 4. novembra, u utakmici sa Partizanom. Večiti rival je ranije te sezone dobio derbi ubedljivo (6:1), ali je Zvezda ovog puta stigla do potrebnih 2:0 i zahvaljujući boljem gol-količniku (za samo 0,0018) postala prvi put šampion države.



Zvezda će titulu osvojiti i 1953. godine, ali će prave promene uslediti na sredini te decenije, kada je oformljena stabilna klupska struktura, sa Dušanom Blagojevićem na mestu predsednika, Slobodanom Ćosićem kao generalnim sektretarom i velikim Acom Obradovićem, poznatim pod nadimkom „Doktor O“, na mestu tehničkog direktora kluba.

Oni su stvorili prostor za generaciju koja će pet godina u potpunosti dominirati jugoslovenskim fudbalom i ostaviti pečat i na evropskoj sceni. To je tim, u kojem su nastupali Beara, Durković, Stanković, Popović, Mitić, Kostić, Šekularac... Ti fudbaleri čija imena se još pamte, a upoznao ih je ceo svet, osvojiće četiri titule šampiona Jugoslavije i dva kupa, ne ostavši nijednom bez trofeja u tih pet sezona.

Zvezdina igra bila je brza i napadačka, što je klubu donelo veliku popularnost u zemlji i svetu. Paralelno sa uspesima na terenu, Obradović je oformio osnovu stručnog rada na kojoj će se bazirati kasniji veliki uspesi našeg kluba. Doktor O je imao izuzetan dar za prepoznavanje talenata, pa je na završetku karijere u stručni štab prebacio Mitića, Stankovića, Toplaka, koji će sa velikim uspehom raditi u fudbalu decenijama.



Kraj pedesetih bio je prvo doba dominacije nekog od klubova u jugoslovenskom fudbalu, ali je početak sledeće decenije centar zbivanja preneo na drugu stranu Topčiderskog brda. U sledećih sedam sezona Zvezda će osvojiti samo jednu titulu (što će se ponoviti tek devedesetih) i samo jedan kup, ostvariće najslabiji plasman u istoriji (sedmo mesto, 1963. godine) i čak četiri puta završiće izvan prve trojke na tabeli (pre i posle toga samo još sedam puta je Zvezda bila ispod trećeg mesta u 54 sezone fudbala u FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG i Srbiji).

Već tada bilo je jasno da je Zvezda daleko najpopularniji klub u zemlji, a navijačima su neuspesi teško padali, pa se dešavalo i da upadnu na teren i spale kompletne golove. U sezoni 1962/63 naš klub je postavio i negativni rekord sa samo 21 datim golom, duplo manje od, recimo, pet mesta slabije plasirane Vojvodine.

Ipak, na drugoj strani Zvezda se razvijala i postavljala poslednje osnove za veliki uspon koji sledi – od kraja 1959. godine počela je izgradnja novog stadiona na mestu već zastarele Avale. U naredne četiri godine Zvezda je kao domaćin igrala na stadiona Partizana i OFK Beograda (što donekle i objašnjava loše rezultate), a novi objekat otvoren je prvog septembra 1963. u meču sa Rijekom.

Prva sezona na svom stadionu, koji je mogao da primi neverovatnih sto hiljada ljudi, proslavljena je duplom krunom, kojom je sa klupe ispraćen Miša Pavić, osvajač pet trofeja prethodne decenije i dotadašnji rekorder sa sedam uzastopnih sezona na klupi kluba.

Ključni momenat dogodio se u leto 1966. godine, kada je na klupu Zvezde seo Miljan Miljanić. Miljanić će punih osam godina predvoditi klub koji je za to vreme izrastao u pravog evropskog velikana. Do tada jugoslovenski fudbal prošao je kroz uvodnu fazu ispitivanja i petogodišnje dominacije Zvezde i Partizana. U preostalih 25 godina zajedničke države Zvezda će biti konstanta, a smenjivaće se rivali.



Miljanić i Zvezdina raspucana deca (1966-1974)

Miljan Miljanić je u Zvezdi bio kao fudbaler još tokom slavnih 50-ih, ali je tek dolaskom na mesto prvog trenera u leto 1966. godine pronašao pravo mesto za sebe i klub. Miljanić je bio predvodnik nove orijentacije u klubu – oslanjanja na sopstvene snage. U prvoj sezoni on je izvršio potpunu smenu generacija i osvojio peto mesto, baš kao i prethodne godine. A posle toga počeli su uspesi.

Generacija koju je predvodio Dragan Džajić, zvanično najbolji igrač u istoriji ove zemlje (u izboru Fudbalskog saveza upriličenom povodom 50-godišnjice UEFA) i svakako jedno od najboljih levih krila u istoriji sveta, ostaviće dubok trag i napraviti veliku razliku u odnosu na sve najveće rivale. Prvi put Zvezda će vezati tri šampionske titule (dva puta dupla kruna), a svako dete u Jugoslaviji znaće imena Dujkovića, Đorića, Dojčinovskog, Klenkovskog, Karasija, Aćimovića, Lazarevića, Krivokuće, Ostojića... Posebno je vredan podatak da je većina pomenutih fudbalera na Marakanu stigla veoma rano i prošla kroz mnoge selekcije u omladinskoj školi kluba.

Zvezda je u tom periodu učvrstila ime i na evropskom nivou, uspostavljajući standarde koje je mali broj klubova sa istoka mogao da prati. Upravo je koncentracija na Kup šampiona 1971. godine uticala na to da u ligi bude ostvaren drugi najlošiji plasman ikad – šesto mesto – a utisak je popravio trofej u kupu. Miljanić će sa ekipom osvojiti još jednu titulu, 1973. godine, a tada će se već u ekipi naći i neka nova imena, Vladimir i Ognjen Petrović, Bogićević, Filipović, Keri... Mnogi od njih povešće Zvezdu krajem osme decenije u novu eru velikih uspeha.

Osim što je svojim navijačima donela mnogo radosti, Zvezda je u toj eri bila klub koji se gledao sa uživanjem: za osam Miljanićevih godina sedam puta je bila najefikasniji klub u ligi (1972. Velež dao gol više), a u poslednje dve sezone ostavljala je prve rivale najpre za 12, pa za 18 pogodaka.



Zec i Stanković, održavanje dominacije

Kako to obično biva, odlazak velikog trenera za sobom vuče rezultatski pad, pa su dve sezone posle Miljanićevog prošle bez mnogo uspeha za Zvezdu. Tek će dolazak Gojka Zeca 1976. doneti stabilnost i već sledećeg maja na Marakani se slavila dvanaesta titula. Bila je to uvod u eru Branka Stankovića, koja će potrajati četiri godine, doneti Zvezdi tri trofeja i prvo veliko evropsko finale.

Posle Džajićevog odlaska u Bastiju ekipu je predvodila četvrta Zvezdina zvezda Vladimir Petrović Pižon, a jednaku popularnost imali su Dušan Savić i Srboljub Stamenković, kasnije velika zvezda fudbala u SAD. Prva sezona Gojka Zeca bila je prava demonstracija sile – titula je osvojena sa devet bodova prednosti, što je do tada najveća razlika u istoriji lige, a strelci, predvođeni Filipovićem, tresli su mreže rivala 67 puta (prvi pratilac na toj listi Borac dao 53 gola).

Sledeće sezone Zvezda je osvojila drugo mesto i stvorila sebi uslove za sjajan nastup u Kupu UEFA u sezoni 1978/1979. Prvu titulu Stanković kao trener (kao igrač prvak je bio četiri puta) osvaja 1980. godine, kada Zvezdi izmiče dupla kruna, a godinu dana kasnije Zvezda je ponovo šampion.

Jedanaestogodišnji period bez osvojenog kupa, daleko najduži u istoriji, okončan je u proleće 1982. godine, kada je u dva klasika (2:2 u Zagrebu i 4:2 u Beogradu) nadmašen novi šampion, zagrebački Dinamo. Do tada se dogodila prva promena trenera tokom sezone još od pedesetih, Ostojić je zamenio Stankovića. U ekipu se 1983. vraća Gojko Zec, koji zatiče samo jednog igrača iz šampionske ekipe koju je vodio 1977. godine – Miloša Šestića. Zec ponavlja uspeh iz prethodnog mandata, osvajajući titulu odmah po dolasku. I baš kao te sezone, kup je završio u Splitu, a Zvezda će trofej u najmasovnijem takmičenju osvojiti 1985, ponovo u duelu sa Dinamom.

Šestić je, posebno posle odlaska Petrovića i Savića tokom sezone 1982/1983 postao lider nove generacije, u kojoj su igrali Ivković, Elzner, braća Đurovski, Musemić, Janjanin, Mrkela. Kraj ere Gojka Zeca koincidirao je sa najvećim skandalom u istoriji jugoslovenskog fudbala, "slučajem Šajber", koji je uticao da u dve sezone zemlja ima po dva prvaka. Naš klub je najpre izgubio, a zatim osvojio titulu 1986. godine, pre nego što će mu ona za zelenim stolom biti oduzeta.



Šampion Evrope i sveta

U leto 1986. godine dogodile su se velike promene u našem klubu. Uprava na čijem čelu su bili Dragan Džajić i Vladimir Cvetković počela je da gradi tim koji će moći da konkuriše najjačim evropskim timovima. Tog leta na klupu je doveden Velibor Vasović, prvi Srbin koji je podigao pehar Kupa šampiona, a ekipa je pojačana nizom igrača, među kojima se izdvajaju Dragan Stojković i Bora Cvetković.

U prvoj sezoni, započetoj sa kaznenim bodovima, Zvezda se koncentrisala na Kup šampiona, gde je ostvarila dobre rezultate. Već u leto 1987. godine napravljen je petogodišnji plan u kojem je zacrtano osvajanje Kupa šampiona. Istorija je pokazala da su sve namere ostvarene.

Od klupskog rođendana 1987. godine, kada je na Marakani pobeđen madridski Real, do marta 1992. godine Zvezda je živela kroz najlepši period u svojoj istoriji. U pet sezona pripale su nam četiri titule (1989. trofej je odnela Vojvodina sa Šestićem, Mihajlovićem, trenerom Ljupkom Petrovićem i direktorom Kosanovićem), 1990. sa čak 11, a godinu dana kasnije sa osam bodova prednosti u odnosu na prve rivale (oba puta Dinamo). U sve četiri sezone u kojima je osvojena titula Zvezda je igrala i finala kupa, ali je trofej osvojila samo 1990. godine.

Činjenica da su Zvezdu u pet slavnih godina vodila čak petorica trenera (Vasović, Stanković, Šekularac, Lj. Petrović i Popović) deluje čudno, ali istovremeno potvrđuje da su i u upravi i na terenu "crveno-beli" bili strahovito jaki. U leto 1987. došli su Binić i Prosinečki, zatim redom Šabanadžović, Pančev, Savićević, Belodedić i Mihajlović. Istovremeno je dobro funkcionisala omladinska škola, koja je klubu dala Stojanovića i Jugovića.

Na samom početku devedesetih Zvezda jednostavno nije imala konkurenciju u domaćim takmičenjima, a u Evropi je imala status velikana. Iako bi transferi bar nekih igrača neminovno usledili, rat na Balkanu, raspad Jugoslavije i sankcije Ujedinjenih nacija ubrzali su proces, koji će samo trinaest meseci posle Barija Zvezdu praktično ostaviti bez kompletne šampionske generacije.



Mračne devedesete

Na samom početku 1992. godine naš klub je bio na vrhuncu slave – šampion Evrope i sveta, oslabljen odlaskom nekolicine članova šampionske generacije iz Barija, ali još uvek sa pristojnim šansama da u Londonu brani trofej u Kupu šampiona. U domaćem takmičenju najveći rival Dinamo napustio je ligu, baš kao i ostali klubovi iz Hrvatske i Slovenije, a šampionat u skraćenoj Jugoslaviji igran je na ivici regularnosti, jer je u aprilu izbio rat u Bosni i Hercegovini. Zvezda je odbranila titulu i drugi put ostvarila šampionski het-trik (prvi put od Miljanićeve ere), ali su se već u finalu kupa, kada je trofej osvojio Partizan, videli znaci teških dana koji su sledili našem klubu.

Između maja 1992. i maja 2000. godine na Marakani je proslavljena samo jedna titula – dvadeseti pehar u naše vitrine stigao je 1995. godine, a donela ga je još jedna sjajna generacija, u kojoj su nastupali Milojević, Stojkovski, Đorović, Stefanović, Sakić, Živković, Krupniković, Kovačević, Petković... Na putu ka tituli dobijen je i stoti derbi (2:1), a na klupi je ponovo sedeo Ljupko Petrović.

Ipak, bio je to kratak predah u veoma neuspešnoj deceniji. Liga tadašnje SR Jugoslavije nije ličila na sportsko takmičenje kakvom smo prisustvovali pre raspada zemlje, a u novim čudnim oklnostima naš klub se teško snalazio. Imala je Zvezda često daleko najbolji tim u zemlji, ali to jednostavno nije bilo dovoljno. Kako su se devedesete bližile kraju, neregularnosti su se približavale kulminaciji, a u šampionatu 1997/98 titulu je osvojio debitant u ligi Obilić. Sledeći šampionat nije ni okončan zbog NATO agresije, a Zvezda je završila na trećem mestu, što je jedini plasman ispod druge pozicije za naš klub u poslednjih 20 godina.

U sedam sezona Zvezda je osvojila jednu titulu i čak pet kupova, uz nekoiliko blistavih evropskih nastupa. Za većinu klubova to je po svim standardima uspešan period, ali su prohtevi Zvezdine armije navijača drugačiji. Doba zadovoljstva za njih tek će se vratiti.



Novi vek i novi uspesi

Leto 1999. predstavljalo je novi početak za naš klub. Neposredno po završetku NATO agresije Zvezda je osvojila sedamnaesti kup u istoriji, pobedom nad Partizanom 4:2, a posle lošeg početka sledeće sezone ekipu je umesto Miloljuba Ostojića preuzeo Slavoljub Muslin. Član slavne generacije Pižona Petrovića i Duleta Savića doneo je ekipi novu filozofiju – u dve sezone sa njim na klupi Zvezda je postavila defanzivne rekorde i prepolovila broj primljenih pogodaka (samo 19 u 40 mečeva šampionata 1999/2000). Titula je praktično obezbeđena na Đurđevdan, kada je na Marakani savladan Obilić, a Partizan osvojio samo bod u Kragujevcu. Tri dana kasnije osvojen je kup, a četiri boda prednosti rutinski su sačuvana u preostala tri kola. Zvezda je u martu, aprilu i maju te godine dobila svih 20 mečeva u ligi i kupu.

Sledeće sezone Muslin je ostao u klubu, a titula je odbranjena. Trofej je izgubljen u kupu, takmičenju na koje je Zvezda uspostavila neku vrstu monopola – u poslednjih 18 finala igrala je 16 puta i 10 puta izlazila kao pobednik. Muslin će klupu našeg kluba napustiti u septembru 2001. godine, posle čega Zvezda gubi dve uzastopne titule na identičan način – posle pet kola naš zaostatak za najvećim rivalom bio je ogroman (u prvoj 7, a u drugoj 10 bodova razlike). Povratak Muslina na klupu u leto 2003. godine vratio je Zvezdi neophodnu čvrstinu i novi rekord – samo 13 primljenih golova u 30 utakmica.

Tog leta je naš klub, na čijem čelu je treći put Ljupko Petrović, ostvario sjajne rezultate na pripremama i sa velikim optimizmom ušao u novi šampionat, ali su dva teška poraza u evropskim mečevima (u Ajndhovenu i Sankt Peterburgu) poremetila psihološki ekipu, koja gubi borbu za titulu, a lošu sezonu završava porazom u finalu kupa od Železnika (drugi put u tri godine kup izgubljen golom primljenim u poslednjem minutu).

Tokom leta 2005. dolazi do velike promene u klubu, jer Dragan Džajić napušta mesto predsednika i odlazi sa fuinkcije posle punih 20 godina. Treću Zvezdinu zvezdu menja peta – Dragan Stojković – a prvi put u istoriji na klupu dolazi strani trener Valter Zenga. Slede dve godine potpune Zvezdine dominacije u domaćem fudbalu, oličene u duplim krunama i najpre sedam, a zatim i sedamnaest bodova prednosti u odnosu na najbliže rivale u ligi. U sezonu 2007/2008 Zvezda je ušla sa jasnim ambicijama, koje su ponovo neizbežne na Marakani – odbrana duple krune i korak dalje u Evropi.

Evropska zvezda



Evropska Zvezda

U istoriji evropskih kupova dugoj više od šest decenija samo dva kluba sa Istoka nosila su naslov šampiona kontinenta – rumunska Steaua i naša Crvena zvezda. Zvezdin grb zauvek će ostati na špici programa posvećenih Ligi šampiona, ali uspesi iz 1991. samo su vrh ledenog brega sastavljenog od sjajnih rezultata mnogih Zvezdinih generacija.

Iako je iza našeg kluba petnaest relativno nesupešnih godina u evropskim okvirima, jer je Zvezda poslednji put dočekala proleće u Evropi još 1992. godine, mesto na listi najuspešnijih klubova u istoriji evro-kupova niko nam ne može oduzeti.

U sezonu 2007/2008 Crvena zvezda je ušla kao šesnaesti tim na večnoj evropskoj listi, neposredno iza kijevskog Dinama, a ispred Seltika i PSV Ajndhovena. Rezultati iz tekuće sezone mogu nas podići do petnaestog ili spustiti do osamnaestog mesta.

Zvezda je osim osvajanja Kupa šampiona i Interkontinentalnog kupa 1991. godine igrala u finalu Kupa UEFA dvanaest godina ranije, plasirala se ukupno šest puta u polufinala evropskih kupova, a petnaest puta stigla među osam najboljih. Iako ne spada u službena takmičenja UEFA, Srednjoevropski kup nekada je imao veliki prestiž,a Zvezda ga je osvojila 1968. godine.



Zvezdina evropska priča počela je trećeg novembra 1956. godine, u malom holandskom gradu Kerkrade, smeštenom u pokrajini Limburg, na samoj nemačkoj granici. Prvi protivnik, u prvoj rundi Kupa šampiona 1956/1957 bio je šampion Holandije Rapid JC Herlen (kasnije se u potpunosti preselio u Kerkrade i promenio ime u Roda).

Sâm početak pokazao je kakva budućnost očekuje naš klub – posle samo četiri minuta Bora Kostić je dao prvi Zvezdin evropski gol, a posle mnogo drame i preokreta Anton Rudinski je obezbedio pobedu od 4:3. U revanšu, 11 dana kasnije, Zvezda je pobedila lako, 2:0, i obezbedila prolazak u sledeće kolo.

U februaru je Zvezdu čekao sofijski CDNA (današnji CSKA), koji je u Beogradu bio na pragu katastrofe, ali je izvukao 1:3, da bi u Sofiji Zvezda doživela prvi evropski poraz od 2:1, nedovoljan da zaustavi našu ekipu. Već u prvom pokušaju Zvezda je stigla u polufinale Kupa šampiona.

Trećeg aprila u Beograd je stigao italijanski šampion Fjorentina. Posle žestoke borbe odluka je pala samo tri minuta pre kraja, kada je Maurilio Prini uspeo da savlada Krivokuću. U revanšu ponovo su dve ekipe bile potpuno ravnopravne, a golova nije bilo. Toskanci su otišli na finalni meč na stadionu Santjago Bernabeu. Crveno-beli dres u dva meča nosili su Krivokuća, Popović, Zeković, Mitić, Spajić, Tasić, Šekularac, Toplak, Cokić, Kostić, Rudinski, Beara i Tomić. Njihov uspeh biće dostignut tek 14 godina kasnije.

Kraj pedesetih bio je doba Zvezdine dominacije u domaćem fudbalu, kada je naš klub u pet sezona osvojio četiri titule i dva kupa. Tako je Zvezda novu priliku za dokazivanje na najvišoj sceni dobila već iste jeseni, ponovo u Kupu šampiona. U prvoj rundi deklasiran je luksemburški Stad Didelanž (5:0 i 9:1, uz šest golova Bore Kostića), a mečevi sa švedskim IFK Nurćepinom naučili su nas da se fudbal igra 90, a u evro-kupovima i svih 180 minuta.

Prvi meč odigran u Švedskoj delovao je mirno do samog finiša, a onda su domaći fudbaleri dali dva gola u malom razmaku. Zvezda je sačuvala koncentraciju, pa je golovima Toplaka i Kostića u poslednja tri minuta stigla do izjednačenja. U Beogradu Nurćepin je vodio tokom većeg dela meča, ali su dva gola Ljubiše Spajića u poslednjih četvrt sata obezbedili Zvezdi četvrtfinale.

A tamo su čekale slavne Bazbijeve bebe, najtalentovanija generacija u istoriji britanskog fudbala, koja je procvetala istovremeno kad i Zvezda. U prvom meču, 14. januara, Zvezda je ispustila prednost i izgubila 2:1, a revanš se igrao na stadionu JNA 5. februara 1958. U jednoj od najuzbudljivijih partija u istoriji evro-kupova dva gola Bobija Čarltona donela su Englezima prednost od 3:0 na poluvremenu, ali su Kostić i Tasić vratili naš tim na 3:3 već u 58. minutu. Posle pola sata potpune drame rezultat je ostao nepromenjen, a plasman u polufinale izborio je Mančester Junajted.

Fudbaleri dve ekipe proveli su veče u prijatnom druženju, ne sluteći šta će se desiti već sledećeg dana. Pri povratku u Englesku avion sa ekspedicijom Mančester Junajteda srušio se na minhenskom aerodromu. Poginula je 21 osoba, među kojima i osam prvotimaca Mančester Junajteda, uključujući i 22-godišnjeg Dankana Edvardsa, za kojeg mnogi stručnjaci tvrde da je najbolji britanski fudbaler ikad. Jedna od najtežih nesreća u istoriji svetskog fudbala zauvek je zbližila dva velika fudbalska kluba.



U narednih 12 sezona Zvezda je najveće uspehe ostvarila u Kupu sajamskih gradova, u kojem se, baš kao pedesetih u Kupu šampiona, u uzastopnim sezonama probijala u polufinale i četvrtfinale.

U sezoni 1961/1962 naša ekipa je preko Bazela, Hajbernijana i Espanjola stigla do dvomeča sa Barselonom. Ako je nekoliko godina ranije Bora Kostić bio glavno Zvezdino oružje (14 golova u dve sezone KEŠ), sada su napačke dužnosti bile podeljene na Melića (4), Stipića i Maravića (po 3), a u trijumfu nad Espanjolom od 5:0 blistali su dvostruki strelac Šekularac i pojačanje iz Partizana Milan Galić. U polufinalu je Barsa, koju su predvodili Šandor Kočiš i Hose Antonio Saldua, bila prejaka za naš tim, pobedila je i u Beogradu (2:0) i na svom terenu (4:1).

Osveta katalonskom klubu uslediće osam meseci kasnije, u drugoj rundi istog takmičenja. Pre toga Zvezda je eliminisala bečki Rapid, a u beogradskom duelu sa "blaugranom" je za osam minuta od 0:2 preokrenula na 3:2. Na stadionu Kamp Nou, 19. decembra 1962, golova nije bilo do 86. minuta, kada je Luis Kubilja pogodio Zvezdinu mrežu. Tada gol u gostima nije značio ništa, pa je za drugi januar zakazana majstorica u Nici. Azurna obala bila je srećna za našu ekipu, a penal Bore Kostića bio je dovoljan za pobedu. U četvrtfinalu Zvezda je igrala sa Romom, a posle 0:3 na Olimpiku, dva gola Maleševa nisu bila dovoljna.

U preostalih sedam nastupa u tom periodu naš tim ostvario je neke visoke pobede (5:0 protiv Atletika iz Bilbaa, 8:0 protiv Linfilda iz Belfasta), vodio interesantne borbe (poražen u majstorici od Rendžersa, ispao na gol u gostima od berlinskog Foverca), ali nikada nije otišao dalje od drugog kola.

Šezdesete su najneuspešniji period u klupskoj istoriji pre raspada Jugoslavije, kako na domaćem tako i na međunarodnom planu. Problemi su počeli još 1958, kada se Zvezda nije plasirala u evropska takmičenja, jer Kup pobednika kupova još nije bio pokrenut, a Evropa nije gledala Zvezdu ni u sezonama 1963/1964 i 1967/1968, posle sedmog i petog mesta u domaćoj ligi.

Nećemo zaboraviti ni rezultate našeg kluba u Mitropa (Srednjoevropskom) kupu. To takmičenje je pred Drugog svetskog rata imalo renome na nivou današnje Lige šampiona, a posle obnavljanja 1956. godine održalo je ugled u narednih petnaestak sezona. Zvezda je učestvovala u prva tri izdanja, najpre stigavši do četvrtfinala, pa do polufinala, pre nego što je 1958. osvojila pehar.

Mitropa kup se u to doba igrao tokom leta, u pauzi između sezona, a 1958. pred Zvezdom su pali čehoslovačka Dukla iz Pardubica, Lokomotiva iz Sofije i beogradski Radnički, pre nego što je u finalu dva puta pobeđena imenjakinja, Ruda Hvezda iz češkog mesta Heb. Trofej je osvojen bez poraza.

U narednih osam godina Zvezda je samo jednom igrala u Mitropa kupu, a ni u prve dve sezone po povratku u takmičenje nije blistala. Međutim, u sezoni 1967/1968 (tada je takmičenje već prebačenu u regularnu sezonu) trofej će opet u Beograd, u vitrine Marakane. Na putu su bila dva mađarska kluba – Diošđer iz Miškolca i Ujpešti Doža, i dva rivala iz Slovačke – Inter Bratislava i u finalu Spartak iz Trnave (u to vreme osvojio pet od šest čehoslovačkih titula). Na sva četiri gostovanja Zvezda je doživela minimalne poraze, kod kuće je dobila sve mečeve ukupnim rezultatom 14:2. Posle osvajanja drugog trofeja Zvezda se povukla iz Mitropa kupa i priliku pružila drugima, dok je takmičenje lagano gubilo na ugledu.



Sedamdesete – rađanje evropskog velikana

Na samom kraju šezdesetih na scenu je stupila nova, briljantna Zvezdina generacija, sačinjena od igrača iz sopstvenog podmlatka. Sa klupe ih je predvodio Miljan Miljanić, na terenu Dragan Džajić. U domaćim takmičenjima realne konkurencije nije bilo (pet trofeja u tri godine), a 1970. oni su konačno sazreli za Evropu.
Na početku te kampanje nije sve izgledalo tako dobro. Stari poznanik Ujpešt, kojeg smo pobedili u Mitropa kupu, ali od koga smo doživeli dvostruki poraz deset godina ranije u Kupu šampiona, ostvario je pred svojim navijačima pobedu od 2:0.

Međutim, blistava crveno-bela sezona počela je 30. septembra u revanšu sa Mađarima, u kojem je Zvezda postigla četiri gola. Sjajne partije nastavljene su u duelima sa rumunskim Aradom (3:0, 3:1), a u četvrtfinalu čekao nas je Karl Cajs iz Jene. U Saksoniji Zvezda je prošla kroz pravi pakao u sudijskoj režiji – isključeni su Džajić i Antonijević, a golom iz izmišljenog penala Karl Cajs je pobedio 3:2. Revanš na krcatoj Marakani ušao je u legendu, a Zvezda je zbrisala Nemce pobedom 4:0 i izborila se za drugo polufinale u istoriji.
Mečevi sa Panatinaikosom ušli su u legendu – 14. aprila Novković, Aćimović i Janković doneli su Zvezdi veliku prednost, Kamaras je smanjio, a Ostojić postavio konačnih 4:1 pred 100.000 ljudi na Marakani. Revanš u Atini 14 dana kasnije već tri i po decenije je tema raznih teorija. Ono što je izvesno je da je Zvezda ispustila prednost, i da su golovi Antonijadisa (2) i Kamarasa odveli PAO u londonsko finale, gde će izgubiti od Ajaksa. Za Zvezdu su u oba meča igrali Dujković, Đorić, Klenkovski, Novković, Bogićević, Pavlović, Janković, Karasi, Filipović, Aćimović i Ostojić. Džajić i Antonijević i dalje su služili četiri meča suspenzije iz meča u Jeni.
Neuspeh nije demoralisao naše fudbalere, koji su u naredne tri sezone stizali do trećeg kola, obezbedivši dva puta proleće. Na putu oni su ostvarili dvostruke pobede nad Valensijom (1972) i poljskim šampionom Stalom iz Mjeleca (1973), koji je dao osnovu za trećeplasiranu reprezentaciju na Svetskom prvenstvu sledećeg leta.

Ipak, najveći uspeh Zvezda je ostvarila u duelima sa Liverpulom. Bila je to poslednja sezona na klupi velikog Bila Šenklija (tvorca jedne od najčuvenijih izjava u istoriji sporta: "Fudbal nije pitanje života i smrti. Fudbal je mnogo važniji od toga"), koji je tog proleća timu doneo titulu i Kup UEFA i želeo je da se oprosti naslovom šampiona Evrope. Na Marakani Zvezda je 23. oktobra 1973. pobedila 2:1, a 14 dana kasnije Lazarević i Janković su se pobrinuli da i na Enfildu bude ostvaren isti rezultat. Ispostaviće se da je to jedini poraz Liverpula pred svojim navijačima u Kupu šampiona u celom dvadesetom veku!
U sezoni 1974/1975 došlo je vreme za novo polufinale, ovog puta u Kupu pobednika kupova. U prve dve runde zvezda je prošla pored solunskog PAOK-a i luksemburškog Avenira, a u četvrtfinalu pred našim igračima bio je veliki Real Madrid. Šestog marta 1975. Zvezdu je na stadionu Bernabeu dočekao Miljan Miljanić, sada kao trener Reala, kao i 125 hiljada domaćih navijača, najbrojnija publika koju je naš klub ikad video. Domaćin je pobedio 2:0, ali to nije bilo dovoljno u duelu sa Zvezdom. Trinaest dana kasnije sto hiljada ljudi proslavilo je veličanstvenu pobedu, ostvarenu golovima Džajića i golmana Olje Petrovića iz penala. U produžecima golova nije bilo, a sa bele tačke naš tim pobedio je 6:5, poslednji gol dao je Janković, a Petrović je odbranio penal Santiljani.

Sledećeg meseca u Budimpešti Zvezda je poražena od Ferencvaroša 2:1, a revanš je ušao u legendu kao utakmica sa najvećom posetom na Marakani. Prodatio je 96.070 karata, a procenjuje se da je na tribinama bilo i svih 110 hiljada ljudi, duplo više od današnjeg kapaciteta našeg stadiona. Svi oni kući su otišli razočarani, jer je Heđšijev gol iz penala u 83. minutu doneo konačnih 2:2 i plasman Ferencvaroša u finale.



Prvo evropsko finale

Još jednom je početak bio težak – u Berlinu Zvezda je od Dinama primila tri gola za pola sata, brzo uzvratila dva puta, ali je u finišu poklekla i poražena 5:2 golom Brileta u 89. minutu. Lekcija je naučena, a finiš će do kraja takmičenja biti Zvezdino vreme. U revanšu su Nemci brzo poveli i čuvali prednost do 58. minuta. Tada je počeo preokret zaokružen pogotkom Šestića za 4:1 u 90. minutu.

Protiv Sportinga iz Hihona Zvezda je pobedila na strani i igrala nerešeno kod kuće, a oba gola postigla je u poslednjih deset minuta meča. Treći rival bio je londonski Arsenal, koji je eliminisan takođe rezultatima 1:0 i 1:1, a odlučio je gol Savića na Hajberiju, tri minuta pre kraja, posle jedne od najlepših akcija u istoriji kluba.

I prvi prolećni rival bio je iz Engleske – Vest Bromvič Albion – a promena nije bilo ni u rezultatima: rutinskih 1:0 i 1:1, Savić u Beogradu (iz slobodnog udarca) i Šestić u predgrađu Birmingema (lobom) pogađali su u poslednjih pet minuta.

Polufinale vodi Zvezdu još jednom u Berlin, na drugu stranu zida, gde je čeka Herta. Prvi meč kod kuće Zvezda dobija sa uobičajenih 1:0 (peti gol Duleta Savića u takmičenju), a u Berlinu domaćin već u 18. minutu vodi 2:0. Ipak, Miloš Šestić se pobrinuo da eliminiše i drugu berlinsku ekipu i obezbedi Zvezdi mesto u finalu.

A tamo je našu ekipu čekala Borusija iz Menhengladbaha, najtrofejniji nemački tim tokom 70-ih (pet titula), koji je od 1973. do 1980. igrao pet evropskih finala. Na Marakani je devetog maja Šestić nastavio da teroriše Nemce, ali je Jurišićev autogol dao rivalu psihološku prednost pred revanš. Uzvratna utakmica igrala se u Diseldorfu, gde je Italijan Mikeloti poklonio Nemcima penal, a Danac Simonsen presudio Zvezdi.

Crveno-beli dres u finalnim mečevima nosili su Stojanović, Jovanović, Jovin, Muslin (Krmpotić), Miletović, Jurišić, Petrović, Blagojević, Savić, Šestić (Milovanović), Milosavljević, a sa klupe ih je predviodio Branko Stanković.



Osamdesete – pouke i priprema

U sledeće četiri sezone Zvezda je igrala u sva tri kupa i ispadala od velikana evropskog fudbala – Bajerna, Intera, Anderlehta i Barselone. Na putu ka tim utakmicama naši igrači igrali su dva puta po snegu Norveške, a jednom na malteškoj šljaci (jer Hibernijans nije želeo da plati za jedini travnati teren u zemlji).

Treća runda Kupa UEFA u sezoni 1979/80 donela je veliku tugu za Zvezdine navijače, koji su već pomislili da je veliki uspeh u rukama. Bajern je u Minhenu pobedio 2:0, ali je na Marakani posle 60 minuta Zvezda vodila 3:0 (Savić, Petrović, Repčić). Tada se naši fudbaleri povlače i primaju dva gola za neuspeh koji će biti osvećen 12 godina kasnije.

Sledeće sezone Zvezda je stigla do četvrtfinala Kupa šampiona, a još jedan gol Srebrenka Repčića dao je našem timu odličnih 1:1 sa Interom na San Siru. U revanšu jedini gol postigli su Italijani (Muraro) pa je Zvezda ostala bez trećeg polufinala u istoriji.

Novu priliku naš tim je imao već sledeće godine, kada je u četvrtfinalu rival bio Anderleht. Belgijanci, predvođeni Tomislavom Ivićem, slavili su u oba meča rezultatom 2:1, pre nego što su ispali od kasnijeg pobednika Aston Vile.

Iste jeseni na Marakanu je stigao najbolji fudbaler na svetu u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka. Zvezda je od Barselone primila četiri gola, a nikada nijedan protivnički igrač nije dobio ovacije kao Dijego Armando Maradona posle spektakularnog loba.

Usledile su dve slabe sezone, obeležene ispadanjem u prvim kolima. Najpre je od Zvezde oba puta bolja bila Helas Verona, predvođena Fanom i Elkjerom, a zatim je Janjaninov šou u finišu meča sa Benfikom (het-trik za preokret od 0:2 u 3:2) bio nedovoljan, jer su u Lisabonu primljena dva gola u poslednjih četvrt sata.

Na sredini osamdesetih Zvezda je dva puta ispadala od madridskih timova, oba puta u prvom prolećnom kolu. Konstantnost našeg kluba na kontinentalnoj sceni najbolje potvrđuje podatak da je u devet sezona od 1978. do 1987. čak pet puta uspela da prezimi u Evropi.

Nastup u Kupu pobednika kupova 1985/1986 obeležio je "slučaj Zjajo", koji je uticao na petonedeljno odlaganje revanša druge runde sa Lingbijem. UEFA je presudila u korist Zvezde, pa je naš tim igrao sa Atletikom. Posle 0:2 u Madridu (istim rezultatom "Jorgandžije" su nas pobedile i 12 godina ranije, u četvrtfinalu KEŠ) naša ekipa je izborila samo 1:1, a crveni karton za Milka Đurovskog zbog ironičnog aplauza Srbiji bio je uvod u velike promene u igračkom kadru.

Godinu dana kasnije Zvezdin 42. rođendan uveličala je poseta najtrofejnijeg kluba u istoriji. Po izuzetno hladnom vremenu Zvezda je blistala i do poluvremena vodila 3:0. Real je na kraju uspeo da dođe do 4:2 (uz jedan pogođen i jedan promašen penal), dovoljno da u revanšu trijumfom 2:0 osveti poraz iz 1975. godine. Pre toga naš stadion bio je svedok još jedne osvete za sedamdesete, kada je u prvom kolu pregažen Panatinaikos 3:0, uz nezaboravni gol Musemića.



Nova uprava već je spremila petogodišnji plan sa idejom da naš klub osvoji titulu prvaka Evrope, ali u prve tri sezone Zvezda nije stigla ni do proleća. Počelo je laganom pobedom nad Trakijom i debaklom u Brižu, a već u jesen 1988. Marakana je dočekala novi superspektakl sa neočekivanom reprizom.

U drugom kolu Kupa šampiona Zvezda je izvukla evropski Dream team tog doba – AC Milan. Berluskonijeva ekipa predvođena holandskom trojkom Gulit-van Basten-Rajkard bila je apsolutni favorit, ali je na San Siru Zvezda drugi put u istoj deceniji došla do 1:1. Heroj dana bio je Dragan Stojković, čiji je solo-gol jedan od najlepših u klupskoj istoriji, a odgovor Virdisa stigao je minut kasnije.

Revanš na Marakani trajao je puna 24 sata. Devetog novembra Savićević je doneo prednost Zvezdi, ali je zbog magle meč prekinut u 61. minutu. Sledećeg dana meč je ponovljen, van Basten i Stojković dali su golove, pa su usledili produžeci i penali. Sa bele tačke pogodili su Stojković i Prosinečki, a Savićeviću i Mrkeli odbranio je Gali. Za Milaniste precizna su bila sva četiri izvođača: Barezi, van Basten, Evani i Rajkard. "Rosoneri" će i te i sledeće sezone biti nezaustavljivi u Evropi, a posle njih na red će doći Zvezda.

Ipak, do tada trebalo je odigrati Kup UEFA 1989/1990, a takmičenje je kao i deset godina ranije otvoreno trijumfom nad Galatasarajem. Usledila je dupla pobeda nad Žalgirisom, da bi 22. novembra dva gola Dejana Savićevića donela Zvezdi veliku prednost nad Kelnom. Četrnaest dana kasnije Zvezda je rutinski kontrolisala igru sat vremena, zatim je Falko Gec uspeo da vrati svoj tim u igru sa dva pogotka, Prosinečki promašuje stopostotnu šansu u 90. minutu, a u sledećem minutu Frank Ordenevic šalje "Jarčeve" u četvrtfinale. Novu priliku Zvezda će dobiti sledeće jeseni, ali će tog puta umeti da je iskoristi.

Posle osvojene titule u Bariju Zvezda je morala da trofej brani van svoje zemlje, zbog rata u bivšoj Jugoslaviji. UEFA je te godine promenila format i umesto kupa pokrenula Ligu šampiona, u kojoj je učestvovalo osam najboljih na kontinentu. Na putu do grupe Zvezda je u Segedinu i na strani pobedila Portadaun i Apolon Limasol, a za protivnike u grupi dobila je Sampdoriju, Anderleht i Panatinaikos.

Počelo je porazom 0:2 na Marasiju, prvim posle 17 mečeva (peta najduža serija bez poraza u elitnom evropskom takmičenju), posle čega je Anderleht pobeđen u Budimpešti, a Panatinaikos na proleće i u Atini i u Sofiji. Ključni meč Zvezda je igrala sa Sampdorijom, kada je ispustila 1:0 i doživela poraz 1:3, čime je italijanski klub obezbedio mesto u londonskom finalu. Kraj jedne ere, u kojoj je Zvezda u 22 godine 11 puta dočekala proleće u Evropi i vezala 24 sezone u jednom od evro-kupova, dogodio se u Briselu, gde smo poraženi 3:2 u meču bez takmičarskog značaja.

Krajem maja Ujedinjnene nacije su uvele sankcije našoj zemlji, čime je na tri godine srpski i crnogorski fudbal proteran sa međunarodne scene. Kada se vrati u Evropu Zvezda neće biti tretirana kako zaslužuje.



Povratak u Evropu

Tokom sezone 1994/1995 UEFA i FIFA primili su naše fudbalere natrag, ali dok je reprezentacija nastavila tamo gde je stala u proleće 1992. godine, klubovima su obrisani svi rezultati i tretirani su kao početnici u evropskoj konkurenciji. Tako je Zvezda, šampion Evrope iz 1991, učesnik grupe 1992. i osmine finala 1990. godine (sve te tri sezone su se računale pri određivanju nosilaca u leto 1995. godine) postavljena na dno liste i umesto mesta u Ligi šampiona (kao šampion SRJ za 1995. godinu) premeštena u Kup UEFA. Ta odluka imaće dugoročno katastrofalne posledice po naš tim – umesto da uživa u plodovima sopstvenog dugogodišnjeg rada i preko lakših rivala dolazi do grupne faze Lige šampiona, on će već na startu dobijati najteže rivale, a takmičenje će počinjati već u julu.

Prvi meč po povratku Zvezda je odigrala 8. avgusta 1995. sa švajcarskim Ksamaksom. Šezdeset hiljada ljudi došlo je da pozdravi novu generaciju koja je uprkos svim problemima imala velike ambicije, ali je posle niza promašaja kazna stigla u 87. minutu u vidu Vitlovog gola. U revanšu pogodaka nije bilo, pa se sezona za Zvezdu završila u avgustu, što se nije dogodilo nikad pre i nikad kasnije.

Ako je prva evropska sezona donela šok, druga donosi obećanje. Umesto Ljupka na klupi je bio Vladimir Petrović, a predvodnici nove generacije bili su tinejdžeri Dejan Stanković i Perica Ognjenović. Zvezda je kroz dva remija izbacila Harts, a posle minimalnog poraza u Kajzerslauternu usledilo je blistavo veče okončano sa tri gola za naš tim u produžetku. Nagrada za pobedu od 4:0 bila je duel sa Barselonom, četvrti put u istoriji. Barsa je te godine bila najjači tim izvan Lige šampiona, što je potvrdila osvajanjem Kupa kupova. Ipak, Zvezda se nije predala, vodila je u obe utakmice (završene 1:3 i 1:1), a atmosfera na Marakani poslednjeg dana oktobra 1996. bila je verovatno najbolja u poslednjih 15 godina, ukrašena predivnom koreografijom sa panoramom Beograda na zapadnoj tribini.

Sledeće sezone Zvezda se mučila sa Helsinkijem i Ekerenom i na kraju zaglavila u blatu žestokog pljuska koji je počeo paralelno sa utakmicom. Slično neuspešno Zvezda je u Evropi igrala dva leta kasnije, kada je teško prošla Nefči iz Bakua, a zatim ispala od Monpeljea.

Između te dve sezone viđen je sasvim pristojan niz u Kupu UEFA, gde je mreža nejakog Kolhetija iz Gruzije napunjena sa 11 lopti, pre nego što su eliminisani respektabilni rivali Rotor Volgograd i Mec, a neprelazna prepreka za Zvezdu bio je Lionski Olimpik, koji je iskoristio dvostruke standarde UEFA i iznudio da umesto u Beogradu gostuje u Bukureštu.



Novi vek i novi uspesi

Posle pet godina Zvezda je 2000. osvojila titulu i izborila se za prvi nastup u reformisanim kvalifikacijama za Ligu šampiona, u kojima je posle pobeda nad KI Klaksvikom i Torpedom iz Kutaisija igrala sa kijevskim Dinamom. Ispostaviće se da je to bila najbolja prilika u prvih pet pokušaja da se domognemo elitnog takmičenja – u Kijevu je bilo 0:0, u Beogradu je Zvezda vodila 11 minuta, ali je gol u gostima Valentina Bjalkeviča presudio. Zvezda se preselila u Kup UEFA, gde je sa uspehom nadigrala Lester Siti (iako je revanš igran u Beču), a zatim se dobro nosila sa Seltom, dok se nije ispostavilo da su proceduralnom greškom u sastav ubačena dva igrača koji nemaju pravo nastupa u Vigu.

Usledio je novi pokušaj u Ligi šampiona, pobeda nad Omonijom, pa 0:0 i 0:3 sa Bajerom iz Leverkuzena, kasnijim finalistom. U Kupu UEFA Zvezda je doživela težak neuspeh, jer je u prvom kolu ispala od nejake ekipe CSKA Kijev.

Slede ponovo dve sezone u Kupu UEFA, prva gostovanja u Kazahstanu i Moldaviji, pobede nad Kjevom i Odenseom, a zatim neuspesi u duelima sa njihovim susedima Laciom i Rosenborgom. Protiv Norvežana Zvezda je imala sjajnu priliku da dočeka proleće – igrača više u Trondhajmu i meč završen bez golova, ali je u Beogradu jedini pogodak postigao Bratbak.

Nova titula 2004. godine i sjajan pripremni period podmlađene ekipe doneli su velike ambicije, a dve beogradske pobede nad Jang Bojsom i PSV-om samo su ih pojačale. Dan pred revanš u Ajndhovenu povredio se Nikola Žigić i Zvezda se suočila sa ozbiljnim problemom. Neiskusna ekipa loše je reagovala, PSV je revanš dobio rezultatom 5:0 (najubedljiviji poraz u evropskoj istoriji kluba), što će ostaviti dubok trag na celu generaciju. Još uvek u šoku naša ekipa poražena je u Sankt Peterburgu od Zenita 4:0 i oprostila se i od Kupa UEFA, a sa klupe je i treći put otišao Ljupko Petrović.

U novi format Kupa UEFA Zvezda je uspešno kročila 2005. godine – u kvalifikacijama je deklasiran hrvatski Inter, u prvom kolu golom u gostima pobeđena Braga, pa je Zvezda dobila grupu sa Bazelom, Trumseom, Romom i Strazburom. Protiv Švajcaraca Zvezda je igrala bez publike, ali je povela, igrala dobro i – izgubila golom tri minuta pre kraja. U Norveškoj očekivala se pobeda, ali je doživljen ubedljiv poraz. Kada je izgledalo da nade u prolazak nema naša ekipa je ubedljivo pobedila Romu uz briljantan nastup Nikole Žigića, pa je u poslednjem kolu pobeda u Strazburu garantovala evropsko proleće. U Alzasu je utakmica počela odlično, Zvezda je u poslednjih 10 minuta ušla sa prednošću od 2:0, ali su dve velike greške odbrane omogućile tinejdžeru Gameru da se proslavi i deset sekundi pre kraja meča nanese težak udarac našem klubu.

Bari - Tokio 1991.



Planovi za pohod na evropski tron pravljeni su na Marakani od sredine 80-ih godina. Zvezda je u prethodne dve decenije ostvarivala solidne evropske rezultate sastavljajući tim od igrača iz svoje omladinske škole, uz povremeno dovođenje mladih talentovanih fudbalera iz malih klubova, uglavnom u Srbiji. Tandem Džajić-Cvetković rešio je da krene drugim putem, da dovođenjem najboljih igrača na domaćem tržištu stvori ekipu koja bi odmah mogla da se takmiči na kontinentalnom nivou, a za nekoliko sezona i bude kandidat za evropske trofeje.

Prvi korak u novom smeru dogodio se u leto 1986. godine, kada su iz zagrebačkog Dinama dovedeni Bora Cvetković i Milivoj Bračun, a iz niškog Radničkog najveći talenat jugoslovenskog fudbala Dragan Stojković. Već godinu dana kasnije Piksijevim putem krenuo je Dragiša Binić, koji će sa Cvetkovićem činiti najbrži napad u Evropi, a Dinamo je ostao i bez trećeg, najnadarenijeg igrača – Roberta Prosinečkog. Do leta 1988. godine u crveno-beli dres obučeni su i najkvalitetniji preostali igrači u ligi Dejan Savićević i Darko Pančev. Uz malo dorade ekipa je bila spremna za najviše domete.

Iako su se svake godine menjali treneri, Zvezda je uspevala da održi stil igre baziran na brzim napadačima i vrhunski kvalitetnim veznim igračima, a malo je nedostajalo da već u prvom pokušaju bude izbačen najjači evropski klub te epohe Milan. U toj sezoni (1988/1989) naš tim je izgubio titulu u duelu sa Vojvodinom (što će kasnije takođe imati veliki značaj), pa je drugi pokušaj evropskog pohoda bio posvećen Kupu UEFA. Šesti decembar 1989. godine jedan je od ključnih dana na putu Zvezde ka Bariju i Tokiju – tog dana je briljantna Šekularčeva ekipa u Kelnu doživela težak poraz i ispala u trećoj rundi Kupa UEFA, naučivši težim putem ključnu lekciju takmičarskog fudbala.

Kockice su nastavile da se slažu – Mile Belodedić je proveo celu godinu u klubu, na treningu usavršavajući igrače, ali je tek u proleće 1990. mogao da zaigra za tim. U leto 1990. Šekularca menja Ljupko Petrović, upravo čovek koji je godinu dana ranije odneo titulu iz Zvezdinih ruku u Novi Sad. Petrović je u prethodnoj sezoni trenirao Rad i sarađivao sa Zvezdinim juniorom Vladom Jugovićem, talentom potpuno novog profila za srpske uslove i čovekom koji će pomeriti granice trkačkih mogućnosti.

Klub je ozbiljno oslabljen odlaskom kapitena Stojkovića, koji je te godine bio jedan od nesumnjivo najboljih svetskih igrača, što je potvrdio i na Mondijalu u Italiji. Piksi je sa Marakane otišao u Marsej, ne sluteći da će dojučerašnje drugove videti sledećeg maja. Iako je izgubila kapitena, Zvezda je ostala izuzetno snažna, popunjena dobro na svakoj poziciji.

Scena je tako postavljena. Zvezda je glatko osvojila pretposlednju titulu šampiona kompletne Jugoslavije, i došlo je vreme da se pažljivo sastavljena ekipa dokaže na najvišoj sceni. Opravdanja više nije moglo da bude, čak i da politička situacija nije pred Petrovića i igrače postavljala cajtnot, svaka propuštena godina nosila je mogućnost da još neki od ključnih igrača napusti klub u velikom transferu.



Istorijske okolnosti išle su na ruku Zvezdi – šampion najjače evropske lige te sezone bio je relativno prosečni Napoli, a prvak Engleske Liverpul je i dalje bio pod suspenzijom zbog Hejsela, što je grupu potencijalnih rivala svetske klase svelo na branioca trofeja Milan, madridski Real, Bajern iz Minhena i izuzetno snažni i ambiciozni Olimpik Marsej. Uz malo sreće na žrebu Zvezda može do polufinala Kupa šampiona, prvi put posle 20 godina, a tamo je sve moguće.

Zvezda je u to doba bila daleko najuspešniji klub Balkana i cele istočne Evrope u evro-kupovima. Od polufinala drugog Kupa Šampiona, kada je poražen od Fjorentine, naš klub je 14 puta dočekivao proleće u Evropi, a šest puta bio polufinalista u sva tri kupa. Na večnoj listi UEFA stabilno se držala u prvih 15, a po broju učešća u evro-kupovima zaostajala je samo za tandemom Real Madrid – Barselona.

Žreb je u prvom kolu na Zvezdin put postavio ne naročito atraktivni švajcarski Grashoper, predvođen starim znancem Otmarom Hicfeldom (četiri godine ranije poražen na Marakani sa Arauom) i sa tada još nepoznatim Alenom Suterom i Čirijakom Sforcom. "Skakavci" su šokirali Marakanu vodećim golom Petera Keclea, a Dragiša Binić, koji je tokom leta vraćen u klub posle dvogodišnjeg boravka na Zapadu, uspeo je da izjednači. Posle 1:1 mnogi navijači "crveno-belih" uplašili su se novog oproštaja od Evrope već tokom jeseni.

Revanš na stadionu Hardturm pokazao je prave mogućnosti ekipe Ljupka Petrovića. Prosinečki je otvorio seriju golova u Ligi šampiona pogodivši mrežu rivala dva puta, a po jedan su dodali Pančev i Radinović, pa još jedan Kecleov pogodak nikog nije potresao.

Drugo kolo obezbedilo je pravi spektakl na Marakani, jer u goste je dolazio Glazgov Rendžers, na čijoj klupi je sedeo Volter Smit. Škotski šampion želeo je 24. oktobra dobar rezultat, ali je krcata Marakana podstakla igrače našeg kluba na još jedan sjajan meč u kojem su se ređale šanse pred golom Krisa Vudsa. Već posle nekoliko minuta Braun je dao autogol, a pogodak Roberta Prosinečkog iz slobodnog udarca udvostručio je prednost. Konačnih 3:0 za eksploziju radosti obezbedio je Darko Pančev.

"Kobra" je ponovo kaznila protivnika u revanšu na Ajbroksu, atraktivnim makazicama, posle kojih je legendarni ali MekKoist mogao samo da izjednači. Jedina loša strana dvomeča sa škotskim klubom bila je povreda koju je doživeo kapiten Stevan Stojanović, ali je Zvezda već tada izborila evropsko proleće, pa je vremena za Dikin oporavak bilo dovoljno.



U trećoj rundi Zvezda, pojačana Sinišom Mihajlovićem, plaćenim milion maraka, kreće na nemačku turneju, a rival je poslednji šampion DDR-a Dinamo Drezden. Saksonci su realno bili daleko najlakši moguć rival u četvrtfinalu, u kojem je Marsej igrao sa Milanom, Bajern sa Portom, a Real sa Spartakom. Na Marakani ista slika kao u oktobru – protivnik pregažen i ispraćen kući sa 3:0, čak je Prosinečki ponovo pogodio iz slobodnog udarca, a presotale golove dali su Binić i Savićević.

Meč u Drezdenu počeo je loše, penal za domaćina već u drugom minutu i gol Torstena Gičova. Ipak, razlika u kvalitetu se brzo osetila, Savićević i Pančev su preokrenuli rezultat, a grupa nasilnih domaćih navijača izazvala je incident, zbog kojeg je meč prekinut u 78. minutu. UEFA je utakmicu registrovala rezultatom 3:0 u našu korist, a Zvezda se treći put u istoriji domogla polufinala Kupa šampiona.

Put ka trofeju nastavio je da se otvara – Marsej je eliminisao zvanične šampione iz Milana, a Real Madrid, koji je prethodne jeseni u mečevima sa Odenseom i Tirolom dao čak 21 gol, srušen je posle debakla u duelu sa Spartakom, a četvrti polufinalista bio je Bajern, posle pobede u Portu.

Bavarci su u šest mečeva ostvarili pet pobeda, ali nijedan rival nije bio ni približno jak kao Crvena zvezda. Iako su iskustva sa Bajernom bila veoma loša (dva uzastopna neuspeha deceniju ranije) na Marakani je vladao optimizam, a najviše ga je širio tradicionalno uzdržani Dragan Džajić, koji je najavio pobedu u Minhenu.

Pogodak Rolanda Volfarta samo je privremeno dao prednost Bavarcima, a upravo će taj igrač prići vrhu spiska tragičara 14 dana kasnije. Na Olimpijskom stadionu inicijativu pruzima Zvezda. Pred samo poluvreme Prosinečki šalje loptu Biniću, slede brzi trk i centaršut na zadnju stativu, gde loptu čeka Darko Pančev – 1:1.

Na početku drugog poluvremena Efenberg (koji će na Marakani dugo neutešno plakati dok oko njega jure oduševljeni navijači) prodaje jednu loptu, Pančev idealno poslužuje Savićevića, koji trči od centra do šesnaesterca, neuhvatljiv za Jirgena Kolera i Auman je nemoćan – 1:2. Nezapamćenih petnaest hiljada Zvezdinih navijača na severnoj tribini minhenskog stadiona je u delirijumu.

A to je bio tek početak. Četrnaest dana kasnije sve je funkcionisalo u prvom poluvremenu – Mihajlović je iz slobodnog udarca nadmudrio Aumana i Zvezda je stekla dva gola prednosti. Agonija počinje kada je Augentalerov slobodni udarac prošao Stojanoviću kroz ruke i noge. Noge su se odjednom odsekle, a pet minuta kasnije Manfred Bender pogađa za 1:2. Bajern je izjednačio rezultat, ali nije mislio da stane. U poslednjih pola sata šanse se ređaju pred oba gola, a Zvezdina sudbina visi o koncu – još jedan primljeni gol i za prolazak našem timu bi trebala dva pogotka.

Sreća tada u potpunosti staje na stranu Zvezde: strelac iz prvog meča Volfart pogađa stativu, a lopta se odbija između dva odlično postavljena Bajernova igrača. A onda, za istoriju: Jugović vuče loptu po dijagonali, razmenjuje pasove sa Pančevom, Prosinečki prolazi po levoj strani, vraća Mihajloviću, na centaršut trapavo startuje Augentaler, Pančev zbunjuje Aumana i – nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao...



Tada kreće operacija Bari. Ljupko Petrović vodi ekipu u Italiju nedelju dana pre finala da se u miru i tišini spremi za okršaj sa marsejskim Olimpikom. Zvezda je do tog trenutka dala 18 golova na osam utakmica, francuski prvak ih je postigao 20, pa je stoto finale evropskih takmičenja najavljivano kao napadački spektakl. Ali, sa trofejom nadomak ruke i Petrović i Remond Hutals odlučili su se za defanzivu.

Posle 120 minuta igre i samo nekoliko prilika na obe strane odluka je doneta izvođenjem penala. Prosinečki je pogodio mrežu Olmete udarcem desno poluvisoko, a već u prvoj seriji Stojanović skokom udesno brani udarac Manuela Amorosa. Ispostaviće se da je to odlučilo. Pogađaju redom Binić (isto kao Prosinečki), Bernar Kazoni (odmereno, u desnu malu mrežu), Belodedić (po zemlji, u sâm donji levi ugao), Papen (isti pravac, malo više i snažnije nego Belodedić), Mihajlović (dole desno, pošto je iskopao priličnu količinu zemlje) i Mozer (elegantno u desni ugao).

Priliku za trijumf ima Darko Pančev – osvajač Zlatne kopačke gađao je blizu sredini gola, ali je udario snažnu i uhvatio Olmetu u raskoraku, dovoljno za najveću radost u istoriji kluba. Dvadeset hiljada navijača na stadionu Sveti Nikola i milioni širom Srbije i sveta dobilo je najlepši poklon.

Priča o slavnoj godini ovde nije završena.



Kao šampion kontinenta Crvena zvezda igrala je u Superkupu Evrope i Tojota Interkontinentalnom kupu. Tojota kup se već decenijama igra na neutralnom terenu u Japanu, ali u to vreme evropski Superkup igrao se u dva meča. Međutim, zbog rata koji je već počeo u Hrvatskoj sa Mančester Junajtedom je igrana samo jedna utakmica, 19. novembra na Old Trafordu. Iako je Zvezda u potpunosti nadigrala stare sportske prijatelje i pobednike Kupa kupova, iako je Dejan Savićević blistao na "Teatru snova", jedini gol dao je Brajan MekKler.

Priliku da godinu okonča drugim međunarodnim trofejom Zvezda je potražila u Tokiju, gde joj je rival čileanski Kolo Kolo, šampion Južne Amerike. Na klupi ekipe iz Santjaga je Mirko Jozić, pod čijim rukovodstvom je Jugoslavija bila omladinski prvak sveta, a Prosinečki najbolji na planeti u svom uzrastu. Ali Robi je, baš kao i Stojanović, Marović, Šabanadžović i Binić, napustio ekipu odmah po osvajanju titiule prvaka Evrope.
Priliku da se proslavi dobio je najmlađi prvotimac našeg kluba Vladimir Jugović. Njegova dva pogotka i briljantna igra na celom terenu doneli su mu nagradu u vidu Tojote, rezervisanu za najboljeg igrača utakmice. Treći gol u velikoj pobedi 3:0 dao je Darko Pančev, a Zvezda je od finiša prvog dela igrala sa igračem manje zbog isključenja Savićevića.

Osmog decembra 1991. godine Zvezda je ostvarila sve što jedan fudbalski klub može da ostvari: bila je šampion Evrope i sveta. Sa ove distance malo je verovatno da će ijedan klub sa istoka Evrope to ostvariti u budućnosti. Opet, to nije delovalo verovatno ni deset godina pre Barija.
Priča o slavnoj godini ovde nije završena.

Trofeji

Šampion države (25)

Šampion FNR/SFR Jugoslavije: 18 puta (1951, 1953, 1956, 1957, 1959, 1960, 1964, 1968, 1969, 1970, 1973, 1977, 1980, 1981, 1984, 1988, 1990, 1991.)

Šampion SR Jugoslavije/SCG: 6 puta (1992, 1995, 2000, 2001, 2004, 2006.)

Šampion Srbije: 1 put (2007.)

Nacionalni kupovi (23)

Kup SFR Jugoslavije: 12 puta (1948, 1949, 1950, 1958, 1959, 1964, 1968, 1970, 1971, 1982, 1985, 1990.)

Kup SR Jugoslavije/SCG: 9 puta (1993, 1995, 1996, 1997, 1999, 2000, 2002, 2004, 2006.)

Kup Srbije: 2 puta (2007, 2010)

Evropa:

Kup Evropskih Šampiona: 1
(1991.)

Interkontinentalni kup: 1 (1991.)

Srednjoevropski kup: 2 puta (1958, 1968.)
 
Poslednja izmena:
branar

branar

Član
Učlanjen(a)
01.06.2009
Poruka
110
Blagajnik Crvene zvezde Zoran Mijović bio je juče 9.6.2009. najpopularnija ličnost na Marakani. Nešto posle podneva on je počeo isplatu plata zaposlenima koji ih primaju na ruke. Poslednju su primili u decembru, pa je jučerašnja dočekana sa olakšanjem i nadom da ubuduće neće biti ovolikih kašnjenja
 
FilipBG

FilipBG

Član
Učlanjen(a)
26.03.2009
Poruka
225
Crvena zvezda počela pripreme


Fudbaleri Crvene zvezde počeli su u sredu pripreme za novu sezonu.

Novi trener Vladimir Petrović Pižon u 10 časova je izvršio prozivku prvotimaca u prisustvu predsednika Vladana Lukića, generalnog sekretara Andrije Kleuta i budućeg sportskog direktora beogradskog kluba Ivana Adžića.
„Mi se poznajemo i ne moramo mnogo da pričamo. Govorićemo na terenu i to će biti najvažnije. Prva stvar koju tražim od vas i koja će biti konstanta je disciplina, kako na terenu tako i van njega. Sve možemo da ispravimo kroz žestok rad, ali za Zvezdin dres morate da ginete na svakom meču“, izjavila je četvrta Zvezdina zvezda i šef struke tima Vladimir Petrović Pižon.

Predsednik Crvene zvezde Vladan Lukić prvi se obratio igračima.

„Mislim da svi vrlo dobro znate gde ste došli i šta se od vas očekuje. Znate veličinu Crvene zvezde, ali nažalost znate sve i o problemima koji postoje i mi ih nikada nećemo kriti. Ipak, pred vama je optimistička i pobednička atmosfera, potrebno je samo da se uklopite i date svoj dopinos tamo gde je najvažnije, na terenu. Vi ste srce kluba, njegov najvažniji deo i svi smo okrenuti ka vama i uslovima koje morate da imate da biste odgovorili zahtevima koje Zvezda stavlja pred vas“, rekao je između ostalog predsednik Lukić.

Prvi čovek Crvene zvezde je ujedno najavio i dolazak nekoliko pojačanja u što kraćem roku.
„Pregovori traju i radimo na dovođenju još novajlija. Ne želim da vam otkrivam imena, ali novih igrača će svakako biti. Stvari su već krenule nabolje i uveren sam da nas čeka uspešan period“, rekao je Lukić medijima koji su se u velikom broju okupili na pomoćnim terenima Marakane.

Proteklih dana u centru pažnje bili su Bernard Parker, Abubarak Umaru i Aval Isah, stranci koji su u lošoj prošloj sezoni zadovoljili. Kako B92 saznaje, obaveze prema klubovima Umarua i Isaha su izmirene i njih dvojica će i naredne sezone nositi crveno-beli dres. Što se Parkera tiče, stvar je znatno komplikovanija, i njegov ostanak je neizvestan.

"Parker neće doći na početak priprema zbog obaveza u reprezentaciji, ali i nerešenog statusa. Izgleda da će nekoliko dana kasniti Isah, mada verujemo da će se kasnije priključiti. Naša želja je da oni ostanu u klubu, baš kao i Umaru", rekao je sportski direktor Zvezde Ivan Adžić.
Prvi novi igrač koji je predstavljen na 'Marakani' je dosadašnji napadač Zemuna Dejan Lekić. Lekić je rođen 7. juna 1985. godine u Kraljevu i visok je 193cm. Igrao je za Slogu, Metalac i Zemun. Sa 26 pogodaka, prethodnu sezonu završio je kao najbolji strelac lige i Zemuna, koji se vratio u Prvu ligu Srbije.

Prva preporuka je došla od predsednika Vladana Lukića, koji ga poznaje iz perioda kada je Lekić igrao protiv Sopota. Uspešno smo završili razgovore sa Zemunom i nadamo se da će naša nova „devetka“ opradvati očekivanja i da će biti golgeter i u Superligi. Lekić je izvrstan momak i igrač koji uz dobar rad sa Vladimirom Petrovićem Pižonom, poznatom po pravljenju mladih igrača, može da izraste u vrhunskog golgetera i nosioca igre Crvene zvezde u narednoj sezoni. Krasi ga pokretljivost, skok igra i činjenica da podjednako šutira sa obe noge i iz svake pozicije“, rekao je Ivan Adžić.

Ugovore sa Zvezdom potpisali su još i bek Javora Nikola Ignjatijević i desni vezni iz mađarskog Kapošvara Nemanja Obrić. Na pragu prelaska u Zvezdu je jedan od najboljih igrača čačanskog Borca Darko Lazović, a u klub bi trebalo da se vrati i štoper Slavoljub Đorđević koji je na 'Marakani' igrao od 2003. do 2005. godine.

Takođe, Zvezda je sa pozajmice iz Rada vratila mladog štopera Vujadina Savića, kao i Slavka Perovića (Napredak) i Igora Burzanovića (Budućnost). Uprava kluba intenzivno pregovara sa Sportingom iz Lisabona oko pozajmice Vladimira Stojkovića i Milana Purovića, a želja je i levi bek Mogrena i reprezentativac Crne Gore Luka Pejović.

e​
"Ekipa će biti znatno podmlađena, ali nas to ne plaši. Opredelili smo se da vratimo našu decu koja dobro znaju kako se bori za 'crveno-bele' boje. Uveren sam da ćemo do kraja prelaznog roka imati kvalitetan tim, koji će bez pogovora izvršavati sve obaveze i uvek ostavljati srce na terenu", rekao je Adžić.

Od iskusnijih igrača ostaće Đorđe Tutorić i Nikola Lazetić dok je neizvesno šta će biti sa Ognjenom Koromanom. On ima visok ugovor pa su na Marakani voljni da ga puste. Ugovori i pozajmice istekli su Gvozdenoviću, Kleu, Fereiri, Pekariću i Pejčinoviću. Takođe, na prozivci u sedu neće biti ni Tomovića i Milijaša koji su već ostvarili inostrane transfere. Tomović je prešao u Đenou, a Milijaš u Vulverhempton.

Fudbaleri Crvene zvezde će u naredna dva dana trenirati u dva termina. Prepodne od 9:30 i popodne od 17:30. Ujedno će do kraja nedelje biti obavljena sva potrebna medicinska testiranja, koja se inače rade na startu priprema.

Na prvi trening javili su se sledeći igrači:

1. Ivan Ranđelović
2. Saša Radivojević
3. Saša Stamenković
4. Pavle Ninkov
5. Ognjen Vranješ
6. Đorđe Tutorić
7. Vladimir Bogdanović
8. Nemanja Nikolić
9. Aleksandar Kovačević
10. Andrej Mrkela
11. Marko Blažić
12. Nikola Lazetić
13. Ivan Tričkovski

Igrači koji su vraćeni sa pozajmica i iz Omladinske škole:

14. Igor Burzanović
15. Vujadin Savić
16. Bojan Pavlović
17. Marko Nikolić
18. Saša Popin
19. Bojan Malinić
20. Goran Čaušić
21. Stefan Denković

Igrači na probi:

22. Darko Karadžić
23. Nemanja Cvetković

Novi igrači:

24. Nikola Ignjatijević
25. Nemanja Obrić
26. Dejan Lekić

izvor: B92.net
 
BaneFromDaHood

BaneFromDaHood

LEGEND
Učlanjen(a)
08.02.2009
Poruka
5.538
Zvezda predstavila Lazovića

Zvezda predstavila Lazovića
26. jun 2009.



Dosadašnji fudbaler čačanskog Borca Darko Lazović zvanično je predstavljen kao novo pojačanje Crvene zvezde.

Lazović, koji je sa "crveno-belima" potpisao četvorogodišnji ugovor, izjavio je da je u Zvezdu došao da osvaja trofeje i demantovao spekulacije da je veliki navijač ljutog Zvezdinog rivala Partizana.

"Ne želim to da komentarišem, pošto je sve to apsolutno netačno", rekao je Lazović odgovarajući na pitanje novinara da li je tačno da je prilikom pregovora sa prethodnom upravom Zvezde na trening Borca došao u dresu Partizana.

"Presrećan sam zbog dolaska u Zvezdu i nadam se da ću opravdati očekivanja i osvojiti sve što se osvojiti može. Znam da mi je konkurencija na mojoj primarnoj poziciji desnog veznog igrača iskusni (Nikola) Lazetić, ali ću se truditi da se izborim za mesto u timu", dodao je 18-godišnji fudbaler.

Zadovoljan je bio i sportski direktor Zvezde Ivan Adžić.

"Doveli smo jednog od najperspektivnijih igrača u zemlji, ali i u regionu. Brzog, prodornog igrača, koji ume da napravi višak. Darko je imao brojne ponude iz inostranstva, ali se opredelio za Zvezdu", kazao je Adžić, a njegove reči delom je potvrdio i Lazović.

"Dolazak u Zvezdu je pravi potez. Želim da se pre odlaska u inostranstvo dokažem u Srbiji", istakao je Lazović, kome su fudbalski idoli Brazilac Kaka i nekadašnji fudbaler Zvezde Dejan Savićević.

Adžić je kazao i da su pregovori o transferu odbrambenog fudbalera Čukaričkog Milana Vilotića i dalje u toku, kao i da se još čeka definitivna potvrda mogućeg odlaska Ognjena Koromana u Inčon iz Južne Koreje.

Poljak Gžegož Bronovicki je u sudskom sporu sa klubom, dok su Ibrahim Sone i Mirnes Šišić na transfer listi.

Fudbaleri Crvene zvezde će u subotu posle jutarnjeg treninga krenuti na pripreme u Ivanjici. Trener Vladimir Petrović naveo je da će u Ivanjicu voditi 25 igrača i tri golmana čija će imena saopštiti posle popodnevnog treninga.

"Zadovoljan sam učinkom na prvih osam dana priprema. Svi su ispunili postavljene zahteve. Trudimo se da poboljšamo atmosferu, jer samo sa zajedništvom možemo da cilja", ocenio je Petrović i dodao da ima još vremena za dodatna pojačanja, u slučaju da ista budu potrebna.

"Crveno-beli" će prvu kontrolnu utakmicu igrati 29. juna u Ivanjici protiv Zlatara, a 3. jula će na Zlatiboru odmeriti snage sa makedonskom ekipom Đorče Petrov. Pet dana kasnije, ponovo u Ivanjici, Zvezda će igrati sa Borcem iz Banjaluke.

Izvor: B92, Beta
 
BaneFromDaHood

BaneFromDaHood

LEGEND
Učlanjen(a)
08.02.2009
Poruka
5.538
Lazetić: "Konačno srpski"

Lazetić: "Konačno srpski"
28. jun 2009.



Fudbaler Crvene zvezde Nikola Lazetić ocenio je da bi najveća vrlina sadašnje generacije mogla da bude ta što se u svlačionici konačno govori srpskim jezikom.

"Prošle godine imalo smo raznih problema, bilo je dosta stranaca, pa se u svlačionici uglavnom pričalo na engleskom jeziku, tako da većina njih i nije mogla da shvati ša znači nositi crveno-beli dres", rekao je 31-godišnji Lazetić za sajt Zvezde.

Lazetić je istakao da je svestan činjenice da će kao jedan od najstarijih fudbalera u ekipi imati veliku odgovornost da bude primer mlađim saigračima.

"Ova ekipa ima izuzetno mlade igrače i najbitnije je da im pomognemo da se što pre prilagode i da se ne plaše izazova, da igraju kao što su do sada igrali u nekim drugim klubovima. To su sve veliki zvezdaši i verujem da će učiniti sve kako bi pomogli Zvezdi", dodao je.

Izvor: B92
 
FilipBG

FilipBG

Član
Učlanjen(a)
26.03.2009
Poruka
225

Juventus gost Zvezde
Nedelja, 28. jun 2009. 21:15
Crvena zvezda će odigrati prijateljsku utakmicu sa Juventusom, 9. avgusta, u Beogradu.

"Novosti" prenose da je takva ponuda stigla crveno-belima od jedne menadžerske agencije. Konačan odgovor Zvezda bi trebalo da pošalje u ponedeljak i nema sumnje da će biti pozitivan.

Tako bi tim Vladimira Petrovića Pižona imao jaku proveru samo tri dana posle revanša trećeg kola kvalifikacija za Ligu Evrope, ukoliko prethodno sruši prepreku u drugoj rundi (Rudar Velenje ili Trans Narvu).

Juventus je minuli šampionat Italije završio na drugom mestu i obezbedio direktan plasman u Ligu šampiona. S obzirom da bi se meč u Beogradu igrao pred početak sezone, trener Ćiro Ferara bi verovatno doveo sve raspoložive snage predvođene kapitenom Alesandrom Del Pjerom.

(MONDO, foto AP)
 
BaneFromDaHood

BaneFromDaHood

LEGEND
Učlanjen(a)
08.02.2009
Poruka
5.538
Aaaaaaaaaaa ne seri, jedva čekam :roll: Mada neću da prognoziram rezultat :blum3:
 
FilipBG

FilipBG

Član
Učlanjen(a)
26.03.2009
Poruka
225

MONDO: Juventus ne dolazi
Utorak, 30. jun 2009. 20:05
Slavni italijanski Juventus ipak neće biti gost Crvene zvezde 9. avgusta, saznaje MONDO.

Razlozi za nedolazak torinske "stare dame" isključivo su finansijske prirode, jer crveno-beli nisu u mogućnosti da isprate uslove za dolazak tako velike ekipe.

Ipak, Crvena zvezda će imati generalnu proveru protiv jakog rivala iz inostranstva, jer je uprava u kontaktu sa više evropskih klubova za čiji dolazak nisu potrebna tako velika sredstva.

Ta utakmica sa za sada još nepoznatim rivalom biće odigrana u Beogradu početkom avgusta.

(MONDO):(:(
 
BaneFromDaHood

BaneFromDaHood

LEGEND
Učlanjen(a)
08.02.2009
Poruka
5.538
Koji su to finansijski problemi da bi se ispratila ekipa Juventusa? :(
 
FilipBG

FilipBG

Član
Učlanjen(a)
26.03.2009
Poruka
225
ja nekapiram sto ne plate, pa vratiće te pare kroz TV prava i ulaznice.....
 
Top