Duh,duša i telo
- Začetnik teme Baumaester
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Jeste, negiraju Bibliju , a sami sebe pobijaju i još neće da priznaju.
Дакле:
дух + душа + тело = човек
Никако:
дух + тело = душа
Evo kako Adrijan negira Postanak 2,7
Evo i MIre isto uči.
Dusa je razlicita od Duha po nasem ucenju i od tela. To su razlicite komponente koje cine coveka. Dusa nije = "ceo covek" ni po BIbliji, a ni po nasem verovanju.
Duh i Dah su korisceni pri stvaranju, a ovaj Dah je Bozji Duh.
mire000 said: ↑
Ko je rekao da je Bog licno u nama? Sta lupetas tu?
- Učlanjen(a)
- 07.07.2014
- Poruka
- 18.345
A što je onda duša po "vašoj biblijskoj filozofiji"? Da čujemo.
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Zar mrtav čovek ima um?
Isaija kaže da mrtav čovek ne može da hvali Boga.
Mrtvi ne hvale Boga Isaija 38,18-19.
Mrtvi nemaju misli Psalam 146,4.
VIP
- Učlanjen(a)
- 14.07.2011
- Poruka
- 19.107
A što je onda duša po "vašoj biblijskoj filozofiji"? Da čujemo.
Sta pise u bibliji.
"A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa" ( 1 Mojsijeva 2. 7 )
Drugi prevod:
Ivan Šarić / Rev. Đ. Martinjak (RIŠ):
"Tada načini Gospod Bog čovjeka (Adama) od praha zemaljskoga i udahnu mu u lice duh života. Tako postade čovjek živo biće"
Dakle, biblija uci da Bog nije stvorio nikakvu bestelesnu dusu u coveku, vec da je spajanjem PRAHA i DUHA ZIVOTNOG covek postao DUSA ZIVA ili ZIVO BICE.
Ziv covek je po bibliji dusa ziva ili zivo bice.
- Učlanjen(a)
- 01.05.2019
- Poruka
- 668
Čovek nije beslovesna životinja ili biljka. Iza biljke i životinje i nema šta da ostane iza čoveka ima.
A to potvrdjuju Sveto Pismo, Sveto Predanje i Nauk PC.
Svetotrojično tumačenje svih Božijih dela podrazumeva učešće Svetog Duha u aktu stvaranja: "Duh Božiji dizaše se nad vodom" (1 Moj 1,2), tj. delatnost Svetog Duha (Duha Božijeg) deo je stvaralačke aktivnosti Božije. Sveto Predanje objašnjava Svetog Duha kao božansku ipostas koja sve održava, naročito čoveka, kome Bog "dunu u nos duh života; i posta čovjek duša živa." Ovaj "duh života", koji je poistovećen sa Duhom Svetim , jeste ono što je učinilo da čovek bude "slika Božija."
Način stvaranja čoveka razlikuje se osobenošću od načina svaranja materijalnog sveta. Sveto Otkrivenje svedoči da je materijalni svet stvoren po reči Božjoj, a čovek po obrazu i podobiju Božjem. Stvaranju čoveka prethodi savetovanje u Trojičnom Božanstvu, posle čega sva tri Božanska Lica, za razliku od ostalih tvarnih stvorenja, neposredno i lično stvaraju čoveka.
Potom reče Bog: Neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim. I bi tako.
I stvori Bog zveri zemaljske po vrstama njihovim, i stoku po vrstama njenim, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro.
Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji.
I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih.
I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svih zveri što se miče po zemlji.
Prva knjiga Mojsijeva, glava 1
Tako je prvoga čoveka stvorio ne samo Otac nego i Sin i Sveti Duh.
Preimućstvo čovekovog stvaranja sastoji se u tome što je Triipostasni Bog lično i neposredno, tako reći svojim sopstvenim rukama, sazdao telo čovekovo i dao mu svoj dah života, a nije ga zemlja, po zapovesti Božjoj, sama proizvela, kao što je to bio slučaj sa ostalim živim bićima na zemlji.
A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.
Prva knjiga Mojsijeva, glava 1
„Od vidljive i nevidljive prirode, veli sveti Damaskin, Bog je svojim vlastitim rukama stvorio čoveka po obrazu svojemu i po podobiju: od zemlje je sazdao telo, a dušu razumnu i misleću dao mu dahom svojim“. U čoveku je na veoma tajanstven način izmešana bogolika dobrota i krasota sa crnim prahom zemljinim, i „čovek je stvoren Tvorcem da bude ovoploćeno obličje transcendentne Božanske moći“, čovek nije ni samo telo niti čisti duh; on je jedinstvo tela i duha, i to bogozdano jedinstvo, u kome je sve neizrecivo tajanstveno i zagonetno. Duša bez tela ne sačinjava čoveka, niti telo bez duše, nego jedno sa drugim i jedno u drugom. Tako, po rečima svetog Irineja, duša može biti deo čoveka (pars hominis), ali nikako sav čovek; potpun čovek je u jedinstvu, u savezu duše sa telom. Isto tako ni telesni sastav (plasmatio carnis) sam po sebi nije potpun čovek, nego je telo čoveka i deo čoveka (pars hominis); ni duša sama po sebi nije čovek, nego je duša čoveka i deo čoveka. Šta je čovek, pita sveti Justin, ako ne razumno biće, sastavljeno iz tela i duše? Je li duša po sebi čovek? Ne, nego je ona duša čoveka. Hoćemo li telo nazvati čovekom? Ne, nego telom čoveka. Ni duša ni telo, odvojeno uzeti, nisu čovek, nego se njihovo jedinstvo naziva čovek.
.........
Iako je telo neophodni sastojak čovekova bića, njegov veštastveni osnov, ipak je ono oruđe, organ, a duša život i životvorno načelo u čoveku. Duša može živeti bez tela, ali telo ne može bez duše: duh je ono što oživljava (το ζωοποιοΰν), telo ne koristi ništa (ούκ ωφελεί ουδέν), jer je telo bez duha mrtvo (το σώμα χωρίς πνεύματος νεκρόν έστιν). Bogolika duša je biće prosto, bestelesno, razumno, slobodno, životvorno. Kao prosto biće ona je nedeljiva, kao bestelesno — nevidljiva, kao životvorno — besmrtna. A telo je prašina zemljina, glineni sasud duše, zemljani dom duše, u kome duša živi privremeno. Na to ukazuju reči premudrog Solomona: I vozvratitsя perstъ vъ zemlю, яkože be, i duhъ vozvratitsя kъ Bogu iže dade ego. Svu svoju vrednost telo dobija od bogolike duše koja boravi u njemu; bez nje se ono raspada, umire i gubi svoju vrednost. O tome rečito govori Spasitelj kada pita: Kakva je korist čoveku, ako sav svet dobije, a dušu svoju ošteti (την δε ψυχήν αύτοϋ ζημιωθή)? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?
Ovom životvornom istinom Svetoga Pisma o duši i telu živi Sveto Predanje, i govori nam o njoj blagodatno i svešteno. Sveti Damaskin piše: „Duša je suština (ουσία) živa, prosta, bestelesna, po svojoj prirodi nevidljiva za telesne oči, besmrtna, misleća i razumna, bezoblična (ασχημάτιστος), služi se organskim telom i daje mu život, i uzrastanje, i osećanje, isilu rađanja; um (νους) pripala duši ne kao nešto tuđe njoj nego kao najčistiji deo njen, jer što je oko u telu to je um u duši. Duša je, dalje, slobodna, ima sposobnost htenja i delatnosti (Φελητική τε και ενεργητική); ona je promenljiva, to jest promenljiva s obzirom na volju, jer je stvorena. Sve je to duša po prirodi (κατά φΰσιν) dobila od blagodati Stvoritelja, od koje blagodati je dobila i biće (το είναι) i naročitu vrstu prirode“. Bog je tvorac i duše i tela; duša je prekrasno sazdanje Božje, bogoliko slobodno, besmrtno, netruležno, po blagodati Božjoj; telo je oruđe (έργαλειον) duše, neka vrsta odeće i pokrivača duše. „Telo nije jače od duše, veli sveti Irinej, pošto duša nadahnjuje, i oživljava, i uzrasta, i ustrojava telo; duša poseduje telo i vlada njime. Telo je kao instrument, a duša zauzima mesto umetnika… Dajući život telu, sama duša ne prestaje živeti“. Telo je kao harfa, veli sveti Atanasije Veliki, na kojoj duša, razumna i besmrtna, kao muzičar svira. Duša kreće telo, a ona sama sebe pokreće, jer kretanje duše nije ništa drugo do život duše. Za telo velimo da živi kada se kreće, a umire kada prestane da se kreće, tj. kada ga duša napusti[22]. „Duša je život tela, a život duše je Duh Božji“. U principu, u ontološkoj dubini svojoj, život duše je od Svetoga Duha: „Svяtыmъ Duhomъ vsяka duša živitsя“. Pogružen u bogoliku krastou duše, sveti Makarije Veliki govori: Zaista je duša delo veliko, božansko i čudesno. Pri stvaranju duše Bog ju je stvorio po obrazu dobrodetelji Duha (κατά την εικόνα των αρετών τοΰ Πνεύματος); stavio je u nju zakone dobrodetelji, rasuđivanje, znanje, razumnost, veru, ljubav i ostale dobrodetelji po obrazu Duha (και τάς λοιπάς άρετάς κατά την εικόνα τοΰ Πνεύματος). Nadnesen nad tajnu čudesnog bića što se čovek zove, sveti Grigorije Bogoslov zaključuje: Čovek je najsloženije i najraznovrsnije biće (το πολυτροπώτατον ζώον και ποικιλώτατον): duša mu je od Boga, božanska, i ima nebesko blagorodstvo, a telo je od praha zemljinog; što je Bog za dušu, to je duša za telo, sjedinjujući ga i upravljajući njime.
.....
Sva neprolazna vrednost, nezamenljiivost i dragocenost duše dolaze od njene bogolikosti, tj. od toga što je čovek sazdan po liku Triipostasnog Boga. Duša je dragocenija od svega stvorenoga, veli sveti Makarije Veliki, jer je jedino čovek sazdan po obrazu i podobiju Božjem. Bogolikost duše sastoji se u odražavanju prvoobraza Božjeg u bogoobraznoj duši čovekovoj: Bog je svesavršena duhovnost, prvoobraz duhovnosti, duša je odražaj te duhovnosti; Bog je svesavršeni Um, um čovekov je odražaj toga Uma; Bog je svesavršena Sloboda, sloboda čovekova je odražaj te Slobode; Bog je apsolutna Večnost, prvoobraz Večnosti, besmrtna duša jeste odražaj te Večnosti; Bog je svesavršena Svetost i Dobrota,sposobnostdušečovekovezasvetostidobrotu jeste odražaj te Svetosti i te Dobrote; Bog je vrhovni gospodar i upravitelj svega, čovekova sposobnost vladanja prirodom odražaj je toga. Uopšte, sve karakteristične crte Božanstva, po učenju svetog Grigorija Niskog, sadrže se na izvestan način u bogolikoj duši čovekovoj. Stvoren po obrazu Trojičnog Božanstva, čovek se javlja kao odražaj toga Božanstva u najbitnijoj srži svoga bića. Božanska pravednost i svetost istine (δικαιοσύνη και όσιότης της αληθείας) sačinjavaju suštinu bogolikosti dušine. Stoga je čovek u praosnovi svojoj biće θεοειδές i θεοείκελον. Ono što je stvoreno po obrazu Božjem, veli sveti Grigorije Niski, u svemu je nalik na Prvoobraz: um je nalik na Um, bestelesnost na Bestelesnost, ali je prirodom nešto drugo i razlikuje se od Prvoobraza, jer ne bi bilo „po obrazu“ (κατ’ εικόνα) kada bi u svemu bilo jedno isto sa Prvoobrazom. Crte, kojima seu nesazdanoj prirodi odlikuje Prvoobraz, pokazuju nam se u obrazu sazdane prirode, jer kao što se u malom parčetu stakla, kada na nj padne sunčev zrak, vidi ceo sunčev šar, pokazujući nam ga ne u njegovoj prirodnoj veličini, već u obimu dotičnog parčeta, tako i u sićušnosti naše prirode sijaju obličja neiskazanih svojstava Božjih. Kao što slikari pomoću boja prenose ljudske likove na svoje slike, tako je naš Tvorac naslikao lik svoj u biću čovekovom ukrasivši ga čistotom, bestrasnošću, blaženstvom, dobrotom. Reči Biblije: „po obrazu Božjem“ stvori Bog čoveka, znače da je Bog stvorio ljudsku prirodu da učestvuje u svakom dobru, jer ako je Božanstvo punoća dobra, a čovek je njegov obraz, onda obraz nalazi svoju sličnost u Prvoobrazu, pošto je ispunjen svakim dobrom. Otuda je obraz Božji svojstven boljim delovima naših svojstava, a sve ono što je u našem životu nisko i jadno daleko je od toga da naliči na Božje. Ali pri svoj sličnosti koja postoji između Boga i onoga što je stvoreno po obrazu Božjem, postoji u isto vreme i velika razlika među njima, jer dok je Bog nestvoren, neizmenljiv i uvek isti, dotle stvorena priroda ne može postojati bez promene.[
Stvorivši tako čoveka, Bog nam je zadao zadatak koji možemo pravilno rešiti jedino ako svu sadržinu ličnosti svoje kroz blagodatne podvige evanđelske upodobimo liku Božjem koji je u duši našoj. Duša je sazdana po obrazu Božjem, da bi stremljenjem i što jačim upodobljavanjem Bogu mogla sačuvati svoje blagorodstvo. Podobije Božje u čoveku jeste stvarno u tome da se čovek svojim životom što je moguće više upodobljava Bogu dok duša ne postane sasvim bogopodobna.
........
Pošto je Bog stvorio čoveka po obrazu svome i dao mu mogućnosti dase upodobljava Njemu, On je, samim tim, odredio i cilj čovekovom postojanju. U tajanstvenoj suštini svog bića čovek nosi bogodani cilj života svog i sredstva za njegovo ostvarenje. Obraz Božji u čoveku je realna sličnost obraza sa Prvoobrazom, a podobije cilj čovekovog života, po kome se čovek u svemu ima upodobiti Bogu kao svome Prvoobrazu. Novi Zavet je sav u toj misli: cilj je čovekova postojanja da svu sadržinu, sva svojstva bića svog upodobi Bogu, da postane savršen kao što je Bog savršen, da postigne oboženje (Φέωσις) celokupne prirode svoje zajedničarenjem u Božjoj prirodi. Postupnim upodobljavanjem Bogu kroz veru, ljubav, nadu, molitvu, post, krotost, smirenost, bogoljublje, bratoljublje i ostale dobrodetelji čovek u stvari postupno doživljava sve veće i veće blaženstvo, učestvuje u njemu svim bićem svojim, zbog čega i proslavlja Boga, Tvorca i Spasitelja svoga. Otuda podobije Božje kao cilj čovekova postojanja znači: danonoćno usavršavanje sebe Bogom i po Bogu, služenje Bogu, proslavljanje Boga, blaženstvovanje u Bogu. Svojim blagodatnopodvižničkim uzrastanjem ka Bogu i božanskom savršenstvu čovek u isto vreme i najrečitije proslavlja Boga i najstvarnije preživljava blaženstvo božansko kao sadržinu svoga postojanja. Svome bogodanom cilju čovek nesumnjivo grede ako svako delo duše svoje, bića svog, čini u ime Božje i radi slave Božje, ako živi onako kao što se pristoji Bogu.
.......
Bog je po dobroti svojoj stvorio čoveka bogolikim; i duša, budući obraz božanske dobrote i krasote, ima za cilj da se što više upodobi svome Prvoobrazu. Duša je stvorena bogolikom da bi čovek svim bićem svojim stremio sjedinjenju sa Bogom. Po učenju svetog Vasilija Velikog i samo ustrojstvo tela čovečjeg svedoči o tome: „Ustrojstvo tela tvog za tebe je škola o cilju radi koga si stvoren. Ti si stvoren uspravnim zato da ne bi život svoj vukao po zemlji, nego gledao ka nebu i Bogu koji je tamo, i da ne bi trčao za skotskim uživanjem nego, saglasno sa danim ti razumom, živeo nebeskim životom“. Ljudi su stvoreni da bi kroz dobre podvige neumorno stremili cilju svoga postojanja: oboženju (θέωσις), i postigli ga. Stvarajući ljude po obrazu svome Bog im je kroz Reč svoju dao sile da mogu živeti svetim životom i na taj način učestvovati u blaženstvu. Bog je stvorio čoveka bogolikim da bi on, urođenom mu težnjom ka Bogu, posteleno uzrastajući u duhovnom i moralnom savršenstvu, postigao krajnji cilj svoga tajanstvenog postojanja: oboženje.“
Ava Justin Popović
Odnos Boga prema tvari – Bog kao Tvorac sveta
A to potvrdjuju Sveto Pismo, Sveto Predanje i Nauk PC.
Svetotrojično tumačenje svih Božijih dela podrazumeva učešće Svetog Duha u aktu stvaranja: "Duh Božiji dizaše se nad vodom" (1 Moj 1,2), tj. delatnost Svetog Duha (Duha Božijeg) deo je stvaralačke aktivnosti Božije. Sveto Predanje objašnjava Svetog Duha kao božansku ipostas koja sve održava, naročito čoveka, kome Bog "dunu u nos duh života; i posta čovjek duša živa." Ovaj "duh života", koji je poistovećen sa Duhom Svetim , jeste ono što je učinilo da čovek bude "slika Božija."
Način stvaranja čoveka razlikuje se osobenošću od načina svaranja materijalnog sveta. Sveto Otkrivenje svedoči da je materijalni svet stvoren po reči Božjoj, a čovek po obrazu i podobiju Božjem. Stvaranju čoveka prethodi savetovanje u Trojičnom Božanstvu, posle čega sva tri Božanska Lica, za razliku od ostalih tvarnih stvorenja, neposredno i lično stvaraju čoveka.
Potom reče Bog: Neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim. I bi tako.
I stvori Bog zveri zemaljske po vrstama njihovim, i stoku po vrstama njenim, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro.
Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji.
I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih.
I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svih zveri što se miče po zemlji.
Prva knjiga Mojsijeva, glava 1
Tako je prvoga čoveka stvorio ne samo Otac nego i Sin i Sveti Duh.
Preimućstvo čovekovog stvaranja sastoji se u tome što je Triipostasni Bog lično i neposredno, tako reći svojim sopstvenim rukama, sazdao telo čovekovo i dao mu svoj dah života, a nije ga zemlja, po zapovesti Božjoj, sama proizvela, kao što je to bio slučaj sa ostalim živim bićima na zemlji.
A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.
Prva knjiga Mojsijeva, glava 1
„Od vidljive i nevidljive prirode, veli sveti Damaskin, Bog je svojim vlastitim rukama stvorio čoveka po obrazu svojemu i po podobiju: od zemlje je sazdao telo, a dušu razumnu i misleću dao mu dahom svojim“. U čoveku je na veoma tajanstven način izmešana bogolika dobrota i krasota sa crnim prahom zemljinim, i „čovek je stvoren Tvorcem da bude ovoploćeno obličje transcendentne Božanske moći“, čovek nije ni samo telo niti čisti duh; on je jedinstvo tela i duha, i to bogozdano jedinstvo, u kome je sve neizrecivo tajanstveno i zagonetno. Duša bez tela ne sačinjava čoveka, niti telo bez duše, nego jedno sa drugim i jedno u drugom. Tako, po rečima svetog Irineja, duša može biti deo čoveka (pars hominis), ali nikako sav čovek; potpun čovek je u jedinstvu, u savezu duše sa telom. Isto tako ni telesni sastav (plasmatio carnis) sam po sebi nije potpun čovek, nego je telo čoveka i deo čoveka (pars hominis); ni duša sama po sebi nije čovek, nego je duša čoveka i deo čoveka. Šta je čovek, pita sveti Justin, ako ne razumno biće, sastavljeno iz tela i duše? Je li duša po sebi čovek? Ne, nego je ona duša čoveka. Hoćemo li telo nazvati čovekom? Ne, nego telom čoveka. Ni duša ni telo, odvojeno uzeti, nisu čovek, nego se njihovo jedinstvo naziva čovek.
.........
Iako je telo neophodni sastojak čovekova bića, njegov veštastveni osnov, ipak je ono oruđe, organ, a duša život i životvorno načelo u čoveku. Duša može živeti bez tela, ali telo ne može bez duše: duh je ono što oživljava (το ζωοποιοΰν), telo ne koristi ništa (ούκ ωφελεί ουδέν), jer je telo bez duha mrtvo (το σώμα χωρίς πνεύματος νεκρόν έστιν). Bogolika duša je biće prosto, bestelesno, razumno, slobodno, životvorno. Kao prosto biće ona je nedeljiva, kao bestelesno — nevidljiva, kao životvorno — besmrtna. A telo je prašina zemljina, glineni sasud duše, zemljani dom duše, u kome duša živi privremeno. Na to ukazuju reči premudrog Solomona: I vozvratitsя perstъ vъ zemlю, яkože be, i duhъ vozvratitsя kъ Bogu iže dade ego. Svu svoju vrednost telo dobija od bogolike duše koja boravi u njemu; bez nje se ono raspada, umire i gubi svoju vrednost. O tome rečito govori Spasitelj kada pita: Kakva je korist čoveku, ako sav svet dobije, a dušu svoju ošteti (την δε ψυχήν αύτοϋ ζημιωθή)? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?
Ovom životvornom istinom Svetoga Pisma o duši i telu živi Sveto Predanje, i govori nam o njoj blagodatno i svešteno. Sveti Damaskin piše: „Duša je suština (ουσία) živa, prosta, bestelesna, po svojoj prirodi nevidljiva za telesne oči, besmrtna, misleća i razumna, bezoblična (ασχημάτιστος), služi se organskim telom i daje mu život, i uzrastanje, i osećanje, isilu rađanja; um (νους) pripala duši ne kao nešto tuđe njoj nego kao najčistiji deo njen, jer što je oko u telu to je um u duši. Duša je, dalje, slobodna, ima sposobnost htenja i delatnosti (Φελητική τε και ενεργητική); ona je promenljiva, to jest promenljiva s obzirom na volju, jer je stvorena. Sve je to duša po prirodi (κατά φΰσιν) dobila od blagodati Stvoritelja, od koje blagodati je dobila i biće (το είναι) i naročitu vrstu prirode“. Bog je tvorac i duše i tela; duša je prekrasno sazdanje Božje, bogoliko slobodno, besmrtno, netruležno, po blagodati Božjoj; telo je oruđe (έργαλειον) duše, neka vrsta odeće i pokrivača duše. „Telo nije jače od duše, veli sveti Irinej, pošto duša nadahnjuje, i oživljava, i uzrasta, i ustrojava telo; duša poseduje telo i vlada njime. Telo je kao instrument, a duša zauzima mesto umetnika… Dajući život telu, sama duša ne prestaje živeti“. Telo je kao harfa, veli sveti Atanasije Veliki, na kojoj duša, razumna i besmrtna, kao muzičar svira. Duša kreće telo, a ona sama sebe pokreće, jer kretanje duše nije ništa drugo do život duše. Za telo velimo da živi kada se kreće, a umire kada prestane da se kreće, tj. kada ga duša napusti[22]. „Duša je život tela, a život duše je Duh Božji“. U principu, u ontološkoj dubini svojoj, život duše je od Svetoga Duha: „Svяtыmъ Duhomъ vsяka duša živitsя“. Pogružen u bogoliku krastou duše, sveti Makarije Veliki govori: Zaista je duša delo veliko, božansko i čudesno. Pri stvaranju duše Bog ju je stvorio po obrazu dobrodetelji Duha (κατά την εικόνα των αρετών τοΰ Πνεύματος); stavio je u nju zakone dobrodetelji, rasuđivanje, znanje, razumnost, veru, ljubav i ostale dobrodetelji po obrazu Duha (και τάς λοιπάς άρετάς κατά την εικόνα τοΰ Πνεύματος). Nadnesen nad tajnu čudesnog bića što se čovek zove, sveti Grigorije Bogoslov zaključuje: Čovek je najsloženije i najraznovrsnije biće (το πολυτροπώτατον ζώον και ποικιλώτατον): duša mu je od Boga, božanska, i ima nebesko blagorodstvo, a telo je od praha zemljinog; što je Bog za dušu, to je duša za telo, sjedinjujući ga i upravljajući njime.
.....
Sva neprolazna vrednost, nezamenljiivost i dragocenost duše dolaze od njene bogolikosti, tj. od toga što je čovek sazdan po liku Triipostasnog Boga. Duša je dragocenija od svega stvorenoga, veli sveti Makarije Veliki, jer je jedino čovek sazdan po obrazu i podobiju Božjem. Bogolikost duše sastoji se u odražavanju prvoobraza Božjeg u bogoobraznoj duši čovekovoj: Bog je svesavršena duhovnost, prvoobraz duhovnosti, duša je odražaj te duhovnosti; Bog je svesavršeni Um, um čovekov je odražaj toga Uma; Bog je svesavršena Sloboda, sloboda čovekova je odražaj te Slobode; Bog je apsolutna Večnost, prvoobraz Večnosti, besmrtna duša jeste odražaj te Večnosti; Bog je svesavršena Svetost i Dobrota,sposobnostdušečovekovezasvetostidobrotu jeste odražaj te Svetosti i te Dobrote; Bog je vrhovni gospodar i upravitelj svega, čovekova sposobnost vladanja prirodom odražaj je toga. Uopšte, sve karakteristične crte Božanstva, po učenju svetog Grigorija Niskog, sadrže se na izvestan način u bogolikoj duši čovekovoj. Stvoren po obrazu Trojičnog Božanstva, čovek se javlja kao odražaj toga Božanstva u najbitnijoj srži svoga bića. Božanska pravednost i svetost istine (δικαιοσύνη και όσιότης της αληθείας) sačinjavaju suštinu bogolikosti dušine. Stoga je čovek u praosnovi svojoj biće θεοειδές i θεοείκελον. Ono što je stvoreno po obrazu Božjem, veli sveti Grigorije Niski, u svemu je nalik na Prvoobraz: um je nalik na Um, bestelesnost na Bestelesnost, ali je prirodom nešto drugo i razlikuje se od Prvoobraza, jer ne bi bilo „po obrazu“ (κατ’ εικόνα) kada bi u svemu bilo jedno isto sa Prvoobrazom. Crte, kojima seu nesazdanoj prirodi odlikuje Prvoobraz, pokazuju nam se u obrazu sazdane prirode, jer kao što se u malom parčetu stakla, kada na nj padne sunčev zrak, vidi ceo sunčev šar, pokazujući nam ga ne u njegovoj prirodnoj veličini, već u obimu dotičnog parčeta, tako i u sićušnosti naše prirode sijaju obličja neiskazanih svojstava Božjih. Kao što slikari pomoću boja prenose ljudske likove na svoje slike, tako je naš Tvorac naslikao lik svoj u biću čovekovom ukrasivši ga čistotom, bestrasnošću, blaženstvom, dobrotom. Reči Biblije: „po obrazu Božjem“ stvori Bog čoveka, znače da je Bog stvorio ljudsku prirodu da učestvuje u svakom dobru, jer ako je Božanstvo punoća dobra, a čovek je njegov obraz, onda obraz nalazi svoju sličnost u Prvoobrazu, pošto je ispunjen svakim dobrom. Otuda je obraz Božji svojstven boljim delovima naših svojstava, a sve ono što je u našem životu nisko i jadno daleko je od toga da naliči na Božje. Ali pri svoj sličnosti koja postoji između Boga i onoga što je stvoreno po obrazu Božjem, postoji u isto vreme i velika razlika među njima, jer dok je Bog nestvoren, neizmenljiv i uvek isti, dotle stvorena priroda ne može postojati bez promene.[
Stvorivši tako čoveka, Bog nam je zadao zadatak koji možemo pravilno rešiti jedino ako svu sadržinu ličnosti svoje kroz blagodatne podvige evanđelske upodobimo liku Božjem koji je u duši našoj. Duša je sazdana po obrazu Božjem, da bi stremljenjem i što jačim upodobljavanjem Bogu mogla sačuvati svoje blagorodstvo. Podobije Božje u čoveku jeste stvarno u tome da se čovek svojim životom što je moguće više upodobljava Bogu dok duša ne postane sasvim bogopodobna.
........
Pošto je Bog stvorio čoveka po obrazu svome i dao mu mogućnosti dase upodobljava Njemu, On je, samim tim, odredio i cilj čovekovom postojanju. U tajanstvenoj suštini svog bića čovek nosi bogodani cilj života svog i sredstva za njegovo ostvarenje. Obraz Božji u čoveku je realna sličnost obraza sa Prvoobrazom, a podobije cilj čovekovog života, po kome se čovek u svemu ima upodobiti Bogu kao svome Prvoobrazu. Novi Zavet je sav u toj misli: cilj je čovekova postojanja da svu sadržinu, sva svojstva bića svog upodobi Bogu, da postane savršen kao što je Bog savršen, da postigne oboženje (Φέωσις) celokupne prirode svoje zajedničarenjem u Božjoj prirodi. Postupnim upodobljavanjem Bogu kroz veru, ljubav, nadu, molitvu, post, krotost, smirenost, bogoljublje, bratoljublje i ostale dobrodetelji čovek u stvari postupno doživljava sve veće i veće blaženstvo, učestvuje u njemu svim bićem svojim, zbog čega i proslavlja Boga, Tvorca i Spasitelja svoga. Otuda podobije Božje kao cilj čovekova postojanja znači: danonoćno usavršavanje sebe Bogom i po Bogu, služenje Bogu, proslavljanje Boga, blaženstvovanje u Bogu. Svojim blagodatnopodvižničkim uzrastanjem ka Bogu i božanskom savršenstvu čovek u isto vreme i najrečitije proslavlja Boga i najstvarnije preživljava blaženstvo božansko kao sadržinu svoga postojanja. Svome bogodanom cilju čovek nesumnjivo grede ako svako delo duše svoje, bića svog, čini u ime Božje i radi slave Božje, ako živi onako kao što se pristoji Bogu.
.......
Bog je po dobroti svojoj stvorio čoveka bogolikim; i duša, budući obraz božanske dobrote i krasote, ima za cilj da se što više upodobi svome Prvoobrazu. Duša je stvorena bogolikom da bi čovek svim bićem svojim stremio sjedinjenju sa Bogom. Po učenju svetog Vasilija Velikog i samo ustrojstvo tela čovečjeg svedoči o tome: „Ustrojstvo tela tvog za tebe je škola o cilju radi koga si stvoren. Ti si stvoren uspravnim zato da ne bi život svoj vukao po zemlji, nego gledao ka nebu i Bogu koji je tamo, i da ne bi trčao za skotskim uživanjem nego, saglasno sa danim ti razumom, živeo nebeskim životom“. Ljudi su stvoreni da bi kroz dobre podvige neumorno stremili cilju svoga postojanja: oboženju (θέωσις), i postigli ga. Stvarajući ljude po obrazu svome Bog im je kroz Reč svoju dao sile da mogu živeti svetim životom i na taj način učestvovati u blaženstvu. Bog je stvorio čoveka bogolikim da bi on, urođenom mu težnjom ka Bogu, posteleno uzrastajući u duhovnom i moralnom savršenstvu, postigao krajnji cilj svoga tajanstvenog postojanja: oboženje.“
Ava Justin Popović
Odnos Boga prema tvari – Bog kao Tvorac sveta
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
A ko to tvrdi od zastupnika smrtne duše da jeste?
Pamflet ništa drugo, samo šuplja filozofija bez dokaza iz Biblije.
A i ono malo stihova što citirate izvrnuli ste.
Jadno.
Verujem da Servius ovo nije ni pročitao, a da ga pitam da nam svojim rečima kaže šta je rečeno sigurno ne bi znao.
Poslednja izmena:
- Učlanjen(a)
- 07.07.2014
- Poruka
- 18.345
A zar duša po toj "tvojoj bibliji" nije krv u žilama?
- Učlanjen(a)
- 01.05.2019
- Poruka
- 668
Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom.
Ovo je prva i najveća zapovest.
Matej, glava 22
Ovo je prva i najveća zapovest.
Matej, glava 22
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.255
Kako mozes da negujes telo odnosno da (sejes) u njega, a da istovremeno ne sejes i u duh? Zar nije duh isto sto i telo?
A oni kazu "Duh je sam covek"!
A upravo Pavle pokazuje da u nama postoji "duhovni elemenat" koji nije vezan za telo, i da kad sejemo u telo, mi ne negujemo time i svoju dusu! Jer dusa i telo su odvojene!!!
Ovo takodje obara njihovo ucenje!
Evo jos jednog dokaza da - "duh zivi u coveku"!
Ako je "duh zapravo telo" po njihovom ucenju, onda on ne moze da "zivi u coveku" odnosno da zivi u telu! Jer bi to bilo jedno isto!
Totalna suprotnost izmedju njihovog ucenja i ucenja biblije koja razdvaja "Duh, Dusu i Telo"!!!
I onda kazu, mi imamo platonovu filozofiju a sama biblija ih pobija!