Iako je telo neophodni sastojak čovekova bića, njegov veštastveni osnov, ipak je ono oruđe, organ, a duša život i životvorno načelo u čoveku. Duša može živeti bez tela, ali telo ne može bez duše: duh je ono što oživljava (το ζωοποιοΰν), telo ne koristi ništa (ούκ ωφελεί ουδέν), jer je telo bez duha mrtvo (το σώμα χωρίς πνεύματος νεκρόν έστιν). Bogolika duša je biće prosto, bestelesno, razumno, slobodno, životvorno. Kao prosto biće ona je nedeljiva, kao bestelesno — nevidljiva, kao životvorno — besmrtna. A telo je prašina zemljina, glineni sasud duše, zemljani dom duše, u kome duša živi privremeno.
Svu svoju vrednost telo dobija od bogolike duše koja boravi u njemu; bez nje se ono raspada, umire i gubi svoju vrednost. O tome rečito govori Spasitelj kada pita: Kakva je korist čoveku, ako sav svet dobije, a dušu svoju ošteti (την δε ψυχήν αύτοϋ ζημιωθή)? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?
Ovom životvornom istinom Svetoga Pisma o duši i telu živi Sveto Predanje, i govori nam o njoj blagodatno i svešteno. Sveti Damaskin piše: „Duša je suština (ουσία) živa, prosta, bestelesna, po svojoj prirodi nevidljiva za telesne oči, besmrtna, misleća i razumna, bezoblična (ασχημάτιστος), služi se organskim telom i daje mu život, i uzrastanje, i osećanje, i silu rađanja; um (νους) pripala duši ne kao nešto tuđe njoj nego kao najčistiji deo njen, jer što je oko u telu to je um u duši. Duša je, dalje, slobodna, ima sposobnost htenja i delatnosti (Φελητική τε και ενεργητική); ona je promenljiva, to jest promenljiva s obzirom na volju, jer je stvorena. Sve je to duša po prirodi (κατά φΰσιν) dobila od blagodati Stvoritelja, od koje blagodati je dobila i biće (το είναι) i naročitu vrstu prirode“.
Bog je tvorac i duše i tela; duša je prekrasno sazdanje Božje, bogoliko slobodno, besmrtno, netruležno, po blagodati Božjoj; telo je oruđe (έργαλειον) duše, neka vrsta odeće i pokrivača duše. „Telo nije jače od duše, veli sveti Irinej, pošto duša nadahnjuje, i oživljava, i uzrasta, i ustrojava telo; duša poseduje telo i vlada njime. Telo je kao instrument, a duša zauzima mesto umetnika…
Dajući život telu, sama duša ne prestaje živeti“. Telo je kao harfa, veli sveti Atanasije Veliki, na kojoj duša, razumna i besmrtna, kao muzičar svira. Duša kreće telo, a ona sama sebe pokreće, jer kretanje duše nije ništa drugo do život duše. Za telo velimo da živi kada se kreće, a umire kada prestane da se kreće, tj. kada ga duša napusti. „Duša je život tela, a život duše je Duh Božji“
Prema učenju Novog zaveta i izvornom crkvenom predanju, Sveti duh nije apstraktna, odnosno bezlična sila već stvarni Bog, treće lice Svete Trojice, jednosuštan Ocu i Sinu.
U Septuaginti, grčka psihe je poistovećena s jevrejskim nefesom, a pneuma s ruahom. Starozavetni hebrejski pojam ruah elohim (duh božji) je mnogo dublje razvijen kao grčki pneuma theou (duh božji, sveti duh) u Novom zavetu.