Ko ima želju, ovdje može steći osnovna znanja o evoluciji:
Ovo brate nisu osnovna znanja nego šarena laža i izvrtanje činjenica...
Šta su to mutacije?
Izgleda neverovatno, ali najveći deo ljudske DNK ne čine naši geni...već ostaci retrovirusa koji su se kroz milijarde godina integrisali u naš organizam, postajali neaktivni kroz mutacije, i prosto bivali kopirani iz generacije u generaciju zajedno sa aktivnim delom našeg genetskog koda. Najpoznatiji i najzloglasniji retrovirus današnjice je HIV, koji izaziva ljudsku imunodeficijenciju, poznatiju kao sida.
I ovo je samo još jedna pretpostavka u nizu pretpostavki...I sam tekstopisac je napisao -> IZGLEDA NEVEROVATNO! Ali i dalje nastavlja sa SF i horor scenarijem...Pa dobro bre kako su se retrovirusi mogli MILIJARDU godina integrisati u naš organizam, kada je po evoluciji savremeni čovek nastao pre oko 200 hiljada godina !?
Mutacije su u prirodi u većini slučaja ŠTETNE. I kao takve ne mogu biti motor evolucije nikada.
Mutacije su vrlo retke. Zbog savršenosti mehanizma za prepisivanje genetičke informacije (nije apsolutno savršeno), mutacije su vrlo redak dogadjaj, i u odnosu na selekciju, vrlo često, sa zanemarljivim efektom.
Recimo, imate neki gen A. I mi sada posmatramo taj gen A koji je zadužen za determinaciju osobine koja treba da dovede do neke evolutivne novine. Verovatnoća da mutacija pogodi taj gen je, recimo, 10 na -7. (Da ne uzmemo ni jedan ni drugi ekstrem.)
Znaći, treba nam 10 miliona jedinki da bismo bili sigurni (to je verovatnoća, može nijedna da ne bude) i da bismo sa pouzdanošću rekli da ćemo imati mutaciju. Zamislite da su to slonovi kojima posmatramo dužinu surle. Sad nam treba 10 miliona slonova da biste imali mutaciju.
I za sada imamo mali efekat. Pretpostavljamo, hipotetički, da je selekcija delovala i favorizovala ove mutirane slonove. Mutacije da bi dovele do nove evolutivne promene moraju biti povezane, srodne.
Da bi sada mutacija pogodila isti gen, verovatnoća je 10 na -14 (verovatnoće se množe u ovom slucaju). Recimo, bacamo dinar. Kolika je verovatnoća da padne glava? 1/2. A u dva pokušaja da dobijete glavu verovatnoća je 1/2 x 1/2 = 1/4. Verovatnoća dva događaja koja treba da budu povezana, dobija se tako što se množe verovatnoće pojedinačnih događaja.
U našem slučaju to iznosi 10 na-14. Znači, koliko nam sada treba slonova da bi dve mutacije pogodile jedan te isti gen? Treba nam
10 hiljada milijardi slonova. To ne bi moglo da stane ovde na planetu Zemlju. Morala bi evolucija da se odvija negde u Sunčevom sistemu kako bi dovela do promene.
A to su samo dve mutacije. A za jednu osobinu treba, recimo, deset. Koliko bi trebalo slonova za 10 mutacija? Ni cela galaksija ne bi bila dovoljna da nastane samo jedna evolutivna novina. A pošto se evolucija ipak odvija u "zemaljskim" okvirima, onda se njeni procesi razvuku na duge vremenske periode. Dakle, brojnost koja ne može da se obezbedi u jednom periodu, obezbedjuje se kroz duge vremenske periode.
Dakle, mutacije su redak dogadjaj, i šansa njene eliminacije je velika. Zamislimo da se pojavi mutacija kod jednog na 10 miliona organizama. Kolika je šansa da ona bude slučajno odstranjena, izgubljena? Mnogo veća nego da bude favorizovana. Selektivni pritisak mora biti ogroman. Međutim, ako je adaptivna vrednost tog gena velika, to onda znači da je mala šansa da se mutacijom novonastalo stanje može uklopiti u skladne strukture i funkcionalne veze jednog organizma. Zato se računa sa malim fenotipskim efektom mutacije, malim selektivnim pritiskom i ogromnim brojem generacija.
Mutacije su štetne, imaju štetan, negativan efekat. Ne može mutacijom, recimo, gen za hemoglobin da mutira u gen za pigmentaciju kože. To ne može.
Znate, imate gen, to je kompleksan informativni sistem, ili ceo genom, i zamislite sada (mutacije su uvek nasumične, vi nikada ne znate koji će gen pogoditi, kod koje jedinke, u kojoj generaciji; to je apsolutno nasumičan proces, slučajan, i on pogađa jednu uređenu mašineriju) vi očekujete da će se informacija poboljšati.
Znači, mutacije izazivaju smanjenje ili potpuno eliminisanje funkcije genskog produkta kod gena koji je pogođen mutacijom.
Neka mutacija može da dovede do sinteze abortivnog proteina. Za funkciju treba da imate celi protein, ali pojedina mutacija kreira "stop kodon" i dobijete takozvani "abortivni protein". Abortivni protein ne može biti funkcionalniji od prvobitnog. Ogroman je broj genetičkih opterećenja koje mi nosimo, koje jasno pokazuju da mutacije imaju negativan efekat. One samo razaraju nešto što postoji i dovode do degeneracije, degradacije živog sistema, što je donekle usporeno mehanizmom reprodukcije, tako da mi imamo dva seta hromozoma.
Čim je mutacija vezana za polne hromozome, to se odmah ispolji kod muške dece. Da nama iščupaju jednu garnituru hromozoma, mi bi odmah pali mrtvi. Vidite koliko je dobro što imamo dva seta istih hromozoma, jedan od oca i drugi od majke. Pored toga, dobro je i što je genetička informacija zapisana u dva lanca. Genetička informacija je interkonvertibilna, znači, uvek naspram A imamo T, naspram C imamo G. Ako dođe do oštečenja nekim hemijskim agensom, kako će sada reparativni mehanizam da zna to da popravi? Zna zato što postoji komplement. Jer da nema komplementa ne bi znao u šta da ga vrati, kad ima 4 mogučnosti. Da li da ga vrati u G, ili C, ili A, ili T?
Sve je organizmu naštimovano tako da se očuva struktura. I evolucionisti se slažu da su mutacije štetne, ali pokušavaju da iznađu neke mutacije koje bi imale neke koristi za nosioca.
Pročitajte sve evolucionističke udzbenike, navodi se samo jedan jedini primer korisne mutacije, a to je mutacija u genu za hemoglobin, takozvana "anemija srpastih ćelija", zato što eritrociti ili crvene krvne čelije (što neki kažu zrnca) imaju srpast izgled.
Ova mutacija je vezana za autozomalni gen (nije, znači, na polnim hromozomima). Sa "H" čemo označiti, da tako kažemo, "normalni" genski oblik, a sa "h" čemo označiti mutantni genski oblik. Normalne jedinke su oblika H/H, one nisu anemične. A samo jedna promena aminokiseline dovodi do ove neželjene promene.
h/h su anemični, ne dostižu polnu zrelost i bivaju eliminisani. Znači, njihovi eritrociti ne dovode dovoljnu količinu kiseonika čelijama, i oni jednostavno umiru. Tako se vrši eliminacija "h" alela iz populacije. Prema Mendelovim zakonima 1/4 ili 25% jedinki biva eliminisano iz populacije usled pojave ove mutacije. Heterozigoti H/h (sto je isto kao i h/H) su anemični, ali doživljavaju polnu zrelost i ostavljaju potomke.
Kakva je to korisna mutacija koja dovodi do ovolikog umiranja? Pa stvar je u tome, što u Africi, u područjima gde vlada malarija, ovi heterozigoti (H/h) su otporniji na uzročnika malarije (to je jedna protozoa koja živi u krvnim čelijama i izaziva malariju, a prenosi je malarični komarac). Uzročnik malarije ne može da egzistira na hemoglobinu srpastih čelija.
I zamislite sad, ti heterozigoti uspešnije preživljavaju, iako su anemični, od neanemičnih homozigota (H/H). I tako se, ustvari, mutirani gen i održava u populaciji. Da nema malarije za tili čas bi bio eliminisan, jer je on štetan.
Dakle, oni (H/h) jesu anemični, ali su uspešniji u odnosu na drugi agens - na malariju, i oni preživljavaju. To se zove "balansni polimorfizam", jer koliko se eliminiše kroz anemične homozigote (h/h), održi se ta genska forma kroz ove anemične heterozigote (H/h), i tako nepovoljna, mutirana genska varijanta opstaje u populaciji.
To je jedan jedini primer koji evolucionisti navode kao primer pozitivne mutacije.