Član
- Učlanjen(a)
- 15.10.2010
- Poruka
- 572
Darvin je bitan jos kako bitan od njega je sve i pocelo!!!darvin je nebitan, on je pokazao osnovne dokaze, najveci dokazi koji su ucrtali evoluciju kao cinjenicu su dosli posle njega, ni jedan dokaz protiv teorije, vernici vole da idu protiv nauke al ovde ispadaju krajnje smesni
У Дарвиново доба генетика још увек није била развијена као наука, што му је дозвољавало да претпостави како животиње поседују неограничене могућности прилагођавања средини. Тако је писао: „Ако би се овај процес одвијао током дугог временског периода… чини се готово извесним да би један обичан четвороножни копитар могао да се претвори у жирафу.” Другим речима, Дарвин је веровао да ако би, на пример, узели магарце и ставили их у одговарајуће окружење, да би они, са довољно времена на располагању, могли на крају да постану жирафе. Ово једноставно није тачно. Чак и након милион година проведених у џунгли, магарци би и даље били магарци, зато што носе искључиво магареће гене.
Да би разрешили ову дилему, модерни еволуционисти су изнели тврдњу да су гени риба засигурно мутирали у људске гене током епоха. Мутације су, зна се, нагле промене у генима. Оне се иначе врло ретко догађају. По теорији еволуције, одређени организам развија неку нову, позитивну карактеристику путем мутације, што му дозвољава да се успешније прилагоди свом окружењу. Такво створење затим преноси ту мутирану особину на следећу генерацију, што се коначно шири и на целу врсту. Организми без те особине, бивајући слабији, на крају изумиру („опстанак најјачих”). Дакле, путем овог процеса, рибе су постепено еволуирале у људе.
Међутим, ова хипотеза више није одржива. Др Ли Спетнер, који је десет година предавао информатику на Џонс Хопкинс универзитету и на Вајцменовом институту, посветивши више година изучавању мутација, написао је важну нoву књигу. Никаквим случајем: разарање модерне теорије о еволуцији. У њој он пише: „Током целокупног мог изучавања литературе из природних наука, никада нисам наишао ни на један случај мутације која додаје информације… Испоставља се да је у свим случајевима индивидуалних мутација које су проучаване на нивоу молекула обим генетских информација смањен а не увећан.”
Мутације уклањају информацију из генетског кода. Оне никад не производе виши или комплекснији тип информације. Шта, заправо, оне узрокују у људским бићима? Смрт. Неплодност. Хемофилију. Анемију српастих ћелија. Цистичну фиброзу. Монголоидност. И преко 4.000 других болести. Генетски код је пројектован да савршено управља организмом. Мутације уклањају информације из генетског кода, узрокујући урођене мане.
У одбрани својих гледишта, еволуционисти одавно указују на мутације које имају позитивна дејства. Најчешћи пример који наводе је тај да неке мутације чине бактерије отпорним на антибиотике (лекове који уништавају клице). Овако гласи аргумент: „Ако мутације могу да учине бактерије јачим, мора да то исто могу да учине и за друга створења.” Др Спетнер указује да се овде ради о неспоразуму, пошто мутације које узрокују отпорност на антибиотике још увек повлаче са собом губитак информација.
На пример, да би уништио бактерију, антибиотик стрептомицин се везује за део бактеријске ћелије који се зове рибозом. Мутације понекад производе структурне деформације у рибозомима. Пошто антибиотик не може да се закачи за деформисани рибозом, бактерија је отпорна. Али чак иако је мутација у овом случају корисна, она још увек доноси губитак генетских информација, а не добитак. Није дошло ни до какве „еволуције”; бактерије нису постале „јаче”. Штавише, под нормалним околностима, у одсуству антибиотика, оне би биле слабије од својих немутираних рођака.
Хајде да направимо аналогију. На пример, диктатор неке земље је наредио да се сви дисиденти похапсе и приведу у лисицама. Полиција има пуне руке посла стављајући лисице на руке дисидената. Али једног дана они наилазе на деформисаног човека – рођеног без руку. Могло би се чак тврдити да у овом случају тај човек има предност над другима, пошто нико није у стању да му намакне лисице. Међутим, то сигурно не би представљало еволуциони напредак, као што то није случај ни са деформитетом који штити бактерију од „лисица” које би јој „намакнуо” антибиотик.
Често је могуће наћи неку предност у губитку информација. Замислите да сте скинули брисаче са ваших кола. Има ли ту неког добитка? Па, они више никад не би могли да изгребу ваш ветробран. Али, не би ли ми сви ипак радије задржали брисаче? Или можда једноставно треба потпуно елиминисати аутомобиле? Губитак информација и технологије био би огроман, али би било и добитка: имали бисмо мање загађења, а и више нико не би страдао у аутомобилским несрећама.
Зашто то представља проблем за еволуцију? Зато што из Дарвинове тезе произилази да уколико је сав живот почео као једна ћелија, онда су случајне мутације биле те које су пројектовале и изградиле скоро сваку биолошку особину на земљи, од делфиновог чудесног сонарног система (на којем би могла да му позавиди свака морнарица) до људског срца, које је један генијалан механизам. Крв се пумпа из десне стране срца у плућа, где прима кисеоник; одатле се враћа у леву страну, из које се избацује у остатак организма, кроз крвне судове укупне дужине од преко 100.000 километара. Срце садржи четири коморе; срчани залисци спречавају враћање крви у било коју од комора, док електрични импулси из природног пејсмејкера контролишу срчани ритам.
Неке ретке мутације узрокују урођене срчане мане, услед којих се крв усмерава у погрешном правцу. Међутим, не зна се ни за један случај где је нека мутација побољшала циркулацију. Постоји преко четрдесет мутираних варијанти хемоглобина – крвног састојка који преноси кисеоник – али ниједна од њих не преноси кисеоник успешније од нормалног хемоглобина. Прихватањем еволуције морали бисмо да поверујемо да је људски циркулациони систем – који је право чудо технике – изграђен путем случајних мутација, упркос томе што нам научна посматрања показују да му оне заправо само доносе штету.
Ернст Чејн, који је добио Нобелову награду за свој рад на развијању пеницилина, знао је подоста о бактеријама и антибиотицима. Он је написао следеће: „Тврдити да су развој и опстанак најјачих у потпуности последица случајних мутација, или чак да природа врши пробне опите посредством мутација да би произвела живе организме који могу успешније да опстану, по мени је хипотеза која није заснована ни на једном доказу и која се не може ускладити са чињеницама.”
Истина је да су мутације често наследне и да узрокују промене, али те промене су неминовно на ниже или, у најбољем случају, неутралне. Никад није забележено да су мутације произвеле неки нови хормон, орган или другу функционалну структуру. Оне не генеришу биолошку технологију, већ је умањују. Овим се не жели рећи да је немогуће да случајна мутација произведе неку вишу генетску информацију – него само да тако нешто наука још није забележила. Дакле, Дарвинова теорија би могла da падне већ на овом испиту. Но хајде да кажемо да је ово тек прва „рецка” против ње.
Докази из науке о постанку
Још већи проблеми се јављају када се окренемо еволуционом виђењу о почецима живота. Чарлс Дарвин и његови савременици су сматрали да су ћелије релативно просте, и да је зато било могуће да се хемикалије у тзв. „првобитној чорби” из Земљиног најранијег доба споје и формирају прву ћелију. Међутим, напреци у биологији су нам у међувремену донели сазнање да чак и „проста” ћелија садржи довољно информација да испуни сто милиона страница Енциклопедије британике.
Дакле. како су, по еволуционом сценарију, настале прве ћелије? Наводно, од амино-киселина које су се претходно створиле у „првобитној чорби”. Скоро сваки гимназијски уџбеник из биологије говори о познатом опиту који је извео др Стенли Милер. Године 1953, као постдипломац на Универзитету у Чикагу, Милер је направио апарат у којем је помешао воду са водоником, метаном и амонијаком (претпостављеним гасовима из Земљиног раног доба). Изложио је, затим, ту мешавину електричним варницама. После недељу дана, открио је да су се неке амино-киселине формирале у једном посебном одељку апарата. И, без обзира на то што такав апарат сигурно није постоао у древном океану, еволуционисти су направили претпоставку да је на примитивној Земљи нека муња (наместо Милеровог извора електрицитета) могла да погоди неки сличан склоп хемикалија и да произведе амино-киселине. Током наредних милиона година, оне су се законом вероватноће најзад поређале у одговарајућем редоследу, стварајући прве протеине и, коначно, прву ћелију.
Међутим, сир Френсис Крик, који је добио Нобелову награду као један од откривача структуре ДНК, указао је на немогућност таквог нечег. Он је израчунао да би вероватноћа случајног настајања само једног протеина била 10 помножено са фактором од 260 – тј. јединица са 260 нула. Стављајући ово у одговарајући контекст, математичари обично сматрају да је све са вероватноћом дешавања слабијом од 10 помножено са фактором већим од 50 практично немогуће. Дакле, случај не би био у стању да произведе чак ни један једини протеин – а камоли оне хиљаде неопходне за већину ћелија.
Уз то, ћелијама је потребно нешто више од протеина – потребан им је генетски код. Генетски код једне бактерије је много сложенији од кода за Виндоуз 98, а нико не држи да је овај настао случајно (осим оних којима је хард драјв у скорије време пукао).
И то није све: ћелијама је потребно још нешто осим генетског кода. Као и било који други језик, генетски код мора да се преведе да би био разумљив. Ћелије такође садрже и механизме за превођење генетског кода. Да бисмо веровали у еволуцију, ми бисмо морали да верујемо не само да је генетски код настао пуким случајем, већ да је случајно настао и сам механизам за превођење, који преузима тај бесмислени код и претвара га у н што што има смисла.
Еволуционисти у овом случају не могу да тврде да је „природна селекција” повећала вероватноћу таквог дешавања, јер је природна селекција нешто што се одвија у живим организмима – а овде је реч о мртвим хемикалијама које су претходиле самим почецима живота.
Како може нешто тако сложено као што је ћелија да настане случајно? Постоји један познат еволуционистички аргумент који датира још из 1860. године, када је и објављено Порекло врста. На Оксфордском универзитету је организована дебата на тему креација против еволуције у којој су учествовали „Дарвинов булдог” Томас Хаксли (кога смо већ раније цитирали) и теолог Семјуел Вилберфорс. Мада не постоји запис са те дебате, пренето је да је Хаксли, бранећи гледиште случајног настанка живота, изнео тврдњу да када би шест мајмуна седело пред писаћим машинама и насумице ударало по типкама током довољно милиона година, да би на крају искуцали садржај свих књига које се налазе у Британском музеју. Више од једног века касније, као ученик државне средње школе, чуо сам варијацију на исту тему: „Када би сви мајмуни у једној соби довољно дуго насумице убадали типке писаћих машина постављених испред њих, они би на крају поново произвели целокупна дела Шекспира. А ако су мајмуни у стању да откуцају целокупна Шекспирова дела пуким случајем, онда је очигледно и то да би све информације садржане у једној ћелији такође могле да настану путем случаја, имајући довољно времена на располагању.”
Свако ко верује у овакве пројекције није претходно извео одговарајућу математичку рачуницу. Која је вероватноћа да ће један мајмун да откуца и једну задату реч од девет слова. као што је, на пример „еволуција”? Хајде да дамо Хакслију попуст и да претпоставимо писаћу машину која има само словне симболе. Рецимо да би прво слово „е”, било права песма да се откуца. Међутим, да би добили реч „еволуција”, a с обзиром да енглески алфабет садржи 26 слова, морали бисмо да помножимо број 26 са самим собом још осам пута. To значи да би, у просеку, једном мајмуну требало преко пет билиона покушаја пре него што би реч „еволуција” само једном тачно откуцао. Куцајући брзином од десет слова у минуту, за то би требало преко милион година. Да бисмо добили две везане задате речи од девет слова – као, на пример, „еволуција постајања” – било би нам потребно више од милијарду милијарди година, што би нас вратило уназад знатно иза тзв. Великог праска, који се наводно догодио пре неких 15 милијарди година. Другим речима, да је мајмун почео да куца у време Великог праска и да није прекидао до данашњег дана, он не би био у стању да откуца чак ни две везане речи од 9 слова – а камоли „Шекспирова дела”.
Ако би овде, пак, неко приметио да је наш пример замишљао собу испуњену мајмунима, упутили бисмо га на аналогију коју је направио др Дуејн Гиш:
Кад би милијарду планета величине Земље било потпуно прекривено мајмунима који се стискају један уз другог, и кад би сваки мајмун седео за писаћом машином (рачунајући око 10 квадратних стопа за сваког мајмуна, на укупној површини од око 10[SUP]16[/SUP] квадратних стопа на свакој од 10[SUP]9[/SUP] планета) и куцао 100 слова у секунди током пет милијарди година, огромна је вероватноћа да ниједан од ових мајмуна не би откуцао чак ниједну исправну реченицу! За тих пет милијарди година, сви мајмуни би могли да изведу свега 10[SUP]41[/SUP] покушаја. He постоји никаква могућност да би чак и један од тих 10[SUP]24[/SUP] (тј. билион билиона) мајмуна могао да откуца чак иједну задату реченицу од сто слова (као на пример „Предмет овог чланка у часопису Импакт је натуралистички дизајн живота на земљи под претпостављеним древним условима”) без словне грешке, чак и један једини пут.
Чак и кад би се одговарајуће хемикалије којим случајем спојиле, да ли би то и тада произвело живу ћелију? Само зато што сте на под бацили шећер, брашно, уље и јаја не значи да ћете тиме добити и колач, као што нећете добити ни кола из пуке смесе челика, гуме, стакла, и пластике. Овакви готови производи захтевају стручну израду. Колико ли тек више захтева један живи организам? Замислите, на пример, да смо ставили жабу у блендер и од ње направили пире. Сви састојци живота би били би ту – али се ништа живо из тога не би дигло. Чак ни научници у лабораторији нису у стању да направе живог створа од хемикалија. Како је то онда могао пуки случај?
Али, хајде да кажемо да се некако, пуким случајем, ћелија збиља створила у древном океану, заједно са свим неопходним протеинима, амино-киселинама, генетским кодом, механизмима за превођење, ћелијском опном, итд. Претпостављамо да би ова прва мала ћелија била прилично крхка и кратковечна. Ипак, то би морала да буде једна прилично моћна ћелија – с обзиром на то да би за живота морала да еволуира целокупан процес ћелијског размножавања. Иначе не би више никад било ниједне друге ћелије после ње.
А одакле потиче сексуално размножавање? Мушки и женски репродуктивни системи се веома разликују. Зашто би природа еволуирала мушки репродуктивни систем? Пре достизања пуне функционалности, он не би имао никакву сврху – а чак ни тада ако се којим случајем ту не би створио и женски репродуктивни систем – који би такође претходно морао да настане пуким случајем.
Дакле, хајде да претпоставимо да су се неки основни органски састојци збиља и створили у „првобитној чорби”. Ако је у атмосфери било слободног кисеоника, он би оксидисао велики број тих састојака – другим речима, уништио би их. Да би разрешили ову дилему, еволуционисти су се дуго држали хипотезе да древна Земљина атмосфера уопште није садржала слободни кисеоник, што је и разлог зашто се Стенли Милер није послужио овим гасом у свом експерименту.
Међутим, геолози су у међувремену проучили оно што се сматра за најстарије камење на Земљи и – не налазећи, иначе, никаквих доказа за постојање „првобитне чорбе” пуне амино- киселина – закључили да је рана Земља вероватно била богата кисеоником. Али хајде да кажемо да су еволуционисти у праву – да рана Земља није садржала слободни кисеоник. Без кисеоника не би било ни озона, а без озонског омотача ми бисмо добили смртоносну дозу сунчевог зрачења за само 0,3 секунде. Како су онда крхки првобитни облици живота могли да опстану у таквом окружењу?
Дарвинова теорија би такође могла да падне на основу горе наведеног, али хајде да кажемо да је то тек друга „рецка” против ње.
Докази из биохемије
Биохемија такође ствара проблеме за Дарвина. Др Мајкл Бехе, биохемичар са Лихај универ- зитета, написао је књигу под насловом: Дарв нова црна кутија: биохемијски изазов еволуцији. У овом раду из 1996. године, Бехе говори о томе колико су неки биохемијски системи сложени. Ако било који део недостаје, систем нема никакву функцију. Дакле, никако није могао да еволуира корак по корак. Бехе ово назива „неумањивом сложеношћу”.
На пример, процес згрушавања крви ступа у погон чим се посечемо. Голом људском оку крвни угрушак можда делује просто. Под микроскопом се, међутим, види да је то један врло сложен процес, сачињен од преко десет фаза. Особи са хемофилијом недостаје само један фактор згрушавања, што је излаже високом ризику од крварења. Онај коме недостаје неколико фактора не би имао ама баш никаквих изгледа за опстанак. Поједностављујући речи др Бехеа, да је згрушавање крви еволуирало корак по корак током епоха, жива створења би искрварила пре него што би читав процес стигао да се усаврши – а његови постепени напреци никад не би могли да буду пренесени на наредне генерације. Систем је, дакле, „неумањиво сложен”.
Бехе наводи још један пример: имуни систем. Код настанка инфекције, он мора бити у стању да разликује инвазионе бактеријске ћелије од оних које припадају самом организму – иначе ће напасти и њих (што се и дешава у случајевима „ауто-имуних” болести). Антитело препознаје бактерију тако што се прикачи за њу. У том сложеном биохемијском процесу, више врста белих крвних ћелија – такозваних „ћелија убица” – прима обавештење о присуству бактерије. Оне пристижу на лице места и, уз помоћ идентификационог антитела, нападају непријатеља.
Као што је случај са згрушавањем крви, и овај систем је неумањиво сложен. Његови делови су међусобно зависни. Шта је прво еволуирало? Ћелије-убице? Без идентификационог антитела, оне не би знале кога да нападну. Али зашто би се то антитело развило ако нема ћелија које би могло да обавести о присуству бактерије? Додатно, да је цео систем еволуирао постепено, болести би збрисале живе организме много пре него што би он стигао да се усаврши.
Бехе нам показује да су и други биохемијски системи, попут људског вида, такође неумањиво сложени – тј. да они никако нису могли да еволуирају корак по корак – што пружа јасне доказе да су они производ интелигентног пројектовања.
По мојој рачуници, ово је већ трећа „рецка” против Дарвина. У бејзболу, ако својом палицом три пута промашиш бачену лопту, готов си. Али, хајде да кажемо да је Дарвин успео да окрзне лопту, па му дајмо још једну прилику.
Докази у фосилима
Да ли палеонтологија – наука о изучавању фосила – подржава еволуцију? Ако отворите било који уџбеник из биологије намењен тинејџерима, вероватно ћете наићи на скицу „дрвета живота”, из којег се гранају сви облици живота на Земљи. У основи дрвета је једноћелијски организам. Дарвинизам тврди да је тај сићушни организам постепено еволуирао у прве бескичмењаке, као што су, на пример, медузе.
Камбријумски камен је дубоки геолошки слој, који садржи већину најстаријих фосила бескичмењака, а чији се бројеви мере милијардама: шкољке, пужеви, црви, сунђери, медузе, морски јежеви, зглавкари, итд. Али нема фосила који би показали како су ова бића еволуирала, или чак то да потичу од заједничког претка. (Зато се и говори о Камбријумској „експлозији”). Покојни Стивен Џеј Гулд са Харварда је признао да „сав наш напоран рад још увек није идентификовао ниједно биће које би могло да се понуди као могући непосредни предак Камбријумске фауне (тј. животиња)”. Другим речима, на дну Дарвиновог великог „дрвета живота” лежи једна обична претпоставка, која није утемељена на фосилним доказима.
Бескичмењаци су наводно еволуирали у прве рибе. Међутим, упркос милијардама фосила из обе ове групе, нема прелазних фосила који би их повезали.
Ha целом том еволуционом дрвету тзв. „недостајуће карике” и даље недостају. Инсекти, глодари, птеродактили, палме и други облици живота појављују се у фосилним остацима без трага о томе на који су начин еволуирали. Герет Ј. Нелсон из Америчког музеја природне историје је рекао: „Погрешно је веровање да се чак и за једну фосилну врсту или фосилну ‘групу’ може показати да је била предак неке друге.”
Колин Патерсон, палеонтолог у Британском музеју природне историје, написао је: „Тешко је противречити Гулду и људима из Америчког музеја када кажу да нема прелазних фосила. Као палеонтолог, веома сам заокупљен филозофским проблемима везаним за идентификовање првобитних форми у фосилном запису… Отворено ћу рећи – не постоји ниједан такав фосил за који би могли да се изнесу непобитни аргументи.”
Многи други палеонтолози заступају исти став (видите друго поглавље моје књиге Торнадо на ђубришту). Наравно, то још увек не значи и да су данашњи еволуционисти одустали од тврдњи да прелазни облици постоје. Чак се може рећи да је, упоредо са растућим оспоравањем Дарвина, изгледа све мање еволуциониста који су спремни да признају недостатак прелазних фосила, можда због страха да ће бити цитирани од стране креациониста. Штавише, неки од њих су сада још гласнији у тврдњама да прелазне форме постоје.
Међутим, рањивост таквих тврдњи постаје још очигледнија сваки пут кад их неки нови докази убедљиво оповргну. Узмимо као пример такозваног Пилтдаунског човека, кога су прогласили за човека-мајмуна старог 500.000 година. Тврдњу су верификовали и многи водећи британски научници, попут познатог анатома сир Артура Кита, специјалисте за мозак сир Графтона Елиота Смита, и геолога Британског музеја сир Артура Смита Вудворда. У време када је откриће објављено (1912. године), на насловној страни Њујорк тајмса објављено је: „Доказана истинитост Дарвинове теорије.” Током наредне четири деценије, Пилтдаунски човек постао је најславнији експонат теорије о еволуцији, заузимајући своје место у уџбеницима и енциклопедијама. Са друге стране, црквена лица која су се противила еволуцији била су исмејана; Пилтдаун је, говорило се, доказао да нису у праву.
За оне који мисле да се такве омашке више не дешавају, довољно је само указати на пример Аркеораптора, који је на десет страна колор фотографија у Нешнал џиогрефик (National Geographic) часопису новембра 1999. године проглашен за „истинску недостајућу карику” између диносауруса и птица. Овај фосил је потом изложен у Нешнал џиогрефиковој хали истраживача, где га је видело преко 100.000 посетилаца. Међутим, испоставило се да се и ту радило о превари – неко је једноставно прилепио фосил птице на део фосила диносауруса.
И нису увек само преваре посреди. Целакант је коштана риба чији се фосили могу наћи у камену из доба Јуре (што одговара и старости диносауруса). Тврдило се да је то биће изумрло још пре неких 70 милиона година. Према Дарвиновој теорији, рибе су еволуирале у водоземце (животиње које живе и на земљи и у води, као на пример жабе). Годинама су еволуционисти држали целаканта за претходника водоземаца тврдећи да његова фосилизована пераја подсећају на удове.
А онда су 1938. године рибари уловили један живи примерак недалеко од обала Африке. Од тада је уловљено још око 200 примерака. Осим што је то био доказ да целакант ипак није изумро пре 70 милиона година, проучавањем се утврдило да је он стопроцентна риба, без икаквих својстава водоземца.
Зашто је толико лако бити заваран фосилом? С обзиром да се 99 одсто биолошког састава једног организма налази у његовој меканој анатомији, постоји граница до које се претпоставке могу извлачити из његових костију. To чини фосиле веома подложним субјективним тумачењима. Како су приметили Џеролд Лоуенстин и Адриен Зилман у часопису Нови научник, говорећи о људском пореклу:
Субјективни елемент који је присутан у овом поступку скицирања разних еволуционих ста- бала, за који се многи палеонтолози залажу са скоро религијским жаром, огледа се у његовим резултатима: не постоји ниједно једино поро- дично стабло око којег су се сложили.
He постоји сигуран начин тумачења фосила неке изумрле врсте. Наука није у стању да са истим ауторитетом посматра прошлост као и садашњост. Палеонтологија, дакле, није наука на нивоу физике или хемије, чији се закони могу потврдити у лабораторији. Она се у великој мери ослања на мишљење, и можда би било правилније назвати је уметношћу уместо науком.
Поводом 25-годишњице смрти Џона Кенедија, један национални часопис ми је затражио да напишем опширан чланак о његовом атентату. Током истраживања, био сам запрепашћен мноштвом различитих мишљења о томе шта се стварно десило – од идентитета атентатора и њиховог броја, до места са којег или којих је пуцано, итд. Још увек су се водиле оштре расправе о свему томе, упркос правом богатству понуђених доказа: више стотина сведока интервјуисаних од стране Воренове комисије, која је и водила истрагу; Запрудеров филм, који је снимио сам тренутак убиства; отисци прстију; балистички тестови. Чак су и резултати аутопсије Кенедијевог тела оспорени у једној књизи која је постала бестселер.
Ако оволика расправа може да се води око догађаја који се десио пре само 40 година, како онда могу еволуционисти да узму један делић кости, наводно старе више милиона година, и да тврде са високим степеном сигурности да се ради о претку те и те врсте? За разлику од атентата на Кенедија, нема очевидаца који су видели тог створа; нема Запрудеровог филма о њему; нема меканог ткива које може да се испита. Дарвин је изјавио да „број прелазних и транзиционих карика између свих живих и изумрлих врста мора да је био незамисливо велики. Али засигурно, ако је ова теорија исправна, онда су оне некад живеле на земљи”. Он је признао да фосили таквих створења још увек нису били нађени у његово доба, али се надао да ће их будућа откопавања открити. To се, међутим, није десило.
Ако је теорија еволуције исправна, геолошки запис би требало да садржи све те небројене прелазне форме о којима је Дарвин говорио. Ми не би требало да пронађемо само шачицу сумњивих фосила, већ милијарде прелазних облика који би потврдили његову теорију. Уместо тога, фосилни запис нам увек, испрва, неумољиво открива животиње у својим коначним облицима – а не у развојним фазама. И то је баш оно што би се могло очекивати ако су животиње створене, а не еволуиране.
Ово је још једна „рецка” против Дарвина, али пошто је субјективност фосилног записа ствар о којој се може расправљати, даћемо му још једну прилику.
Докази из таксономије
Шта је са живим прелазним облицима живота? Таксономија је наука која се бави систематизацијом биолошких врста, делећи их на основу заједничких карактеристика. Шведски ботаничар Каролус Линеус био је пионир у овом пољу, сврставајући живе организме по класама, редовима, родовима и врстама. Његов систем је постао општеприхваћен. Линеус је био жестоки противник еволуције. Он је уочио да су на вишим нивоима сврставања – што је супротно од онога што би еволуција предвидела – жива бића јасно подељена, без икаквих преклапања.
Дуга се састоји од више боја, али њена чисто црвена пруга не прелази нагло у чисту наранџасту. Уместо тога, постоје градације између њих. На исти начин, ако сва створења имају заједничког претка, онда не би требало да имамо посла са строго подељеним групама, већ би требало да налазимо живе прелазне облике између њих. Еволуционисти признају да њих нема, али кажу да је то зато што су изумрли. Али, ако је тако, где су им фосили? Канадски биолог В.Р. Томпсон је приметио:
Гледајући систем таксономије у целини, он нам се приказује као један уређени поредак јасно дефинисаних ентитета, који су јасно дефинисани зато што су међусобно раздвојени… Општа тежња да се уклоне, путем недоказивих нагађања, границе категорија које нам природа показује, наслеђе је биологије која вуче своје корене из Порекла врста. Да би се установио континуитет који та теорија захтева, потежу се историјски аргументи, иако историјски докази недостају. Тако се производе све те климаве куле хипотеза заснованих на хипотезама, где се факат и
фикција прожимају у једном неразлучивом метежу.Мало тога се променило од 1930. године, када је Остин X. Кларк, еминентни зоолог у Смитсониан институцији, изјавио:
Потпуно одсуство било каквих прелазних облика између главних животињских група, што је један од најупечатљивијих и најважнијих феномена које је зоолошка наука разјаснила, нешто је што се до сада превидело или је, у најмању руку, игнорисано…
Колико год се далеко враћали уназад у фосилни запис ранијег животињског света на Земљи, не налазимо никаквог трага од животињских форми које би представљале прелаз између главних група или типова.
Ово може да значи само једно. Може да се понуди само једно тумачење овог потпуног одсуства прелазних облика између главних животињских група – на пример – између кичмењака, бодљокожаца, мекушаца, и зглавкара.
Ако смо спремни да прихватимо чињенице, онда морамо да закључимо да таквих прелазних форми заправо никад није ни било или, другим речима, да су ове главне групе од почетка биле у истом међусобном односу у каквом су и данас.
Докази из молекуларне биологије
Дарвинизам тврди да су рибе еволуирале у водоземце, који су затим еволуирали у рептиле, који су коначно еволуирали у сисаре. Аустралијски молекуларни биолог Мајкл Дентон, који је проучавао ове различите групе животиња на нивоу молекула, није нашао никаквих доказа за такав редослед. У својој књизи, Еволуција: теорија у кризи, Дентон анализира разне молекуларне структуре, као на пример цитохром Ц, протеин који учествује у производњи ћелијске енергије. Он се може наћи у широком распону организама, од бактерија до човека. Посматрајући цитохром Ц, водоземци су удаљени од риба колико и сам човек. Другим речима, на нивоу молекула водоземци нису блиски рођаци риба. Дентон пише:
Уместо да је открила мноштво прелазних облика путем којих је еволуција ћелије могла да се одвије, молекуларна биологијаје само још више нагласила енормну величину процепа који постоји… Ниједан живи систем се не може сматрати примитивним или претходним у односу на било који други систем, нити постоји и најмања емпиријска назнака некаквог еволуционог редоследа између свих тих невероватно разноликих ћелија на земљи.
… Природни систем се у својој основи држи једне високо организоване хијерархијске шеме, у којој влада потпуно одсуство било каквих непосредних доказа у корист еволуције.
Питања здравог разума
По једном популарном еволуционом тумачењу, рептили су еволуирали у птице на следећи начин: Хтели су да једу летеће инсекте које нису могли да дохвате, па су почели да скачу увис и да машу рукама не би ли скочили што више. Током наредних милиона година, њихови удови су се постепено претварали у крила, а из њихових грубих рептилских крљушти полако је почело да ниче мекано перје.
Међутим, ова теорија је мањкава кад се ближе сагледа. Пре неколико година, шетао сам се кроз зоолошки врт са мојим сином. Видели смо папагаје како слободно седе на пречагама постављеним на отвореном, ван кавеза. Син ме је питао зашто они једноставно не одлете. Питали смо чувара, који нам је рекао да је то зато што им крешу крила.
А шта би се десило тим папагајима кад би били пуштени у џунглу? Без способности да лете, били би лак плен за грабљивце и брзо би страдали.
Према законима природне селекције, одређена физичка особина се преузима зато што побољшава шансе за опстанак. Разуме се да је способност лета корисна, што значи да би летеће животиње лакше опстале од оних које не лете, и да би их природна селекција очувала. Међутим, птичија крила и перје су савршено пројектовани инструменти. „Еволуирајућа” крила не би имала никакву истинску вредност у борби за опстанак све док не би била у стању да служе за лет. Прелазна животињска форма са удовима који су полу крила и полу ноге била би слаб кандидат за опстанак – не би још могла да лети, а не би могла ни добро да хода. Природна селекција би је уклонила без размишљања.
Хајде да поставимо још основније питање: зашто рептили и данас не развијају крила? Зашто данашње рибе не развијају ножице, помоћу којих би се прилагодиле животу на земљи? Зашто се бескичмењаци не претварају у кичмењаке? Зашто рептили не еволуирају у сисаре? He би ли еволуција требало непрекидно да се одвија?
А зашто ce човек тако невероватно разликује од животиња? Која је животиња у стању да решава сложене математичке једначине? Да пише поезију? Да се смеје на шале? Да пројектује рачунарски софтвер? Како можемо да тврдимо да је човек само ,још једна животиња, која је једноставно достигла виши степен еволуције”?
Хајде да још једном прегледамо доказе против Дарвинове теорије:
За мутације, темеље на којима еволуција наводно почива, никад није забележено да су произ- веле генетску информацију вишег степена.
Ћелије су исувише сложене да би могле да бу- ду производ неког случајног споја хемикалија. Људски организам садржи својства, попут згрушавања крви и имуног система, која су „неумањиво сложена” и која нису, дакле, могла да буду производ еволуције.
Фосилни запис открива животиње у њиховом коначном облику при првом појављивању, што више иде у прилог креацији него еволуцији.
Таксономија показује одсуство прелазних облика између главних група живих створења.
Ha молекуларном нивоу нема доказа у прилог неком еволутивном редоследу.
Здрав разум нам пружа аргументе против еволуције.
Ово је вероватно довољно да теорији еволуције ударимо и коначну, одлучујућу „рецку”. Али, пре тога, хајде да погледамо разне доказе који се користе у прилог дарвинизму.
Izvor: Џејмс Перлоф, Случај против Дарвина
Pozdrav.
P.S
Kad bi evolucija bila osnovana a nauka uspela da shvati kod Kod DNK mi vec imali neverovatnog HULKA!!!
