Evo, ja jesam.
Ljudi, kada vidim bubašvabu, meni si svest toliko suzi da ja narednih 10 minuta nisam uračunljiv. Samo znam da papuča, srolovana novina, muhoubica štap ili slično se baci. Jer je kontaminirano (da nekažem sa čim iz čega) oružje koje sam upotrebio. A mesto zločina, obično tapete i tapaciran nameštaj-(doduše čule i one za psihića pa valjda nisu lude da idu u kujnu) je takva jeziva slika (nekih 20 do 30 cm se vidi....cccccc....ostaci...) da se u njihovim antenama to valjda zapisuje i onda one beže (one koje su uspele da pobegnu, ali to je samo mit).
Inače ja sam od onih koji se uvek vraćaju na mesto zločina (posle 15 minuta, tj. 5 minuta posle proširenja svesti od malopređašnjeg sužavanja od 10 minuta-hmm, malo sam se spetljao, izgleda intuitvno osećam da je žrtva tu negde, ili me ne daj bože gleda, ono antenama, kada radi jednom čas gore jednom čas dole, ovako nešto /\/\//\///\\\\/). Samo da vidim.......ok...... biće da je neki daleki rođak, leptir ili tako nešto......izgleda ništa nije bilo.....možda se um poigrava samnom (znate one rečenice iz filmova) (sad ide ona spuki muzika).
Čak imam i neka ručno rađena oružja, hladnog tipa (ipak je stan u pitanju, napolju mogu da se pomerim na sejfti plejs). Nešto kao slobodnoručna drobilica bub...ba.
Tako, 45 cm dugačak štap (što duži to bolji, jer žrtva nekad može da krene na tebe-ono, napad je najbolja odbrana ili odbrana je najbolji napad, jedna od te dve) dalje, uz štap ide jedan mehanizam koji je poslovna tajna i nastavlja se do glave štapa koji je u stvari jedna velika, VELIKA ŠTIPALJKA. Ostalo već možete da predpostavite.
