Na vase besmislice, ne mislim da je mudro dati bilo kakav odgovor.
Pokusajte da nesto pametno naucite:
2. GREŠNIKU JE POTREBAN HRISTOS
Coveku su prilikom stvaranja bile darovane plemenite sposobnosti i dobro uravnotežen um. Bio je savršen kao bice, i u savršenom skladu sa Bogom. Njegove misli bile su ciste, njegovi ciljevi sveti. Ali neposlušnost je izopacila njegove sposobnosti i umesto ljubavi pojavila se sebicnost. Prestup je tako oslabio njegovu prirodu da se svojom silom više nije mogao odupreti sili zla. Postao je sotonin rob i ostao bi to zauvek da se sam Bog nije umešao. Kušac je nameravao da spreci plan sa kojim je Bog stvorio coveka i da Zemlju ispuni tugom i ocajanjem. Hteo je da sva ta zla predstavi kao posledicu Božjeg cina stvaranja coveka.
U svom bezgrešnom stanju covek je održavao radosnu vezu sa Onim u kome je „sve blago premudrosti i razuma sakriveno”. (Kološanima 2,3) Ali posle pocinjenog greha svetost mu više nije pricinjavala radost i on je pokušao da se sakrije od Božjeg prisustva. Nepreporodeno srce i sada se nalazi u takvom stanju. Ono nije u skladu sa Bogom, niti nalazi radost u zajednici sa Njim. Grešnik ne bi mogao da bude srecan u Božjem prisustvu; njemu bi društvo svetih bica bilo neugodno. Kad bi mu i bilo dozvoljeno da ude u Nebo, ono mu ne bi pružilo nikakve radosti. Duh nesebicne ljubavi koji tamo vlada svako srce sjedinjeno sa srcem Beskrajne ljubavi - ne bi našao odjeka u njegovoj duši. Njegove misli, njegovi interesi, njegove pobude, sve bi bilo suprotono onom što pokrece bezgrešne nebeske stanovnike. On bi bio neskladna nota u melodiji Neba. Nebo bi za njega bilo mesto mucenja; on bi ceznuo da se sakrije od Onog koji je svetlost i središte radosti Neba. Bog nije samovoljno odlucio da zle iskljuci sa Neba: oni se sami iskljucuju svojom nepodobnošcu za nebesku zajednicu. Božja slava bila bi za njih oganj koji spaljuje. Oni bi radosno pozdravili uništenje, samo da se sakriju od lica Onog koji je umro da ih otkupi.
Nama je nemoguce da se sami izbavimo iz ponora greha u koji smo pali. Naša srca su zla i mi ih ne možemo promeniti. „Ko ce cisto izvaditi iz necista? Niko!” „Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božjem niti može!” (0 Jovu 1,4.4; Rimljanima 8,7) Obrazovanje, kultura, služenje voljom, ljudski napori, sve to ima svoju oblast delovanja, ali je tu bespomocno. Možda se time može postici formalna pravilnost u ponašanju, ali se ne može promeniti srce; ne mogu se ocistiti izvori života. Postoji sila koja deluje iznutra, novi život odozgo, da bi covek mogao da se promeni, ostavi greh i postane svet. Ta sila je Hristos.
Samo Njegova milost može da pokrene zamrle sposobnosti duše i privuce ih Bogu, svetosti.
Spasitelj je rekao: „Ako se ko nanovo ne rodi”, ako ne primi novo srce, nove želje, namere i pobude koje vode u novi život, „ne može videti carstva Božjega”. (Jovan 3,3) Misao da je dovoljno razvijati samo ono dobro koje u coveku po prirodi postoji - sudbonosna je zabluda. „A telesni covek ne razume što je od Duha Božjega; jer mu se cini ludost i ne može da razume jer treba duhovno da se razgleda.” „Ne cudi se što ti rekoh: valja vam se nanovo roditi.” (1.Korincanima 2,14; Jovan 3,7) O Hristu je napisano: „U njoj beše život, i život videlo ljudima” - „jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mi mogli spasti”. (Jovan 1,4; Dela 4,12) ..." Put Hristu drugo poglavlje
Pokusajte da nesto pametno naucite:
2. GREŠNIKU JE POTREBAN HRISTOS
Coveku su prilikom stvaranja bile darovane plemenite sposobnosti i dobro uravnotežen um. Bio je savršen kao bice, i u savršenom skladu sa Bogom. Njegove misli bile su ciste, njegovi ciljevi sveti. Ali neposlušnost je izopacila njegove sposobnosti i umesto ljubavi pojavila se sebicnost. Prestup je tako oslabio njegovu prirodu da se svojom silom više nije mogao odupreti sili zla. Postao je sotonin rob i ostao bi to zauvek da se sam Bog nije umešao. Kušac je nameravao da spreci plan sa kojim je Bog stvorio coveka i da Zemlju ispuni tugom i ocajanjem. Hteo je da sva ta zla predstavi kao posledicu Božjeg cina stvaranja coveka.
U svom bezgrešnom stanju covek je održavao radosnu vezu sa Onim u kome je „sve blago premudrosti i razuma sakriveno”. (Kološanima 2,3) Ali posle pocinjenog greha svetost mu više nije pricinjavala radost i on je pokušao da se sakrije od Božjeg prisustva. Nepreporodeno srce i sada se nalazi u takvom stanju. Ono nije u skladu sa Bogom, niti nalazi radost u zajednici sa Njim. Grešnik ne bi mogao da bude srecan u Božjem prisustvu; njemu bi društvo svetih bica bilo neugodno. Kad bi mu i bilo dozvoljeno da ude u Nebo, ono mu ne bi pružilo nikakve radosti. Duh nesebicne ljubavi koji tamo vlada svako srce sjedinjeno sa srcem Beskrajne ljubavi - ne bi našao odjeka u njegovoj duši. Njegove misli, njegovi interesi, njegove pobude, sve bi bilo suprotono onom što pokrece bezgrešne nebeske stanovnike. On bi bio neskladna nota u melodiji Neba. Nebo bi za njega bilo mesto mucenja; on bi ceznuo da se sakrije od Onog koji je svetlost i središte radosti Neba. Bog nije samovoljno odlucio da zle iskljuci sa Neba: oni se sami iskljucuju svojom nepodobnošcu za nebesku zajednicu. Božja slava bila bi za njih oganj koji spaljuje. Oni bi radosno pozdravili uništenje, samo da se sakriju od lica Onog koji je umro da ih otkupi.
Nama je nemoguce da se sami izbavimo iz ponora greha u koji smo pali. Naša srca su zla i mi ih ne možemo promeniti. „Ko ce cisto izvaditi iz necista? Niko!” „Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božjem niti može!” (0 Jovu 1,4.4; Rimljanima 8,7) Obrazovanje, kultura, služenje voljom, ljudski napori, sve to ima svoju oblast delovanja, ali je tu bespomocno. Možda se time može postici formalna pravilnost u ponašanju, ali se ne može promeniti srce; ne mogu se ocistiti izvori života. Postoji sila koja deluje iznutra, novi život odozgo, da bi covek mogao da se promeni, ostavi greh i postane svet. Ta sila je Hristos.
Samo Njegova milost može da pokrene zamrle sposobnosti duše i privuce ih Bogu, svetosti.
Spasitelj je rekao: „Ako se ko nanovo ne rodi”, ako ne primi novo srce, nove želje, namere i pobude koje vode u novi život, „ne može videti carstva Božjega”. (Jovan 3,3) Misao da je dovoljno razvijati samo ono dobro koje u coveku po prirodi postoji - sudbonosna je zabluda. „A telesni covek ne razume što je od Duha Božjega; jer mu se cini ludost i ne može da razume jer treba duhovno da se razgleda.” „Ne cudi se što ti rekoh: valja vam se nanovo roditi.” (1.Korincanima 2,14; Jovan 3,7) O Hristu je napisano: „U njoj beše život, i život videlo ljudima” - „jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mi mogli spasti”. (Jovan 1,4; Dela 4,12) ..." Put Hristu drugo poglavlje
