A ko uopšte može da govori o strahovima neposredno nakon rođenja?Strah od smrti nastaje samim rođenjem, jer se u tim trenucima nalazimo u paničnom strahu da treba da naučimo da dišemo da bi preživeli...
Jesi li to negde pročitalo? E pa svašta se piše. Dete u tom (i naročito tom) uzrastu, nema strah. A trauma je nešto drugo.
Tačno, težnju ka smrti stvaraju bespomoćnost i beznađe jer se urušava motiv i volja za životom. Dakle, tada se priželjkuje smrt. Čak se ide ka suicidu. Ali ti već u drugoj rečenici pobijaš sebe i govoriš o strahu od smrti. U momentu kada se na smrt gleda kao na spas, ne oseća se strah od smrti već želja za smrću. Svojstveno depresiji.Nesvesnu težnju ka smrti stvaraju bespomoćnost i beznađe... Dok god ta dva osećaja dominiraju našim umom dotle ćemo imati strah ne samo od smrti nego od bilo čega...
A zašto bi smo prevazilazili strah od smrti sem ako to nije patološki izražen strah. Normalno je da se bojimo i izbegavamo smrt. To je sasvim zdrav mehanizam odbrane.Drugim rečima prvo treba da prevaziđemo podsvesne posledice i traumu samog čina rođenja da bi prevazišli strah od smrti...
I ne samo pravoslavlja. Zašto ne reče hrišćanstvo. Može i neka druga religija. Sekte bih izostavio.Jedan od načina je prihvatanje Pravoslavlja...
Samo je pitanje (naročito kod nas) iskrenog prihvatanja i shvatanja.
Dodato posle 9 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Apsurdno je bojati se nečega što ne možete da doživite (ako se misli na sopstvenu smrt). Svoju smrt ne možete da doživite niti da konstatujete. Jedino možete da konstatujete svoj život. Ne možete kontatovati ni reći: "Ja sam mrtav". Jer sama ta konstatacija govori o tome da vi živite. A ako neko veruje u život posle smrti, neka veruje. To je onda život a ne smrt. Verujem i ja u život posle smrti. Samo za razliku od nekih ne verujem da je taj život nastavak ovoga. Niti da je nagrada ili osuda za delanje u ovome životu.
Eto tako.
Poslednja izmena: