Da li se bojite smrti?

[mzjk]

Strah od smrti nastaje samim rođenjem, jer se u tim trenucima nalazimo u paničnom strahu da treba da naučimo da dišemo da bi preživeli...

A ko uopšte može da govori o strahovima neposredno nakon rođenja?
Jesi li to negde pročitalo? E pa svašta se piše. Dete u tom (i naročito tom) uzrastu, nema strah. A trauma je nešto drugo.

Nesvesnu težnju ka smrti stvaraju bespomoćnost i beznađe... Dok god ta dva osećaja dominiraju našim umom dotle ćemo imati strah ne samo od smrti nego od bilo čega...

Tačno, težnju ka smrti stvaraju bespomoćnost i beznađe jer se urušava motiv i volja za životom. Dakle, tada se priželjkuje smrt. Čak se ide ka suicidu. Ali ti već u drugoj rečenici pobijaš sebe i govoriš o strahu od smrti. U momentu kada se na smrt gleda kao na spas, ne oseća se strah od smrti već želja za smrću. Svojstveno depresiji.

Drugim rečima prvo treba da prevaziđemo podsvesne posledice i traumu samog čina rođenja da bi prevazišli strah od smrti...

A zašto bi smo prevazilazili strah od smrti sem ako to nije patološki izražen strah. Normalno je da se bojimo i izbegavamo smrt. To je sasvim zdrav mehanizam odbrane.

Jedan od načina je prihvatanje Pravoslavlja...

I ne samo pravoslavlja. Zašto ne reče hrišćanstvo. Može i neka druga religija. Sekte bih izostavio.
Samo je pitanje (naročito kod nas) iskrenog prihvatanja i shvatanja.

Dodato posle 9 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Apsurdno je bojati se nečega što ne možete da doživite (ako se misli na sopstvenu smrt). Svoju smrt ne možete da doživite niti da konstatujete. Jedino možete da konstatujete svoj život. Ne možete kontatovati ni reći: "Ja sam mrtav". Jer sama ta konstatacija govori o tome da vi živite. A ako neko veruje u život posle smrti, neka veruje. To je onda život a ne smrt. Verujem i ja u život posle smrti. Samo za razliku od nekih ne verujem da je taj život nastavak ovoga. Niti da je nagrada ili osuda za delanje u ovome životu.
Eto tako.

 

[CRAZYandLAZY]

A ko uopšte može da govori o strahovima neposredno nakon rođenja?Jesi li to negde pročitalo? E pa svašta se piše. Dete u tom (i naročito tom) uzrastu, nema strah. A trauma je nešto drugo.

Nastavak u mom postu i govori o traumi prouzrokovanoj panikom da se "nauči" disanje...

Tačno, težnju ka smrti stvaraju bespomoćnost i beznađe jer se urušava motiv i volja za životom. Dakle, tada se priželjkuje smrt. Čak se ide ka suicidu.

Put do suicida je dugačak, do momenta kad se smrt vidi kao spas, beznađe i bespomoćnost do tada generišu gomile drugih vidova straha od egzistencijalnih vrsta pa nadalje i oni su prisutni u različitom intenzitetu...

I ne samo pravoslavlja. Zašto ne reče hrišćanstvo. Može i neka druga religija. Sekte bih izostavio.
Samo je pitanje (naročito kod nas) iskrenog prihvatanja i shvatanja.

Napisao sam jedan od izlaza je pravoslavlje a naravno da nemam ništa protiv ni drugih religija....

A zašto bi smo prevazilazili strah od smrti sem ako to nije patološki izražen strah. Normalno je da se bojimo i izbegavamo smrt. To je sasvim zdrav mehanizam odbrane.

Apsurdno je bojati se nečega što ne možete da doživite (ako se misli na sopstvenu smrt). Svoju smrt ne možete da doživite niti da konstatujete.

Ovde si kontradiktoran da je strah od smrti i nešto normalno i apsurdno...Inače slažem se da je strah od smrti apsurdan...

 

[Mirkoj]

Ne bojim se smrti, bojim se posledica.

 

[Rekontra]

Želim da umrem mirno i u snu, kao moj deda, a ne vrišteći i u panici kao putnici u njegovom autobusu... :blum3:

 

[srrx]

pa nije da se bojim....ali nije mi ni svejedno....verovatno zato što sa iskusio to ))
i mogu vam reći da nije lepo... :S

 

[sendi]

„Ako zelimo da postanemo zaista dobri ljudi,misao o smrti nam mora postati bliska.Nema potrebe da o njoj razmisljamo svakodnevno,iz sata u sat.Ali,kad nas zivotni put dovede do zeljene tacke,dok prizori oko nas lagano blede i iscezavaju,dok naslucujemo jos uvek daleki pejzaz kraja,nemojmo sklapati oci.Zaustavimo se na trenutak,osmotrimo taj daleki pejzaz,i nastavimo dalje.Kada nam smrt postane bliska,prihvatamo svaku nedelju,svaki dan kao poklon.Jedino ako smo u stanju da na ovaj nacin prihvatimo zivot-delic po delic-on postaje nesto zaista dragoceno i vredno.“

Albert Svajcer

 

[mzjk]

Samo polako i natenane. Sg ću da odgovorim.
Elem.

Put do suicida je dugačak, do momenta kad se smrt vidi kao spas, beznađe i bespomoćnost do tada generišu gomile drugih vidova straha od egzistencijalnih vrsta pa nadalje i oni su prisutni u različitom intenzitetu......

Pa i nije tako dug. Hemijski poremećaj, nedostatak serotonina izaziva depresiju a ona je gubljenje volje za životom, duševni bol i želja za smrću.

Ovde si kontradiktoran da je strah od smrti i nešto normalno i apsurdno...Inače slažem se da je strah od smrti apsurdan

Nisam kontra..., kako već reče.
Apsurdno je bojati se na nivou razuma. Sa stanovišta razuma je apsurdno. To ne znači da se ne bojimo samo zato što svesno nemamo razloga za to. Recimo, bojiš se bauka i ako znaš da on ne postoji. Pa recimo vampira (brrr) ili tako nečega (čudovišta iz svemira). Mnogi se boje da noću prođu kroz groblje (naročito seosko), čak da ideu po noći sami van naseljenog mesta, siđu u mračan podrum.
Međutim, iako je strah od smrti apsurdan, nemamo razloga da bežimo od njega (naprotiv), sem ako nije toliko izražen da je postao patološki strah.
Jelde?
Otprilike tako. Ako nemaš ništa protiv.

Dodato posle 7 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

A nism vam kazao?
Pa vi ne možete da umrete. Ne verujem u zagrobni život. Ali ipak ne možete da umrete. Možete za druge, ali ne možete za sebe. Iz prostog razloga jer ne možete da doživite svoju smrt. Iz tog razloga jedino možete da živite, ma šta bilo to vaše "JA". A šta vas sve čeka u beskonačnosti i životu? Pa sve ono što vidite da se dešava ljudima (pa i životinjama), i sve ono što im vi radite i još mnogo, mnogo, mnogo više. Više u p.m.

 

[mars68]

O, da! Tudje.
Ne želim ni da mislim.

 

[Byk]

Želim da umrem mirno i u snu, kao moj deda, a ne vrišteći i u panici kao putnici u njegovom autobusu... :blum3:

hahahahaha... Ova ti je dobra! :lol:

pa nije da se bojim....ali nije mi ni svejedno....verovatno zato što sa iskusio to ))
i mogu vam reći da nije lepo... :S

Sta si iskusio??? :???:

 

[Marenna]

Ne plašim se, možda jer mi strah od nepoznatog nije blizak. Svakako sam svesna da se o smrti ništa zasigurno ne zna i sasvim sam ok sa tom činjenicom. Bilo da je u pitanju samo večni san bez snova, reinkarnacija ili sud višeg entiteta nad mojim životom, nije mi mnogo važno- jer ću jednom svakako saznati i to.
Mnogo me više užasava pomisao o umiranju godinama u bolesničkoj postelji nego sam završni čin mog života. Sama smrt je u poređenju s tim tako lagodna stvar.
Jer sve što živi mora umreti, i sa svakim udisajem vazduha smo joj blii- pa šta? Ne vidim zašto bi iko od nas predstavljao izuzetak prirodnom procesu niti se, ma kako bio vezan za ovaj svet mnogo nad njim potresao.