Zato sam i istažio ovo pitanje i hvala Bogu sve više i više mi postaju ove stvari jasnije. Ne moramo se složiti za sada...neka svako bude samo spreman da preispita svoje stavove..to je dovoljno.
Idemo da preispitujemo....
1. Ako je Bog zaista svemoćan, ako zaista stoji iza svega vidljivog i nevidljivog, ako bez Njega ništa nema svoju svrhu niti može postojati, ako je On zaista to što tvrdi da jeste, onda biću koje je takvo, nezamislivo ljudskom umu,
zaista nije nemoguće da bude šta god poželi ili smatra da je potrebno da bude.
2. Shodno gore napisanom, biće koje predstavlja samu suštinu i sam izvor postojanja svega vidljivog i ne vidljivog može da iz samo Njemu znanih razloga zarad spasenja jednog od Njegovih stvorenja, jer tako je potrebno, učini sve pa i to da postane stvorenju, Svom stvorenju nalik (sličan) tim pre jer je to stvorenje na sliku svoju i stvorilo.
3. Bog, jer o Njemu se radi, istovremeno je i dalek i blizak čoveku, u toj meri blizak da ga svako od nas može i treba posmatrati kao Oca. I to ne bilo kakvog Oca, nego Oca koji svoje sinove i kćeri, svoju decu toliko voli da je da bi ih spasao, spreman da i sebe, svoj um, svoje JA, svog Sina žrtvuje. Uostalom, nebrojeno je mnogo primera gde su zemaljski očevi umesto svoje dece u rat odlazili, ili svoje živote davali za svoju decu.
4. Kako Bogu smrt ne može nauditi, jer On je smrti nedostupan, a greh zbog koga spašava svoje stvorenje, svoju sliku, toliko veliki da ga stvorenje, koje ga je i načinilo ne može ispraviti, Bog, tačnije Božije JA, UM, REČ postaje stvorenju nalik, ulazi u materijalno, jer greh je zbog materijalnog i načinjen, da bi, slika, čovek, platila svojom žrtvom ono što niko od stvorenja ne može platiti.
5. Bog nikada ne prestaje biti Bogom, čak ni u telu. Utelovljenjem, kušanjem ljudskosti, onog materijalnog, pa i same smrti, Bog miri sebe i svoju najvoljeniju kreaciju. Miri ljudsku i Božansku prirodu, u toj meri da oni koji Ga (onakvog u Telu) slede, zaista postaju Deca Očeva, braća Sinovljeva. postaju tako ne samo deca Božija po stvaranju, nego i po sjedinjenju, sleđenju Sina, UMA, LOGOSA, koji je u Telu došao.
6. Bog nije mađioničar, ne huči i ne buči, ne izvodi trikove, to nije činio čak ni kada je stvarao sve što vidimo i ne vidimo. Pa tako ni spasenje slike Njegove, pomirenje stvorenja Njemu toliko dragog da ga nikada i slovima nikada ne uklanja iako to može, nije mađioničarski trik, nije abrakadabra ljudskog poimanja stvari, nego upravo delovanje na najmanjem od najmanjih načina, apsolutno van ljudskog poimanja.
7. Putevi Božiji, dakle nisu spoljašnji, nisu opipljivi i spektakularni, jer ne samo da spektakli, tako dragi čoveku, ali i idolima koje čovek stavlja na mesto Boga i koje tako rado sledi, bude i prođe, nego i spektakl ne predstavlja nešto od čega zavisi postojanje svega. Nema spektakla u zakonima koji održavaju kosmos, prirodu.
Doslovno, putevi Božiji nisu ljudski putevi, niti su Božije misli ljudske misli.
Uostalom, to je Bog ljudima nebrojeno puta i pokazao. Nama je (takvima kao ti) nemoguće sjediniti Božansko i Ljudsko, nemoguće je biti i Sluga i Gospodar, ali Bogu je to moguće, upravo zato što On jeste JA SAM KOJI JESAM.
Sva svemoć Boga, svo NJegovo pokazivanje ljudima koliko su u svojoj aroganciji mali, počiva upravo u samom Uskrsnuću, tom apsolutnom kršenju "zakona" koje je On sam postavio uređujući prirodu. Doslovno je svojoj slici - čoveku, pokazao da deluje na načine koji su njima
strani, koji nisu njihovi. Da život nije ono što slika misli da je život, i da bez Njega, bez pomirenja sa njim, čoveku života, onakvog kakav zaista jeste, NEMA.
Da li je, a to uporno pokušavate da negirate Bog bio u Telu ovde na zemlji? Da, bio je, jer ni jedna ljudskom rukom prineta žrtva, ni jedan jedini od hekatombi jaganjaca bez mane, nije ustao sa oltara, ni jedan jedini nije Boga i čoveka pomirio.
Isus jeste. Jer Reč, Logos, UM, JA, je postalo Telom, u sebi pomirivši čoveka i Boga. Žrtvujući se na Krstu, toj čaši gorčine, bogočovek, je zaista i bio i ostao novi Adam. učinivši ono što je Adamu kao stvorenju bilo nemoguće.
Evo odgovoreno. Isus tu ne govori o prirodi Boga već o ovlasti Božasnkoj koju je dobio od Oca.
Ne dobio, nego imao. Isus tu govori o Ocu koji je u NJemu.
